ZAŠTO NE POSTOJI (NITI MOŽE POSTOJATI) ALTERNATIVA VUČIĆU

Stado pismenih i kulturnih na društvenim mrežama je žedno krvi. Znam da ne prihvata da razumeti ne znači opravdati. Iako otuđeni, naši su. Plaši ih prelaženje granica i iritira svaka misao koja nije kanalisana jasno prepoznatljivim amovima. Svi smo natopljeni istim kulturalnim obrascem, koji sa lakoćom stvara pukotine čak i u najbolje armiranom slučajnosrpskom oklopu. Zato, iako su iluzije skupe čak i kada su slatke, pokušaj da ih spalimo je greh koji pismeni teže praštaju od nepismenih.

Najslađa od svih iluzija, koja je opila i zbližila i mnoge ljude koje ništa ne dele, jeste da se danas može drugačije i bolje od Vučića, da postoji neki pošteniji, demokratskiji i slobodniji put ka briselskoj utopiji, koja je je okovala i zatrovala političku imaginaciju naših elita.

Nažalost, Vučić nema alternativu. U Srbiji nije moguće voditi nevučićevsku politiku – ni u smislu ciljeva ni kada je reč o metodama. Svaka druga politika vodila bi ili povratku Vučića na vlast ili dolasku na presto nekog ne-Vučića, možda malo drugačije stilizovanog, verovatno samo još bahatijeg klona. Smislena demokratija, pravi dijalog i veće medijske slobode ovde nisu mogući.

Ono što slomljena, desuverenizovana Srbija mora da uradi nespojivo je sa ova tri ideala. Još manje je sa njima spojiva suverenistička opcija, jako mala, mada ne i zanemraljiva mogućnost da vladalac odbije da nastavi da se dogovara sa Prištinom. Ono što nam je Brisel rekao da se mora, može da uradi samo neko ko ne mora da dokazuje da je „dobar Srbin“ i ko ume da zauzda one koji tvrde da je postao loš.

Bojim se da činjenica da je teško čak i zamisliti alternativu Vučiću nije proizvod manjka mašte i viška defetizma. Poslužiću se na trenutak slikovitim, mada nenaučnim diskursom kojim obiluje forum „Vasin svet“, sajber podzemlja koje nastanjuje intelektualna avangarda Slučajne Srbije, slaba na fiziognomiju. Jovo Bakić ima traženi medijski nastup – dok naprednjake i njihove prsitalice „kolje“ rečima nekako očekujete da svakog trenutka izvadi kamu i pređe sa reči na dela. Ima i lobanju koja odaje jedan odlučan, zdravo „srbijanski“ maskulinitet – ali mu nedostaje skoro sve drugo. Dragan Đilas možda ima sve drugo, novac se čak i malkice preliva, ali mu nedostaje i medijski nastup i lobanja koja obećava.

Medicinske procedure neophodne za stvaranja poželjnog hibrida Bakića i Đilasa još nisu usavršene, pa mi se čini da je u ram koji je dizajnirao Brisel moguće umetnuti samo jednu sliku – Vučićevu. Mažen i pažen od svojih moćnih zapadnih prijatelja, najveći izazov sa kojim se Vučić danas suočava nije kako da održava fikcije demokratije, pravne države i medijskih sloboda već kako da održava iluziju nacionalizma, zapadne ideologije koju je Zapad zabranio srpskim političarima.

Hrvatima je dozvoljeno ne samo da uživaju u blagodetima nacionalizma, najžilavijeg čeda prosvetiteljstva i glavnog inkubatora zapadnog bogatstva, već i da nekažnjeno ubiru plodove njegove najmračnije strane. Profesor Dejan Jović, omiljeni Zagrepčanin bivših učenika Pete beogradske gimnazije, ovih dana je nevoljno podsetio da je „etnobiznis“, kako ostataka etnički očišćene srpske manjine tako i većinske zajednice, postao ključno obeležje politike u njegovoj navodno ispravno evropizovanoj državi.

Ali, deleko je Hrvatska, iza zida. U našoj zbunjenoj i išamaranoj zemlji, bolno uklještenoj između musave ali poletne Azije i okoštale, histerično dekadentne „Evrope“, autokolonijalni biznis je odavno postao jedini politički profitabilan posao. On danas postoji u dve isprepletane inkarnacije – staroj, srboskeptičnoj, i novoj, derivatu postkumanovskog, u nedostatku smislenije odrednice, malosrpskog nacionalizma.

Nažalost, pomena vredna srpska politička misao je danas autokolonijalna. Sve drugo su intelektualne sumaglice i pusti snovi, u najboljem slučaju vizije onoga što smo mogli da postanemo da nismo počeli da životarimo u senci tuđe istorije, u ritmu tuđeg vremena i zabavljeni tuđim preokupacijama. Slučajnosrpski istoričari i „nevladine organizacije“, ključne poluge rekolonizacije nezapadnog sveta, posrebreničili su celu srpsku istoriju, pretvorivši usput samu Srebrenicu u „holokaust“.

Na „postklasnoj“, politikama identiteta zatrovanoj levoj strani, naš pervertirani marksizam, naš elitistički feminizam i naš netolerantni liberalizam leže na istom autorasističkom temelju. Ali, Vučićevo srce je već migriralo sa desnice i danas je na „pravoj“, levoj strani. Ostaje samo da se nakani da, posle Radomira Konstantinovića, pročita i počne da citira Dimitrija Tucovića i Žaranu Papić i konačno sasvim prisvoji i ovdašnji antiradnički marksizam i salonski feminizam rastuće armije umišljenih teoretičarki roda i tranzicionopravaških dekontaminatorki poniženog naroda za koga se usuđuju da kažu da je „pao u varvarstvo“.

Naš nacionalizam je, pak, ostao bez temelja. Uzdrmali su ga ekcesi, koji su sramni koliko i evropski, da bi ga zatim razorila neokolonijalna mašinerija. Nekako ne čudi da ne uspeva da se pridigne. Rusija je daleko, a Kina je pragmatična i obazriva, pa sve što naši vrli nacionalisti danas mogu je da mrmljaju sebi u bradu i proklinju Tonija Blera i druge američke pudlice i rotvajlere.

Kako je primetila moja prijateljica raskošne pameti, srpski nacionalisti su postali „slučajni Konstantinovićevci“. Njihova uporno satanizovana i nacifikovana misao je sabijena u mišju rupu, u kojoj je izrodila gomilu besa i jednu stidljivu, krezubu politiku, koja je srboskeptična ne po svom sadržaju već po svojim dometima i implikacijama.

Ostaje populizam, ali to je najmršavija od svih antirežimlijskih nada. Ako nešto ilustruje veličinu Vučićevog političkog uma onda je to činjenica da je uspeo da pomeša ulje i vodu – populizam i antinarodnu „filosofiju“ mračnog gurua svih Slučajnih Srba. Ipak, ovaj hudinijevski hibrid nije jedini težak spoj u našoj antipolitičkoj stvarnosti, oblikovanoj višedecenijskim vrednim radom neokolonijalnih mešetara iz Vašingtona, Berlina, Londona, Haga i Brisela, mada ne treba gubiti iz vida ni destruktivni doprinos „doniran“ iz Finske, Norveške, Švajcarske i drugih minjona.

Srpska politika je vremenom sasvim razvaljena i pokidana u froncle, ali, kao i u našim običnim, kiselo-slatkim životima, svaka politička krpa na kraju nađe zakrpu. Ćosićeva parališuća strepnja i Latinkino sladostrasno beznađe konačno su ovekovečili vezu koja se stidljivo začela juna 1999. godine. Dve sužene vizure – jedna, koja je odbila da uvaži istoriju Zapada u trenutku kada se ona našla u svom zenitu, i druga, koja prezire sopstveni narod i njegovu istoriju – sjedinile su se u idejnom bankrotstvu i porivu da Srbiju svedu na fluidnu pravu meru.

Siromaštvo imaginacije i odsustvo vizije, one koja uvažava i „dom“ i „svet“, cementirali su destruktivnu vezu jedne loše „majke“ i još goreg „oca“, čije posledice živimo u našoj bezidejnoj autokolonijalnoj izgubljenosti. Moralna panika koju dve elite danas zajednički šire oko „Zadruge“ i „Parova“ samo ilustruje koliko su ćosićevska krpa i Latinkina zakrpa skladne i komplementarne, koliko malo i jedni i drugi veruju u ljude.

Slično kao i kada se govori o pravim brakovima, u okolnim kuloarima ima i srećnih i frustriranih, ali i onih koji bi trebalo da budu srećni ali deluju jako frustrirano. Ne verujem da spoju srpskog oca i slučajnosrpske majke aplaudiraju oni koji vole da viknu „Samo sloga Srbina spasava“. Ne verujem ni da je u najluđim snovima stožerki mikrosrpske vizije, Latinke Perović i njene miljenice Dubravke Stojanović, moglo da se pojavi „veće dobro“ od Aleksandra Vučića. A počeo je kao jedan od brojnih postkomunističkih pionira sa kokardom, koji su se ispilili u toplom zaklonu Čosićevog šinjela i koji su trebali da skupljaju kajmak antibirokratske revolucije.

Činjenicu da je Vučić nadkonstantinovićevao čak i najveće konstantinovićevce, da ga iz Berlina toplo voli Angela Merkel a beskrajno mrzi cetinjski „Rista Sotona“, nemoguće je uklopiti u pseudonaučne dijagnoze dve istoričarke o neizlečivo bolesnoj nacionalnoj eliti. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je danas „dominatna elita“ ona koja zagovara viziju elite koju je Latinkino neneučno naličje proglasilo večno „neželjnom“. Građansko slepilo za mogućnost promene neodvojivo je od činjenice da su ovdašnji antinacionalisti opterećeniji prošlošću od nacionalista i da uglavnom nisu u stanju da promišljaju ni sadašnjost, a kamoli budućnost.

Naravno, postoje izuzeci. Počinjem da verujem da je advokat Srđa Popović, jedan od mračnih prinčeva naše novije istorije, bio mudriji od svih – ili samo bolje povezan sa službama, ako ste sumnjičavi prema vidiocima. Ovaj neumorni cinik je izgleda prepoznao da ideju velike Srbije može da sahrani samo Šešeljevo političko potomstvo, koje je vešto progurao kao „manje zlo“ i tapnuo urbanim političkim idiotima koji su poverovali da Srbija mora da postane Švedska.

Protraćili su nekoliko godina, ali na kraju su i strateg Srđa Popović i operativac Beba Popović shvatili da halapljivi Latinkin miljenik Čedomir Jovanović može da dođe na vlast samo na NATO tenku, ali da NATO ne voli da vozi tenkove po balkanskim gudurama, sem kada su sigurni da će ih dočekti ne toliko buketi crvenih ruža koliko izlivi sirovih antiruskih strasti.

Istovremeno, sa druge strane postkumanovskog olatara, Vučiću u mraku spavaće sobe aplaudiraju i osramoćeni ćosićevci, zlovoljni nacionalisti-realisti koji sada veruju da je Srbija sa Kosovom prevelika za svoje dobro. Suočeni sa sopstvenim zabludama, njihova žalopojka za, kako vole da kažu, izgubljenim 20. vekom se danas može smestiti u prepakovanu verziju popularne rime: „biće mala, biće mala, triput ratovala“. Čini mi se da su postali svesni, kao i dvojica Popovića koje preziru, da je najbolji i politički najjeftiniji put do bolnog suočavanja sa posledicama našeg drugog kosovskog poraza pseudodemokratski, Vučićeva šok terapija koja sve okreće naglavačke kako bi na kraju jednu stvar mogla da stavi na „pravo mesto“.

Predsednik je već sa neverovatnom lakoćom, i bez plaćanja pomena vredne političke cene, odbacio srpski šovinizam i preusmerio svoju, a biće i našu, sudbinu. U nekoj novoj globalnoj konstelaciji – koja u bliskoj budućnosti ne deluje previše izgledno, ali i mnogo veća čuda su se dešavala, on se može još lakše i brže ponovo prestrojiti i odbaciti svoje sadašnje političko ja, uglavljeno u konstantinovićevsku matricu. Zato je u današnjem Vučiću sadržan i anti-Vučić.

Van njega, u poniženoj i desuverenizovanoj, autokolonijalnom strašću okovanoj Srbiji u političkom smislu nema apsolutno ničega. Vučić danas ima samo jednog političkog neprijatelja – hibris, teško ukrotivu unutrašnju silu koja „zavodi ljude da čine dela koja im na kraju dođu glave“, virus koji je srušio s vlasti i mnogo moćnije i nedodirljivije od njega. Vučić nije tatin sin, privilegovani politički maneken kao Boris Tadić, ali to ne znači da je imun na podmuklu bolest koja nepogrešivo targetira nedodirljive vođe.

Tu stižemo do, prilično klizavog, srpskog političkog evergrina: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. Mogu samo da nas mrze, oni što nas ne vole“, koji je zamenio stari jugoslovenski slogan „I posle Tita – Tito“. Opijeni ovim moćnim stihovima u nadahnutom izvođenju Vesne Zmijanac, nenadmašne prve folkerske dame srpske politike, miloševićevci su sebi polomili i vrat i vlast.

Da parafraziram pokojnog Oca oklevetane nacije – u utešnoj priči o hibrisu i zloj sudbini onih koji su poverovali da su jači od svega, ima malo toga za antirežimsku nadu, a više nego dovoljno za strepnju sa kojom je Dobrica otišao na onaj svet. Da se osvrnem i na autokolonihjalni fantazam Latinke Perović, pre samožive maćehe nego odgovorne majke Slučajnih Srba. Na njihovu žalost, Srbija može postati onoliko mala koliko, po njima i njihovim briselskim idolima, mora da bude mala da bi bila bezopasna, dobra i evropska – samo na svoj, dakle „neevropski“ način.

Probaću da ovaj paradoks, teško vidljivi kulturalni klip u moćnoj autokolonijalnoj mašini, izrazim malo jasnije. Jedini način da Srbija danas bude bliže Evropi u briselskoj jednini jeste da njene političke, pravosudne i medijske sfere bude manje „evropske“. Naš jedini, koliko-toliko realističan „put u Evropu“ je „neevropski“.

Nesklad između činjenice da je u Briselu mala Srbija nama dodeljena kao najviša od svih najviših „evropskih vrednosti“, a da je Kosovo istovremeno za veliki broj Srba najviša „srpska vrednost“, može se razrešiti samo kvazidemokratski, sa fikcijom medijskih i političkih sloboda i, nažalost, jednim brojem beživotnih tela, kako onih koji nisu mogli da razumeju ili prihvate šta sve drešenje kosovskog čvora podrazumeva, koliko je veliki i skup vođin ulog, tako i onih koji su se jednostavno našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Biće da svi istinski veliki lomovi ne uništavaju samo stare svetove i verovanja već i neke divne i dobronamerne, mada nažalost naivne ljude.

Svetla Zapada nisu zaslepljujuća samo na mestima kao što su Kosovska Mitrovica i Beograd, koja su frustrirajuće blizu bedemima. Zato nije teško razumeti zašto naše elite, i građanske i nacionalne, i režimske i antirežimske, odavno nisu u stanju da o Srbiji odgovorno i kreativno misle kao o zemlji koja može biti evropska i bogatija samo na svoj, drugačiji način, uobličen našom istorijom, geografijom i topografijom i našim dinamičnim, ali jasno prepoznatljivim kulturalnim obrascem.

Znam, odrednice koje sam pomenuo će mnogima zvučati jako glupo, zastarelo i prevaziđeno. Ali, u nemaloj meri baš razmere slepila o tome šta jesmo i zašto smo takvi kakvi jesmo, sklonost da to što jesmo ne vidimo kao različitost već kao antipod civilizacije i patologiju, pomaže da razumemo i zašto se u doglednoj budućnosti ovde ne može pojaviti alternativa Vučiću. On je već zauzeo i preuzeo sve što su jalovi antirežimski umovi danas u stanju da ponude i, istovremeno, samo je jedan takav čovek u stanju da nekako možda izvede kosovsku akrobatiku, koju su nam kao lakmus test dobrog liderstva nametnuli naši zapadni gospodari.

Zato, van vučićevske jave, ovde postoje samo pusti antirežimski snovi i zavodlive iluzije o kužnim Srbima i blagotvornoj „Evropi“. Tu je i prateći bes pismenih i kulturnih, jalovog stada narcisa opsednutih akumulacijom društvenog kapitala, zainteresovanijeg za Netfliks nego za Srbiju, iako tvrde da im je cilj da je leče, menjaju i spasavaju. Takav kakav je, Vučić je prava mera njihove idejne kapitulacije i slika i prilika njihove slepe vere u Zapad, preskupe iluzije koju još zadugo nećemo moći da spalimo.

Zoran Ćirjaković