Прилог за одбрану спонзоруша (текст из 2006.)

Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима.

Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије признавале да су жртве, то је обично било праћено злурадим изјавама типа “сама је бирала, заслужила је, нек’ сад трпи батине, нек’ цркне” и тврдњама да су “њихове паре опљачкане од овог народа”.

Спонзорушама су приписивани најнижи мотиви иако су их многе околности приморале да потраже спонзора. Ту је, наравно, било и оних које су првенствено желеле да добију силиконска “уста на поклон за Дан заљубљених, а за Осми март и нос”. Али већина се само борила, често бирајући мање од два зла, за бољи и достојанственији живот у времену када су женама путеви били још затворенији него мушкарцима. У напорима једне спонзоруше да поправи свој мали свет у времену кад је окружење било тако непоправљиво, ретко ко је видео било шта вредно хвале.

Скоро да им нико у Србији није признао субверзивну делатност, да су један израз побуне жена против мушког монопола моћи. Истовремено, оне су често биле једине особе које су најгорима међу нама, опасним мушкарцима којима је режим омогућио да отимају и не плаћају порез, узимале неки данак. Тек када је једна “генералица” опељешила моћног хашког оптуженика, неки медији су препознали њихову позитивну улогу.

Уврежило се веровање да је “Србија рај на Земљи” за спонзоруше, иако овај феномен “цвета” у сваком друштву после слома система вредности када велики број жена закључи да је њихово тело постало једини друштвено вредновани “таленат”. Када су економски потенцијали у поседу малог броја људи, по правилу мушкараца, женама су обично затворени сви конвенционални путеви ка поштовању, престижу или богатству, ка “друштвеној мушкости”. О томе пише Брам Дајкстра, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, у књизи “Зле сестре: претња женске сексуалности и култ мушкости”.

У времену економске кризе у првој половини двадесетог века Американци су постали опседнути “злом” спонзорушом која уништава вредног, богобојажљивог капиталисту. Холивудски филмови су створили слику о вампиру који “пије крв” узорног америчког мужјака.

Спонзоруша је представљана као “уништитељ”, “вештица”, пирана”, “грабљивац” и жена која “поседује мушки мозак”. Најопаснијим су сматране спонзоруше “из радничке класе које су истовремено биле обдарене бујном интелигенцијом и бујним облинама”. Способност спонзоруша да се приближе мушким поседима је доживљавана као опасан, субверзиван напад на владајући мачистички “патријархат” у времену општег сиромаштва.

Корени најгорих стереотипа о спонзорушама постају препознатљиви крајем деветнаестог века када су жене почеле масовније “да мењају правила игре” и бирају партнера. На енглеском се спонзоруша каже голд-диггер (“копачица злата”) и Дајкстра пише да “ако сперма, крв и ‘злато’ чине друштвени калибар мушкарца, многе од њих су изгледа закључиле да би требало поћи од злата”.

Спонзоруша је током “популистичких” година америчке историје оптужена не само да незаслужено узима новац већ, како пише Дајкстра, да “својом зубатом вагином откида сиву масу” свог моћног спонзора. Поседовање мушкарца који поседује је за многе жене био једини начин да дођу у могућност да кажу “поседујем, дакле постојим”, како Дајкстра дефинише “егзистенцијалистички циљ сваке спонзоруше”.

Број жена заинтересованих да постану спонзоруше је био толико велики да је једна од “највећих издавачких сензација у САД” крајем двадесетих била књига “Исповест једне спонзоруше” Бети ван Девентер. Иста ауторка је објавила и хит “Како наћи мужа”. Наводећи шта је алтернатива потрази за спонзором, она пише о интелигентним женама које су постале “привесци”, домаћице зависне од својих неуспешних мужева, или секретарицама, “лоше плаћеним интелектуалним проституткама тупавих мужјака”.

Бети своје “занимање” доживљава као “модерну бизнис методу” и пише да “не тргује сексом, већ женственошћу”. Девентер тврди да у свом животном избору ужива: “Ништа ми није драже него да надмудрим или насамарим мушкарца.” Она наглашава да је бити спонзоруша реакција модерне жене на неједнакост полова, могућност да користећи своју лепоту коначно натера мушкарце да плате цену. “Успешна спонзоруша се не рађа, већ постаје”, храбри искусна Девентер читатељке. “Жена је ускраћена у економском свету и ја мислим да је бити спонзоруша само једна од праведних компензација.”

Дајкстра сматра да је Девентер покушала да дâ одговор на дилеме многих жена у тешким, нама добро познатим временима. Бројни спонзори су на изузетно скуп начин научили да је “глупа плавуша” често много интелигентнија него што изгледа. Дајкстра пише да спонзоруше често морају да се служе мимикријом, да “својевољно потискују своју интелигенцију” и с пажњом слушају лупетања спонзора.

Заузврат, оне неретко добијају “само прилику да украду мрвице господаревог богатства” и многе доживотно остају “повлашћене слушкиње у домаћинству империјалног мужјака” и мушке играчке. Дајкстра каже и да су неке спонзоруше постале “економске терористкиње”. Ако његов опис “преведемо” на ситуацију у Србији деведесетих, “жртве” њиховог “терора” су често били баш они недодирљиви моћници и силеџије који су на разне начине терорисали несрећно окружење.

Дајкстра пише да је у Америци двадесетих, баш као и у Србији седам деценија касније, “чиста” женственост сублимирана у “глупој плавуши” постала за мушкарце “ултимативни статусни симбол, најјаснија индикација њиховог права да припадају елити еволуције”. Мерилин Монро је, како пише Милена Драгићевић-Шешић, постала типичан, негативан лик “глупаче (плавуше) љубавнице/спонзоруше” у масовној култури. Српски (и још више хрватски) мачо стереотип је да је она “фина, сређена. Само јој фали мало да мисли, све остало скоро да има”.

Балкански спонзори су ређе говорили о страху од “сопствене” спонзоруше него њихове америчке колеге. Вера бахатих, мизогиних мушкараца да ће увек моћи да контролишу и манипулишу “њеном материјалном нимфоманијом” и прича о “освети спонзоруше” је деценијама била подлога многих добрих холивудских сценарија. “Жена – хемијски елемент” (‘лако се сједињује са златом, сребром и другим племенитим металима’) или “жена која исисава новац из мушкарца и онда га одбацује, јесте стални фантазам масовне културе”, пише Драгићевић-Шешић.

Српска спонзоруша у очима јавности не може да се искупи чак ни када “исиса” све из свог озлоглашеног спонзора. Узрок је можда и у томе што је изузетно мало домаћих аутора покушало да упозна свет српских спонзоруша, да завире у њихове мозгове.

Вероватно најзанимљивији и најдетаљнији увид у изузетно богат и живописан миље београдских спонзоруша понудила је ауторка у роману који је објављен 2006. године. У својим “Спонзорушама” она слика разноликост типова и судбина које се крију иза ове неправедно озлоглашене речи. Књига је толико уверљива и богата детаљима да ауторка каже да се “боји се да ће неко мислити да сам то ја”.

“Рекли су ми да мој роман највише купују младе девојке. Верујем да ће 80 одсто читатељки моћи да се препозна у овој књизи, а опет ће за себе рећи да нису спонзоруше... Многи мушкарци ће у овом роману препознати своје девојке”, говори ауторка. “Спонзоруше о којима пишем су београдски ликови, праве Београђанке, не девојке из Гуче, не студенткиње. У Београду их има много више него са стране. То је један урбани феномен. Београђанке се само лакше маскирају и лакше прикривају да су спонзоруше. Оне имају стан код маме и тате, параван иза кога могу да се сакрију и кажу ‘па зашто бих ја то радила’.”

“Спонзоруша има свуда. То је можда најлакши пут и то није ништа страшно. У Лондону и Паризу су још ‘горе’ него овде. Тога је било и у време моје баке, али се то није тако звало. Тада су говорили ‘када беда уђе на врата, љубав излази кроз прозор’”, каже ауторка романа.

Она сматра да имена најуспешнијих и најугледнијих у хијерархији српских спонзоруша не треба тражити у таблоидима. “Наши медији се плаше реакције моћних мушкараца. Многима није пријатно да се пише да су са неком спонзорушом... Али неки мушкарци воле спонзоруше и не стиде се да их назову правим именом. За њих је то најефикаснији начин да покажу да имају паре.” Ипак овај термин се најчешће спомиње у медијима када се пише о “силиконским” естрадним звездама и “пратиљама” оних који су управо пали са врха пирамиде моћи. Почетак “спуштања” обично прати јавно преименовање њихових партнерки из “манекенки” или “лепотица” у спонзоруше.

Промена броја и профила спонзоруша је постао барометар српске транзиције. “И спонзоруше су код нас напредовале и еволуирале. Више нико неће оне најниже, класичне спонзоруше. Сад се тражи девојка која је образована. Ако хоће да се њом ожене они ‘прави’, онда мора бити врхунска”, каже ауторка.

“Све је више и више мушких спонзоруша. Жене су коначно овде успеле да дођу до пара, многе већ у адвертајзинг агенцијама зарађују две, три хиљаде евра, имају станове, службене аутомобиле. Често им се закаче симпатични, слатки лузери. Оне им плаћају рачуне и изводе их, а они су вечни студенти.”

У Хрватској, где су спонзоруше много већа тема него у Србији, Ведрана Рудан предлаже реч “спонзоруш“ или “спонзорац” за мушку верзију. У западном суседству су се појавиле и “неоспонзоруше”. “То ти је нови тип! Наиме, неоспонзоруша тотално овиси сама о себи, академски је образована, а ако улети спонзор срдачно ће га прихватит”, објашњава на Интернету једна хрватска блогерка.

“Жене су овде фрустриране. У Србији није лако наћи фрајера”, каже ауторка романа „Спонзоруше“. Многи и за ово криве спонзоруше. Наћи ћете текстове у којима се тврди да су оне “друштвено зло” и да су паралисале и инхибирале српске мужјаке. Учесник Б92 форума пише да су спонзори и спонзоруше “прописали идеале живота” и тако “приморали све остале да их прихвате или признају да су будале и неприлагођени робови”.

“Уколико се догоди чудо да се спонзоруше окрену нормалним младићима, то ће бити најтрагичнија ствар за те младиће”, изјавила је докторка Данијела Марић једном домаћем магазину. О спонзорушама се у Србији често говори као о болести. Иако је многи сматрају неизлечивом, једна јунакиња романа тврди: “Била сам али сам се излечила, ја сам спонзоруша у пензији”.

Докторка Марић је популарном таблоиду објаснила зашто верује да ово није могуће: “Спонзоруше никада неће моћи да промене своје основне жеље због свог менталног склопа, необразовања, погрешног васпитања и поремећеног система вредности. Спонзорство је вид латентне, односно супклиничке проституције. Проституција није само продаја сопственог тела, тај термин не везује се само за сферу сексологије, него и за поремећај моралности. Мисли се и на продају душе и на продају тела за новац, због многих бенефиција, сјаја и свега онога што новац индиректно доноси.”

Марић сматра да су спонзоруше имале алтернативу. “Неке (жене) су заврнуле рукаве па су чистиле или су радиле као продавачице. На частан начин су зарађивале новац који им је помогао да преживе.” Али многе девојке нису желеле само да преживљавају. Западних “политички коректнијих”, идеолошких спонзора је било мало, визе су се тешко добијале, а и газде су волеле да пипкају и штипкају своје слабо плаћене продавачице.

Чак се и у зборницима феминистичких текстова спонзоруше изузетно ретко и углавном узгред помињу. Хајдана Балетић им поклања мало више пажње у књизи “Жене, слике, измишљаји” чије је издавање спонзорисао Фонд за отворено друштво. Балетић тврди да је то лако препознатљива жена која “нема много времена за размишљање”, која је прочитала “само једну књигу” и којој је “очуван изглед” сав капитал. Она “спонзорство” не види као последицу већ га ставља у исту раван са национализмом, ратом, “тријумфом глупости и примитивизма”.

Због примања спонзорских пара сатанизоване су и неке од најпознатијих активисткиња “друге Србије” и неки од Милошевићу блиских интелектуалаца. Ласкање, лаж и подилажење као оружје о којима говори Дајкстра на Балкану често примењују “идеолошке спонзоруше” (оба пола) које уместо облина “нуде” став и савет. Бавећи се неретко антиратним или “продемократским” профитеризмом неке/и су богатог спонзора “тражиле/и” у владиним и невладиним организацијама на Западу.

Истичући и појачавајући став, често прелазећи границу истинитог и објективног, наше леве и десне “политичке спонзоруше” су примењивале исти рецепт као њихове “најгоре класичне” колегинице које су “буџиле” своје груди. Резултат је политичка сцена на којој доминирају пренаглашене, црно-беле слике и “силиконом” полулажи дорађени ставови.

Равноправно блаћене и из мушких и из женских уста спонзоруше су стекле статус најлепша “ружне појаве” у Србији. Фудбалер Ниша Савељић је недавно изјавио да “уколико би спонзоруше ступиле у организовани штрајк, то би сигурно био најмасовнији протест” у Србији. Њихову дуговечност гарантује чињеница да се на Запад и даље не може и да је Србија јако далеко од остварења националног идеала “има се, може се”.
Ипак, још увек нико није овде успео да откине тако велики део мафијашког и ратнопрофитерског “колача” као спонзоруше. Да је била објективнија и активнија у прогањању балканских злочинаца, можда би им Карла дел Понте била достојна конкуренција.

За разлику од швајцарске тужитељице која је већ обезбедила место у историји, њихова прича ретко има срећан крај. Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате, када следећи пут помислите да су нечасне и неморалне, да ли вам је савест сасвим чиста. Да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?

Зоран Ћирјаковић

NE MISLIM, DAKLE GLEDAM UTISAK NEDELJE

Mucajući, ljuta ne samo na Aleksandra Vučića već i na sve one koji na dele njen hronični bes već vole da kažu “pa šta”, Olja Bećković je danas rekla da je uplašena. Razumem je. Imajući u vidu šta sve misli i govori o režimu, mora da je zbunjuje činjenica da je uopšte živa. Mene ne, pa ću probati da smirim egocentričnu koleginicu.

Da odmah razjasnim i moje “pa šta” – pa “Evropa”, draga gospođo. Najskuplja srpska reč, čija se cena izražava i u krhkosti kocki na Trgu republike i u strahu Olje Bećković. Ali i razlog zašto gospođa Bećković uopšte ne treba da se brine, sem da, ako – ili, bojim se, pre kada – uđe, ni EU ni NATO neće želeti da izbacuje vodu iz kabla koji u naše stanove isporučuje njenu antirežimsku buku i bes.

Ima nečeg, naravno samo na prvi pogled, nadrealnog u činjenici da je jedan antirežimski kanal zakovan za broj jedan na televizorima miliona građana Srbije, a da, citiraću Peščanik, “Zolja” svake nedelje “puca” po režimu sa dvojke na daljinskom. To pomalo asocira na “tačke”, sovjetske radio prijemnike na kojima nije bilo moguće promeniti frekvenciju. Slušam zbunjenu Olju i hrabre Tviter partizane i njihova priča o Vučićevoj Srbiji mi zvuči kao da tvrde da je Lav Trocki bio vlasnik Первая общесоюзная программа u Staljinovom SSSR-u ili da je Der Stürmer bio jevrejska novina. Čist staljinizam i fašizam, jelte.

Nešto ovde ne štima. Ili je problem u slici koju stvaraju antirežimski aktivisti? Ili u ključnom antirežimskim mediju, zakovanom za jedinicu na skoro svim daljinskim upravljačima u mojoj zgradi?

Relevantnih nezavisnih medija nema. Oni koji se predstavljaju kao nazavisni zavise od zapadne pomoći. Na svakome ko veruje da je nezavisni novinar u tim medijima je da, prvo, prepozna ovu kontradikciju i zatim je nekako razreši. Samo tada može da odvaga koliko je nezavisan i koliko je (samo) novinar kada ekonomski zavisi od zapadnih centara moći, kojima je na Balkanu ne toliko prioritet koliko za nas jedina relevantna “evropska vrednost” – što manja i slabija Srbija?

Ne znam kako ljubitelji fikcije o “povratku u devedesete” izlaze na kraj sa brojnim neprijatnim činjenicama. Počevši od one da Soroš nije večeravao sa Miloševićem i da naslednik Sonje Liht kroti opoziciju i podsmeva se, iz njegovog ugla valjda bez navodnika, čak i nezavisnim novinarima. Ali, mene posebno zanima tumačenje jedne, da kažemo da tako nešto može da postoji, čisto medijske dileme.

Kako to da je jedna antirežimska televizija, da ne pominjem ponovo gde je N1 “zakovan”, danas ima manji politički efekat od B92 – malog, lokalnog antirežimskog radija tokom devedesetih? Kako građanističke antirežimlije tumače to da su saradnici Verana Matića uglavnom bili mnogo bolji i talentovaniji novinari od njega – a on nije netalentovan, a kamoli glup, dok su saradnici Jugoslava Ćosića, koje je, kao i Veran, sam birao, bojim se bez izuzetka manje talentovani i/ili mnogo gluplji od njega?

I jedna dilema, koju mogu da razreše samo teoretičari zavere i oni koji znaju mnogo više od mene. Da li Jugoslav Ćosić, komandant te luksuzne paramedijske skalamerije, greškom dobija NATO sendvič sa pršutom iz Parme, iako ne zaslužuje ni parizer? Ili je, možda, reč o tome da bi, da po rezultatima svog antirežimskog delovanja zaslužuje kobe govedinu, ostao i bez političkog parizera? Drugim rečima, da li je plaćen da ruši ili samo da slabi vlast? Ili je, možda, Jugoslav Ćosić greška u NATO sistemu? U zemlji u kojoj mučeni Dušan Teodorović može da postane opozicioni mozak nisam spreman da isključim čak ni one odgovore koji deluju sasvim nadrealno.

Tu ponovo dolazimo do Olje Bećković, danas korisnog idiota EU i NATO pakta ili, što bi njeni saborci rekli za svakoga ko misli drugačije – bota. “Utisak nedelje”, njen preparirani medijski dinusaurus, iako zaglavljen u postistorijskim devedestim i njihovim iluzijama, postao je fetiš destruktivne i samozaljubljene elite, nespremne da pogleda u svoju sliku u ogledalu. Bojim se da slogan ‘ne mislim dakle gledam “Utisak nedelje”’ ilustruje suštinu “stada” čiji su pripadnici ovde najbliži definiciji “političkog vola”.

Kako to da čak ni tokom njene emisije voda ne ulazi u kabl? Da li je Olja Bećković greška u režimskom medijskom poretku ili je njen program postao trla baba lan da joj prođe (nedeljni) dan? Kako to da “Utiska nedelje” nije bilo tokom skoro tri letnja meseca – u zemlji kojoj je dogorelo do nokata i u kojoj je stanje katastrofalno, bar kako tvrde trijateralac Bakić i drugi priželjkivani partneri u dosadnjikavoj partiji parapolitičkog pasijansa nedeljom uveče? Da li druga Jova kama i redenik, koji razgorevaju salonske revolucionarne strasti Oljine ciljne grupe, manje svrbe kada maksimalna dnevna temperatura retko prelazi trideset stepeni?

Uz tužnu građanističku elitu, koja veruje da demonstrativnim ubistvom etničkog sopstva može spasiti građanskog sebe, danas je i gospođa Bećković. Razapeta između mržnje prema Vučiću i verovanja da je moguće toliko mrzeti i biti svoj i nezavisan, Olja mi liči na novu inkarnaciju “čekača autobusa”, “slučajnih prolaznika” kroz slavniju stranu devedesetih. Trudi se da danas ispadne kriva u očima režima na isti onaj neuverljiv način na koji su se oni nekada pravili da su nevini. Biće da farsu proizvode ljudi koji vole da veruju da se istorija ponavlja.

Olji njeni novi pajtosi sa autošovinističkog peščanog spruda neće oprostiti prezime. U stvari verovanje – nevažno je da li je ono fikcija ili odraz stvarnosti – da nije samo biološka već i ideološka Matijina ćerka. Slučajnosrpsko “sestrinstvo” Dubravke Stojanović, u trijumfiratu navodno neuništivog, samobnavljajućeg srpskog zla, Bećkovića odavno smešta rame uz rame sa “Ristom Sotonom” i Vojislavom Koštunicom.

Ne treba to nikad gubiti iz vida, u temelju autošovinističkog narativa je i verovanje da je “dobra”, Druga Srbija – ženskog roda. U skladu sa novim, homokolonijalnim imperativima, vremenom je slučajnosrpsko “sestrinstvo” prihvatilo i gej “bratstvo”, ali muškost posrbljenog balkanskog “zla” je opstala. Od Olje se tu očekuje dekontaminacija – suštinski antisrpsko, ne antirežimsko delovanje, i zato će, bojim se, ostati “loša” žena, samo Matijina ćerka.

Ideološke ćerke Radomira Konstantinovića su se, pak, podelile. One s kojima nije Olja su sada sa režimom. Zato što misle da “nepismene” i “neobrazovane” – koji, po Oljinom fanu koji se uključio u emisiju, jesu oni koji govore “pa šta” – u EU može da utera samo dozirana (ne)demokratija, koja ne mari za medijske slobode.

Za njih ne mari ni ta “Evropa” – koja obožava srpsko “pa šta” i mrzi kada čuje naše “šta”. Zato ovdašnji “nezavisni mediji” imaju samo dve funkcije. Da slabe režim u Beogradu i da ga, kada skreće ka Moskvi, vraćaju na “pravi put” ka, kako veruju u Briselu, Berlinu, Parizu, Londonu i Vašingtonu, konačnom rešenju balkanskog “bureta baruta”.

Tu dolazimo do druge najskuplje srpske reči, koju su Oljini gosti ove večeri retko pominjali – sem kada su lili krokodilske suze za Oliverom Ivanovićem. Preko “pa šta” vodi jedini “put Srbije u Evropu”, na kome, inače, ima brojnih (ne-srpskih) balvana. Ta “Evropa” čini da Olja ne treba da se plaši ni našeg “pa šta” ni bilo čega drugog. Za razliku od onih koji još veruju da će “dogodine” ponovo moći da krenu putem u Prizren.

Zoran Ćirjaković

Кетман или смртоносна мимикрија? (петнаестак година стар текст)

(... објављен у правом нин-у)

Кетман, односно такија (што на арапском значи “обезбедити заштиту”), даје право муслиману да крши све верске забране. До које мере то може објаснити “неспоразуме” Запада и исламског света


Ми смо у рату и ја сам војник.” Овако је, говорећи препознатљивим јоркширским акцентом у Ал каидином пропагандном видеу, своје занимање описао тридесетогодишњи Мухамед Сидик Кан. Ништа у животу овог Енглеза пакистанског порекла, оца осмомесечне бебе, није указивало на то да ће постати један од четворице бомбаша који су у јулу у Лондону убили педесет двоје невиних људи. Канове комшије у предграђу Лидса су у будућем лондонском бомбашу виделе омиљеног и пожртвованог учитеља. “Није изгледао као екстремиста. Није говорио о религији. Био је јако фин тип”, рекао је један од суседа.

Један фрустрирани функционер британске обавештајне службе је изјавио да Кан спада у оно што агенти називају “чистим кожама”, људима без мрље коју би могао да региструје моћни “обавештајни радар”. Лондонски бомбаши нису били ни добро обучени терористи, ни вешти тајни агенти неке непријатељске силе. Чињеницу да тајне службе више не могу да направе “профил” самоубице британски званичник је назвао “правом ноћном мором”. Овај безбедносни кошмар последица је чињенице да су четворица лондонских бомбаша годинама савршено примењивали кетман, стару исламску стратегију преживљавања у непријатељском окружењу.

Куран каже да ће Алах ценити сваког муслимана по томе шта му је у срцу, а не шта му је на језику. Ово учење је дало верски легитимитет схватању да муслиман има право да лаже, користи мимикрију и скрива своје веровање у ситуацији када се осећа угроженим због свог веровања. Кетман, односно такија (што на арапском значи “обезбедити заштиту”), даје право муслиману да крши све верске забране. Не само да превара, убиство, конзумирање свињетине и алкохолних пића тада постају дозвољена и богоугодна дела, већ муслиман који сматра да кад је у опасности има право да порекне своју веру и исповеда веру неверника. Употребу такије муслимани не сматрају лагањем, већ дозвољеном мером самозаштите. На сваком је вернику да сам у складу са својом савешћу процени степен опасности и оцени да ли ће и у којој мери применити такију.

МАЊЕ ЗЛО: За разлику од сунита који верују да се такија може примењивати само у рату или ситуацији директне претње, мањинска заједница шиита је кетман сматрала обавезом и стубом своје вере. Сваки Иранац је увек у стању да када то околности наложе ради чак и оно што сматра одвратним. Ајатолах Рухалах Хомеини је отворено говорио да без такије данас не би било шиита.

Да није кетмана ни бројни дервишки редови не би опстали. Реч текија, назив дервишког верског објекта, изведен је из истог арапског корена. Такија је кроз историју омогућавала преживљавање езотеричних дервишких учења која су ортодоксни сунити сматрали јеретичким. Захваљујући кетману чак четвртина становника Турске су данас бекташије и алевити. Председник суседне Сирије је припадник још хетеродокснијег реда алавија. Исламски фундаменталисти су њихови највећи непријатељи.

Сунити су традиционално сумњичави према кетману. Велика већина сматра да степен угрожености муслимана у данашњем свету не оправдава примену такије. Они виде ову мимикрију као зло које постаје оправдано током џихада. Само тада верник има право да одабере такију, мање зло, да би се спасио од већег. Свесни да кетман са собом носи гомилу опасности, сунитски имами су у прошлости изузетно ретко охрабривали ову праксу. Јасер Арафат се сматра “уметником такије” – палестинска ситуација представља пример околности у којима се она сме примењивати. Тек су 1979. године, после доласка на власт ајатолаха Хомеинија у шиитском Ирану, многи сунити схватили колико кетман може бити користан.

“Ако неко жели да говори о исламској власти и њеном успостављању, мора се држати такије”, написао је имам Хомеини у књизи Исламска власт, манифесту иранске револуције, која је пробудила успавани исламски свет. Хомеини је седамдесетих закључио, како пише Фердун Ховејда у књизи Шах и ајатолах, да мора иза себе имати коалицију свих опозиционара како би остварио свој главни циљ: успостављање теократског поретка. Из егзила у Паризу Хомеини је годинама обећавао демократију, слободне изборе и једнакост жена. Комунистички герилци и умерени политичари му се не би прикључили у борби против шаха да су знали да је његов прави циљ исламска република.

НАИВНИ ЗАПАД: Следећи ирански пример, лидери екстремних фундаменталистичких група су
такију поставили у темеље стратегије која је резултирала успешним терористичким нападима. Делујући из неприступачних авганистанских планина и скривених упоришта у Ираку и Палестини исламистичке вође су последњих година биле изузетно отворене по питању свог циља. Другачије не би били у стању да обаве регрутацију међу милионима незадовољника широм света. Зато у Бин Ладеновим фатвама и саопштењима такију нећете наћи ни у траговима.

Добро скривен кетман управља свакодневицом његових добровољаца. Да нису били у стању да доследно примене кетман, лондонски бомбаши никада не би стигли до својих циљева. Тврдећи да је ислам у целом свету нападнут од америчких крсташа, израелских циониста и њихових савезника, вође савременог џихада су убедиле своје следбенике да је оправдано употребити моћни кетман.

Коришћена паралелно са војном силом, субверзија заснована на такији је, како пише професор Валид Фарес са Универзитета на Флориди, допринела невероватној експанзији ислама у седмом веку. “Обмана (такијом) је до данас остала моћније оружје од класичних џејмсбондовских обавештајних тактика зато што за разлику од западних метода има цивилизацијску, глобалну димензију”, пише професор Фарес. “Оно у чему је данас такија јединствена јесте њен успех када се примењује унутар напредних и софистицираних држава.”

Мухамед Сифауи, алжирски новинар који се на неколико месеци 2002. године инфилтрирао у редове Ал каиде, пише у својој књизи Унутар Ал каиде да је свест терориста обликована такијом. Сифауи сведочи да исламисти користе један дискурс када међусобно разговарају, када “показују шта им је стварно у срцу, када дозвољавају да се појави њихова фашистичка, ратнохушкачка страна”, и други који је “намењен неверницима, ублажен толеранцијом, разумевањем и поштовањем”. “Никада не откриј своје намере и оно шта стварно мислиш, правило је свих фундаменталиста... Наивни људи са Запада суде о њима искључиво према ономе што говоре”, пише Сифауи.

АЛАХ ПРАШТА: Професор Џералд Пост са Универзитета Џорџ Вашингтон је био сведок - експерт на суђењу припаднику Ал каиде. Он је анализирао Ал каидино упутство за обављање терористичких операција, у којем се посебна пажња поклања оправданости примене кетмана када се “муслиман бори на територијама безбожника”. “Упутство каже да тада не морате да живите животом доброг муслимана зато што сте у служби џихада и да ће вам Алах опростити све што сте радили”, каже професор Пост.

Ирачким шиитима. који чине око 60 одсто становништва, нису потребна упутства. Они спроводе такију у Ираку јер су под окупацијом. За разлику од сунитских устаника већина сматра да ће веру најбоље сачувати ако се клоне конфронтације са америчким непријатељима. Неки аналитичари сматрају да ирачки велики ајатолах Али ал Систани данас покушава да искористи Американце за постизање својих циљева на сличан начин на који је имам Хомеини седамдесетих искористио комунисте и продемократске опоненте шаху. Захваљујући такији прави циљ вође ирачких шиита данас можемо само да нагађамо. Оне који сумњају у Систанијеву способност да оствари оно што је наумио треба подсетити да се једна од његових књига зове Трактат о такији.

Председнику Бушу се жури да оде из Ирака и Систанијеве га амбиције још увек не брину. Могућа шиитска “Исламска Република Ирак” делује тако бенигно у поређењу са Осаминим и Заркавијевим сунитским фанатицима који су открили да обмана такијом игра важну улогу у борби против неупоредиво моћнијег непријатеља. “007” и његове скупе играчке ту не могу пуно да помогну. Бондове колеге у Лондону чека још пуно кошмарних ноћи.

*  *  *

“Босански кетман”

Шта је Абдулах Сидран саветовао Алији Изетбеговићу у вези са “пренаглашеношћу испољавања муслиманског верског осјећања” у Сарајеву

Књига Чеслава Милоша Заробљени ум, објављена у Београду 1987. године, стекла је током рата култни статус у опкољеном Сарајеву. Милош је у уводу своје дугачке студије о мимикрији у тоталитарном друштву бошњачкој секуларизованој књижевној и интелектуалној елити – неретко оданијој пиву и лози него Курану – открио кетман. Свуда где “није било довољно ћутати”, где се – да би се преживело или да би се остварио неки велики циљ – морало отворено порећи сопствено мишљење, рађао се кетман. Милош је закључио да су се муслимани у непријатељском окружењу кроз историју понашали слично пољским интелектуалцима под стаљинистичким режимом. Пољски дисидент је написао да кетман онима који га примењују даје осећај супериорности. Не треба да чуди да се многима у окруженом Сарајеву тада учинило да се такија може искористити као интелигентно и моћно оружје.

Резултати су ипак били много слабији од очекиваних. Неки су касније Алију Изетбеговића критиковали због лошег кетмана. Други, у које спада и Абдулах Сидран, сматрали су да Алија уопште није примењивао кетман током рата. Сам Изетбеговић је негирао да је практиковао кетман. Сидран је 1996. године поклонио Изетбеговићу Милошеву књигу и искористио прилику, како је написао у Слободној Босни, да свом председнику каже: “Оно што ми у нашем понашању највише смета (је) транспарентност, пренаглашеност испољавања муслиманског верског осјећања... ваљало би размислити о кетману.” “Знаш, Авдо, кетман примјењује мањина, у већинском окружењу. А ми смо овдје већина”, одговорио је Изетбеговић.

Мало је оних који верују да Изетбеговић није примењивао такију. Ипак, Алијини дипломатски и преговарачки успеси више су последица бруталности и ароганције српских и хрватских вођа него његове способности да искористи ову стару исламску праксу. Изетбеговић није успео да ову вештину усаврши у комунистичкој Босни, “најцрвенијој” републици титоистичке Југославије. Околности у Босни су биле најсличније ситуацији у земљама Варшавског уговора у којима је, како пише Милош, практиковање кетмана међу интелигенцијом узело масовне размере.

Јуна ове године, на седници главног одбора СДА, Изетбеговићеви политички наследници су покушали да наставе да практикују “мултиетнички кетман”. Руководство је саопштило да СДА престаје да буде странка једног народа и саопштило имена “небошњачких” вођа новог, “мултиетничког” СДА. Али тезу да Алијина странка представља искрене браниоце мултиетничке Босне данас је теже бранити него икада у петнаестогодишњој историји ове партије. Недељник Слободна Босна је јунску одлуку назвао “великом преваром”.

Један од разлога због чега ова “мултиетничка” мимикрија неће бити успешна можете наћи на шехидском мезарју на Ковачима, само стотинак метара изнад Башчаршије. Одлука да Алија Изетбеговић буде сахрањен на овом гробљу резервисаном само за шехиде, муслимане који су “јуначком смрћу погинули у борби за веру”, представља завршни чин трапавог и недоследног кокетирања “оца Бошњачке нације” са кетманом.

Зоран Ћирјаковић

Filozofija zla ili zla filosofija Radomira Konstantinovića (iz 2016.)

da ne bacate pare na Nedeljnik, glasilo najdublje, autokolonijalne države, koje krade moje ideje - stari tekst, tačnije jedan dugačak i četiri kraća teksta objavljena u "politici" kao "tema nedelje" 2016. godine, nažalost uvek aktuelan u zemlji fatalno zatrovanoj bedom autošovinizma

Privilegovani ljudi, rekao je jedan mudar američki profesor, vole da veruju da je granica između dobra i zla fiksirana i neprobojna – "oni su na dobroj strani, drugi na lošoj". Za razliku od običnog, "prostog" sveta, koji sliku najvećeg zla obično smešta u nepoznato, ono što je daleko ili drugačije, ušuškane "sofisticirane" elite vole da ga vide oko sebe, iza prvog musavog zida i blatnjavog ćoška, usred onoga što im je najbliže i što najbolje poznaju.

Ipak, retko je u delima koja nisu završila u ropotarnici intelektualne istorije jedno zlo – uokvireno prepoznatljivim kulturalnim obrascem i ilustrovano stihovima pesnika naroda kome pripada autor – predstavljano toliko velikim, duboko ukorenjenim i neuništivim, kao u knjizi pežorativnog naslova "Filosofija palanke". Pre nego što nam, negde pri kraju, saopšti da "palanka", u stvari, nema svoju filozofiju, Radomir Konstatinović iznosi razmišljanja koja su hipnotisala srpsku liberalnu elitu i zagrejala srca ekstremnih nacionalista u okruženju.

Bez uzimanja u obzir sadržaja i uticaja "Filosofije palanke" nije moguće razumeti dubinu podela u Srbiji, iscrpljujući "kulturni rat" dve Srbije kome se ne nazire kraj. Za mnoge antinacionaliste, slučajne Srbe, ona predstavlja Bibliju antifašizma, knjigu koja je najavila i objasnila srpske zločine. Opisivana je kao ne "samo otkrivalačka nego, gotovo, i proročka".

Latinka Perović je u njoj otkrila kristalnu kuglu u kojoj se vidi naše neevropsko sutra – "služeći se mimikrijom, duh palanke kao infrastruktura nacionalizma drži i dalje Srbiju na odstojanju od Evrope." Iako ističe da se o njoj "raspravljalo na naučnim skupovima" moćna istoričarka smatra da je to "nedovoljno za knjigu koja bi trebalo da postane nova Biblija".

Istovremeno, ona je u najužoj konkurenciji za Bibliju srpskog autošovinizma. Postala je sofisticirano priručno opravdanje za stavove koji bi, izgovoreni o nekom od komšijskih naroda, privukli pažnju ako ne tužilaštva onda resornih organizacija građana u civilu. Možete pročitati i zaključak da ovde "predugo živi narod sa zakasnelim pretenzijama na modernost".

Ali, šta je poručio sam Konstantinović, rodonačelnik Druge Srbije? Da li je njegova knjiga alatka za borbu protiv "srpskog nacizma" ili sredstvo za "nacifikovanje" Srba? Pomaže li "Filosofija palanke" da postanemo (pravi) Evropljani ili nam poručuje da to nikada nećemo biti? Konačno, treba li je uopšte čitati?

"Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti", piše Konstantinović. Palanački svet "ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti".

Latinka Perović tvrdi "da je čitanje Filosofije palanke postalo neka vrsta merila za stvarni iskorak iz duha palanke." Ali, sumnjam da su "Filosofiju palanke" pročitali i mnogi od onih koji jadikuju o "čuvenoj, a nepročitanoj knjizi".

Štaviše, njen uticaj je sasvim u neskladu s njenom čitanošću. Duboko pesmistička poruka odavno postoji nezavisno od samog teksta, repetitivnog štiva čiji se autor upinjao da ne kaže ono što govori. Ona nam stiže preko brojnih glasnika, intelektualaca i aktivista koji su je uprostili i pamfletizovali, prilagodili "urbanim" ukusima u ubrzanim, "rijaliti" vremenima.

Ipak, neumorni promoteri su je pravilno razumeli. Problem nije u tome kako su tumačili Konstantinovića već kako su vrednovali njegove zaključke, diskvalifikujući pri tome one koji se ne slažu kao "zarobljenike palanačkog duha". Glavni odgovor na kritike je da on nije pisao o palanci već o univerzalnom zloduhu koji se, valjda slučajno, zove baš palanka.

Tamara Kaliterna je svoj panegirik naslovila "Filozofija Srbije". Ona piše da je to "filozofija zatvorenosti, hedonizam sabornosti, uteha nepokretnih istina, okovanost tradicijom i nasleđenim, neupitnost". Zlatko Paković je, pak, jedan od apologeta koji se, kada ne tvrde da Konstantinović piše baš o Srbiji, lako zaborave i počnu da nas ubeđuju da "on ne govori o fenomenu koji se javlja isključivo u srpskoj kulturi, a to mu podmeću".

Da mu nije potrebno bilo šta podmetati demonstrirao je i Sreten Ugričić: "Narodnooslobodilačka borba u palanci, znamo to čak i ako nismo čitali Konstantinovića, nije moguća... U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu... I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je."

Čak i da nekako poverujemo da Konstantinović stvarno piše o univerzalnom zloduhu, koji se otelotvorio baš u Srbiji, zemlji palanki – nedopustivo je da se najmračnija sila, jača od svake čovečnosti, zove kao i desetak balkanskih gradića. Zato čak ni naslov ove knjige nije nevin. Štaviše, bio bi nedopustiv i da ima aromu bilo koje druge kulturne lokacije – laošanske, paštunske, američke...

Ponekad pomislim da je dobro što nisam rođen u Smederevskoj Palanci, koju građani kojima je stigmatizovana reč urezana u biografiju zovu jednostavno – Palanka. Ali, Konstantinović, naravno, piše o nečem drugom. Palanka je za ovog rođenog Subotičanina, slučajnog Habsburgovca, šifra za osmansku, "srbijansku" Srbiju i njeno srpstvo, koje ugrožava zamišljenu vojvođansku izuzenost. (Ne)skriveni kultur-rasizam je i jedan od glavnih razloga zašto je "Filosofija palanke" do sada prevedena samo na mađarski.

Iako joj je etimologija složena, palanka nije neka kulturalno bezmirisna, neutralna reč – ona ima srpsko ime i osmansko prezime. U naš jezik je ušla kao turcizam, odrednica koja ima pečat prokazanog Orijenta, štaviše njegovih još prezrenijih oboda. Devet od deset globalnih Palanki su na Balkanu, koji je vekovima na Zapadu predstavljan kao prljav, krvožedan i masan – musavi mali Orijent bez egzotike, neprijatni, neevropski prostor na kome stanuju preteći islam i istočno, pravoslavno hrišćanstvo.

Zato palanka ne može biti samo duhovni, geografski ili zemni pojam – ona je uvek i kulturna odrednica. Laslo Vegel piše da "Filosofija palanke" predočava "jezivo istočno lice ovog regiona" i da predstavlja "crnu hroniku srednjoevropskog i balkanskog 'istočnjaštva'". U svesti otuđenih elita, palanka je postala jedan od sinonima za antievropske okove, "pusto tursko" utopljeno u "ružno srpsko" – drugo ime Srbije koju vide kao čedo neprijatelja jedine prave, zapadne civilizacije, neželjeno dete vizantijskog komonvelta i osmanskog ekumena.

Konstantinovićeva knjiga je nastala u sklopu jedne od najneslavnijih evropskih intelektualnih tradicija – sistematskog vezivanja nezapadnih prostora, prvenstveno islamskog Orijenta, "crne Afrike" i Balkana, za seriju sterotipa koji njihove stanovnike uokviravaju kao primitivne, infantilne, iracionalne, nepopravljive ili divlje robove tradicije, narode kojima su neophodni zapadni tutori, ljude koji bi, prepušteni sami sebi, povređivali i sebe i druge.

Edvard Said je ovu naučnu, književnu i filozofsku neistinu o onima koji su drugačiji od Zapada nazvao jednostvano – "orijentalizam". Kao i svaka opasna laž, "orijentalizam" je baziran na tendeciozno odabranim slikama i malim istinama o različitim istocima – bliskom, dalekom, ruskom, balkanskom... Obezbedio je "moralno" opravdanje za kolonijalizam i savremene oblike zapadne dominacije, čak i obasce mučenja u zatvoru Abu Graib u Iraku.

(Auto)orijentalizam je jedini relevatan kontekst za razumevanje knjige koja je posrbila staru zapadnu sliku o balkanskom zlu, (ne)evropskom buretu baruta. "Filosofija palanke" odlično ilustruje kako je u mozgove ljudi širom sveta urezivana zatomljena slika Orijenta i njegovog ružnijeg mlađeg brata Balkana. Štaviše, nemoguće je učitati Zapad u sliku (duha) palanke, armiranu kolektivističkom kulturnim obrascem i karikaturom našeg mentaliteta.

Konstantinovićeva hrestomatija kultur-rasizma maskirana je filozofijom, kamuflažnim zastorom istkanim od zapadnog kanona – Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna... On je, piše kulturolog Davor Beganović, "tu nema nikakve dvojbe, 'težak' spisatelj". Ali, to je nategnuta, egzibiciona težina, beda filozofiranja nastalog iz želje da se odrednice ne-Zapada, delom stvarne, mnogo više zamišljene, podmetnu kao slika univerzalnog zla. Cilj joj je da zavede "kulturnog" čitaoca, ovdašnjeg umišljenog kosmopolitu.

Čak ni naslov knjige nije prevodiv na engleski. Transkribovan kao the Palanka, Konstantinovićev portret istočne opasnosti mogao bi da privuče ksenofobične glasača Donalda Trampa, ali ne verujem da bi ova ciljna grupa poželela da okrene prvu stranu. U intelektualnim krugovima, možda bi imala prođu kod neokonzervativaca. Mada, iako skloni društvenom inženjeringu i sumnjičavi prema volji "svetine", čak i kada nije orijentalna, oni slične stavove umeju da iznesu mnogo suptilnije.

Neki od autora koji su citirali Konstantinovića, palanku su prevodili kao "mali grad" i "provincija", rečima bez orijentalnog prizvuka. Ali, vezivanje neuništivog zloduha za varošice i unutrašnjost, sveprisutna i često klevetana ljudska staništa, sugeriše neke druge ružne elitističke "izme", delegitimisane mnogo pre Saidove razorne kritike "orijentalizma".

Jednostavno, vrhunsko zlo ne sme biti uokvireno ni kao provincijalno ni kao orijentalno, balkansko ili srpsko. Povrh svega, sadržaj Konstantinovićeve knjige verno odražava sve neprihvatljive aluzije sadržane u naslovu. Zato je "Filosofija palanke" danas ne samo kulturalno već i politički neprevodiva.

Nažalost, njena popularnost i uticaj u Srbiji ne može se tumačiti isključivo elitističkim amovima, prisutnim svuda gde su modernizacijski procesi počinjali sa zakašnjenjem. Samo splet identitetskih, mentalitetskih, istorijskih i političkih razloga može da objasni ovaj zbunjujući fenomen. Ne treba gubiti iz vida da su pristup i unutrašnja logika ove anti-utopije – poduke srpskoj eliti da se ne zanosi, da digne ruke, knjige koja je poziva na intelektualnu secesiju, ograđivanje od Srbije – natopljeni kulturnim obrascem koji autor uporno kleveće.

Ne čudi da je ovaj manifest ukinute srpske budućnosti kultni status stekao baš u Vojvodini, gde nedostaju etnički temelji klimavog separatizma. Zahvaljući "Filosofiji palanke", on danas može da se izdaje za kulturni i civilizacijski. Treba se spasavati od, kako reče Bora Ćosić, "palančana u koje gradski čovek beogradski nažalost se često pretvara".

Još je jasnije zašto ova ideološka knjiga-bomba ima neprocenjivu vrednost na tržištu drugosti, gde za "evropske vrednosti" (i bolji život) ratuju preduzetnici dekontaminacije, fundamentalisti suočavanja i barjaktari ugroženosti brojnih starih i novootkrivenih manjina.

Odijum ove elite, koja se nekako izbavlila iz srpske civilizacijske ponornice, rezervisan je za intelektualce koji, manje ili više vešto i uverljivo, pokušavaju da govore u ime ponižene većine – "mase" koja se ne stidi što pripada naciji koja je predstavljena kao neizlečiva sablast osuđena da baulja iz zločina u zločin.

Ogorčeni "građanski" umovi nisu istinske kosmoplite. Ni u njihovom skučenom univerzumu nema ničega sem Srba. Milorad Belančić, na primer, Milu Lomparu, jednom od kritičara, zamera da je stvario ispraznu nacionalističku sliku koja ga tera u narcisoidno "mi pa mi". Ali, i u onome što pišu Belančić i Konstantinović postoje samo bajkovita Evrope i mi. I oni stalno govore "mi pa mi", samo to ocrnjeno mi ne uključuje njihovo metastazirano "ja".

Pregrejani antinacionalizam koji proizvode je samo umiveni nacionalizam za druge. Belančić im je tako ponudio portret "jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice" neuključive u Evropu, koja vapi "za dušom Tamnog vilajeta kao središta sveta".

Time se sugeriše da su ostali balkanski nacionalizmi dobri dok je srpski "zaslepljujuća, auto-hipnotička ideologija", proizvod "srpskog duha" sklonog da "mašta o genocidu", kako je pisao Mirko Kovač. Stiče se utisak da je bilo lakše pobeći iz Aušvica i Kolime nego otrgnuti se od genocidne gravitacije uskogrude i zaostale Srbije-palanke i njene "potke krvi".

Autokolkonijalni umovi su obično bili veći pesmisti od njihovih kolonijalnih uzora. Konstantinović i sledbenici usvojili su devetnaestovekovnu ideologiju "civilizatorske misije" – ali su je u slučaju Srbije mnogo direktnije predstavili kao nemoguću misiju.

Njihova netolerantnost nije stvar samo novostečene distinkcije, i dalje klimave i nedovoljno valorizovane. Elitsitičku uobrazilju ovde proizvodi i utvara odbačenih korena, repovi kaljuge iz koje su se izmigoljili, često kao prva ili druga generacija "kulturnih". Uostalom, da je tačno ono što imputira filozof Radomir ne bi postojao čovek Konstantinović, prepametni izdanak sandžačkih zabiti i jedne prašnjave pomoravske palanke.

"Filosofija palanke" je trasirala put srpskog autorasizma. Antifašizam i Evropa su na njemu lažni putokazi, dok su viskoparni stil i glumljena odmerenost obezbedili kakvu-takavu uverljivost jednoj otrovnoj misli, sumraku autokolonijalnog uma. Kasnije su ga naučno "asfaltirali" Latinka Perović, Dubravka Stojanović i pletora aktivističkih mislilaca. Iako vole da veruju da se i dalje na marginama, danas je to dominatna intelektualna trajektorija.

Konstantinovićeva knjiga je od Srbije odvojila veliki deo elite. Neki od najumnijih preziru zemlju u kojoj su ponikli i veruju da Evropa predstavlja neki drugi, jako daleki svet. Na "Filosofiju palanke" se pozivaju i oni koji proklamuju: "Najbolji su otišli, najgori su ostali".

Država čiji su mnogi vrsni stručnjaci očarani jednim ovakvim štivom i tumačima njegove poruke ne može se nadati svetlijoj budućnosti. Iako je pisao o velikom i podmuklom zlu, Konstantinović nije ponudio neku novu "filozofiju zla" – već jednu zlu filosofiju.

...

KETMAN ELITISTIČKOG UMA

U samom srcu Konstantinovićeve slike zla i stalnih sporenja oko stvarne teme njegove knjige nalazi se strategija koja je obeležila intelektualnu istoriju komunizma – ketman. Originalno je razvijan u manjinskom, vekovima progonjenom i tajenom šiitskom islamu. U knjizi "Zarobljeni um", Česlav Miloš je istakao da su ovu moćnu alataku, često u službi samoočuvanja, ambicije ili pritvornosti, primenjivali mnogi intelektualci kako bi u "vunenim vremenima" diktature u ime proletrijata prikrili svoje stavove, hipokriziju ili strah.

Napoznatiji ketman na Balkanu bio je Alija Izetbegović. Često je uspevao da razdvoji ono što mu je na srcu od onoga što mu je na jeziku. Ne čudi da je pred smrt pokušao da negira da ga je koristio. "Znaš, Avdo, ketman prmjenjuje manjina, u većinskom okruženju. A mi smo ovdje većina", rekao je otac bošnjačke nacije Abdulahu Sidranu, koji mu zamerao na "transparentnosti, prenaglašenosti ispoljavanja muslimanskog verskog osjećanja".

Konstantinovićeva iznurujuća mimikrija nije vezana za strah od titoističke vlasti, čiji je bio miljenik, neokrznut brojnim obračunima i sa levim i sa desnim skretanjima. On nije bio ketman koji brani svoju moralnost, već autor koji poseže za ketmanom kako bi zataškao sopstvenu etičku prazninu.

U prvom delu knjige, "dostojanstveni" Konstantinović je često kontradiktoran – kada je čitalac siguran da govori jedno on voli da kaže nešto sasvim suprotno. Tu je njegova cirkuralna misao pretrpana nategnutim imeničenjem prideva i ponavljanjima serije visokoparnih floskula, što valjda treba da očara "kulturne" čitaoce, i, istovremeno, zabašuri ideju vodilju – zakivanje svog naroda na dnu sugerisane civilizacijske lestvice.

Ipak, ovu hotimičnu zbrku je sam razrešio otkrivši svoj ketman. Pažljivim čitaocima Konstantinović je poručio da dozirana konfuzija i preigravanje rečima nisu slučajni kada je napisao da dostojanstvenost, kada uopšte govori, "govori sa veoma velikom posrednošću u izražavanju". Tako ih je naveo da tragaju za nenapisanim, onim čega samo prividno nema.

Iscrpljujuća posrednost, kojom je prožeta prva polovina knjige, polako bledi u podjednako dugačkim "Beleškama", koje predstavljaju ključ za prepoznavanje srbocentrične, deklarativno univerzalne, slike "tiranije palanke". Sinergija "Beleški" i pažljivo doziranog razobličavanja sopstvenog ketmana pomaže da razumemo činjenicu da se sledbenici ne libe da iznose stavove koje, zarad dostojanstvenije poze, Konstantinović nije želeo jasno da izrazi.

"Filosofija palanke je bila, a i danas je, misao o temeljnoj agoniji/krizi života na ovim prostorima, krizi u kojoj je nesreća upisana ili urezana, kao rutina i ožiljak, kao neizbežna frustracija života. Nema sreće u palanci, kao što je nema ni u srpskom stanovištu. Nema sreće i zato ima prokletstva", zaključuje Milorad Belančić.

...

NACIFIKOVANJE SRBIJE

Pod krovom Konstantinovićeve palanke smestio se i "srpski nacizam". Posvetio mu je poslednje poglavlje knjige. Opisuje ga kao "zlo u sukobu sa istorijom, zlo od pokušaja istorijske regresije, linijom nasilnog povratka u van-vremenost prošlosti".

Konstantinović govori o "nužnosti nacizma u duhu palanke" i tvrdi da se "srpski nacizam poziva na kosovski mit". Nasuprotog "Hitlerovog nacional-socijalizma", koji za Konstantinovića, u suštini, nije nemački, on vidi "srpski nacizam" kao kulturalno proizveden i opsednut "opako-tuđinskim" i "tautološki večno-plemenskim".

"Ideja o tome da je nacizam tuđ duhu palanke, jeste ideja kojom jasno progovara sam taj duh kao nepomirljiv sa egzistencijom sopstvenog zla", piše Konstantinović. On ovim poručuje da svako ko negira da nacizam ovde ima nacionalnost samo dokazuje da je hodajuće stanište tog posrbljenog nacizma.

U senci "Filosofije palanke" potrebno je podsećati i da Hitler nije bio Srbin. Zločin koji je postao, verovatno nedostižni, standard ljudskog zla nisu počinili srpski generali i šidski "Škorpioni", redovno sugerisani kao egzemplarni izdanci "srpske patrijarhalne civilizacije", u koju negaciju "moderne civilizacije" smešta pizma Latinka Perović. Nisu ga organizovali ni Hutui ni izdanici plemena inih "Kunta Kintea" iz Konstantinovićeve rasističke imaginacije.

Zloduh nacifikovanog srpstva, tvrdi Konstantinović, deluje "u ime večno-plemenskog, večno-rasnog čiji je govor govor 'krvi'". I ovde njegova misao ide utabanom stazom "orijentalizma", naslednika eugenike i fiziognomije, začetog u vremenu kada su zapadni naučnici merili lobanje pripadnika drugačijih rasa i kultura.

"Filosofija palanke" prati staru praksu da zločinjenja "ostalih" budu objašnjena okamenjenom tradicionalnom kulturom, a zapadna slučajnim greškama, prolaznom ideologijom ili ličnom patologijom "zlog genija". Navodno, samo Zapad ne robuju iskonskoj i kič kulturi već proizvode pravu, postmodernu, kulturnu kulturu.

Ali, u istoriji zla, orijentalna su obično bila pataljasta u odnosu na Zapadna. Po pravilu, najveća su bila krvoliptanja modernosti, najmodernijih ljudi i naprednije tehnologije – od "Maksimovog" puškomitraljeza preko gasnih komora do nuklerane ljudožderke. Nažalost, kod nas nije prevedena Baumanova "Modernost holokausta". Ne uklapa se u sliku zla osenčenu srpskim kulturalnim obrascem, kojom bi "dekontaminatori" da ispiraju mozgove.

Holokaust su počinili moderni i kulturni ljudi, željni čistih ulica i "vrtnog društva", vizije koja je neprijatno slična onome što bi, po ikonama Druge Srbije, trebali da postanemo da ne bi robovali zloduhu palanke. U najvećem zločinu u zabeleženoj istoriji sve je vrcalo od urednosti, racionalnosti, efikasnosti i – zapadne modernosti. Ako već treba da se suočavamo, Srebrenica je sramni dokaz da smo postali moderni, ne da smo ostali primitivni.

...

ZVERI SRPSKE U REPUBLICI ŠUMSKOJ

Palanka je, sa svim ružnim konotacijama koje joj je prilepila avangarda Druge Srbije, u Beogradu postala sinonim za užas i diskavlifikacija koja se svakodnevno može čuti u urbanom žargonu svih generacija, prvenstveno u obrazovanijim krugovima.

Na primer, našim uglednim naučnicima nijedna od gomila paušalnih kvalifikacija, koje je na portalu "Peščanik" nedavno izneo Mijat Lakićević, nije zasmetala koliko tvrdnja da nam je "nauka palanačka". Oni je vide kao posebno "zlokobnu" i negoduju što neoliberali "i onaj preostali kvalitet guraju u palanačko blato". Teško je reći šta je tužnije – Lakićevićev argument ili povređenost njegovih oponenata u polemici koja odlično ilustruje dubinu uticaja Konstantinovićeve knjige na srpske elite.

Ali, iako je i građanska i nacionalistička elita u Sarajevu "Filosfiju palanke" prihvatila sa istim žarom kao i ovdašnji liberali, reč palanka tamo nije ušla u kolokvijalni govor. Ona se zapadno od Drine retko pominje. Dehumanizacija i diskvalifikacija Srba i njihovih interesa u Bosni i Hercegovini prati sasvim drugačiju logiku – ozverivanja.

Mada, mnoge bošnjačke intelektualce, čija su "srca okrenuta Istoku", originalno je privukla Konstantinovićeva "nacifikacija" srpstva, dok su njegovo vezivanje za Orijent uglavnom ignorisli. Islamofobični "orijentalizam", u čijem ključu razmišlja Konstantinović, predstavlja anatemu za ljude kojima je islam važan stub identiteta.

Kako je "srpsko zlo" i u Bosni moralo da bude iseljeno iz Evrope, ono je prebačeno u afrikanizovano "srce tame", prostor divljih zveri i poludivljih plemena iz druge velike grane "orijentalizma", koju je, takođe, prvi sistematski kritikovao Edvard Said. Zato u "manjem od dva bosanska entiteta" ne stanuju palančani nego "šumljani" i "zveri srspke". Zato je i Republika Srpska, u žargonu mnogih Bošnjaka, preimenovana u "republiku šumsku".

Naravno, ta "srpska" šuma nije ekološki prostor čistog vazduha iz narativa koji oplemenjuju sliku neoliberalizma. Ona sugeriše neevropsku džunglu preuzetu iz starih slika "crne Afrike". Ne postoje "zveri evropske" – beštije mogu biti samo "ostali", narodi koji ne žive na Zapadu.

Meditirajući o duhu koji "pokušava da se izuzeme iz sveta životinjstva", Konstantinović je dao legitimitet i ovakvoj bestijalizaciji: "Priroda, za duh palanke, može da bude samo životinjska priroda, ili ništa drugo. Ona je pravi svet u kome će čovek (palančanin) da se vrati svojoj istinitosti, odnosno svom izgubljenom biološko-iracionalističkom carstvu. Tu će u prirodi, prepuštajući se njoj, da se obnovi kao životinja".

Dehumanizujući pasaži su postali posebno važni. Naime, "srbijanski" sledbenici su se suočavali sa nemalim problemom: muslimani su na Balkanu "dobri momci". Nije lako pomiriti Konstantinovićevu sliku orijentalnog zloduha sa Srebrenicom. To je jedan od razloga zašto su "zveri srpske" poslednjih godina prešle Drinu i, preko "Peščanika", stigle i u Srbiju.

Ipak, činjenica da je Konstantinovićev nacifilni zloduh trebalo izmeštati iz "varvarske" Azije, kolevke islama, ka prašumama Afrike, u "srce tame", nije doprinela preispitivanju "Filosofije palanke" u Drugoj Srbiji. Naprotiv, pretvoreni smo u sabor zla i servirani kao "tri u jedan" – Šumski Rajh Srbistan.

...

OD LEKTIRE DO TABLOIDNOG NOVINARSTVA

"Možda bi vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita Filosofiju palanke i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha", sugerisala je Branka Arsić u tekstu u kome razmišlja na temu šta bi bilo "da se u našim srednjim školama, sedamdesetih i osamdesetih godina kao obavezno štivo čitala Filosofija palanke umesto kvaziliterature poznate pod lozinkom 'Daleko je sunce', tog primera palanačke pameti u kristalnom stanju".

U Vojvodini nisu čekali zakon. "Subotica je srećno odabrana za mesto iz kojeg će se inicirati negovanje intelektualnog nasleđa Radomira Konstantinovića", izjavila je Latinka Perović, predsednica Saveta za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića.

Za Živana Berisavljevića, potpredsednika Saveta, "Filosofija palanke" je danas "aktuelnija nego ikada pre". Pored "Dana Radomira Konstantinovića", koji će biti organizovani u Subotici, Zrenjaninu i Kikindi, Zavod za kulturu Vojvodine i pomenuti Savet ustanovili su i nagradu iz oblasti esejistike koja se "dodeljuje autoru do 30 godina".

Uz tranzicionu inkarnaciju "Tito, revolucija, mir" preoblikovanja mladih mozgova, Konstantinovićeva zatarabljena misao je dobila i tabloidne verzije. Jedna od popularnijih je srpski "Vajs", ogranak medijske mašine brendirane kao "novinarski pank". Srbija je tu predstavljena kao dušegubka u kojoj caruje potpuno beznađe, ublaženo samo maminom sarmom i provodom do jutra.

Zakon koji je predložila profesorka Arsić više i nije potreban. Uostalom, oklevetano književno delo Dobrice Ćosića, ražalovanog oca podeljene nacije, odavno je završilo na sajtu "Samo opušteno" – u rubrici "Prepričane lektire".