PEŠČANIK, GLAS SLUČAJNOSRPSKE KLOAKE

Intelektualni krem manjinskog ogranka evroatlantske Srbije opservacije o našem najčitanijem tabloidu objavljuje pod naslovom „Informer, glas kloake“. „Zamišljam film strave i užasa gde bi DJVovo zubalo bilo glavni i najstravičniji atribut čudovišta“, piše jedan „građanski“ mislilac. Uz njega se tu oglašava elita urbane, turbokulturne i funkcionalno pismene frakcije naših imaginarnih Evropljana, koja se još nije svrstala iza Vučića.

Zbrku koja caruje u ovim urbanim umovima izrazio je, meditirajući o Vučićevićevom „glasu kloake“, profesor Rastislav Dinić, jedan od doajena: „Nema ničeg u vučićizmu, što prethodno nije bilo u tadićizmu“. Ovi antivučićevski vučićevci svim srcem podržavaju vođine strateške ciljeve, ali imaju primedbe na metod vladavine i izbor kadrova u prepoznatljivim plavičastim odelima, sa uskim, neosvešćeno homoerotskim pantalonama i braon špicastim cipelama.

Urbani „približno Evropljani“ veruju da su kul i mnogo napredniji od Vučićevog jata, koje se nevoljno upoznalo sa Veberovim i Pekićevim delom. Oni vole da se frljaju Marksom, Deridom i Fukoom i objavljuju tekstove na Peščaniku, ali, za razliku od svoje otvoreno provučićevske braće po Briselu i Konstantinoviću, ne vole da ističu svoja muževna tela i ne nose cipele u špic, koje mentalni Krug dvojke vidi kao orijentalne i seljačke, znak lošeg ukusa – baš kao i čitanje Informera.

Nažalost, u Srbiji danas postoji potreba da čovek uzvikne čak i „Pravda za Dragana J. Vučićevića“, doajena naše tabloidne industrije. Zašto? Šta mu to konkuriše na ovdašnjem blatnjavom i smrdljivom medijskom dnu? Zašto Draganu J. Vučićeviću nije lako da bude Dragan J. Vučićević? Ovu ružnu medijsku priču počeću od njenog tužnog i sasvim perverznog kraja.

Urednice sajta Peščanik Svetlana Lukić i Svetlana Vuković Mesarović ovogodišnje su dobitnice „ugledne nagrade Osvajanje slobode“, koja se „dodeljuje ženama za njihov doprinos za rad i promociju ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije u političkoj komunikaciji“. Nagradu su im dodelile dosadašnje dobitnice, a predsednica žirija Tamara Skroza, novinarka Vremena, podsetila je da dve Cece „od 1994. godine postaju simboli Radija B92, a od 2007. godine samostalno uređuju sajt Peščanika“.

„U njihovom slučaju ne samo sloboda, već ono što je trenutno još deficitarnije, a bez čega slobode nema – istrajnost i nepokolebljivost, uporno insistiranje na principima bez obzira na cenu, na kontroverze, čaršiju, na onu uvek problematičnu podelu na njihove i na naše“, istakla je Skroza i rekla da „u poslednje tri decenije nisu poklekle pred pretnjama, netrpeljivošću, okretanjem leđa, preprekama koje su morale da savladaju kako bi održale svoju emisiju“.

Ako su dve Cece u nečemu istrajale i nisu poklekle onda su to „podela na njihove i naše“, uvrede i netrpeljivost. Zato zabrinjava broj naših „liberalki“ kojima je jasno šta je Informer ali odbijaju da se suoče sa onim šta predstavlja njihov voljeni Peščanik. Probaću da pomognem članicama žirija Tamari Skrozi i Olji Bećković. Dubravki Stojanović, nažalost, odavno nema pomoći.

Bećković i Skroza su izgleda danas u stanju da prepoznaju samo ono medijsko zlo koje ih najdirektnije targetira. Zaslepljena, priznajem sasvim razumljivom, mržnjom prema Aleksandru Vučiću, Olja je izgleda zaboravila šta je sve „bila“ u medijskoj septičkoj jami koju uređuju dve Svetlane, kakvim sve uvredama su je „častile“ koleginice sa kojima se nasmejana grlila na dodeli nagrade u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Čak i ako je sklona praštanju, ostaje činjenica da su sličnim, pa i neuporedivo gorim uvredama, bili izloženi mnogi drugi ljudi, čiji politički stavovi i pogled na svet nisu bili po uskoj meri dve ostrašćene Cece.

Zato ću, za početak, da bi što upečatljivije ilustrovao o čemu je reč, na kraju ovog pasusa u jednoj rečenici ili citirati ili malo drugačije personalizovati medijsko zlo koje su Olja, Tamara i Dubravka Stojanović preimenovale u vrhunsko dobro. Pri tome, neću se zadržati samo na Pešćaniku, već ću ovu imaginarnu, ali neprijatno istinitu rečenicu završiti biserima koje su obezbedili jedan stari (list Danas) i jedan novi (Udruženje KROKODIL) bastion govora mržnje i lažne tolerancije Slučajnih Srba: Kontaminirane zveri antisrpske „Zolja Bećković“ i „sistata Skroza“ vrte se na Dražinom „crvenom banu“ dok ih bodri „srpski fašista“ Arsenijević.

Krenimo od članica žirija koji je urednicama Peščanika dodelio nagradu.

Poznajem, bojim se samo jednu staru Tamaru Skrozu, borbenu novinarku, punu empatije, emotivnu i toplu osobu. Odavno se nismo sreli i ne bih se iznendio da danas postoji jedna sasvim drugačija Skroza. Možda grešim, ali nekako naslućujem i jedan od mogućih uzroka: nekritičko čitanje Žarane Papić, feminacionalističke verzije Radomira Konstantinovića, tvorkinje zavodljivog intelektualnog otrova koji je ovdašnje feministkičke aktivistkinje redom pretvarao u netolerantne, mržnjom nabijene elitistkinje i autorasistkinje.

„Patrijarhat“ je, naravno, svuda ružan i neuništiv, ali u interpretaciji Žarane Papić i sledbenica, sve brojnijih i sve zgađenijih „teoretičarki roda“, srpski je jedinstveno loš. Samo hrabre i borbene mogu da „prežive“ ovdašnji krvoločni patrijarhat, navodno kulturalno kodirani poriv za femicidom, koji srpski muškarci valjda piju sa genocidnim majčinim mlekom. Naglašavam, u ovoj bizarnoj autokolonijalnoj optici žene u Srbiji više nisu žrtve – one su „preživele“.

Ono što ne pamtim – i što ne bih umeo da opišem ni pet minuta pošto smo se sreli, jeste veličina Tamarinih grudi. Nisam imao pojma da li su velike ili male, da li ih „ima“ ili, kako nas je Peščanik redovno podsećao u slučaju Ljiljane Smajlović, „nema“. Štaviše, da bih današnju Skrozu nekako suočio sa merom sopstvene novinarske, moralne i, iznad svega, feminističke bede i sunovrata, morao sam da pozovem nekoga za koga sam znao da, sticajem životnih okolnosti, ume da primeni ovu Peščanikovu sramnu meru novinarstva – argument koji je Skroza promovisala u sam vrh ovdašnjeg uvažavanja i tolerancije. Dakle, isključivo zato znam da se u ogledalu Tamarinog novinarskog beščašća i pseudofeminističkog jada ne krije „siseless Skroza“ već „sisata Skroza“.

Draga Tamara, da te podsetim kakve su urednice dve Cece kojima si napisala hvalospev: „Ako čitam Politiku, javlja mi se glavna urednica Ljiljana Smajlović, nekadašnja velika prijateljica Radovana dr Karadžića, danas psihotično-ideološka ljubavnica dr Kalašnjikova, koji u njenoj koščatoj, neženstvenoj, muškobanjasto-maljavoj siseless-figuri, nalazi onu vrste erotske podrške koju je nekad Slobodan Milošević imao od bivšeg šefa Politike Dragana Antića“.

Kako je (proročki) napisao Dušan Maljković, obraćajući se urednicima i radija B92, koji je emitovao emisiju, i samog Peščanika: „Bez obzira kakav stav imali prema ’prvoj Srbiji’ karakterisanje Ljiljane Smajlović, bila vam i direktni politički protivnik, kao ’siseless’ nedopustivi je seksizam koji nije smeo da se pojavi u programu. Nauk, koji B92 iz ove priče treba da izvuče, jeste onaj ’Frankenštajna’ Meri Šeli - pripazite se da ne učestvujte u kreiranju čudovišta koje se može okrenuti i protiv svog tvorca“. Informer je i dalje mnogo manje „čudovište“ od onoga koje su dve Cece prizivale i stvarale – i za šta su ih Bećković, Skroza i Dubravka Stojanović nagradile.

Ne znam draga Tamara da li si se i ti „lečila“, tačnije da li odlaziš ili si odlazila na terapiju kod nekog psihijatra, pa ne znam da li možeš da se staviš u moju poziciju. Ipak, molim te probaj da razmisliš kako bi reagovala kada bi neki medij, koji se sa tvojim tekstom ne slaže, o tebi objavio ovo: „Na kraju krajeva, onda je bolje da otvorimo psihijatrijske dosijee, pa da se to lepo prepiše, pa da se vidi ko je kakav, od čega se lečio, kako se lečio, da li se izlečio. Sve to možemo da dobijemo, NIN sutra može to da objavi o bilo kome od nas, jer očigledno imaju dobru saradnju sa raznim službama. To bi bio super feljton, da se vidi ko je od čega ovde bolovao... Kada sam pitao zašto baš tolika vulgarnost, oni su rekli – pa dobro, taj čovek što to piše, svi znaju da se on leči. Pa dobro, kakve su to novine, a oni kažu – to i onako niko ne čita, pa dobro, kakve su to novine u kojima radi čovek koji se leči, da li je to negde normalno.“

Kako bi se, draga Tamara, osećala kada bi ti glavni urednik napisao (čuvam originalnu prepisku) da ne sme da skine sa foruma raspravu o tvojoj dijagnozi, pokrenutu posle ove svinjarije koju si nagradila? Da li bi nagradila dve žene koje su ovako nešto objavile o tebi i kakav hvalospev bi im tada napisala? Inače, voleo bih i da mi ukažeš na svaku „vulgarnost“ koju uspeš da pronađeš u tom mom feljtonu o Latinki Perović. Takođe, mogu da mislim kako bih se tek proveo da sam odgovorio i objasnio kako je gost Peščanika saznao da se lečim, ko su „svi“ koje pominje kao ljude koji znaju za moju potrebu da mi bude bolje – i gde se i koliko dugo ti njegovi „svi“ leče.

Zanima me draga Tamara i da li ćete Olja Bećković i ti neke od narednih godina istu nagradu dodeliti i Veri Didanović, danas novinarki lažnog, ukradenog NIN-a, „liberalki“ koja je – ako se ne varam, a mislim da me sećanje u ovom slučaju dobro služi – kao de fakto urednica LDP-ovog sajta i „predstavnica za štampu“ Čedomira Jovanovića prenosila i objavljivala neke još gnusnije tekstove. Greh je da ne nagradite i gospođu Didanović, slučajnosrpsku šampionku „bulinga u suzama“, najnovije inkarnacije „liberalnog“ bezumlja.

Da se osvrnem nakratko i na Olju Bećković i tekst „Pukla Zolja Bećković“, u kome na sajtu Peščanika saznajemo priču koja se „u dajdžest obliku koncentrisala u onim delovima mozga Olje Bećković koje pod svojom vojnom SAO kontrolom drži njen voljeni otac Matija“. Tu stoji i: „Već unapred svesna ovakve presude u kojoj godinama blaženo uživa, Bećkovićeva kći – skot ne pada daleko od klade – svoj je standardni glumački angažman (tobož nepotkupljivo neutralna)...“; „Histerična nervoza Matijine ljubimice – primetna u sve većem m-m-m-ucanju čim je tema vrelija, uz trljanje butina i šuštavi zvuk čarapa...“. Ima tu i meditacija o „Zoljinoj“ zamišljenoj polusestri, koja je takođe glasala da nagrada bude dodeljena Cecama: „Danica Vučenić, sasvim mogućno vanbračna kćer Matije Bećkovića, hitro je pozvala Čedomira Jovanovića u emisiju: da, konačno, čujemo jednu i jedinu istinu!“.

Da pređem na nastavak (imaginarne) rečenice koja sublimira medijsko zlo koje su abolirale Olja Bećković i Tamara Skroza. „Zveri srpske“ je naslov teksta objavljenog na sajtu Peščanika, čiji autor, gorepomenuti profesor Rastislav Dinić, i dalje pokušava da nas ubedi da nije pisao o „zverima srpskim“ u tekstu u kome je pisao isključivo o „zverima srpskim“. Da li je i to draga Tamara izraz trpeljivosti i ispravne političke komunikacije?

Inače, gospodin Dinić je beskompromisni, serijski „ozverivač“ neistomišljenika. Nekadašnju glavnu urednicu Politike je tako, mada ne u Peščaniku, nazvao „Ljilja ’šumsko stvorenjce’ Smajlović“. Verujem da bi baš on mogao da bude savršen kandidat za prvog dobitnika, nakon što bude usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, prema čijem nacrtu pravila za dodeljivanje nagrade „Osvajanje slobode“ predstavljaju odličan primer rodne diskriminacije.

Konačno, Peščanik je glavni promotera koncepta (de)kontaminacije, jedne od najstrašnijih reči u našem političkom govoru, pa ni ne čudi da je žiri izabrao epicentar ovdašnje „građanske“ mržnje i autorasizma kao mesto u kome će dodeliti nagradu dvema šampionkama „dekontamanacije“ Srba, koja ne može imati kraj. Ovaj pojam, koji neistomišljenike i ine sunarodnike uokvirava kao smrtonosnu radijaciju, nuklearni otpad, neuništive viruse i hemijski otrov, nespojiv je sa pristojnošću, dijalogom i tolerancijom, kako god da ih definišemo.

Osvrnuću se i na urednički „crveni ban“ Draže Petrovića, čiji je Danas, uz Peščanik, danas glavni baštinik medijskog zla koje su u Srbiju prenela tri vešto maskirana jahača (antinacionalističke) apokalipse iz hrvatskog Feral Tribjuna – Viktor Ivančić, Predrag Lucić i Boris Dežulović. Ovo „građansko“ bezumlje je, između ostalog, ne toliko ukinulo razliku između Peščanika i
Informera koliko učinilo da Peščanikovo Informerstvo, oličeno i u „siseless Smajlović“ i „Zolja Bećković“, bude široko shvaćeno i protumačeno kao vrhunska „građanska“ vrednost, izraz najveće antinacionalističke hrabrosti i borbenosti.

Nisam po sebi protivnik „klozetskih metafora“ i teških reči, ali mislim da svaki javni govor treba da ima svoje mesto. Nažalost, ovdašnji baštinici Feralovog medijskog zločinjenja su u „građanskim“ medijima sasvim ukinuli granicu između ozbiljnog i tabloidnog novinarstva. Učinili su ne samo da sve može svuda već i da to što se o nekome u „ozbiljnom“ Danasu ili na Peščaniku govori skoro isključivo ružnim rečima, psovkama i uvredama – postane potvrda da je taj „fašista“ to zaslužio, da je reč o „zveri“ i „pacovu“ koji nije vredan uvažavanja i slušanja.

Danasova i Peščanikova medijska streljanja često nisu ništa manje strašna od Informerovih, ni po metodu ni po posledicama. Nažalost, bojim se da je feralovština postala naša sudbina i da više ne može biti ni diskvalifikovana ni iskorenjena. Na nju je moguće odgovoriti samo na jedna od dva načina – oćutati i okrenuti „građanskim“ ozverivačima i egzekutorima i drugi obraz ili poslužiti se elementima diskursa koji su, nažalost, zakovali kao našu novu medijsku normalnost, armiranu intelektualnim splačinama Radomira Konstantinovića i, sve češće, Žarane Papić.

Građanska mržnja je poslednjih nedelja abolirana na još jednom mestu – u novootvorenom Centru za savremenu književnost udruženja KROKODIL. I na prvom, već održanom, javnom čitanju ironično nazvane „poezije mržnje“ – ružnih i uvredljivih poruka i komentara koje dobijaju javne ličnosti, i na drugom, koje je najavljeno za polovinu oktobra, sve „žrtve“ i „mete“ odabrane su sa samo jedne, „građanske“ strane podeljene Srbije. Prvo, u septembru, Nedim Sejdinović i Borka Pavićević, autokolonijalne karijatide na koje ne treba previše trošiti reči, a zatim, u oktobru, Dragan Bursać, stub takozvanog Centra za informativnu dekontaminaciju mladih Banjaluka, i Anita Mitić, donedavno čelnica beogradske Inicijative mladih za ljudska prava, vodećeg inkubatora autorasističke misli i autokolonijalne žudnje u Srbiji.

Bojim se da je ovo jednoumlje, izbor isključivo snažno srboskeptičnih gostiju, trebalo da osnaži verovanje da ovde postoji samo jedan izvor govora mržnje – ali i da ovakav izbor nije slučajan. Ovde ću navesti samo jedan, nažalost ne i anegdotalni primer. Na čelu KROKODILA nalazi se preduzetnik koji je prošle godine, navodno, sprečio da Muharem Bazdulj učestvuje u događanjima vezanim za Sajam knjiga, koje je finansirala nemačka vlada, tvrdeći da je reč o „srpskom fašisti“. Kako bi na te reči reagovala slučajnosrpska publika, koja u KROKODIL ionako uglavnom dolazi samo da potvrdi svoje ružne sterotipe i armira svoj trip superiornosti i bezgrešnosti "kulturne" elite? Kakao bi reagovala da je od Ljiljane Smajlović slušala o „koščatoj, neženstvenoj, muškobanjasto-maljavoj siseless-figuri“? Ne bih se iznenadio ako bi mnogi „građani“ apludirali ovakvim gadostima.

Nedeljnik Vreme je povodom prvog, izuzetno posećenog javnog čitanja objavio čak dva teksta – ali u njim nije bilo ni reči o drugom ovdašnjem govoru mržnje, kojim naši autošovinisti i autrasisti, često pod pseudonimima, takođe „zaglušuju javni prostor“.

Borka Pavićević je u Vremenu naširoko citirana kako lamentira o „njima“, onima koji nisu njeni: „To je grupa ljudi koja je zadužena za to da nas maltretiraju. Oni zastrašivanjem teraju ljude da ćute. Oni govorom mržnje banalizuju politiku zbog čega obični građani ne žele više da se njome bave. Oni unose govor mržnje i u javni diskurs, govor političara i novinara, čime on postaje društveno prihvaćen, normalan način komunikacije.“ Nažalost, njeno „njima“ i „oni“ je sasvim kontraproduktivno ako se uporedo ne čuje „nama“, „mi“ – a u slučaju žene koja simbolizuje nešto što se sramno zove Centar za kulturnu dekontaminaciju – i „ja“.

Vojvođanski Bošnjak Nedim Sejdinović je s pravom ukazao na odvratne poruke u kojima je nazivan „muslimansko govedo“ ili mu je prećeno „Iskopaću ti oči. Jebo te Soros smradu usrani." Ali, u autokolonijalnom KROKODILU nije bilo, a bojim se da skoro neće biti, ni reči o „srpskim govedima“ i „zverima srpskim“, moru „građanskih“ i antinacionalističkih uvreda Slučajnih Srba, koje se godinama kondenzuju na društvenim mrežama. Talentovana novinarka Vremena, pozivajući se na Mihaila Bahtina, svoj tekst je zaključila optimistički i istakla „blagorodno dejstvo hejt poezije“, mogućnost da javno čitanje uvreda, psovanja i vulgarnosti doprinese društvenim promenama i „uništavanju starog poretka“.

Nažalost, sinergija nagrađene Peščanikove „građanske“ mržnje i krokodilovskog izrugivanja mržnji prema „građanima“ može voditi samo učvršćivanju „starog poretka“ i osnaživanju visokih zidova koji dele duboko podeljenu zemlju. Ni autor drugog teksta na istu temu u Vremenu nije u pravu kada, poredeći Nemačku i Srbiju, kaže da se mržnja ovde izlila iz „medija koji su bez ove regulacije – iz rijaliti programa, i iz neprekidnog predizbornog političkog marketinga i poruka mržnje sa najviših mesta moći“. Mržnja, koja ga izgleda nije okrznula pa je ne prepoznaje, dolazi i od onih koji mrze i rijalitije i najviše centre moći – dakle iz "građanske", nekada druge Srbije, koja uživa u čitanju vulgarnih, hejterskih tekstove na Peščaniku i voli da se podsmeva „njihovim“ primitivcima u KROKODILU.

Na prvoj večeri "poezije mržnje" u KROKODILU nije bilo političkog prostora za bilo šta što može, u društvenom smislu, biti „isceljujuće“ i voditi „svojevrsnom oslobađanju od nagomilanih slojeva toksične komunikacije“, kako sanjari novinar Vremena. Ovakve, jednostrane, ideološki hegemone večeri samo nastavljaju ružni posao Peščanika i krivicu za već endemsku toksičnost u komunikaciji svaljuju na „njih“, onu drugu stranu. One ne mogu biti saveznik uvažavanja, dijaloga i uspostavljanja jedne tolerantnije budućnosti.

I na Peščaniku i u Danasu i u KROKODILU biva proizvedena i armirana ista slika o lažnoj anđeoskoj nevinosti, belini, jednih i mraku, crnjem od crnog, drugih. Tu nema dijaloga, otvorenosti i političke kulture na koju bi bilo ko mogao da se ugleda. Ako je Peščanik trebalo da dobije neku „nagradu“ onda je to „Podrivanje slobode“, za dosledno i neumorno rušenje čak i mogućnosti dijaloga i kakve takve pristojnosti i uvažavanja u Srbiji. Zato, draga Olja i Tamara i gospođo Stojanović, zaslužile ste sve što čujete i što ćete čuti o sebi. Da parafraziram zluradi slogan vaše dve medijske herione, ako vam zbog toga ne bude dobro – onda ništa.

Zoran Ćirjaković