НЕГАТИВНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ СРПСКИХ САМОПОРИЦАЊА: ПЕРВЕРЗИЈА КОСМОПОЛИТИЗМА И ДВА КАСТРИРАНА НАЦИОНАЛИЗМА

Само индиректно, о Радомиру Константиновићу, Милу Ломпару и Жарку Видовићу, успут и о митрополиту Амфилохију, Милошу Ковићу, Сретену Угричићу, о. Ђогу, Слободану Милошевићу и „не-Андреју“   

*****

Има околности када људе, део једне заједнице, поседне необична помама. Поверују да нису оно што јесу, и то им постане јако важно. Многи себе, и свет око себе, почну да посматрају очима које нису њихове и постану заслепљени тако створеном причином.

Ова илузија, Мило Ломпар је назвао самопорицање, у Србији је недавно постала важна друштвена чињеница. Убрзо је прерасла идеолошки оквир, на „левици“, у коме се појавила. Временом смо добили још два, битно бенигнија, мање жалосна али подједнако поражавајућа, „десничарска“ самопорицања. Ломпар је идеолог једног од њих.

Реч „левица“ је овде постала друго име за један високо селективни, етноцентрични антинационализам, скуп карактеристичних личних избора и преокупација припадника отуђене елите који верују да су само случајно Срби. Појам „десница“ је, пак, претворен у пежоративни, и резервисан је за припаднике елите који се поносе својим српством.

Деформисана значења ових речи, које ионако имају јако танак, упитни смисао у контексту Србије, неодвојива су од менталног наслеђа титоистичке реинтерпретације југословенства. Мада, широм света расте број друштава, једно од њих су САД, у којима речи „левица“ и „десница“ немају помена вредан значај ван елитних кругова.

Припадници наше елите су постали склони да верују да можемо да се претворимо у оно што не можемо да будемо, а многи су убеђени да су у себи већ обавили алхемију сопства и постали исправни Срби. Еталон онога што верују да сваки Србин може и мора да буде.

У најкраћем, самопорицање подразумева радикално, отуђујуће непристајање на важне, темељне димензије било српског идентитета било српске дубоке културе односно културног обрасца, који се, за разлику од идентитетских репера, стално мења – али много спорије од већине других, и снажно условљава могуће смерове и брзину својих промена.

Оно што самопорицање разликује од незадовољства стањем колектива, „горког родољубља“ и жала због нечег што је схваћено као деградација, јесте патологизација српства или његовог стања обележена схватањем да нешто унутрашње, што је инхерентно српству и што је уоквирено као узрок „ненормалности“, мора бити промењено, заобиђено односно уклоњено како би се избегао надолазећи суноврат. Пратећу слику нормалности самопорекнути – реч је о синдрому припадника високо образованих сталежа склоних да верују да су недовољно привилеговани или уважени – виде на Западу, у себи или на небу.

Најстарије, једино малигно, које је препознао и дефинисао Ломпар, касније, пошто је самопорицање у Србији пустило корен и на поносно српској десници, назвао сам случајносрпским. Прву десничарску инкарнацију, такође елитистичку, можемо описати као просветитељску, иако је њена најупадљивија одлика нарцисоидност. Ова два облика самопорицања извиру из доситејевштине и имају испреплетану прошлост. Њихове путовође су опседнуте поправљањем народа, али док су левичарске архитекте џентрификације српства велики песимисти, десничарски редизајнери су танушни оптимисти.   

Треће самопорицање, једино које по себи није ни елитистичко ни антинародно, кристалише се око заобилажења света и овоземаљских послова и назвао сам га заветним. Оно има најдубље корене, али постала је важна антиполитичка чињеница пошто је постало јасно да, речима Жарка Видовић, „национална обнова у Срба, почев од Газиместана 1989. на Видовдан“ није успела да је реафирмише „заветну заједницу“, што је Видовића навело да, уместо ка борби, поносне Србе, односно, како каже, „православну, медитеранску заједницу која је заветна, саборна или, како се то у споменицима Завета каже, небеска, надсветовна, тј. духовна, у правом смислу те речи“, погура ка „кајању“. Александар Вучић је, верујем, са задовољством прихватио улогу политичког покровитеља тог кајања.

Сва три облика самопорицању су морализаторска, али постоји и упадљива естетска разлика. Код прва два упада у очи њихова ружноћа, док треће садржи будаласту ноту, која долази до изражаја када његов идеолог самерава заветну раван са својим колонизованим умом. Нажалост, поклоњење светосављу не повлачи са собом деколонизацију ума.

Деструктивност српских самопорицање, иако, мање или више, погађа целокупну друштвену сферу, најизраженија је у политичкој. Чак и онда када му се снажно супротстављају, самопорицања представљају савезнике неоколонијалног мешања и његових аутоколонијалних изданака у грађанистичкој, случајној Србији, која је израсла из „друге“.     

ДОБРЕ ИДЕОЛОГИЈЕ И ЛОШИ ЉУДИ: Три српска самопорицања имају своје идеологије, које обликују структуралне оквире у којима делују. Идеологија је реч која има много значења, али корисно је посматрати као карактеристичан скуп веровања, ставова и тумачења који даје привид легитимитета самонегацијама и обезбеђује им кохерентност и стабилност.

Имајући у виду да идеологије „обухватају дубоко укорењене вредности и ставове о томе како друштво треба да буде организовано и како појединци треба да се понашају“, самопорицања представљају нежељени али логичан резултат успостављања хегемоније негативних идеологија односно негативних варијетета две „танке“, пластичне идеологије.

Мало је битно да ли саму хегемонију посматрамо као нешто добро или лоше, као нешто што је позитивни или негативно, и како је хегемонија негативних варијетета успостављана. Важно је да су они били успешни, да је изражавања политичке воље значајног броја актера подређено њима, и да спречавају да позитивни варијетети постану друштвено релевантни.

Они су хегемони у опозицији, док власт Александра Вучића извире из њега самог и његове способности да у службу своје доминације упрегне најразличитије силе. Структура моћи који је успоставио рачуна више на дубоко културалне него идеолошке ослонце. Медији које контролише су главни стуб владавине изграђене око менаџмента нестабилности, што не оставља простор за успостављање хегемоније неке кохерентне танке идеологије. Имамо један инструментални, популистички миш-маш хомонационализма, космополитизма, феминизма и реал-национализма по мери дебакла запечаћеног Кумановским споразумом, коме везивно ткиво обезбеђује чињеница да је НАТО заробио Србију без да је заузме.

Вучић није само главни актер српске политике већ и једини који се храни самопорицањима. Поред Запада, само он има корист од успостављање хегемоније негативних идеологија. Али, структуре моћи овде превазилазе и надилазе танке идеологије, штавише лична моћ се у српском контексту надвија и над капиталом, што долази до изражаја онда када покуша да делује аутономно, и зато Вучићева политичка судбина није везана за идеологије.

Оно чему нам идеологије налажу да стремимо, њихове негативне варијације постављају у сенку схватања да људи уз помоћ којих се може деловати нису исправни, да су расположиви актери препрека достизању идеала, што их чини антиполитичким машинама. Тешко је бити успешан у политици ако верујете да је ваша идеологија добра, али да су ваши људи лоши. Негативни варијетети идеологија су зато више филтери који замрачују него „сочива кроз које појединци и групе доживљавају свет, утичући на њихове одлуке, понашање и изборе“.

И на десници и на левици, наравно са другачијих полазишта, претече самопорицања су биле медитације о, с једне стране, коренима, укорењености и искорењивању, и, с друге, о загађењу и могућности деконтаминације друштва. Стварање консензуса да нешто што је суштинско не ваља, успостављеног око различитих схватања како и зашто не ваља, био је следећи корак на путу ка кристализацији самопорицања као друштвене појаве.

Веровања да негација сопства представља исправно сопство, или да је народска сопства потребно заобилазити, постају деструктивна када добију друштвени лепак, идеологију за коју могу да се вежу. Самопорицање се јавља пошто је, после 5. октобра, успостављена хегемонија негативних варијетета идеологија са израженом идентитетском димензијом, космополитизма затим национализма. Тада је отелотворење исправног српства односно српске човечности, што је поражавајуће смислена одредница, постало везано за негацију живог српства, схватање да ми нисмо оно што јесмо.

Успону ових идеологија је допринео култни статус који су, један за другим, стекла тројица путовођа бежаније од живог српства – прво Радомир Константиновић, претворен више у грађанистичко божанство него свеца, затим Мило Ломпар, који је приватизовао „српско становиште“, и, на крају, Жарко Видовић, који је после смрти почео да добија светачку ауру.

Привлачност негативних идеологија у Србији представља део друштвеног одговора на природу пораза који су обележили деведесете. Они су налагали, не увек освешћено, преиспитивање идеолошких и идентитетских котви, и упућивали су на одбацивање димензија идентитета које су, из различитих углова, виђене као генератори неуспеха.

Прихватање самопорицања, које је чешће потмуло него отворено, постало је део сложене реакције припадника елите на пораз који у Србији није био опипљив, ратни, али су његове последице свеприсутне. Иако је самопорицање неодвојиво од географских, историјских и културалних одредница српства, на првом месту природе његове полицентричности, недостајао је окидач који би могао да учини да склоност прерасте у обележје стварности.

Прво је културалистичко тумачење „позадине“ ратних злочина, уоквирених као не-идеолошки, „српски“, отворило врата самопорицању на пост-титоистичкој левици, да би затим, на десници, критика овог тумачења, уместо реафирмације живог српства, довела до самопорицања које се кристалише око става да је титоизам деформисао српство. Другим речима, негација негације „ваљаности“ српства завршила је у другачијој негацији српства.

Позитивни облици српског национализма су, нажалост, завршавали као оруђа личних амбиција, Милошевићевог одржавања на власти и Вучићевог успона на власт. У оба случаја, обећање национализма је инструментализовано и изневерено, што је оснажило склоности ка негативним, антиполитичким варијететима. Лична харизма је, чини се, постала предуслов политичког оживљавања идеологије која је у Србији од танке спала на потрошну.

И ПОСЛЕ ПОТУРИЦА, ПОТУРИЦЕ: Ван „уже Србије“ и Војводине, сем када је реч о изузецима, српске елите себи нису постављали слична питања. Окружење, обликовано етничким поделама, није остављало простор за оваква, унутрашња преиспитивања.

Национална припадност је на Косову и Метохији и у Рашкој области, као и свуда ван Србије, централна друштвена чињеница и оспоравање њеног значаја и смисла није самериво са историјским искуством, нити са стањем после ратова деведесетих. Тамо, практично, нема случајних Срба. Загреб и Сарајево, градови истргнути из српства, представљају сингуларитете, и постали су нерелевантна места за разумевање полицентричног српства.

Бања Лука је, као центар, заузела место Сарајева, а у Хрватској више нема довољно Срба да би се конституисао српски центар. Хрватима је прошло „коначно решење“, и меру у којој у Хрватској живо српство (не) представља друштвену чињеницу оличава „самостални српски тједник Новости“ – жалосни гласник аутошовиниста из Србије и абортираних усташа.

Може деловати парадоксално, али упада у очи да у деловима Србије где Срби живе измешани са муслиманима, или тик уз њих, нема случајносрпског самопорицања, самим тим ни аутошовинизма. Имам утисак да се на тим просторима, као и, на пример, у Републици Српској, не може говорити о српским самопорицањима. Разлика у контексту је таква да оно што би у Београду могло да буде протумачено као израз десног самопорицања, селективно поносно српског и деструктивног, представља реафирмацију српства. То одлично илуструју претенциозна трабуњања о. Дарка Ђога.

Мислим да је чињеница да око себе не виде српско самопорицање важан разлог зашто моја критика ломпаризма многима у Бањој Луци, где Ломпар има статус налик хрватским „видиоцима“ из Међугорја, делује будаласто, острашћено или наручено. Слични су разлози зашто су многи у Републици Српској ужаснути благонаклоним односом београдских „студената у блокади“ и њихове бројне подршке, где многи нису грађанисти, напротив, према ерупцијама антисрпства на протестима у Новом Пазару.

Нажалост, исто оно што је за многе Србе у Бањој Луци „Балија“, то је за блокадере у Београду „Босанац“ – што значи (и) Србин из Републике Српске. Нећу много претерати ако кажем да је Додик, који подржава Вучића, за многе од њих еквивалент „Алије“, а Вучић „Павелића“. Кључеви за разумевање тог безумља нису титоизам и југословенство већ карактеристична полицентричност српства и отровно, панидеолошко наслеђе доситејевштине.

Знам, много је болно суочавати се са стварношћу у којој растући број студената и високо образованих Срба у Србији види Србе из Републике Српске као извор загађења, „културалне потурице“ горе и од најгорег Турчина и од најгорег Бошњака, „верске потурице“.

Болније је него што би било да оријентире за тумачење полицентричности српства, и разлика које се сместиле унутар српског света, не обезбеђују елитисти као што су Ломпар и Ђого. Ови поносно српски ауторасисти те разлике посматрају кроз призму различитих образаца колонизације својих умова које су у 19. веку бирале наше елите – „средњоевропски културни модел“ и „француски културни модел“, каже Ломпар, који тврди да нисмо имали „културни модел“ пре него што смо почели да копирамо западне. Ђого и Ломпар нису у стању, или не желе, да уваже дубоко културалне и контекстуалне силнице које чине да српство буде истовремено јединствено и поцепано, полицентрично.

Свест о природи и одредницама српске полицентричности би помогла да разумемо да је у Београду могуће истовремено бити поносни Србин и бити самопорекнут. Зато стално наглашавам да је самопорицање појава везана само за Србију, и то не целу. Не говорим да је „србијанска“ јер је тај појам постао не само пежоративан, налик речима „црнчуга“, „Шумљанин“, „Балија“ или „Шиптар“, већ се користи да опише, искључиво, појаве ван „хабзбуршке“, северне Србије – која је, уз Београд, бастион аутошовинизма.

Чињеница да се јављају први, и даље углавном стидљиви, пропламсаји случајносрпског самопорицања и аутошовинизма у Бањој Луци неодвојива је од чињенице да у Републици Српској српски светови већ три деценије функционишу у великој мери без Бошњака. (На Универзитету у Бањој Луци број бошњачких студената је занемарљив.) Једноставно, како „верске потурице“, Бошњаци, као претња нестају из свести елите у Бањој Луци, стварају се услови да се, као у свезубом Београду, појави презир према „културалним потурицама“ – крезубим и неписменим Србима, тамо Додиковим, овде Вучићевим гласачима.

Доситејевштина наставља да меље српство. Чињеница да је сам Доситеј невин у причи о идентитетском злу коме је кумовао, чини да борба против њега буде још тежа. Овде „Пешчаник“, тамо „Бука“, и у њој стихови у којима су се сабрала три самопорицања из мансарди згађености српством, Константиновићева, Ломпарова и Видовићева пизма:

„Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,

Сви подмукли, сви проклети и сви мали

Постали су данас наши суверени.

Прогледале све јазбине и канали.“

Има неке жалосне симболике у чињеници да нам је ове стихове, слику Србије као пакла, Дантеовог Диса, која надахњује и самообоженог Ломпара и пионире аутошовинизма у Бањој Луци, растегли су је на Републику Српску, подарио песник који се потписивао као Дис.

Да није о. Ђога и богословља по мери митрополита немачког, па да завапимо за звонима и прапорцима. Нажалост, није лако утећи од синергије софтвера српског ума, склоног да оцрњује чак и најцрње и стално производи нове дистопијске слике, и мрачног оквира у који је Србију сместио начитани Доситеј Мителојропианус, српски светитељ у абортираном покушају. Криво читане књиге су омча око врата српства, хумус наших самонегација.

ОДУЗИМАЊЕМ И ИЗУЗИМАЊЕМ КА НЕГАТИВНОЈ ИДЕОЛОГИЈИ: Потку самопорицања чине три негативне инкарнације две „танке“ идеологије, отворене за инструментализације унутар глобалне наддетреминације једне „дебеле“ али уморне идеологије.

Њихове носеће идеје су модификоване, у суштини, искључивањем значајног дела или целине широких народских слојева, етнички својих (односно „својих“), из обећања и темељног „вјерују“, скупа идеала које чине подразумевани „костур“ тих идеологија.

У негативним варијацијама, оданост идејама и идеалу, свему ономе што бива схваћено као позитивно у изабраној идеологији, упарено је са негативним односом према актерима који би, практично по себи, морали да буду део конститутивног, подразумеваног „објекта“ те идеологије, односно, из једног другог угла, оног субјективитета који привилегује. Реч је, у суштини, о сажимању живог људског „тела“ идеологије, колективитета коме обећава добробит, о етноцентричном изузимању оних којима би та идеологија требала да служи, у смислу да им донесе животност, правду и приближи друге идеале у које се куне.

Реч „објекат“ употребио сам у једном од основних значења – групе односно заједнице „на коју је усмерена радња или пажња“ – да бих истакао начин на који негативност унутар три доминантне инкарнације две идеологије у Србији сажима, у суштини подразумевано, схватање њеног „објекта“ односно субјективитета који привилегује.

Једна „танка“ идеологија је космополитизам где су, у негативном варијетету који је постао хегемон у Србији, из његовог, практично подразумеваног, „објекта“, свих људи на свету, изузети Срби. Сви сем мањине (случајно) српских „космополита“, који себе виде као позитиван изузетак унутар негативне српске изузетности.

Други пример су варијетети српског национализма. Из обећања једног, експлицитно негативног, бивају изузете „рајолике“ српске масе, „џибери“, „крезуби“, „неписмени“, „неваспитани“ и сви други на чије постојање, и понос српством којим је обележено, не пристаје идеолог и барјактари оваквог национализма. Други, много старији, недавно оживљени варијетет, заобилази (овоземаљске) Србе и гледа ка небу. Његова негативност је имплицитна и настаје као дериват реификованог фокуса на есхатолошку раван.

За ове, хегемоне локалне варијетете и једне и друге идеологије у Србији би се могло рећи да су первертирани и кастрирани. Али, пошто космополитизам, сем на речима, и у својим позитивним варијацијама кубури са „нижим“ и слабије образованим сталежима, и углавном је одсечен од њих, корисно је размишљати о первертираном космополитизму.

Како је, пак, мада не увек, народ важан ослонац позитивних национализама, окренутих ка етнички својима, негативне варијације у Србији, које одбацују односно игноришу народ, могу бити описане као кастрирани национализми. Док је један варијетет склон презиру према масама, антинародни, други је надземаљски, суштински анародни.

Једна од широко прихваћених дефиниција идеологије каже да је то „скуп веровања, вредности и ставова који обликују начин на који група или појединац разуме свет и своје место у њему“. Негативне варијације садрже схватање да у њима нема места за оне за које би у позитивним, често подразумеваним, варијететима тих идеологија морало да буде места. Оне подривају свој главни ослонац – и зато делују антиполитички иако заузимају важан политички простор. Оне, прилично буквално, представљају своје негације.

Вишедимензионо неоколонијално мешетарење надокнађује штету коју случајносрпским становиштима наносе негативни космополитизам и негативни антифашизам. Штавише, помогло им је да се попну на политички трон и, истовремено, буду ударна песница снага које желе да сруше вођу који је на њега засео, и више не може да размишља о „устајању“.

Поносни Срби немају такав коректив. Напротив, Вучић, главна нада и један од „чувара ватре“ током демократске заграде српске историје, трансформисао се од анти-Ђинђића у правог Ђинђића; у „Зорана“ који се не зове Зоран. Постао је политички оригинал заводљивог фалсификата, оног шармантног, јако паметног шибицара, „српског Кенедија“, који се после 5. октобра заплео у кучине своје ниске дубоко културалне интелигенције.

У опозицији, политичке потенцијале српског национализма конзумирали су један нарцис и једна бена. Као и Доситеј, она је невина у причи о деструктивном учинку својих идеја. Пут до пакла овде није само поплочан најбољим намерама. Асфалтиран је будалаштинама.

ОД АУТОШОВИНИЗМА ДО САМОПОРИЦАЊА, И НАЗАД У КУЛТУРУ АУТОШОВИНИЗМА: Самопорицање се као друштвена чињеница појављује у сенци парадокса неодвојивог од загробног живота титоистичког југословенства – које је, претходно, у Србији деценијама деловало као моћна центрифугална друштвена сила.

Наиме, обично се шири феномен појави пре ужег, који може бити посматран и као његов екстрем. Када се ради о негативном односу према сопственом националном идентитету у Србији, очекивана хронологија је била преокренута. Историјски ток је водио Србију од аутошовинизма ка самопорицању, да би „ред ствари“ био успостављен када се, затим, рађа распршена култура аутошовинизма, у којој класни презир потискује национални.

Инверзија је била могућа јер је друштвени „дом“ аутошовинизма био битно ужи, плус самопорицање је инхерентно аутошовинизму и мање одбојно, па је било у његовој сенци. Штавише, једно време се могао извући закључак да је реч о истој друштвеној појави која је различито именована. Тек са појавом десничарског варијетета самопорицања, које не може да проклиза у аутошовинизам, разлике су постале сасвим јасне.

Националистичко становиште, наиме, није препрека самопорицању, али је унутрашња брана аутошовинизму. Онда када она нестане, као у случају Николе Самарџића и Светислава Басаре, добијали смо неке од најгорих српских аутошовиниста.

Збрци доприноси и чињеница да је појам „аутошовинизам“ у јавности, убрзо пошто сам га увео 2006. године, заживео у једном битно ширем смислу од онога на који упућује реч „шовинизам“ – тако да обухвата и суштински различите, битно „блаже“ феномене као што су ауторасизам, што је глобална појава, све упадљивија и раширенија последњих деценија, и аутооријентализам, облик (само)презира који је присутан у свим незападним друштвима.

Непримерено растезање смисла кумовало је илузијама да постоје хрватски и бошњачки „аутошовинизам“. Не само да се не може говорити о та два аутошовинизма већ је јако тешко наћи ставове појединаца који би могли да буду описани као „аутошовинистички“, као што је статус једног пулског угоститеља: „Надам се да ће неки цар проћ данас изнад Томсоновог концерта и пустит неки напалм да нас ослободи пола миље дебиле“. На хрватским форумима има ауторасистичких ставова, али их је неупоредиво мање него у Србији.

ОД МРАКА ДОСИТЕЈЕВШТИНЕ ДО ИДЕОЛОГИЈА КОЈЕ МРАЧЕ: Родно место аутошовинизма, коме на Балкану и даље не треба одредница „српски“, био је један истовремено маргинални и политички привилеговани елитни миље у Србији, коме је тријумф аутоколонијалног импулса 5. октобра 2000. омогућио да почне да преноси своју нихилизам у друштвено ткиво. Аутошовинизам је тада, практично преко ноћи, премештен у центар друштвеног живота и оснажен у мери коју је тешко пренагласити. Унео је клице самопорицања, које је конститутивно за аутошовинизам, у битно шири друштвени оквир.

Разлози зашто оно није остало феномен везан за левицу, зашто су све елите у Србији склоне паду у самопорицање, неодвојиви су од учинка доситејевштине, чија је носећа идеја поражавајуће слична постулатима титоизма. Њој је могуће прићи на различите начине, али мислим да је кључна њена негативност – чињеница да је живо српство у његовој незападној матици Доситеј уоквирио као „мрак“, као супротност, негацију светлости. Доситејевштина је у себи садржала моћну рационализацију титоизма. Она је прва замрачила српство.

Нажалост, носећа негативна идеја доситејевштине је била не само утемељитељска већ је остала обликотворна у световима модерне српске елите, интелектуалне колико и политичке, која је настала у њеној сенци. Та негативност је репродукована у различитим идеолошким оквирима и учинила је да негативне варијације модернизацијских идеологија и подидеологија у Србији релативно лако успостављају хегемонију. Њихово обећање је претпостављало одбацивање потке живог српства, а тиме и сумњичавост или одбојност према људима који се поносе својим српством као по себи централних актера.

Желим поново да истакнем чињеницу која је упадљива колико и игнорисана. Показало се да је Доситејева идеја о „востајању“ постала отровна у Србији, коју је уоквирио као „мрак“ – тамо где је османско наслеђе живо без „потурица“, за које се могло везати. Једноставно, тамо где у Србији нема муслимана слика „мрака“ из кога је неопходно „востати“ је пројектована на Србе и српство. Чињеница да је Доситеј оригинални модерни српски помрачитељ остала је у сенци чињенице да је био први српски просветитељ. Светлост коју је донео није убила мрак већ га је окаменила у свести елите којој је кумовао.

Доминантна логика којом су српске елите приступале живом српству у Србији је остала цивилизаторска, псеудоколонијална, а главна алтернатива је била небеска, двоструко заветна, и зато много више склона да дигне руке од српства него да се политички бори.

Чињеница да је над српством у Београду јуна 1862. године престала да се надвија сенка османских смртних непријатеља, али да је њихово наслеђе остало свеприсутно, погодовала је самоотуђивању припадника елите и схватању сопственог народа као главног непријатеља, препреке модерности схваћеној као цивилизованост и преломљене кроз нарцисоидне призме „учених“, који су себе препознавали у деловима западног канона. То треба посматрати у контексту чињенице да је Београду захтевана „светлост“ и просвећеност била јако близу – практично преко реке, одакле је стигла културално слепа доситејевштина.

Доситејева добронамерна, слатка илузија да није само Србин већ и да је „из Србије“, кумовала је схватању да живо српство није оно што мора да буде – негацији која се у Србији од 1862 године надвија над свим изборима српских елита, чак и над онима који је нису репродуковали, што симболизује чињеница да је Доситеј сахрањен у порти Саборне цркве у Београду. Доситејевштина је ослобођење претворила у увертиру у самопоништавање.

Нисам сигуран да постоји титоистичка идеја која је Србији нанела више штете него прве строфе Доситејеве песме која је постала позната као „Востани Сербије“. Има неке космичке правде у чињеници да се људи који оличавају аутошовинистичко становиште, и његову несрпску подршку, толико труде да је претворе у химну Србије. Ако некоме није јасно шта Доситеј представља у данашњој Србији – нека погледа у слику Алексеја Кишјухаса.

Има је и и на почетку текста „Будна Србија“: „Србија је устала. Пробудила се из догматског дремежа, одурне чамотиње и распојасане апатије. Србија која је млада, паметна, бистра, образована, добро организована, жељна промена и бољег живота овде и сада. Уз 'За милион година' југословенске рок-мисије ('Никад не бој се, љубав јача је') и 'Ми плешемо' (тј. 'Ми шетамо') загребачког Прљавог казалишта, незванична химна студентских протеста постала је и Доситејева – 'Востани Сербије'. Посве пригодно. Јер, ваистину: Давно си заспала, у мраку лежала, сада се пробуди и Србе разбуди. И покажи Европи твоје красно лице, светло и весело, као призор Данице. Па и лучом са мобилних телефона за слику са дрона, зашто да не? И фамозним 'пумпањем' односно неспуштањем тензија.“

Доситеј је учинио да српске елите поверују да српство није оно што јесте, и постану склоне паду у самопорицање. Титоизам је допринео да оду још даље, и заврше у аутошовинизму. Титоистичко југословенство представља копчу између два феномена, али њихов темељ је много дубљи – налази се у склоности одбацивању онога што српство чини српством, што се данас препознаје и у хегемонији негативних, кастрираних инкарнација национализма у Србији.

Штавише, појавила се препознатљива повратна спрега где наслеђе доситејвштине погодује успостављању хегемоније негативних идеологија, које затим оснажују најгоре аспекте наслеђа достојевштине. Не знам како она може бити прекинута, ни да ли више може бити прекинута. Самопорицање је, бојим се, као и аутошовинизам, постало део српске судбине.

ИДЕОЛОГИЈЕ У СЕНЦИ АУТОШОВИНИЗМА: Аутошовинизам представља појаву која је много више упадљива него што је присутна. Као таква, она представља сенку која прикрива цео спектар сродних, друштвено много разорнијих феномена. Корисније је посматрати га као барометар, или огледало, нихилизма који се угњездио у Србији него као претњу по себи.

Аутошовинизам настаје половином деведесетих у (само)гетоизованим круговима, у оквиру специфичног антиратног покрета. Етноцентрична негативност којом је био обележен допринела је да његов фокус не буде на смањивању људске патње несрпских жртава већ на уоквиравању злочина као српских; и кроћење сопствене етничке заједнице, чија је одговорност поистовећена са кривицом. То је био активизам против, не активизам за.

Он се појавио током ратова за југословенско наслеђе у елитним круговима који су, следећи Константиновића, закључили да српство представља не само анти-модернизацијску већ и најнељудскију замисливу, нацитворну силу. Док је холокауст у тим круговима схваћен као анационални, деетнификовани злочин модерности, њена аберација, Сребреница је у истим елитним лагумима, из којих је, у великој мери, израсла и велика грађанистичка, и повезана феминистичка, и мајушна постмарксистичка грана левице, протумачена као национални, етнификовани злочин анти-модерности – огледало злочинотворне суштине српства.

Негативни естетски и морални судови представљају ударне песнице негативних идеологија. Аутошовинизам је убрзо постао нова идеологија, истовремено српска и антисрпска. Опасна је, али прерано је за просуђивање да ли је деструктивнија од југословенства и титоизма. Чини ми се да није. Аутошовинизам има друштвене кочнице какве титоизам није имао, и нема панидеолошки карактер југословенства. (Мислим да самопорицање није идеологија, мада Синиша Малешевић индиректно упућује да и оно може бити посматрано као такво.)

Када говоримо о аутошовинизму склони смо да о његовим идеолошким димензијама размишљамо јако уско и „историјски“, углавном у смислу потрошених, клинички мртвих идеологија које су му обезбедиле темеље и привид легитимитета. На првом месту о југословенству и титоизму, који је обликовао и последњу инкарнацију југословенства. Корисно је посматрати их као модернизацијске (под)идеологије – схваћене као неуспешне из угла њихових протагониста. На левици, перцепција њиховог неуспеха као коначног, историјског неуспеха да у Србији буде достигнута модерност, оличена у миту о „модернизацији без модерности“, кумовала је кристализацији српског аутошовинизма.

Иако су историја аутошовинизма и краћа, али битно сложенија, историја самопорицања у Србији значајне теме, мислим да је много важније пажњу усмерити на њихову садашњост – потентне, живе идеологије које их хране. Одомаћивање аутошовинизма је омогућило обликовање оригиналног облика самопорицања, чији је дом био на „левици“. Он је том виду самопорицања обезбедио и идеолошку подлогу – негативни космополитизам.

У Србији се одомаћио и негативни антифашизам – србоцентрична негација негације фашизма. Испреплетан са негативним космополитизмом, он представља идеолошку потку левичарског самопорицања и арматуру аутошовинизма. Штавише, оно што чини да само левичарско самопорицање буде малигно, и склоно да проклизава у аутошовинизам, јесте „аутонацификација“ коју производи овај србоцентрични анти-антифашизам.

Имајући у виду да је левичарско самопорицање старије и друштвено битно деструктивније од два десничарска облика, у наставку ћу прво пажњу посветити њему и његовим негативним идеологијама, посебно первертираном космополитизму, који је ређе био у фокусу од, много транспарентнијег, негативног антифашизма.

При томе, овдашњи негативни антифашизам, колико год да је упадљив, само је дериват етноцентричне негације космополитизма, која у Србији бива представљена као синоним за космополитизам. Негативни антифашизам извире из постулата негативног космополитизма и ослоњен је на негацију човечности којом Срби бивају искључени из обећања космополитизма и уоквирени као његови смртни непријатељи.

Што се, пак, тиче кастрираних национализама, нешто више пажњу ћу посветити заветном национализму него ломпаризму, који је често био тема мојих текстова. Желим да укажем на негативност која провирује иза племенитог, позитивног обећања заветних артикулација српства и српског становишта. Оне имају свој одјек у ломпаризму, а, деформисане и превредноване, уткане су у текстове Радомира Константиновића и његових следбеника. 

Не само када говоримо о политичкој сфери и борби идеологија, долази до изражаја посредна, изведена негативност, која је можда постала инхерентна есхатолошком приступу српству. Начин како је идеологизована заветна димензија српства, и хегемонија коју је остварила њена некрополитичка интерпретација, има свој одраз у оправданости закључка који каже да „Срби губе у рату, а добијају у миру“.

ОД НЕГАТИВНОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО ПЕРВЕРЗНОГ КОСМОПОЛИТИЗМА: Негативни предзнак, оличен и у склоности префиксу „анти“, и фиксација на српство, постале су носеће одредница свега што је у Србији схваћено као „левица“ – грађанизма, антинародне и антирадничке идеологије, колико и повезаног, хегемоног облика либерализма.

Штавише, позитивни идеали су, у мери у којој су уопште присутни, постали су мало значајни за разумевање смисла онога што испреплетани појмови левица, либерализам и космополитизам данас значе у Србији. Чињеница да је и марксизам, декларативно антикосмополитска, суштински („пролетери свих земаља, уједините се“) космополитска идеологија, олакшала је увлачење „праве“, „радикалне“, (пост)марксистичке левице у овај колоплет етноцентричне негативности.

Негативни антиратни активизам, у оквиру кога је титоистичко антисрпско трансформисано у грађанско, привидно над-идеолошко, антисрпско, допринео је да „космополитска дужност“ у постпетооктобарској Србији буде схваћена не као „дужност доброчинства“, она је секундарна, ако је уопште присутна, већ као дужност преиспитивања и обуздавања доброчинства према својима; зауздавања културом контаминиране, злочинотворне нације, која је избацивана не само из „космополиса“ већ и из домена човечности.

Суштину тог перверзног космополитизма изразио је Сретен Угричић написавши да родити се као Србин значи родити се као нечовек – неко ко касније мора сам, „свесно“ да се очовечи. Његови текстови остављају утисак жеље да охрабри такво самоочовечљење.

Сублимација аутошовинизам коју је изнео Угричић нам помаже да препознамо да је то квазирелигиозна, спасилачка идеологија, конструисана око једне негативне есхатологије. Она подсећа на схватање „поновног рођења“ међу постпротестанстким, харизматским, неопентакосталним и фундаменталистичким хришћанима. Док они верују да се ближи крај света и да, да би се спасао, човек мора да се, свесно, „поново роди“ у Христу, српски аутошовинисти и сродна случајносрпска бића верују да, да би се спасао, и ослободио окова „духа паланке“, Србин мора да се, свесно, поново роди као „човек“ – одбацивши српство.

Последична перверзија космополитизма је ослоњен на слику српства као глобалне негативне изузетности односно јединствености, коју је скицирао Константиновић, да би је не толико поцртао колико исклесао у камену антиратни покрет током деведесетих. Он не инсистира на еманципацији српства већ на еманципацији „света“ од српства, што је схваћено као један од предуслова мира и еманципације „света“.

Одсецање и, у суштини, покоравање српства су уоквирени као предуслови истинског космополитизма у Србији. Овакав, не само негативни већ первертирани космополитизам у себи садржи, метастазиран и окренут ка унутра, кључни недостатак космополитизма какав је на Западу постојао у 18. и 19. веку – а то су предрасуде према одређеним идентитетима.

У Србији су то, уместо некадашњих, „мизогиних, расистичких, секташких или класних предрасуда“, етничке предрасуде према својим, односно „својим“, сународницима, иако су и овде све упадљивије класне предрасуде. У том смислу може се рећи да у Србији имамо превише лошег, искључујућег, а премало доброг, позитивног космополитизма, онога који укључује уважавање сопствене етничке колевке и поноса њоме.

Чињеница да многи кључни космополитски мислиоци у прошлости нису били доследни, да су, налик грађанистима у Србији, значајно одступали од космополитских идеала које су славили, коришћена је као, редовно главни, аргументи против космополитизма. Критика космополитизма, почевши од Русоа, често је изједначавала космополитизам са његовим негативним облицима, сличним његовој хегемоној инкарнацији у Србији. То олакшава разумевање антисрпског космополитизма у Србији и потке његове первертиране логике.

Други, донекле повезани, проблем са космополитизам је његово контекстуално слепило и „етноцентрична предрасуда“, која је учинила да као космополите пречесто буду виђени само позападњачени незападни актери, без обзира да ли су се сами, „добровољно“ окцидентализовали или су били изложени различитим притисцима, на пример неживотности која их је претварала у избеглице и мигранте који су завршили на Западу, често схваћеном као оличење, једини истински дом и сигурна кућа космополитизма.

ПРЕОКРЕТАЊЕ СРЕБРЕНИЦЕ: Позитивни, „универзалистички потенцијал“ космополитизма је у постпетобарској Србији остао у сенци комплекса Сребренице, утемељеног на Константиновићевом слици „духа паланке“. Овакав, ауторасистички облик космополитизма као предуслов успостављања глобалне односно све-европске „моралне заједница“, засноване на идеалу „доброг људског живота“ и вредновању свих људских бића, види у ограђивању Срба од такве заједнице. Сребреница ту, у суштини, бива преокренута и претворена у гумицу која брише српство као обележје пуне, легитимне човечности.

Ако, пак, космополитизам посматрамо фокусирани на „политичке институције које сви треба да деле“, онда схватање о српској негативној изузетности односно јединствености, које је инхерентно овдашњем первертираном космополитизму, налаже тоталитарни однос према српству и могућности да Срби сами артикулишу своју политичку вољу.  Ту је поносно српско „боже правде“ замењено зазивањем бога казне и покоравања.

На први поглед, овде имамо оданост „строгом облику космополитизма“, који тврди „да се дужност пружања помоћи не самерава ни са једном додатном дужношћу помагања локалном становништву или сународницима, нити се повећава када су у питању локално становништво или сународници“. У стварности, реч је о самеравању те позитивне дужности са њеном етноцентричном негацијом. Она је преформуслисана да искључује поносне Србе.

Опсесивни фокус на „своје двориште“, и оно што се прелило из њега у туђа, стигматизују не само српски национализам / „комунитаризам“ већ и меки, „умерени космополитизам“, који каже „да имамо и посебне дужности према сународницима“. Он му одузима легитимитет, неретко тако што клевеће чак и само промишљање „како те посебне одговорности уравнотежити са космополитским дужностима према људским бићима уопште“.

У Србији смо, уместо изданка „светског грађанства“ добили антисрпско „грађанство“. Реч је о вишку наказног космополитизма кога треба посматрати као антинационализам за друге или, у суштини, као посвојени национализам других каналисан против свог национализма.

То је негативни космополитизам „глобалну расподелу правде“ посматра као секундарну у односу на локалну расподелу казне, представљене као „одговорност“. Он се ретко осврће на „грађане света“ и своју потврди налази у односу према Србима. Са амовима Философије паланке, свет бива уоквирен као збир доброг не-српског света и лошег српског света. Штавише, идеја „српског света“, наравно као негативна, анти-људска, живља је у имагинаријумима негативног космополитизма и антифашизма него српског национализма.

Српским первертираним космополитама је спорна само једна „културална везаност“, један „скуп културалних ресурса“ – српски. Зато космополитизам овде није постао „метафора за начин живота“ већ је, изнад свега, одредница не толико цивилизацијског колико „цивилизованог“ укуса, схваћеног као супротност избора који се везују за понос српством.

Он садржи схватање да је код Срба чак и вредносно неутрални осећај националне припадности по себи опасан, склон да проклизава у геноцидно злочињење, и да би сваки облик безусловног космополитизма овде био не само наиван већ саучесник у писању историје схваћене као оживотворење геноцидних импулса инхерентних српству.

Негативни космополитизам одузима легитимитет „потреби за оданошћу“ било чему српском, што га чини непријатељом патриотизма у Србији, не само национализма. Схватање да оданост српству води у непријатељство према свету чини да буде негирана чак и сама могућност позитивног космополитизма у Србији. Српство је схваћено као секира која Србина одсеца од човекољубља и „космополитски патриотизам“ је уоквирен као оксиморон, маска антикосмополитске суштине српства.

Зато (случајно)српски космополита себе, у суштини, не види као „аптрида“, човека који је остао без домовине, већ као антипатрида, човека који верује да је прозрео и зато презрео домовину. Он није остао без нације, он је одбацио своју нацију и окренуо се против ње.

У таквим саморазумевањима није кључна деконтаминација већ баук реконтаминације. Српство је схваћено као сила која онемогућава стабилно стање деконтаминираности. Оно је уоквирено као нешто што, чак и када је достигнуто, није самоодрживо. И зато Србин мора да живи своју деконтаминацију, и њен корелат, суочавање са ружним страницама прошлости – упарено са брисањем из свести страдалничких страница историје. Наличје тезе да је Сребренице „име геноцида“ је догма која сугерише да је Јасеновац име ливаде.

Треба истаћи да Угричићева теза о могућности очовечења једног Србина није само ауторасистичка већ и лажна. Начин како конструише слику Србина као не-човека не оставља простор за самоодрживо очовечење. Константиновић је поставио темеље схватања српства као машине која онечовечује, где „Србин“ не може бити укроћена већ само зауздана „звер“. Једино питање које се ту поставља је какав и колики степен надзора је потребан.

Позитивно схватање „да је свако људско биће одговорно за целу људску заједницу“ допуњено је негативним – да је добру људску заједницу треба штити од српске заједнице. Космополитизам се издаје за „бригу за све са спремношћу да се прихвати да постоји много легитимних начина живота“, али овде нам упорно говори да српски није један од њих – ни традиционални ни „патолошки“ модерни, који, наводно, производи „модернизација без модерности“, што понавља Јовица Тркуља, најплиткоумнији идеолог аутошовинизма.

„Културна и естетска страна космополитизма“ су овде доминантне, док је његова кључна политичка димензија антидемократска – везана за питање како истиснути вољу народа из друштвеног и политичког живота, пошто српски народ види као непоправљиво дефектнан и опасан, лош и за себе и за друге. Инсистирање на первертираној демократије као негацији воље „демоса“ препознатљиво је у схватање да су „грађани“ у Србији супротност народа, чије политичке и друге слободе треба ограничавати уз помоћ фасадне демократије.

Али, поред експлицитног, антисрпског, перверзни космополитизам почива и на имплицитном непријатељству према незападном, оном које није санитизовано.  Конструисан је као двоструко „негативна врлина“ – настала ограђивањем сопства не само од српског већ и неевропског. Он је позитиван само у односу према Западу, који чини његов кастрирани космополис. Он не види корист од контаката са незападним актерима. Сем када је реч о изданцима који су благотворни за сопство, као што су јога и суши, што су, иначе, неке од мера западног космополитизма. Ван тога, незападни светови су посматрани као нерелевантни, ружни, бескорисни и заостали – баш као и српски. Само он је још гори пошто је лоциран у Европи и зато нема изговор да је неевропски, нити егзотичне чари.

Реч је о космополитизму који не жели да разуме и сазна. Случајно српска елита верује да зна, и да је станиште врлине и вредности на Западу или, још чешће, у њиховом унутрашњем, приватизованом Западу; да ван тако схваћене западности, отворене ка умивеној, разблаженој, лајт различитости (мера му је „чикен џалфрези“ љутине 3 од 10 у „Дивалију“ на Душановцу), има мало чега, ако има ичега, вредног уважавања и разумевања.

И ако би космополитизам посматрали као „универзалност плус разлика“, хегемони облик космополитизам у Србији је двоструко мањкав. Универзалност коју прихвата је западност, док је различитост коју уважава различитост унутар истости.

ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА ЛЕВИЦЕ: Негативни космополитизам не толерише неслагање и гади се дијалога у Србији. Он садржи вишедимензиони западноцентрични апсолутизам и пориче легитимитет неслагања које садржи афирмацију српске различитости као израза нормалности. Он стигматизује споразумевање и разумевање. Сукоб је пожељан, ако је алтернатива афирмација поносно српског становишта. Зато је мирење грађанског и националног неодрживо, колико год било замисливо.

Природа негативног космополитизма отежава, а бојим се и да онемогућава, грађанистима да се прилагоде другој страни у оном минималном степену који представља предуслов дијалога – а то је „придавање мање тежине“ разликама које су везане за поносно српско схватање националног интереса, зарад дијалога. То је последица мере у којој је прихваћена и одомаћена дискурзивна нацификација српства коју је обавио Константиновић, и коју је затим – у контексту „деведесетих“ претворених касније у непролазну деценију, синегдоху српске историје – армирао антиратни покрет. 

Уместо прилагођавања, које подстиче позитивни космополитизам, добили смо ушанченост. Идеологија, коју смо, што је погрешно, склони да видимо као, по себи, толерантну и инклузивну, овде уместо саосећајности производи гађење према различитим својима.

Космополитизам је у Србији налик маказама које одсецају, не концу који спаја. Као такав, он је много ближи негативном национализму него позитивном космополитизму, па не чуди да су овдашње космополите склоне да проклизавају у аутошовинистичко и сродна становишта. Уосталом, аутошовинизам је увек шовинизам у име и за рачун других.

Негативни космополита у Србији одбија да разговора са другачијим својим односно „својим“ јер верује да, чак и ако не имплицира слагање, дијалог даје легитимитет различитости коју види као не само неприхватљиву већ и као нељудску. При томе, такво схватање делује у синергији са српским културним обрасцем, који нас чини склоним апсолутизованим сликама света и страшним судовима о супротстављеним ставовима.

Тешко је водити чак и тривијалне, „бесциљне“ разговоре јер природа негативног космополитизма сам чин разговарања уоквирава облик колаборације са злом. Схватање да би се разговором нешто, ипак, могло научити или добити, бива делегитимисано схватањем да разговор имплицара степен слагања са нацитворним и његово уважавање.

Реч је о односу према различитости и дијалогу који доводи у питање могућност успостављања иоле смисленог облика демократија, оног који овде, у сенци дубоко културалних и још већих неоколонијалних препрека, може да буде успостављен. Оно што је важно истаћи, главни унутрашњи непријатељи демократије у Србији су космополите, не комунитаристи, зато што се опиру да фокус буде пребачен са манихејском слике обрачуна између добра и српства као еквивалента врхунског зла, на друга питања.

У сенци аушвицизоване Сребренице и других изданака Философије паланке, веровање у српску негативну изузетност је учило да питање (само)идентификације постане значајније негативним космополитима него националистима, који верују у српску позитивну изузетност. Деструктивне друштвене поделе не прате осе које деле етничку већину од мањина – већ су везане за однос припадника већине према свом етничком идентитету.

Другим речима, кровна подела није национална, чак ни политичка, у прилично широком смислу речи, већ се тиче односа према већинском колективном идентитету као одредници саморазумевања. Непристајање на национално као нешто што је конструктивно је постао интегрални чинилац левичарског самопорицања, и важан разлог зашто је таква дезидентификација малигна. Она доприноси и да у Србији (левичарски) либерализам буде тоталитаран, а (нео)марксизам анти-раднички.

Негативни космополитизам овде захтева да сви будемо исти да би заслужили уважавање наших космополита и право да будемо легитимни, добродошли учесници друштвеног и политичког живота. Он, етноцентрично негативан и искључујући какав јесте, негира темеље једне од широко прихваћених, и релативно ретко оспораваних, верзија космополитизма, дефинисана као непристајање на „искључивање било кога из људске заједнице, ускраћивање било ком људском бићу поштовања и бриге за његову добробит“.

Космополитизам је свуда на не-Западу склон да постане патерналистички и слуга неоколонијализма. Један је од омиљених избора високо образованих, добростојећих, друштвено и физички мобилних сталежа, и има препознатљиве класне локације.

Док су неки националисти, наравно не само српски, склони да виде космополите као „издајнике или барем непоуздане грађане“, српске перверзне космополите су склоне да све поносне Србе, не само националисте које презиру, виде као непоуздане људе и потенцијалне издајнике човечности.

Склони су да верују да свом друштву, држави и народу не дугују ништа – сем презира и обавезе да указују не толико на његову наводну отрованост колико на његову отровност; да им је одузето много више него што им је дато, и да одбачено, „њихово“ друштво, држава и народ не заслужују не само „кооперативну послушност“ већ ни елементарне облике уважавања.

Многи себе не виде само као случајне Србе већ и као људе који су унесрећени чињеницом да су случајно рођени као Срби; да штета која им је тиме нанета премашују корист коју су имали, ако су је имали, и верују да немају никакве обавезе; да би и онда кад су успешни или богати, били много успешнији и богатији да их нису спутавали поносни Срби, Србија и српство; да је бесмислено посветити се таквој држави и друштву и радити у њихову корист.

Негативни космополитизам је обележен схватањем, изведеним из самоназивања „друге Србије“, себе и себи сличних као дела једне друге, исправне нације, много више него дела неке универзалне заједнице. Наиме, ту се не бришу и не пориче идеја „националне“, етноцентричне припадности већ се она везује за припадност Западној Европи. То је, у суштини, више западни национализам него космополитизам. Изграђен је насупрот српства схваћеног као инфериорна, „трећесветска“ или, све чешће, „четвртосветска“, нееевропска заједница, где редовно бива поистовећена економска и цивилизацијска „заосталост“.

Многима је незамисливо да може горе или да негде постоји горе него у Србији. Били су шокирани када се схватили да постоји стотине хиљада грађана Гане који би желели да дођу и живе у Вучићевој Србију. Није мало „грађана“ који схватају да, ипак, постоји горе али они углавном верују да је, на пример, разлика између квалитета живота у Гани и Србији слична разлици у квалитету живота у Србији и Швајцарској.

У стварности, гледано не само са севера Гане, или из Буркине Фасо, нема суштинске разлике између Србије и Швајцарске. Штавише, живот већине становника Буркине Фасо је беживотнији од живота у многим избегличким логорима. Да није области Газе, велики делови те земље би могли да буду посматрани као еталон неживотности људских живота.

НЕВОЉЕ СА КОЛЕКТИВНИМ СУБЈЕКТОМ: У Србији има, наравно, и позитивног космополитизма – само проблем није једино у томе што је маргинализован. Када се у сенци хегемоније негативног варијетета данас оглашава у Србији ни он није доброћудан. Нажалост, ниједан облик космополитизма овде више не може бити посматран као по себи добродошао.

Овог текста не би било да није твита госпође Ање Вебер (@anjaXIII), који садржи једну, у Србији јако клизаву, артикулацију (привидно?) не-етноцентрично негативног космополитизма: „'Оно истинско и боље у сваком народу јесте [……] оно што се не покорава колективном субјекту, већ му се можда и опире.' - Теодор Адорно.“

Не могу да се правим да не видим да да је госпођа Вебер овај твит објавила 11. јула. Мислим да не постоји гори датум да јавно, на српском језику, медитирате о манама колективног субјекта. Мало касније ћу се осврнути на Адорнов текст из кога су преузете ове речи – које могу бити искоришћене као маска која прикрива суштину проблема са негативним космополитизмом, његове етноцентричности која провирује и иза датума објаве, 11. јула.

Не знам шта је госпођа Вебер по националности, видим да живи у Јерусалиму, али чини ми се да воли Србију, а рекао бих и Србе – колико једна космополиткиња може да воли нацију која јој није ни страна ни одбојна. Да ли је и њена, мало је битно.

Цитирани твит, који садржи, у преводу са немачког оригинала, извод из дугачке реченице, био ми је двоструко инспиративан.

Прво, помогао ми је да препознам да се може рећи да је аутошовинизам екстремни облик елитистичког клеветања „колективног субјекта“ у Србији, док самопорицање представља скуп начина на које припадници елите који се „не покоравају колективном субјекту“ беже од колективног субјеката, који виде као патолошки или деформисан, у субјективитет који виде као „истински и бољи“. Не знам који је од та два придева данас отровнији у Србији – „истински“ или „бољи“. „Истински“ је подмуклији.

Потка аутошовинизма и сва три српска самопорицања је негативан односа према стању српског колективног субјективитета. Уверење да је српство по себи деформација, или да је постало деформисано, деформише две идеологије – чији централни „субјекти“ постају свет минус српство (перверзни космополитизам), српство минус „рајетински“ народ (ломпаризам) и идеја српства минус стварност српства, могло би се рећи и политичка идеја без (овоземаљског) субјективитета (заветни национализам).

Друго, подједнако важно мада јако незахвално као тема текста, јесте као повод за размишљање да ли таква саморазумевања на левици по себи воде ка самопорицању; можда и аутошовинизму. Односно – ако је реч о актерима који нису Срби – да ли воде у одомаћивање аутошовинистичког и повезаних случајно српских становишта и њихову верификацију.

„Адорнов поглед на космополитизам… је сложен. Он критикује традиционални, либерални космополитизам због његовог потенцијала да ојача постојеће структуре моћи и његових апстрактних, универзализујућих тенденција које превиђају конкретне реалности патње и неправде. Уместо тога, Адорно се залаже за ’утемељену космополитику’… фокусирајући се на спречавање патње и избегавање геноцида, уз признавање важности разлика и отворености“, каже су у прегледу његових ставова о космополитизму, изведеног из знања „вештачке интелигенције“, корисних за секундарне аспекте теме једног текста.

Адорно је много важније име у критици друге идеологије око чијег негативног варијетета је изграђен српски аутошовинизам – антифашизма. Упало ми је у очи да у тексту насловљеном „О питању: Шта је немачко?“, појам „национал-социјализам“ помиње два пута, а придев „нацистички“ само једном, и то у фусноти, док се „фашизам“, у свим варијететима, помиње два пута. Речи „геноцид“ и „холокауст“ Адорно у овом тексту уопште не помиње.

Он текст почиње преиспитивањем питање из наслова: „будући да је [то питање] оптерећено оним самозадовољним дефиницијама које не узимају као специфично немачко оно што је заправо немачко, већ оно што неко жели да оно буде. Идеал пати на рачун идеализације. Сам облик питања већ скрнави непоправљива искуства из последњих деценија. Претпоставља аутономни колективни ентитет, 'немачки', чије се карактеристике затим одређују накнадно. Међутим, стварање националних колективитета – уобичајена пракса у одвратном ратном жаргону који говори о Русу, Американцу, а свакако и о Немцу – јесте обележје реификоване свести која једва да је способна за искуство. Такво стварање остаје унутар управо оних стереотипа које размишљања има задатак да раствори. Није сигурно да ли уопште постоји тако нешто као што је немачка личност или специфично немачки квалитет или нешто слично у другим нацијама.“ Одмах затим, цитираћу је мало касније, иде реченица чији је део издвојила госпођа Вебер у свом твиту.

У Србији данас имам околности где је питање „Шта је српско?“ у сенци сатанизације која оно што је српско изједначава са супротношћу људског идеала, са његовим негативом. То је „пракса“ хегемоних облика космополитизма и антифашизма у Србији. Они се позивају на „искуство“ – не толико српско колико искуство других са Србима, које бива изједначава са искуством са „национал-социјализмом“, одвојеним од његове немачкости, и схваћеног као само случајно немачки – да би дефинисала свој (етнички) колектив као неспособан да другима обезбеди одржавање другачијег искуства са српством.

Зато у својој хегемоној инкарнацији у Србији, антифашизам функционише као свој негатив, као негација негације фашизма – и то не толико као аутофашистичка колико као аутонацистичка идеологија која призива коначно решење претње која долази из сопства. Философију паланке је корисно посматрати као њен Мајн кампф, камуфлиран и закукуљен филозофирањем и окренут ка унутра. Константиновићеве апологете су учиниле да то буде, речима једног од најпосвећенијих, „кристално јасно“ – јасно као кристал у Кристалној ноћи.

У Филосфији паланке анхилација аутонацификованог „колективног субјекта“ бива уоквирена као, рекао бих једино, „коначно решење“ проблема са српством. Инсистирам на скрупулозном мешању антифашистичког и нацистичког (немачког?) дискурса – из кога је антиратни покрет преузео реч „деконтаминација“ као свој оперативни принцип, иначе једну од кључних речи у Хитлеровим говорима и интервјуима из 1933. године – јер то омогућава да лакше препознамо суштину двоструке негације фашизма, која се распиштољила унутар перверзног космополитизма.  

Шта се десило са космополитизмом и антифашизмом у српском, другачије европском контексту, који је левичарским елитама битно мање прихватљив него десним, којима је, треба то стално истицати, такође неприхватљив, лакше је видети уз помоћ Адорнових реченица из којих је госпођа Вебер извукла свој, мени јако инспиративан, твит. Оне олакшавају суочавање са панидеолошким темељима српских самопорицања, и ја ћу их навести полазећи од енглеског превода: „Много је вероватније да је истинито и боље у сваком народу оно што се не прилагођава колективном субјекту, већ, где год је то могуће, чак му се и опире. С друге стране, стварање стереотипа подстиче колективни нарцизам.“

У Србији је стварање негативних стереотипа међу припадницима либералне елите, склоне да верује да у њој станује не само „истина“ и „боље“ већ једино српско „добро“, подстакло „колективни нарцизам“ такозване „Друге Србије“, данас квази-националне случајне Србије, и утрло пут метастази (само)презира према националном колективном. „Опирање колективном субјекту“ почело је у Србији пречесто да мутира у давање легитимитета ставовима да је потребно наћи „коначно решење“ за српски колективни субјективитет.

Прескочићу Адорнову аргументацију, иако је јако инспиративна за „културално превођење“ на контекст Србије, и цитираћу закључак текста: „Ако још увек постоји нешто дубоко, наиме, незадовољство слепо укорењеним представама, онда је то осуђивање сваког саучесничког прихватања неизбежности патње. Солидарност забрањује оправдање патње. Управо у верности идеји да ствари не би требало да буду онакве какве јесу – а не у безнадежним покушајима да се једном за свагда утврди шта је заиста немачко – смисао на коју овај концепт још може да полаже право је да буде претпостављен: у прелазу ка човечанству.“

Негативни космополитизам у Србији захтева робовање негативним представама позивајући се на патње Сребреничана и других не-Срба. Он наду везује за неопходност да се „једном за свагда утврди“ да је српство једнако изазивање патње, и да је то веровање претпоставка прелазу ка човечанству. Понос српством ту бива изједначен са „саучесничким прихватања неизбежности патње“. Зато Србима бива забрањена једна солидарност.

У Србији и међу Србима данас важи да „оно што се не покорава колективном субјекту, већ му се можда и опире“ не само да није боље већ се, као легитимно, поставља питање да ли је, можда, постало најгоре. То важи и 11. јула и сваког другог датума сатанизованог српског постојања.

„HANNAH-ARENDT-GASSE“: Суштина аутошовинизма нису ни самопрезир ни самомржња ни самопорицање већ чињеница да даје легитимитет (ауто)геноцидном становишту. Срж аутошовинизма није схватање да смо одвратни, чак ни да смо као народ и појединци убилачки, „геноцидни“ или склони геноциду, већ да смо непоправљиви као такви – да за наше убилачко зло нема лека. Сем, наравно, дна масовне гробнице и сличних „коначних решења“ за дехуманизована људска „зла“ која су уоквирена као непоправљива.

Оно што збуњује у вези либералне и антиратне копрене аутошовинизма је да етничко чишћење бива уоквирено као етичко чишћење, плус аутошовиниста не жели да окрвави руке. Крв му се, када није употребљива, некрополитичка, гади. Воли да седи на лешевима, да бучи и урла са њих, али не и да их производи. Он оштри србосек, додаје реденик, свршава на идеју трактора који вози Србе ка Борчи, Овчи и Крњачи, али жели да остане чистих руку. Негативност према српству прождире антифашизам од кога полази.

Апологете самопорицања воле да пореде Константиновићеву Философију паланке са Изворима тоталитаризма Хене Арент. Нажалост, то није бенигно.

У Србији је постало мало битно шта је Хана Арент мислила и писала; хегемоно тумачење њеног опуса је такво да је њена књига овде, у постсребреничком контексту, претворена у „слушкињу“ негативног антифашизма који је первертиран у мери да је аутонацистички. Оно што може да збуни, он не ради на самогеноциду већ утире пут аутсорсаованом геноциду. Иако садржи злодух нацизма окренут против својих, одлучан је да остане чистих рукица.

Константиновићев, „филозофирањем“ замућен, однос према Србину поражавајуће је сличан Хитлеровом односу према Јеврејину – и Адолф и Радомир намећу „деконтаминацију“ као императив. Арент је добила важно место у прикривању ове чињенице. Њена књига Извори тоталитаризма уткана је овде у темеље двоструке негације фашизма – и зато је она овде постала једна од алатки аутонацизма.

Арент је у Србији претворена у ослонац и део арматуре аутошовинистичког и сродних становишта. То је овде њена главна улога, централни смисао апропријације њеног опуса: „Оно што је Радомир Константиновић те 1969. године, хајмо то тако да кажемо – открио, није била напросто 'баналност зла', како то каже Хана Арент, која јесте нит која се протеже кроз ту књигу, већ ту постоји један занимљив обрт, он говори о 'злу баналности'“.

Или, како „преводилац“ и приређивач америчког издања Философије паланке, чији је наслов бесрамно „кривотворен“ и „у преводу“ гласи „Филозофија парохијализма“, каже у тексту „Паланка и извори тоталитаризма“:

„Док провинција припада оном што Хана Арент назива 'прекоморским' или 'англосаксонским' моделом империјализма, паланка је укорењена у оном што она назива 'континентални империјализам', који је карактеристичан за Централну и Источну Европу. Арент пише да 'главни значај континенталног за разлику од прекоморског империјализма лежи у чињеници да његов концепт кохезивне експанзије не дозвољава било какву географску дистанцу између метода и институција колоније и нације'. Уместо закона, том империјом владају декрети, тако да главни извори политичке и правосудне моћи остају хировити и нејасни. Континентална империја Хане Арент подсећа на свет Кафкиног Замка, али и Гогољевог Ревизора. Колико год да је исцрпна и брижљива према појединостима, Хана Арент испушта две важне особине континенталног империјализма: значај периферије империје за формирање кључних културних и политичких ставова и истрајност империјалног принципа, то јест његово преживљавање у различитим историјским и политичким формацијама. Као техника владања огромним географским пространствима, континентални империјализам је преживео бурне политичке промене у Источној и Централној Европи, међу којима је најзначајнија пад руског царства, његово настављање у стаљинистичком моделу социјализма у једној земљи (која је, додуше, имао амбицију да се стално шири) и поновно појављивање Русије као националне државе с империјалним амбицијама. Очигледно је да континентални и прекоморски империјализам имају веома различите судбине: док је први повукао непрекидну и продуктивну критику из које је настала цела дисциплина звана постколонијалне студије, критика другог се састоји од неколицине спорадичних дела. Философија паланке је најтемељније теоријско дело које се бави том страном империјалног пројекта.“

Српски аутошовинизам је „отео“ Хану Арент и претворио је у алатку хипернацификације српства. Она је постала важан ослонац конструкције о јединственој антиевропској етнији чији надисторијски геноцидни потенцијали бацају у сенку и, наводно искупљени, западни колонијализам и, наводно случајни, временски орочени немачки националсоцијализам.

Хана Арент није само изгубљена за Србију, већ је претворена у моћног савезника схватања да су Срби нацитворни народ који заслужује да заврши у „свом“ Аушвицу. Њене кључне речи и идеје су уткане у, после елитизма, друго највеће српско зло, и постале су важан ослонац левичарске аутонацификације српства. Реч је негативном антифашизму који није одбацио логику нацизма већ је пресвукао и окренуо за 180 степени; ка унутра.

Нажалост, референтна читалачка публика Хане Арент у Србији је она чији су умови препарирани, и на растућем броју „факултета аутошовинистичких наука“, један је у Нишу, да у њеним тумачењима виде потврду националнихилизма који је овде посејала Философија паланке. „Круг двојке“ се, у најгорем смислу те речи, проширио на поражавајуће велики део Србије.

Наслућујем како би била обележена историјска победа тог негативног антифашизма: „Можда би давање улице писцу Философије паланке био гест којим би се послала порука да је Лекција научена. Онако – исто онако духовито и љековито – као што је Берлин улицу која се налази на мјесту некадашње Reichskanzlei назвао Hannah-Arendt-Straße.“

Нажалост, овде је примерен један други „гест“, који је, срећом, немогућ па га саветујем као менталну операцију. Можда би лекцију о смислу аутошовинизма лакше научили када би улица у којој – и данас – постоји „Центар за културну деконтаминацију“ носила имe „Adolf-Hitler-Straße“. Неки сокак који се у њу улива би могао да се назове „Hannah-Arendt-Gasse.“

ОБЕЋАЊЕ ЛОМПАРИЗМА И ПОЛИТИКА САМООБОЖЕЊА: Мило Ломпар се представља као „национални либерал“, иако није либералан, напротив, док је свој национализам дуго времена негирао, сматрајући да, као динарски натчовек и његошолики ур-Србин, егзистира у равни изнад идеологија. И када је невољно, захваљујући мојим упорним критикама, почео себе да описује као „националисту“, то је политички вакуумиран национализам.

Реч је о самоидеологији умотаној у један инструментални спој светосавља и достојевштине. Она не може да преживи смрт свог самообоженог тела, али личност која се упише у свест као алтернатива овде по себи, без обзира колико звечи, има  потенцијал. „Прангија“ и Саша Радуловић, чија су харизма и дар за политику поредиви са Ломпаровим, га нису остварили, али то не значи да „Бин Његош“ не може да стигне даље. Нажалост, Ломпар је једина мера ломпаризма.

Оно што је позитивно у ломпаризму су једино сам Ломпар и мртви српски великани. Све у вези српства је деформисао како би стало у њега самог – и српско становиште, и полицентричност српства, и српски интегрализам, и српски национализам… Не чуди да се та салата од лажираних српскости претворила у друго српско самопорицање.

Оно што је важно истаћи је да ломпаризам није могуће помирити са негативним космополитизмом. То има две важне последице. Прва, доприноси стварању лажног утиска да је ломпаризам облик позитивног национализма, који има политичке потенцијале – оне који се своде на победу Мила Ломпара. Други, једина остварива синтеза ломпаризма и грађанизма је она у којој ломпаризам служи као мамац за поносне Србе. Као негативна идеологија без политичког бића, политичка де-еволуција „комби странке“, човек-странка („Српски глас“) који стаје на тротинет, ломпаризам може да послужи само као реквизит, мало мамац мало понтон, који ће антирежимски грађанизам одвести на српски трон.

Нажалост, битна разлика између самопорицања којима кумују две идеологије губи значај зато што иза ломпаризма не само да не стоји неоколонијална моћ, која је ослонац и Вучићеве владавине и политичких снага које га угрожавају, већ је ломпаризам идеологија без „свог“ аутоколонијализма – у земљи у којој је суверенизам мртав и политичка борба се свела на сукоб два аутоколонијализма. Ломпаризам је, буквално, Ломпар – и ништа друго.

Док ломпаризам полази од српства као нечега што се, у суштини, „покварило“, и што не може бити поправљено унутар временског хоризонта, грађанизам српство види као силу која квари људе, и делује у трансисторијској сфери која нема временски хоризонт. Ова два негативна идентитетска варијетета, изграђена око далеког некад односно никад, су непомирљива. Њихово инструментално спајање може само на кратко да заобиђе ову несамерљивост и успостави провизоријум који ће трајати док спој дубоко културалне и неоколонијалне детерминације не омогући успостављање новог стабилног стања.

Ломпаров „либерални национализам“ је изграђен око чињенице да је поносан на колонизованост свог ума инсертима из западног канона у које се заљубио, да би затим његошолику слику себе уписао у те књиге и ону западност којом су натопљене.

Ломпар стигматизује српскост која не стаје у интелектуалну или духовну сферу. Зато слику исправног српства везује за слике далеке српске прошлости и ране еманације западне модерности. У њој нема места за живог Србина – онога који не станује на „мансарди“. Штавише, Радомир Константиновић је Ломпару много ближи и дражи од публике „Задруге“ – међу којом српских самопорицања нема ни у траговима, а камоли аутошовинизма.

Ломпаризам је лизалица Ломпаровог култа; самообожење спаковано у политичко обећање. То не значи да је безопасан по Вучића, који је, верујући да је политички ништа, омогућио Ломпару да се удене у политичку сферу. И много веће политичке и људске карикатуре су писале историју.

ЈУРИШ НА НЕБО: Друга, дубока, много старија негативност је не толико неизбежна колико, немалим делом, лепљива за српство и национализам какав овде по себи има прођу. Данас је оличена у реификацији заветног национализма, која бива обављена са ослонцем на идеје Жарка Видовића. Оне, иако је Видовић непријатељски одређен према метафизици, садрже отелотворење најгорих стереотипа о филозофирању, што чини да политичка штета буде мања него што би била да је Видивићева мисао мање натопљена метафизиком.

Нажалост, повремено није: „Нас спасава само истина, а никако некакав политички програм“. Неко ће се запитати који је контекст, али код Видовића контекст је увек исти. Завет, или два Завета, тешко је рећи. Нисам сигуран да би могли да кажемо да је српска „заветна истина“, на којој Видовић инсистира, нешто друго до сам Завет, као што је тешко о Ломпаровом „српском становишту“ рећи нешто друго сем да је то Ломпарово становиште.

Ако одемо корак даље и кажемо да је „заветна истина“ „српско становиште“, што верујем да би прихватили и Ломпар и Видовић, добићемо илустрацију идејног и идентитетског нихилизма у који је упао српски национализам. Та његова два варијетета, егоцентрични и небоцентрични, нису разапета у политичком вакууму, они су политички вакуум. 

При томе, оба кастрирана национализма беже од свог идеолошког потенцијала, чак и од именовања себе национализмом, дакле од онога што јесу и што би требали да пригрле, да би, политички, били нешто унутар једне (националне) државе. (Све државе су данас националне, само је питање како схватају нацију. Национална држава је модерна политичка која не само да нема алтернативу, већ су нам алтернативе постале незамисливе.). 

Развучен између Хегела и (анти) Ничеа, ментални манир два идеолога се најјасније огледа у Философији паланке. Ломпар је Константиновић са „Темуа“, Видовић је Константиновић на квадрат. Али, не само да ни један ни други немају свој НАТО; они немају ни своју Латинку, макијавелистичког приврженика који замагљене идеале спушта на каљаву земљу.  

Заветни национализам има свој „Пешчаник“, то је „Стање ствари“, док је Ломпар све, па и „Пешчаник“ ломпаризма. Доситеј је копча која спаја „Пешчаник“ и Ломпара, али, нажалост, Видовићево противљење Доситеју не проистиче из критике Доситејевог односа према српству већ, на трагу Његоша, слично митрополиту Амфилохију, његовог односа према „законима јестетства“. Поседнут „осећањем за вечност“, које је Доситеју измицало, Видовић је само један у низу поносно српских ауторитета којима је измицао осећај за живо српство.

Заветни национализам је по себи антиполитички и садржи имплицитну али конститутивну негативност – пошто његов субјект није овоземаљски. Као надсрпски, небески односно заветни, он је суштински асрпски, и зато га је тешко уткати у политички покрет или идеју која има конструктиван, активан потенцијал – онај који се не своди на јунаштво и чин жртвовања, уоквирен више као суштина него наличје јунаштва:

„Слобода је човекова моћ, Богом дана моћ, да одреди циљ или сврху свог поступка и да се поступком или понашањем држи тога циља, па макар га то одвело и у највеће патње или чак у смрт. То је слобода. Према томе, слобода је човекова способност за јунаштво, за херојство, за светост, за мудрост и за  мучеништво. Слобода је, дакле, човекова способност да се при одређивању циља и својих поступака суочи и са смрћу“, каже Видовић.

Милош Ковић, намесник Видовићевих идеја, нема капацитете потребне да постане Видовићева Латинка, алфа следбеник који уземљује и политички уобличава обећање заветног национализма, и зато у јавности делује као пуки интерпретатор Видовићевих идеја:

„Нама је слобода дата, на нама је да је узмемо и кажемо ‘хвала, оче’, прави, биолошки оче, или хвала Господе. Значи, ми хоћемо слободу, за њу живимо, за њу мремо. То је то. Не треба хришћанин да буде глуп и да прихвати лажи које му се причају. Човече, слободан си, узми слободу, живи, радуј се и не дај се, и погини. Погини! Али, зашто да погинеш? Погини за своју децу, за своју породицу, за своју земљу, за свог брата. Погини за љубав. Погини за слободу, погини, човече, јел’ то најстрашније? Па шта је овај живот? И онда изађи пред лице својих предака.“

Привлачност и импликације заветне омаме, која живе Србе замењује мртвима, надвија се над српским национализмом и помаже да разумемо зашто су се његови (овоземаљски) политичи врхунци у посткомунистичком периоду били Слободан Милошевић и Александар Вучић, односно зашто је његов позитивни политички потенцијал данас сабијен у  ломпаризам, „симулакрум“ политичности у коме је властољубље замењено самољубљем.

Док Ломпар, умишљена његошиколикост која је себе растегла у идеологију, покушава да се угура у историју као брвно, једнократна веза између грађанистичке обале и националистичког безобаља, Ковић, овоземаљско отелотворење Видовићеве идеологије, ништа не покушава – али наставља да политички постоји као нешто што заслужује да буде политичко ништа. Ковић не изазива презир већ сажаљење. Често са дечачким осмехом на лицу и цртом бене, која је упадљива и на сликама Видовића, чија упечатљива ведрина као да се руга политичком и оставља утисак задовољства интелектуалном играријом, Ковић демонстрира да заветни национализам није чак ни политичка естетика већ расположење.

Пошто је главни, једини неупитно позитивни „субјект“ заветног национализма на небу, ова идеологија је истовремено самоуздижућа и самопоражавајућа. На планети земљи, пораз, који није увек био часни, његово је друго име. Задовољство у поразу је, иначе, кључна додирна тачака између ломпаризма и много старијег варијетета који је армиран заводљивим али полусвареним, самодовољним идејама Видовића. Оне су постале политички отров чија је снага, имам утисак, неодвојива од његове истовремено светачке и противречне биографије. Нажалост, оне нису остале успутна занимација интелектуалаца на путу у Рај.

Заветни национализам је морализаторски по себи, није обликован као такав да би служио нечијој амбицији, што га чини неоспоривим. Пошто, као идеологија, робује „колективном“ супер егу, она је негативна по свом утемељењу у моралном апсолутизму, не зато што садржи активну негацију. Нажалост, и његова светосавска димензија, такође по себи неспорна, више прикрива његову негативну, не-овоземаљску, над-светску суштину него што га спушта на земљу и омогућава да буде претворен у основ неке покретачке политичке визије, која се не би сводила на шупљикаво есхатолошко обећање – на „јуриш на небо“.

Иако има најдубље корене, он се после краха југословенске идеје последњи конституисао као негативна идеологија и кумовао је, привидно племенитом и бенигном, али и даље самопаралишућем, заветном самопорицању. Његово национално обећање се, практично, своди на чекање, како каже Видовић, пропасти „империјалне цивилизације Запада“.  

Колико је танушна овоземаљска нада коју нуди Србима и Србији, колико је „негативна“, надљудска, и који је њен временски хоризонт, лакше је разумети ако појмимо меру у којој је Видовићева мисао политички разоружавајућа и дефетистичка: „…не помаже човеку ни сам ум бесмртних – у Лучи микрокозма ум архангела, ум какав је и у побуњеног архангела Сатане који и самог човека позива на умни 'Јуриш на небо'! Помаже, као и у Богу милих архангела Михаила и Гаврила, једино Луча – дух, душевна сила изнад ума.“

Његош је у Видовићевим рукама тупо копље, које ништа не буши. Ломпар га користи као маску – која треба да прикрије амбицију, једино што код „Бин Његоша“ добацује до Штировника. У текстовима обојице, само су Бог и Запад већи од Ловћена.

Видовић не види Запад као непријатеља Срба, које види као приближно западне људе. Он верује да Срби и Запад имају истог непријатеља, модерност: „Разлика између Срба и Запада је данас у томе што ми Срби верујемо да је могућ отпор новој цивилизацији, да се и у епохи модерне, нове цивилизације, могу задржати вредности Запада, вредности Медитерана, вредности чак и архајске цивилизације, па и вредности примитивне цивилизације. Да могу да се одрже, али ниједна као доминантна, него да само постоје: у коегзистенцији!“.

Богдан Златић истиче да је Видовић говорио да „Православље уопште није религија. Православље је дубоко осећање смисла човековог постојања“. Није мало место где Видовић православље тумачи налик исламу, који се у све меша и ништа не оставља по страни, али одбија да „погура“ православље ка политици и другим овоземаљским пословима.

Видовићево (српско) Православље, са великим „П“, заковано је за небо. Завет је код њега, у суштини, идеологија – али толико негативна по себи да је једино могуће превући је преко српског света и изоловати га тако од света. То је добра мера негативности заветног национализма. Потребно је стање рата да би он могао да постане покретачка снага.

Видовић препознаје да је православље израсло у веру која подређена политичком, али он не жели да је ослободи тако што ће је вратити људима. Народ за њега практично не постоји, сем као неки медијум кроз који делују Црква и Литургија. Он нуди један антиинтелектуални интелектуализам, који панично бежећи од метафизике завршава у есхатологији.

Тешко је довољно истаћи колико је Видовићева мисао окренута не само од политике већ и од живог српства. На пример, он препознаје суштину проблема који се јавља када се у српство уселила полицентричност, али га Завет спречава да се одреди према њему:

 „Клерикализам се код нас јавио после Велике сеобе Срба 1689-1690. (у Бечком рату), када је патријарх Црнојевић повео све преостале аристократске породице (јер су Турци толерисали српску аристократију до Бечког рата, као и у Румунији, уосталом!). Повео је њих у јужну Угарску, данашњу Војводину, све до Сент Андреје. И тада су се Срби нашли у једној сасвим другој цивилизацији. Напустили су подручје Рашке, да би онда били изложени утицају Беча. Али и утицају из Русије, где је Петар Велики извршио тако велике реформе да је реформисао и саму Цркву, тј. администрацију црквену: он је подложио Цркву тзв. Св. Синоду и поставио на чело Св. Синода свог чиновника (правника и политичара), генерал-оберпрокурора; укинуо је Патријаршију и Цркву је, тј. црквени клер (клир), потчинио потребама државе.“

У таквим условима, ако поверујемо да, како је тврдио Видовић, важи „бити=духовати“ онда из тога следи да, док смо на овом свету, „духовати“ значи политички „робовати“ – предати се, без борбе. Златић, Видовићев апологета, каже да је то „формула која објашњава човека! Човек је то сушто које постоји из дивљења (духовног посматрања) битија!“. Не верујем да је могуће изрећи више политичку омамљујућу артикулацију поносно српског становишта.

Заветни национализам је негативна идеологија која данас, заклоњена иза Видовићеве слике Православља, нуди одустајање од политичке борбе уздигнуто на ниво „смисла човековог постојања“. То је негативност која је смештена високо изнад света, самим тим и изнад сваке критике, и недодирљива је.  

Видовића, као и Ломпара, боле „сутерени“, али он их посматра са небеске „мансарде“ која није нарцисоидна; нема у њој „станског греха гордости“, освешћеног интелектуализма и суочености са метафизиком, па се појављује илузија да у њој нема елитизма. Али, заветни Видовић одлази даље од Ломпара, заветованог свом његошенизованом егу. Он политику не види као недостојан, прљави, сутеренски посао, примерен умишљеницима са мансарди само када, како сугерише Ломпар, догори до ноката, већ као сатански посао:  

„Из целокупне метафизике говори, и као апсолутно знање, такорећи као божанска мудрост, намеће нам   се   интелектуалчева   нарцисоидност,   сатански   грех   гордости,   једини   духовни   (тј. антидуховни) садржај метафизике, идеологије Греха… То се данас, из жеље да се допаднемо Западу, дешава и у нас православних: чак и код људи позваних да буду свештеници, чувари Христових тајни, љубави, поистовећења и Причешћа. Сувише често нас из висине духа упућују у приземље, у подземље и естраду интелектуализма који је данас обична политика, јер он данас ништа друго не може да буде.“

Косовски завет као да се одвојио од онога што бити може. Проблем, наравно, није у Завету већ у његовим идеолозима. Видовић нуди идеал Православља као вере која бежи из света. Зато не треба да чуди да се политичка акција која се, у миру, може извући из његовог заветног бунцања лична жртва или тиха предаја, у молитви. Оно је јалово чак и као основа некрополитике – пошто креће од мртвих тела и завршава у њима. Толико погубна антиполитичност је главни разлог зашто сам почео да се занимам за његове идеје.

За разлику од политичког ислама, (српско) политичко православље, чије оживотворење представља заветни национализам наслоњен на Видовићеве анестезирајуће визије и славне претече, не може да постане подлога политичке борбе. Само ратне. Једини начин да се нешто политички постигне у сенци утрнућа које охрабрује је да буде филтрирано кроз личност неког харизматичног вође, налик митрополиту Амфилохију.

Мислим да је корисно као пандан „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића посматрати предавање Милоша Ковића „Косовски завет у прошлости, садашњости и будућности српског народа“. Разлика између обећања политичког православља и политичког ислама на Балкану стаје у разлику између „погини за слободу“ Милоша Ковића, који оличава Видовићево (некро)политичко наслеђе у Србији, и „ми се нећемо уморити“ Алије Изетбеговића, који оличава место политичког ислама у идеологији бошњачког национализма. 

Ковић, допадљив човек, као и Видовић, понекад ми се учини да су отац и син, представља слику и прилику нулте политичке снаге заветног национализма. Примарно је, каже Ковић, „оно жртвовање у коме жртвујемо, јер без жртве нема Завета, жртвујемо себе... Овде је то највежније... Овде жртвујемо себе, а онда се за нама жртвује наша заједница. Зашто се жртвује? Жртвује се за Господа. Сами себе приносимо... Ми мењамо оно што је привремено за оно што је вечно. И на тај начин ослобађамо се од страха, од стрепње, која нас спречава да онда када је реч о вечном идемо до краја, ако могу тако да кажем... Ми закорачујемо у Небеско царство, у коме заиста осећамо да смо у Небеском царству, осећамо да се опредељујемо за оно што је било, јесте и биће, а да ово што је сада, наравно да је важно за нас, али да то није примарно.“

Митрополит Амфилохија је највећи овдашњи, можда и једини, модерни јунак српског политичког православља. Он није гледао само у небо већ се и борио – на земљи по којој је ходао, више у политичкој канализацији Ђукановићеве, деценијама расрбљаване, Црне Горе него у блату. Нажалост, политичка ватра коју је разгорео угасила се заједно са његовим животом.

Амфилохије је био и жишка и ватра. Православље је било оружје у његовим рукама, његова вера и извор снаге људи који су се постројили иза њега, али не и део идеолошке подлоге борбе коју је водио. Зато данас у Вучићевој Србији имамо оне који би да га имитирају, и оне који сањају да некако „васкрсне“ у Патријаршији, али, политички, они делују у вакууму.  

Заобилажење народа представља још радикалнији облик политичког нихилизма од негације која карактерише ломпаризам. Суштина проблема са заветним национализмом је у томе што заузима значајан политички простор – без да има помена вредну политичку снагу. При томе, и онда када његови „манекени“, с времена на време, покушају да покажу да постоје, да су политички чиниоци, они само демонстрирају зашто нису.

Чини ми се да би величину политичке празнине којом звечи заветни национализам било лакше појмити ако би поредили учинак митрополита Амфилохија са значајем и наслеђем великих ајатолаха, на пример Мухамеда Хусеина Фадлале, „духовног ментора“ Хезболаха.  

На Иран, пак, помислим када размишљам о успеху литија. „Европа сад!“ му дође као да је, после победе имама Хомеинија, владу формирала партија која се зове „Америка сад!“. Реч је, наиме, о слепачком угуравању у западнолико европејство („сад“ је ту негација данас и јуче, онога што му претходи), у које не могу да стану ни Црна Гора ни Србија, које су одувек Европа.

На Леванту и око њега су многа огледала српских стварности, па и заветне омаме. Нажалост, наше елите су се извештиле да их разбију пре него што их поставите, па ћу само кратко, изокола. „Сваки дан је ашура, свака земља је Карбала“, шиитски пандан Косова поља, воле да кажу они који су, „јуришајући на небо“, створили исламску републику на земљи.

ГОВОР О НЕГАТИВНОМ ИДЕНТИТЕТУ: Синиша Малешевић сугерише да можемо размишљати о самопорекнутим идентитетима као идеологијама, тачније „идеолошким уређајима“ који, што није  увек случај, подразумевају обману.

Илузије о српству, односно европејству, представљају замајац који чини да три карактеристична саморазумевања, три самопорицања обликована као негације замишљених патологија живог српства, добију квалитет идеологија као „мисаоних радњи“ које, заклањајући се иза „моралних норми“ и „тврдњи о супериорном знању“, производе потребу за самодеструктивном „друштвеном акцијом“ као примарном.

Борка Павићевић је ту акцију назвала „културна деконтаминација“; Ломпар вергла о „васпитавању“; Видовић позива на „јуриш на небо“, што је акција која је од помоћи свим облицима самодеструкције.

У Србији, суштина више није у томе да смо добили три скупа сродних „појединачних захтева за одређеним етничким, националним или родним идентитетом који су дубоко искрени“, која можемо посматрати као политике идентитета и сместити под, како каже Малешевић, рубрику „мета-идеологије“ идентитаризма, већ о функционисању три кохерентна саморазумевања чија је главна одлика негативно вредновање и одбацивање „расположивог“ етничког и националног идентитета односно његових носећих карактеристика, оних које српству дају смисао и пуноћу, и чине га препознатљивим.

Малешевић „говор о идентитету“, односно „идентитаризам“, види као „водећу идеолошку парадигму нашег доба“. Самопорицања је корисно посматрати као облике идентитетаризма који пожељно саморазумевање везују за одбацивање чинилаца етничког идентитета, или, на левици, одбацивање етничког идентитета као позитивног. Уважавајући Малешевићев приступ, могли да кажемо да у Србији имамо три негативна идентитаризама.

СНОВИ О НЕГАЦИЈИ СРБИЈЕ: Друштвени простор у коме се сабирају три српска самопорицања је култура аутошовинизма, чије је замајац Вучићева владавина. Она је слику Вучића растегла на Вучићеве гласача, и тиме је национално аутошовинизма растегла на, још подмуклије и деструктивније, класно културе аутошовинизма.

Као свакодневна, распршена и одвојена од „прдопудерашких“ мансарди, култура аутошовинизма је оно што су многи постали склони да, погрешно, називају „аутошовинизам“. Он је победио својим идеолошким истањивањем и класним разблаживањем, и његови главни инкубатори, „Центар за културну деконтаминацију“ и „Пешчаник“, постали су друштвено неважни. Постоје, али као да их више нема.

Оно што је поражавајуће је да, практично, нема отпора култури аутошовинизма. Она је постала не толико друштвена чињеница колико инстинкт, неодвојив од наше склоности да живимо у сопственим црно-белим световим – у којима је потка „црнине“ доситејевска. Наиме, из сваке артикулације конститутивних чиниоца денационализоване културе аутошовинизма провирује слика Србије као мрака коју је посејао Доситеј Мителојропианус.

Он је за разумевање идентитетског самозамрачења у коме живимо важнији и од Тита и од Радомира Константиновића. Једини фактор који је за разумевање српских самопорицања значајнији од Доситеја је наш културни образац. Сви други чиниоци су контекстуални и историјски.

Вучић је постао „катода“ око које су се сабрала три самопорицања. Његова владавина није само политичко гориво које покреће три негативне идеологије већ и огледало њихових антиполитичких димензија. Пошто у њима нема места не само за реално постојеће Србе већ ни за централне, дубоко културалне и неоколонијалне одреднице српске политичке стварности, њихово обећање се свело на цеђења крви из мртвих тела и некрополитичке додоле. Ако не може одма то једно мртво тело, онда мноштво мртвих тела која ће трасирати пут ка том једном политички или физички мртвом телу.

Тешко је рећи како би, на основу онога што говоре они који га руше, изгледала не-Вучићева Србија – сем да би то била двострука негација. Оно што у Вучићевој Србији није онако како закони кажу да треба да буде, не би било тако. Двострука негација је и главно обележје њихове стратегије, која каже да вођа не сме бити рушен уз помоћ вође. Докле иде робовање негативности илуструје и сладострашће са којим Александра зову „не-Андреј“.

Декларативно грађански, и обележени потребом да буду схваћени као народни, протести који су довели Србију у паралишућу пат позицију нису панидеолошки већ су вођени најмањим заједничким садржаоцем три негативне идеологије. Али, то није нека заједничка позитивна визија. Идеал који деле је нешто што је немогуће. Не-Србија.  

Зоран Ћирјаковић