Mnogo pre dva prošlonedeljna, frustrirajuća antirežimska ćorka – malog, pred Pinkom, i velikog, 13. aprila pred Skupštinom Srbije – postalo je prilično jasno da protesti ne idu nigde. Aleksandar Vučić je ostao sam sebi najveći neprijatelj.
Nevolje su krenule već sa imenom. Naziv „Stop krvavim košuljma“ ubio je manjak – krvavih košulja. Vučić nije ispunio „optimistička“ krvavo-košuljaška očekivanja svojih neprijatelja – koji i dalje vole da ga potcenjuju. Onda je, iz iste potcenjivačke sklonosti, izvučeno nesrećno ime „1od5miliona“. Nažalost, steroidi su u politici opasniji nego u sportu. Pomisli „masa“ da jeste ono što nije, i što možda ni ne može da postane.
Na samom početku proteste sam nazvao Prvi srpski selebriti ustanak. Mislim da njihov problem nije višak uspaljenih selebritija koliko višak pogrešnih selebritija, onih koji su zgađeni Srbijom i koji vole da veruju da jako malo dele sa narodom kome pripadaju.
Razumem da su, ohrabreni Trampovom pobedom, i naši selebritiji poželeli da se dokopaju vlasti, ali promakla im je jedna važna činjenica. Trampa njegovi siromašni i poniženi glasači vide kao ideal na nekoliko relevantnih identitetskih i simboličkih nivoa. Na primer, ne samo da voli sendviče više od skoro svega drugog, već voli i da sve sija - baš onako kako mnogi od njegovih osiromašenih glasača veruju da bi se ponašali kada bi postali bogati. Trampov patriotski populizam zaboravljenima i oklevetanima uliva nadu, čak i onda kada predsednik ne čini ništa za njih.
Ne može se istovremeno biti cool i heroj radničke klase i siromašnih – što je „građanka“ Hilari Klinton naučila na najbolniji način, a naši današnji instant selebriti revolucionari i spasioci, tada zavaljeni po vračarskim restoranima, prevideli.
Oni koji ovde predvode antirežimsko „stado“ – što je pojam koji je u javni govor, u nestočarskom smislu političkih sledbenika, uveo neko drugi – daleko su od sendviča. Ali bojim se da su, za dobro Srbije, preblizu Aperol špricu i sušiju, koji je jedan prosečni, „primitivni“ srpski glasač sklon da ispljune već posle prvog zalogaja. Drugim rečima, nije problem to što, možda stvarno, jesu „kulturni“, pismeni“ i imaju dobar ukus, već to što, privilegovani i siti, veruju da ljude treba vrednovati i uvažavati prema njihovoj „kulturnosti“, „pismenosti“ i ukusu.
Na žalost ustanika i njihovih selebriti vođa, nisu im se priključili selebritiji u kojima poniženi i oklevetani narod može da učita svoje aspiracije. Kija Kockar je uz Vučića. Gastoz se bavi revolucionarnim radom, ali on je na tragu preko potrebnog oživljavanja seksualne revolucije. Luna i Miki iz Kupinova su u hiper-realnoj Zadruzi – koja je, takva-kakva je, realnija od sveta u kome žive cool, „ispravno“ urbani selebritiji i u kojoj (ne-građanski) sendvič sa parizerom ima status delikatesa. Na Vučićevu sreću, ovakav odnos Mitrovićevog rijalitija i realnosti onih koji u javnosti i na društvenim mrežama najglasnije govore u ime protesta – jako malo govori o improvizovanom imaginarijumu u Šimanovcima.
Ipak, najveći problem Prvog srpskog selebriti ustanka nisu zgađeni, anti-parizer selebritiji.
U postkumanovskoj Srbiji nije moguće spojiti nacionalističke revolucionare i građanističke kontarevolucionare. Građanisti – koji su sami proglasili EU za svoj ideal i vrhovnog arbitra dobra i zla – sada odbijaju da se suoče sa činjenicom da EU i povezani minjoni, kao što su Norveška i Švajcarska, smatraju Aleksandra Vučića ne toliko „drugim“ koliko, u suštini, jedinim „pravim“ Đinđićem. „Evropa“ je presudila da je Vučić danas onaj „Đinđić“ iz sklerotične građanističke imaginacije – jedini pravi i legitimni „čuvar vatre“ 5. oktobra.
Naravno, kada pišem „Đinđić“ pod navodnicima to je zato što mislim na onog lažnog, falsifikovanog Đinđića, pretvorenog u „Drugog Srbina“, što on nikada nije bio. Dakle, mislim na konotacije koje su ubijenom premijeru i njegovoj politici posle smrti prikačili cinični obožovaoci njegovog kovčega, uglavnom isti oni ljudi koji su ga klevetali, omalovažavali i vređali do momenta kada su saznali da je ubijen. Povrh svega – ako na trenutak zanemarimo činjenicu da oni koji su stvarno znali Đinđića tvrde da on nije imao prijatelje – oko Vučića je danas više „Zoranovih prijatelja“ nego među voždovima selebriti ustanka i vođama opozicije.
Iz ugla Brisela, Berlina, Londona, Osla i ostalih zapadnih metropola, Vučić je ovde najveći i najispravniji od svih „Evropljana“, a status Kosova jedina za nas relevantna evropska vrednost, mera svih mera i kriterijum svih kriterijuma. Zato su građanisti danas kontrarevolucionari, a nacionalisti revolucionari – oni koji žele da odbace sistem u kome je, ako zaboravimo (zapadnu) alergiju na Putina, jedino važan dovoljno kooperativan odnos prema (zapadnoj) viziji „konačnog statusa“ Kosova.
Protesti predstavljaju skup rogova u vreći. Slučajni Srbi, oni koji se, po pravilu, sete da su Srbi samo kada nas treba pljunuti ili omalovažavati, i Srbi koji nisu inhibirani svojom etničkom pripadnošću, teško razgovaraju čak i na dečijim rođendanima.
Pri tome, Slučajni uglavnom više mrze svoje nacionalističke saborce u ovom kilavom ustanku, ljude koje vole da zovu „fašistima“, nego Vučića. Njihov bes pojačava činjenica da, makar podsvesno, politiku „Evrope“ doživljavaju kao izdaju. Ali, umesto da se suoče sa realnošću, oni očajnički tragaju za zaturenim tekstićima o protestima u zapadnim medijima i rastuće frustracije iskaljuju na suverenističkim saborcima i sirotinji, „sendvičarima“ – i tako rade u Vučićevu korist.
Nažalost, bojim se da će ovde suočavanje sa „Evropom“ ići mnogo teže čak i od „suočavanja sa Srebrenicom“. Verujem da naše građaniste, prvenstveno „iskorenjene“, imaginarne Evropljane - upadljivo odvojene od evropskih realnosti i omađijane jednom lažnom, ušećerenom slikom „Evrope“, boli izjava norveškog ambasadora. Reč je o zemlji koju volimo da zovemo „starim prijateljem“, ne samo kada se sećamo Drugog svetskog rata, ali i državi koja je, nadam se slučajno, u ambasadi zaposlila jednog od besramnijih autošovinista sa Peščanika.
„Pokušavam da shvatim šta tačno ujedinjuje opoziciju, i kakvu alternativu ili alternative ona nudi. Liberalne ili konzervativne? Proevropske ili antievropske? Desni ili levi populizam?... Vlada, takođe predstavlja široku koaliciju, koja ponekad može da bude teška za razumevanje zbog različitih izjava nekih ministara, ali oni bar imaju program zasnovan na vojnoj neutralnosti, članstvu u EU i ekonomskim reformama“, izjavila je njegova ekselencija, verujem ne slučajno, za provladin Kurir.
Ova izjava odlično ilustruje da je važna razlika između dve frakcije antirežimskih ustanika u tome što samo nacionalisti imaju racionalan, smislen i ostvariv cilj – poštovanje Ustava, koji jasno govori o granicama i definiše ne toliko konačni koliko večni status Kosova. Oni Vučića, koji odavno ne krije da namerava da nastavi pregovore, s razlogom vide kao neprijatelja. Mislim i da ne gaje mnogo iluzije ni o „Evropi“ ni o mogućnosti da jednog dana postanemo članica EU.
Nasuprot njih, građanisti ne samo da ne dele kosovski cilj nacionalista, već njihovi ključni lideri, kao i nemali broj pristalica, žele nemoguće – i (celo) Kosovo i članstvo u EU. Imajući u vidu koliko je jasan stav Brisela, Bona i Vašingtona prema nezavisnosti Kosova, svako ko ga ovde ignoriše, a javno se zalaže se za ulazak u EU, u najboljem slučaju je licimer. O nepromenjivosti granica Srbije mogu da govore samo oni koji pokazuju da su spremni da traže uporište u Moskvi.
Pri tome, nisam jedini ko ima razloga da veruje da bi čak i neki od najglasnijih nacionalista i kosovobranitelja iz Saveza za Srbiju, kada bi došli na vlast, pre ili kasnije prihvatili Vučićev pristup pregovorima u vezi statusa Kosova. Zato se plašim da bi se danas čak i suvernistički uokvirena promena pretvorila u protraćeno vreme, godine koju su pojeli skakvci.
Nažalost, oni nacionalisti u čiju doslednost i moralnost vredi verovati suviše su slabi. Bojim se da i na nacionalističkom krilu protesta dominiraju akteri čiji glavni moto nije „Kosovo je Srbija“, koji su nestrpljivi da dođe „naš red da krademo“, prilika da i oni osvoje svoje „pašnjake“ na Čuburi. Mnogi od njih izgovaraju reči koje upadljivo podsećaju na Vučićeve od pre desetak godina. Krije li se iza nekih „dogodine u Prizrenu“ neutaživa strast prema dogodine na Dedinju?
Tu postoji i jedan drugi, još ozbiljniji problem. Nisam siguran da su svi suverenisti svesni da poštovanje Ustava – što je drugo ime za „zamrznuti konflikt“ – ne podrazumeva „zamrzavanje“ srpskog stanovništva na Kosovu. Odustajanje od pregovora, ili njihovo odugovlačenje u nedogled, otvorilo bi vrata potpunom etničkom čišćenju Srba, uz, bojim se ne samo prećutnu, podršku Zapada.
Najveći od svih problema – i cele Srbije i antirežimskih protesta – jeste sama EU. Način kako nas je okovala, sapela mrežom antidemokratskih, paragrađanskih organizacija, takozvanih NVO, kao i način kako želi da ostvari svoje ciljeve u regionu. Posledica dvostrukih standarda i razmera anti-srpskog sentimenta u Briselu jeste i to da ovde ne može da postoji relevantna tema sem „konačnog statusa“ Kosova. Kako je shvatio i sam Đinđić, u EU veruju da u Srbiji ovo pitanje, kao i sva druga važna pitanja, ne sme biti demokratsko. Mislim da ga je to poražavajuće i ponižavajuće saznanje frustriralo više od svega drugog.
„Evropa“ je ta koja nam je zatvorila svaku demokratsku perspektivu. Kada je EU proglasila prihvatanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, koje pretpostavlja kršenje Ustava, kao uslov svih uslova – ona je time dala legitimitet svim drugim kršenjima Ustava i zakona. Zato su sve priče o „gondoli“, Savamali, Kalemegdanu, Pančićevom vrhu i sličnom, najblaže rečeno budalaste. Jedan tako veliki izuzetak – pri tome pretvoren u jedini relevantan kriterijum za vrednovanje režima u Srbiji – daje legitimitet manjim. Štaviše, on ih priziva. Zašto bi, inače, neko krenuo putem kojim niko u svetu nije išao u modernoj istoriji?
Zato su za Brisel ovde i medijske slobode trećerazredna vrednost. I onda kada se odluči da ih pomene i podrži, reč je prvenstveno o slobodama za autokolonijalne aktere. Dakle za one koji podržavaju priznavanje nezavisnosti pokrajine u sadašnjim granicama – i to vole da zovu „prihvatanje realnosti“. Dragi su im, i zaštite vredni, i korisni idioti – uglavnom selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“ – koji mogu da posluže kao batina za kroćenje predsednika, kome ne veruju da je postao sasvim ili dovoljno „evropski“.
Tako su Olja Bećković i Milomir Marić postali dva selebriti medijska lica jedne iste politike. Oboje piju vodu sa istog realpolitičkog pojila. Ona, vraćena na „male ekrane“ prvenstveno kao kazna za Putina i usporavanje pregovora, jako narcisoidna pa zato i, uz svu pamet, blaženo nesvesna čemu treba da posluži, i on, podjednako pametan i beskrajno ciničan, lakrdijaš po meri okovane, postideološke Srbije, koji je odavno spalio sve iluzije i shvatio da najjači od svih globalnih i regionalnih vetrova koji duvaju u Vučićeva leđa – dolazi iz Brisela.
Da pokušam da sumiram. Članstvo Srbije u EU i poštovanje Ustava su nespojivi. Ne može i jedno i drugo – ko god da nas vodi. „Evropa“ je ta koja nam je ukinula mogućnost da živimo u demokratskoj zemlji sa odgovornom vlašću i suštinski slobodnim medijima. Zato je i ta silna „građanska“, „proevropska“ mržnja, koja se valja društvenim mrežama i ulicama, usmerena prema pogrešnom čoveku i njegovim sledbenicima.
Možda bi im pomoglo da se konačno snađu u rašomonu nedomokratskog pridruživanja EU, koje ne obećava članstvo, i prateće neevropske evrepoizacije, ako bi malo pažljivije pogledali ka Jugu, daleko od Evrope. Videli bi i da su u Kongu i okolnim zemljama predsednike njihovi „unutrašnji neprijatelji“ često nazivali „ambasadorima“. Znam, nismo u u Africi. Ali, i da izbacimo Kinšasu iz pogleda na Vučićevu Srbiju, ne znam šta bi građanističkoj polovini zamišljenih 5miliona bilo teže – da prihvati da se, u suštini, i ovde može govoriti o „ambasadoru“ ili da se okrene protiv onih koji mu redovno i s guštom overavaju mandat.
Zato za Vučićeve neprijatelje – i nesuočene, građanističke i dosledne, nacionalističke – ostaje malo šta sem nade da će predsednik pre ili kasnije sam sebi podmetnuti nogu. Nadam se samo da su u svoj optimizam, posebno oni koji, ne bez razloga, stalno pogleduju ka majci Rusiji, uračunali verovatnoću da će se EU svojski potruditi da mu pomogne da se pridigne. Čini mi se da smo i dalje jako daleko od podvlačenja crte. Bolne spoznaje koliko je Kosovo skupa srpska reč i čime smo je sve plaćali.
Zoran Ćirjaković
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.