Orgazam i evropske vrednosti

У потрази за оргазмом

МИЛИОНИ ЖЕНА У ЕВРОПИ се све чешће суочавају са проблемом који стручњаци зову „сексуална дисфункција” мушке популације. Србија се већ, бар у вези с овим питањем, нажалост угурала у „Европу”. Ситуација је, ипак, много мање безизлазна него што изгледа. Многе Европљанке, одлучне да не проведу још једно лето без доброг секса, кренуле су на једно политички некоректно, поносно сексистичко путовање у потрази за озбиљно угроженим европским вредностима: потентним мушкарцима и оргазмима за памћење. За ову авантуру је потребно мало храбрости, авантуристичког духа и нешто новца. Задовољство је загарантовано, како су овом новинару у разним ћошковима „трећег света” посведочиле европске даме које нису трагале само за пешчаним плажама и споменицима прошлости



Сваке године милиони младих, и мало старијих Европљанки креће у топлије крајеве. Многима је циљ море и пратећи угођаји: бели песак, палме и тропско сунце... Али, из године у годину расте број жена које путују очекујући да ће искусити једно у Европи све дефицитарније задовољство – добар секс. Чак и ако се не сложимо о степену европеизације наше балканске домовине, бар када се ради о сексуалном сивилу, многе грађанке, нажалост, већ могу да посведоче да је Србија постала део све краћег и ређег Запада.
Оазице доброг секса, а у неким случајевима и било каквог секса, све је теже пронаћи. Поред тога, овдашњи, све задриглији мушкарци, масовно верују у популарну илузију да „под брегом расте највећи кукуруз”. Али, многи (хетеросексуални) мужјак са „старог континента” велики кукуруз поменут у цитираној изреци није видео ни на туширању после фудбала па, неук, и не зна о чему говори. Самоуверени балкански мамини синови, можда по угледу на италијанске, размажене „мамоне”, све више траже и све мање дају својим женама.
Већ дуготрајна оскудица је родила и својеврсну терминолошку збрку. Искусна новинарка једног београдског недељника је недавно добила задатак да напише текст о мачо мушкарцима у Србији – и сасвим је промашила тему. Написала је текст о спонзорима. Дебели новчаник и скупи фалусоидни аутомобил спонзора не могу заменити праву ствар – мушко тело које ће вас натерати да, макар на тренутак, преиспитате верност стреснутом партнеру неизвесне тврдоће и још неизвесније учесталости. Мачо мушкарац може да има и паре, али, по правилу, прави мачо у панталонама нема набрекли новчаник. Најбоља (озбиљна) књига на тему потентног, мишићавог мачизма, The Meanings of Macho, написана је после истраживања у једном радничком насељу у предграђу Мексико Ситија.
Зато, да би ово био један оптимистички, мада и даље политички некоректан текст, мораћемо да после невеселог увода одемо из депресијом и стресом нападнуте Европе и европске Србије, места где је данас теже бити задовољена него успешна жена. Допадало се то некоме или не, али када се ради о све чешће нерешивом „креветском питању”, Европа има алтернативу. Реконструисаћемо путовања Европљанки којима је досадило да у отаџбини чекају Годоа са функционалним фалусом и које су претходних година храбро кретале у потрагу за, макар само краткотрајном, сексуалном авантуром.
Кренимо редом. Мароко је најближа тачка где је добар секс, наравно, са врхунски обликованим мушким „комадом”, неодољивим „дечком из снова”, практично загарантован. Слатке, витке и мужевне берберске момке, чији је „згодни ген” лепотом обогатио арапску „крвну слику”, први су открили европски хомосексуалци четрдесетих година прошлог века у Танџиру, на јужној, мароканској капији Гибралтара. Биле су то гладне године у Мароку који, као и скоро све друге „мушке месаре” на нашој усамљеној планети, ни данас економски баш не стоји најбоље.
Тешко је путовати светом и не уочити снажну везу између економске неразвијености и складности људског тела. Иако ту има неких, углавном северних или планинских изузетака (Сибир, Тибет, Папуа Нова Гвинеја или Перу, на пример), сексепил је нештедимице набацан баш у најсиромашнијим деловима тропског појаса. Било је само питање времена када ће, после мушке, и европска женска популација уочити неравномерну расподелу материјалног богатства (концентрисаног на „глобалном Северу”) и сексепила (на гладњикавом „глобалном Југу”) и могућности које такав дисбаланс отвара.
Ако немате расних предрасуда, цела уздаха вредна српска мушка популација не би могла да се истакне ни у најмањем предграђу ратом унесрећене Киншасе, града где мушкарци изгледају фантастично шта год да обуку. У престоницама Судана, Демократске Републике Конго или Етиопије, чак би и многа сексуално остварена Српкиња морала понекад да затвори очи пред мушким изазовима који просто траже да буду грицнути.
Али, разваљена Киншаса, врели Картум и прашњава Адис Абеба још дуго неће постати туристичке меке. Примат, када се ради о укључивању еротског елемента у (женски) туризам, држи Агадир. Сваког лета стотине чартер летова слеће у ово летовалиште на југу Марока. Ту се не нуди неки вештачки рај, „сексуални Дизниленд”, какав је, на пример, за проћелаве, млохаве, беле западноевропске мушкарце жељне секса и младе пути конструисан у Патаји, на плажама Тајланда. У Мароку вас чека обиље мушких уметнина, малих ремек-дела каприциозне мајке природе.
Муслимански Мароко, поред близине стреснутим европским метрополама, нуди и још једну важну предност. Исламски морал, схватање женске и породичне части, гарантује да се на овој „сексуалној дестинацији” нећете сусретати са напаљеним европским мужјацима. На многим другим местима, где је сексуално задовољство лако доступно – били то католички Бразил, комунистичка Куба, православна Етиопија или будистички Тајланд, нема дискриминације полова када се ради о конзумирању сексуалних чари. На летовима ка Пукету, Хавани или Олгину, поред вас и пријатељице биће, у потрази за оргазмом, и они – бледуњави и бахати европски мушкарци који базде на пиво.
Све у вези са женским сексуалним туризмом је (обично) врло пристојно и пријатно – у овој размени сексуалних и осталих услуга нема ни жртава ни израбљивања. Заборавите ту на „трафикинг” и љигаве макрое. Утољавање сексуалне глади Европљанки на црном (или црнпурастом) делу „трећег света” ни по чему не подсећа на ружне и тужне слике и приче које прате мушки „секс туризам” у Тајланду или Камбоџи. Нема ни ценкања ни погађања око „радњи” или јединице којом ће се мерити слатко, знојаво време греха. Даме које крећу на оваква путовања не разликују се од читатељки НИН-а. Сретао сам правнице, касирке, секретарице, докторке, студенткиње, медицинске сестре...
Госпође чак сведоче да „не морате ни да питате за секс”. Како је изјавила једна стидљива и срећна енглеска туристкиња, мушкарци на западу Африке „изгледа знају да га желимо... Све је врло дискретно. Имала сам четири различита дечака на том одмору (у Гамбији) и најбољи секс икада. Вратила сам се као нова жена.” И остале путнице које су се охрабриле да зароне у сексуално срце „згодног” дела подсахарске Африке, користе углавном суперлативе. За разлику од мушких „сексуалних туриста”, женска путовања су ретко само сексуална.
Феномен жена одлучних да на туристичком путовању у потпуности искористе и еротске могућности, први пут је забележен крајем седамдесетих, а масовне размере добио је тек током последњих десетак година. Пионирке у овој потрази за задовољством биле су Скандинавке и Немице – не зато што су њихови мушкарци били испод европског просека, већ зато што су жене у тим деловима Европе биле најеманципованије и неспремне да праве компромисе око свог права на оргазам.
Касније су и многе друге Европљанке освојиле, иако неке феминисткиње у томе не виде велику победу, нова права: да без блама буду сексуални зилоти, да без комплекса задовољавају своје сирове страсти, да поставе на главу европску сексуалну хијерархију и сруше њену псеудоеманциповану фасаду, да освоје пуну контролу над процесом завођења и изврше узнемирујућу инверзију родних улога... Европљанка у овој сексуалној игрици сама одлучују колико далеко ће ићи: да ли ће најбољи секс живота постати и љубав живота? Да ли ће се тропска потрага за чулним задовољством претворити у мешани брак који ће афричком или карипском „Аполону”, поред беле супруге, обезбедити и пасош саможиве европске тврђаве?
„Довољно је да их видим. Увек знам да ли желе секс када их погледам у очи. У очима је позив”, изјавио је Сајмон, млади Гамбијац, кога је цитирала Пола Еброн, професорка антропологије на Универзитету Стенфорд, у књизи која преиспитује афричке идентитете. У потрагу за „романтичним авантурама” долазе и госпође у средњим годинама, чији су (старији) мужеви одавно „изгубили интерес за секс”, и младе бекпекерке из „генерације Х” које путују саме, воле да се сместе у јефтине хостеле и презиру климатизоване хотеле и ограђена „туристичка гета”.
Ова најезда ослобођених белих жена се многима не допада. Председник Гамбије, земље која је уз Сенегал и Кубу постала једна од најпопуларнијих дестинација за Европљанке жељне сунца и доброг секса у хладним, зимским месецима, недавно је у саопштењу за штампу рекао да „Африканци нису сексуалне машине” и осудио моралну декаденцију и неморал који шире гошће гладне сексуалних авантура. Њихови афрички „љубавни пријатељи” обично имају између 16 и 25 година. Већина ће, поред (беле) „европске девојке”, добити понеки поклон и нешто зарадити радећи као водич. Слаткоречива писма и слике ће стићи из хладне Европе неколико месеци касније. Користиће их као доказ успеха када током дугих кишних дана незапослености буду причали о својој холандској или италијанској љубави.
Добар секс вреди потражити и у Латинској Америци. Велика је вероватноћа да ћете га са лакоћом наћи на Куби и у Баији, североисточној провинцији Бразила. Инфлацију лепих мушких тела је ту обезбедила мешавина афричког гена и оскудице, произведене Кастровом љубављу према комунизму (и мржњом према Америци) на Куби, односно невероватним социјалним разликама и капоеиром у једној од најсиромашнијих и најузбудљивијих провинција иначе прескупог и досадног Бразила.
И Европа је некада имала јаке адуте у летњој понуди крутих мушких мишића. Дубровачки „галебови” су за многе Немице били једна од главних „знаменитости” Титове Југославије. Данас око плажа Француске и Шпаније висе црни, мишићави „анђели” са растафаријанским дредовима. (Чињеница да Европљанке често повезују луд секс са дредовима, који красе главе црних љубитеља реге музике, није промакла ни незапосленим, згодним „галебовима” који се сексуално ускраћеним белкињама нуде и у тропским земљама где реге није популаран.)
„Црни галебови” су се разместили по плажама Европске уније јер многе туристкиње не желе да се суоче са бедом која је постала скоро неизбежни „становник” меридијана на којима људске лепоте и сексепила има у изобиљу. Такође, многе Европљанке не желе да размишљају о маларији и амебама, паразитима који могу да упропасте и најлепше доживљаје у подсахарској Африци, постојбини људске врсте и непресушној фабрици најзгоднијих, најобдаренијих и најпотентнијих мушкараца на планети.
Ако сте протраћили и ово лето ваше женствености, почните да размишљате о далеком путовању. Литература о томе како можете избећи амебе и маларичне комарце све је доступнија. „Кеш кредит” можете искористити да купите авионску карту до неке од земаља где вас оно што овде не можете ни купити, чека сасвим бесплатно. Уз незабораван улазак у неку од неодољивих временских машина Оријента, „базаристан” другачијих мириса и изазова, можете очекивати и да ћете потрагу за оргазмом завршити на најлепши и најједноставнији начин. Уосталом, зашто поред културних и морских утисака, не бисте дошли кући са слатким креветским успоменама? Не морају све лепоте бити забележене камером.

Зоран Ћирјаковић