Sreten Ugričić i puštanje krvi

Рађање јавног интелектуалца: Крваво јасно

Посао интелектуалца је најчешће самотњачка активност, рад “ван друштва”, како је једном рекао Едвард Саид. Претходних деценија могли смо да пратимо покушаје многобројних интелектуалаца да се “укључе у друштво” и постану познати. Они који су у Србији желели да звучну титулу пречицом оките славом и медијском пажњом по правилу су се држали неколико “запаљивих” тема, углавном везаних за злочине и казне.

Многи од ових покушаја су имали неславан крај. Да српска публика није некритична у прихватању интелектуалаца са јавним амбицијама сведочи пример Александра Бошковића, угледног антрополога и активисте. Узроци неуспеха његовог јавног напора ће вам можда постати јаснији ако пробудите успавани мазохизам и прочитате књигу, у којој су сабрани и раније објављивани и непубликовани есејчићи и памфлетчићи, штампану под претенциозним насловом “Етнологија савременог живота”.

Са изузетком двојице вредних уредника и неколико сарадника, интернет-сајт Нове српске политичке мисли представља уточиште амбициозних националистичких скрибомана. Њихов опус доводи у питање две речи из имена ове интернет-централе са интелектуалистичким амбицијама – мало је ту новог, а још мање промишљеног. Мада, и поред некритичког односа према истомишљеницима, НСПМ је један од ретких интернет-портала који је отворен за супротстављене ставове, где се мишљење “друге стране” не наводи само као цитат истргнут из контекста ради лансирања серије увреда.

Прошлог месеца могли смо да пратимо како мало познати филозоф, који се налази на челу кључне националне институције, постаје озбиљан кандидат за јавног интелектуалца. Чини се да Сретен Угричић, аутор херметичног стила зачињеног патетичним и лирским пасажима, куца на врата клуба хероја “либералне” Србије. Читајући неке интелектуалце из овог круга, можете понекад помислити да живимо у земљи која је толико лоша да би се, после суочавања са “првом” Србијом, Хитлер, Гебелс и Геринг вероватно осетили инфериорно и можда запитали – да ли је могуће да смо у Аушвицу толико подбацили? У једној правнијој држави део онога што говоре и пишу привукло би пажњу институција које се баве негирањем холокауста и легитимисањем геноцидних поступака.

“Погледајмо следећи низ: патриотизам – национализам – шовинизам – нацизам. Пронађимо уљеза”, тражи Угричић, управник Народне библиотеке Србије, у претенциозном тексту објављеном под насловом “Пронађи уљеза и други прилози у корист и част читања Константиновићеве Филозофије паланке”. У наставку Угричић нам нуди и одговор: “Девет од десет испитаника ће заокружити: патриотизам. Некако то једино изгледа сасвим неупитно. Али. Тачан одговор гласи: ово је трик-питање, јер у овом низу нема уљеза.”
Али, чини се да у Угричићевом тексту можда постоји и још неко трик питање. Можемо се, на пример, запитати, о ком патриотизму стварно пише управник националне библиотеке – о сваком патриотизму, о немачком, о босанском, или, можда, само о српском патриотизму? Може ли, којим случајем, неко после читања целог Угричићевог текста закључити да је аутор “уљезе” сместио и тамо где не би смело да их буде?

“Уместо четири С, она оцила на нашем грбу, сада су четири А: алиби, аболиција, амнезија, амнестија. То је сав наш напор, једини труд који испољавамо, да бисмо себи било како нашли алиби, а пошто га никако нема, онда да бисмо себи израдили аболицију, а пошто је никако не можемо заслужити, онда да би било како све заборавили, а пошто нема ни заборава нашем поразу и посрнућу, сав живот нас непрестано на то подсећа, онда да бисмо било како били помиловани. Али нема амнестије, јер она следује само онима који су прихватили санкцију и трпе је, па могу да се надају изненадној милости избављења”, пише Угричић.

“Ова 4 А су истовремени и потирући, како је већ Константиновић и дијагностиковао дух паланке: самопротивречан и јалов. Са 4 А то је очигледно: алиби потире амнезију, аболиција потире алиби, амнестија потире аболицију, амнезија потире амнестију. Како? Просто. Крваво просто.” Угричић нам детаљно описује овај крвави “зачарани круг”, коме, ипак, некако налази “почетак”: “Кад је језгро претешко и преоптерећено, а електрони хистерични на нестабилним орбитама, траје процес смртоносне радиоактивности, са предвидљивим исходом по формули неумитног периода полураспада. Такав је дух паланке, савремене српске паланке. Дух порицања. Самопротивречног, хистеричног, самоубилачког порицања савести.” Ту, по Угричићу, нема спаса – “нема искупљења за дух паланке. Нема избављења из духа паланке”.

У Угричићевом тексту, објављеном у два утицајна “либерална” медија, сазнаћете и да “Срби не поштују истину”, да “у нашој Србији нема могућег. У најбољем случају, могућ је ексцес, изузетак, инцидент, грешка и пропуст у систему”. Зато “у Србији може оно што нигде не може, оно што би другде било незамисливо, непојмљиво, док истовремено не може оно што другде и може и уобичајено је и подразумева се. У нашој Србији актуелни владајући поредак има задатак да по сваку цену блокира и саботира и онеспособи и затре моћ и важење могућег”.

“(О)вакав поредак је у толикој мери насилан, трауматичан, неподношљив, да ултимативно потврђује пораз могућег, чак и у таквом његовом теоријски најекстремнијем виду. А где нема могућег, нема слободе, нема достојанства, нема племенитости, нема будућности. Резултат гласи: наша ситуација је безнадна. Наша Србија нема куд. Зато наша деца размишљају о бекству одавде чим стасају. Зато се наша деца опиру рађању. Наша деца неће нашу Србију.”
Читајући ове Угричићеве речи тешко је не подсетити се да је један угледни, “либерални” интелектуалац из окружења написао да његов народ жели да нема ништа, не само са Србијом, већ ни са Србима. Кад наша деца неће с нама – зашто би то онда желели Албанци, Бошњаци или Хрвати. Имају ли они, ако пратимо застрашујућу логику цитираног текста, право да размишљају о било чему, сем о томе како да се коначно реше оних с којима нема ни наде ни будућности?
Србија није једно од оних места у којима је, како пише Ненад Даковић, нацизам “увек њихов, а не наш“. Опасности које овде носи растући аутошовинизам не треба потцењивати. За читаоце који довољно не познају нуклеарну физику и “процес смртоносне радиоактивности”, који је у Угричићевом тексту уведен у инвентивни и вишеслојни дискурс дехуманизације, оно што је и “неумитно” и неупитно у вези с “периодом полураспада” – и зашто у физици говоримо о полураспаду уместо о распаду – јесте то што је потпуни распад радиоактивног језгра процес који траје бесконачно дуго, што га у нашем, коначном свету чини неостваривим. То је разлог зашто се бурад пуна “смртоносне радиоактивности” сахрањују дубоко под земљом.
Нацификација је, као и “нацификација”, опасан двосекли мач – ко год да је спроводи и каквим год метафорама да је сугерише. У Руанди се прво чуо позив да “буде посечено високо дрвеће”. Хутуи, нижи растом, мало су касније мачетама посекли више од пола милиона “високих” Тутсија. Нацификација може обичне грађане претворити у добровољне извршиоце масовних злочина. Али, “нацификација” може обичне грађане претворити у жртве будућих масовних злочина оправданих радовима несмотрених или фрустрираних “нацификатора”. Није мало оних који могу да закључе да се против “нацификованих” ваља борити свим средствима, да неко толико велико “зло” и “опасност” представља довољно оправдање да се масовним злочинима предупреде потенцијално масовнији злочини, слични онима које су неки стварно нацификовани народи чинили у прошлости.

Жалосно је што скоро четрнаест година после Сребренице, највеће и најкрвавије српске срамоте, неке људе на Балкану треба подсећати да се Сребреница Сребреницом не избија и да је – ако претпоставимо да су намере можда биле добре, пут до пакла често поплочан најбољим намерама. Човек би помислио да бар то интелектуалцима треба да буде, како рече управник Народне библиотеке, “крваво јасно”.

Зоран Ћирјаковић