DAN PRE

o bolnom sudaru građanističkih fantazija i političke realnosti; o nevoljama sa (zamišljenim) 6. oktobrom i godoovskim čarima (stvarnog) 4. oktobra

Da se malo poigramo. Vratio nam se „5. oktobar“. Svedoci smo najvećeg političkog uspeha građanističke Srbije – od velikog trijumfa „manjeg zla“ 2012. godine, poznatijeg kao „beli listići“.

Gotov je! Aperol špric pršti. Radost. Nema sendviča. Parizer je u frižiderima. Srećni građani jedu suši i kolače. Umesto Zadruge, na „Pinku“ su Janko Baljak, Balša Božović i (ponovo) Tanja Vojtehovski. Ljubodrag Stojadinović ulazi u generalštab, u civilu na beloj Vespi. Žikina šarenica postaje Hristinina torbica. Ivan Ivanović kreće u Mitrovicu da krčagom humora napoji onemoćali narod. Umesto Kosovke devojke, stiže im Kosovac momak po meri tabloidnih sličica selebriti vremena.

Vesna Mališić postaje VD glavne urednice „Politike“. Ana Novaković je poslednji put tvitovala „Dobro veče, ko je rušio u Savamali?“. Vladimir Pavićević se vratio iz Crne Gore. Gordana Suša farba kosu. Jovo Bakić oštri kamu. Vera Didanović plače, ovaj put od sreće. Slaviša Lekić sprema dokumentarni film. Boško Obradović je na „službenom putu“. Đorđu Vukadinoviću niko iz redakcije „Vremena“ više ne odgovara na pozive. Srđa Popović je u šoku. „Revolucija“ uspela bez njegovih treninga? Da li je to moguće?

I onda dolazi 6. oktobar. Bojim se da nam tu više ne treba bujna mašta.

U Srbiji, gledano iz perspektive „evropeizacije“, „priključivanja EU“, kako god da tepamo destruktivnom briselskom mitu – koji je već poslao u nokdaun kosovski – postoji samo jedna pomena vredna politička tema. Samo jedan problem – „konačni status“ Kosova. Sve druge teme i problemi, koliko god nama bili važni, pa i životni, iz ugla vizije Srbije u EU, jednostavno ne mogu da postoje. Sem u nečijimm besovima ili snovima. Oni su politički na nivou trla baba lan.

Odlukom Brisela, Kosovo je ovde mera svih mera. Kao takva, ona isključuje i istinsku demokratiju i smislene medijske slobode i mnogo toga drugog. Teško je čak i pobrojati pitanja koja se mogu postavljati samo ako pitanje Kosova bude rešeno – ili tako da njegov najveći deo više ne bude u Srbiji ili ako suveren odluči da je Ustav Srbije to pitanje već rešio. Ovo drugo rešenje bi značilo da je Srbija ne toliko odustala od članstva u EU koliko odlučila da joj Brisel, Vašington i Berlin budu neprijatelji. Ne baš smrtni, ali tu negde. Svakako mnogo veći nego danas.

Podsećam, ovde ne govorim o uspehu opozicije već o zamišljenoj pobedi imaginarnih 2,5miliona „građana“, koji ne vole da ih zovete „narod“, a na pridev „srpski“ umeju da dobiju ospice. Ipak, verujem da bi, ako se dovoljno potrude, i njihovi selebriti ložači uspeli da shvate da bi Brisel već „6. oktobra“ počeo da podmeće nogu tim novim, imaginarnim „proevropskim“ vlastima.

Iz ugla Brisela, ti cool građanistički „Evropljani“ su ovde već bili na vlasti – i ni jedan običan Prajd nisu uspeli da organizuju. Kako od njih Johanes Han i drugi čuvari najviših evropskih vrednosti da očekuju da će uspeti da odrade nešto neuporedivo veće, složenije i spornije, proguraju „stvar“ koja je toliko važna za EU? I to „stvar“ koja nikada ni od koga nigde nije zahtevana u modernoj istoriji.

Zato, bez odustajanja od „evropeizacije“ – poglavlja, „pristupa EU fondovima“ i svega što ide u tom paketu – pobeda opozicije bi bila protraćeno vreme, ne samo razvojno. Ona bi se svela na čekanje nekog novog ne-Vučića, i podmuklo rušenje svake vlasti u kojoj Brisel ne vidi jednog takvog vođu.

Od ideje da Brisel ovde danas želi da vidi lidere odane „evropskim vrednostima“ gluplje je samo verovanje da bi ulazak Srbije u EU zastavio odlazak mladih iz Srbije. Java koja se krije iza snova o pridruživanju bi bila obeležena sa dve bolne relanosti. Prva, urbana, gradovi kao živa groblja za nas koji smo prestari da odemo, i druga, ruralna, živo podsećanje zašto je Šumadija dobila baš to ime.

Nažalost, politička imaginacija slučajnosrpskih elita je okovana jednom višestruko naučno-fantastičnom vizijom našeg „evropskog“ puta. Pokušaću da po ko zna koji put ovim mitomanima istaknem neke od realnosti. Voljom EU, Srbija ne može postati „evropska“ demokratskim putem. EU mari samo za nešto nešto što isključuje medijske slobode.

Bojim se da samo jedan profil lidera može ovde da progura „kompromis“ vezan za Kosovo, koji će i u najboljem zamislivom slučaju predstavljati poniženje. Svaki sporazum ovde može biti posmatran kao uspeh samo uz punu svest o tome koliko su alternative gore. A, pošto one uvek ostaju hipotetičke, to je ne baš nemoguća, ali jedna jako teška medijska misija.

Odlučivši da i ona Vučića ruši na pitanju Kosova, građanistička opozicija je pokazala teško razumljivu dozu autizma, što ne može ostati bez posledica. Jedna, manje važna, jeste da ni iole uverljiva iluzija dijaloga o pitanju Kosova nije moguća. Druga, oni em vređaju Vučićevu inteligenciju em pokazuje ozbiljnu političku kratkovidost, što politički ne može proći nekažnjeno.

Građanisti danas pokušavju ono što nacionalistima nije uspelo krajem osamdesetih. Dominatna logika u SANU je tada bila otprilike: „Pustimo Miloševića da završi prljave poslove. Kada ih završi, mi ćemo ga srušiti – komunisti ionako svuda padaju sa vlasti kao kruške, i zadržati sladak plod“. Nažalost, srpski nacionalni interesi i Srbi van Srbije su bili jedna od poslednjih rupa na Miloševićevoj političkoj svirali.

Vučićev ulog je mnogo veći od Miloševićevog, ali ima saveznike van Srbije o kakvima Milošević nije mogao ni da sanja. Razumevši prvo, vođe ovdašnjih „pravih Evropljana“ ne gaje iluzije da će im Vučić očistiti put prema Briselu i zatim dozvoliti da tek tako bude uklonjen. Ali, iako nemaju iluzije o vođi kakve su gajili sedokosi akademici, ignorišući drugu činjenicu građanistički pastiri pokazuju da dele geopolitičko slepilo očeva i stričeva nacije, koje je Milorad Vučelić kasnije sabrao i ovekovečio u knjizi „Razgovori sa epohom“.

Štaviše, činjenica da su građanističke vođe Prvog srpskog selebriti ustanka ostale zaglavljene u devedestim, u jednoj vremenski toliko bliskoj, „postistorijskoj“ prošlosti, samo smanjuje šanse da će uspeti da se suoče sa veličinom promena i uvaže njihove ključne implikacije. Meru u kojoj se svet 2019. razlikuje od sveta iz 2000. godine - poslednje pre nego što je Osama bin Laden u Njujorku i Vašingtonu simultano obnarodovao kraj kraja istorije.

Rušiti danas nekoga ko ima zapadnu podršku pozivanjem na demokratiju i medijske slobode je toliko naivno da se graniči sa glupošću. Ovo političko bezumlje naših nestrpljivih „Evropljana“ je još teže razumeti ako se ima u vidu koliko je Vučić u boljoj (geo)političkoj poziciji od Miloševića. Uz Angelu Merkel i Johanesa Hana njemu ni ne treba neki novi Jovica.

Vučić ima profil koji svetski moćnici – od Maovih komunista do američkih realpolitičara – vole da vide kod svojih partnera kada je reč o rešavanju „nerešivih“ pitanja. Čvrstorukaš je. Na sve je spreman. Ranije se dokazao kao nacionalista i više ne mora mnogo da dokazuje da nije „izdajnik“. Tu se krije i jedan od razloga zašto je Vučićev antipod, žovijalni Boris Tadić – samozaljubljeni slučajni predsednik, koji je poverovao da će moći da šarmira i „zavede“ i Angelu Merkel – u Berlinu dočekivan kao neprijatni zadah u toaletu na železničkoj stanici.

Probaću da budem još jasniji. Biti protiv Vučića i istovremeno videti jedino rešenje u članstvu Srbije u EU je na nivou nekoga ko puca sebi u potiljak nadajući se da će ostati živ. Način kako je Srbija danas podeljena, i donekle protivrečan odnos koji veliki broj ljudi ima prema statusu Kosova, čini da rešenje po meri zahteva EU može da donese samo političar kome ništa nije strano i koji ume da nemetne svoju (samo)volju. Gutanje velikih žaba, a ovde Brisel ne može da servira mnogo veću, u stvarnosti se može očekivati samo od onih koji su sve učinili da se ne udave. Dobar apetit i velika usta nisu dovoljni.

Imajući u vidu da proevropska opozicija nije kooperativna, da, bilo cinična bilo zaslepljena zavodljivim fikcijama, deluje protiv svog glavnog cilja, čini da demokratija i medijske slobode u današnjoj Srbiji i perspektiva priključivanja EU budu sasvim nespojivi. Svako kome je Savamala ključna, ko govori o fantomkama i ironiše o fantomima, ako ima zrnce odgovornosti u sebi, treba koliko danas da počne da uči ruski. Ili bar krene da pohađa neki kursić iz zapadne realpolitike – perverzne, ali bogate istorije dvostrukih standarda, licemerja i izneverenih obećanja.

Ja znam da sam dok ovo pišem Vučićev korisni idiot. Nekad ume da bude klizavo govoriti javno. Ali, samocenzurisati se iz straha gde će vam završiti misao jeste jedan posebno jadan oblik autocenzure. Nadam se da je i Slobodan Georgiev, dok govori o pretnjama koje dobija, svestan čiji je koristan idiot. Mada, imajući u vidu mentalne kapacitete uvaženog gospodina, da citiram onog Dobricu koji nije pokušavao da postane „dobri načelnik“ – strepnja mi je tu mnogo dublja od nade.

Ipak, najiskrenije se nadam da ovaj „istraživački novinar“ – koji, mukica, nije istražio „Evropu“ pre nego što je krenuo da istražuje onu Srbiju koja nije dovoljno po meri „evropskih“ interesa – neće na svojoj koži osetiti kakva sve sredstva plaćanja podrazumeva sintagma „Kosovo je najskuplja srpska reč“. Nažalost, Bog uvek ne čuva budale.

Na nesreću zaslepljenih građanista, njihov neprijatelj nije samo EU već i slobodno izražavanje volje građana Srbije. Bez izvrtanja mozgova i karikiranja demokratskih procedura, njihov „evropski san“ ovde nikada ne može postati java. Naravno, nacionalisti imaju istog neprijatelja – EU. Ali oni, za razliku od građanista, ako su iskreni i dosledni, ne mogu da posluže kao korisni idioti Brisela i zato jedini osećaju pravu „težinu lanaca“. Na nesreću, iscrpljena globalna Imperija koja davi Srbiju umreće suviše kasno da bi od toga naši satanizovani nacionalisti mogli da imaju bilo kakvu korist.

U Srbiji danas postoje dva pola. Jedan, koji misli da je priznavanje „realnosti“ – što je drugo ime za nezavisno Kosovo – nešto kao dobar dan Vesni Pešić na Paliluskoj pijaci. Oličavaju ga pismene „kosmopolite“ sa svih 32 blajhanih zuba u glavi. Oni ili ne poznaje nikoga ko misli suprotno ili u takvima vide „fašiste“, iako ih nikada nisu videli. Na suprotnom polu su oni koji na Kosovo vide srce Srbije. Ne bih se iznenadio da tu ima i onih koji ne samo da žele da ubiju „izdajnika“ već to i umeju.

Između je velika većina, čija su shvatanja u rasponu od „ne treba dati Kosovo“ do „ma to je gotova priča“. Ona uglavnom ne bi dala glas za promenu Ustava bez ozbiljne medijske i referendumske akrobatike, niti bi lako progutala političku akrobatiku koja bi podupirala svako rešenje koje Kosovu daje „stolicu u UN“ bez promene Ustava.

Odavno je rečeno „istorija je kurva“, ali ne dešava se često da na tom planu prevaziđe samu sebe. Koliko li je teško suočiti se s činjenicom da je 2000. godine preduslov ostvarenja „evropskog“ sna bilo rušenje Miloševića, a da je 19 godina kasnije to ostanak na vlasti jednog od Miloševićevih ministara? Ipak, ne čudi me da su se i građanisti, naša braća po mentalitetu, opredelili za još jedno istorijsko „ne“ – koje obično ispadne „ne“ istoriji.

Verujem da će glavna reakcija šetajućih urbanih revolucionara – anesteziranih kombinacijom sopstvenih iluzija o „Evropi“ i našeg mentaliteta, koji im je urezan u mozak pa su u stanju da vide samo crno-beli svet – i na ovu moju viziju ishoda sudara građanističkog mita i globalne istorije, političke fantastike i realnosti, biti serija serija uvreda i kleveta.

Još mi Jugoslav Ćosić, Ivan Ivanović i njihovi selebriti saborci nisu spakovali otkaz, ali, i ako uspeju, naćiće se za sendvič i nešto ukusnije od parizera. Mortadela i šolja jogurta, više nego dovoljno za kiseli lament nad samopravednim zombijima, koji rade u korist svoje štete verujući da ponovo žive 4. oktobar. Kažu zli jezici da se nekada desi da – i duže od veka traje dan.

Zoran Ćirjaković