NE MISLIM, DAKLE GLEDAM UTISAK NEDELJE

Mucajući, ljuta ne samo na Aleksandra Vučića već i na sve one koji na dele njen hronični bes već vole da kažu “pa šta”, Olja Bećković je danas rekla da je uplašena. Razumem je. Imajući u vidu šta sve misli i govori o režimu, mora da je zbunjuje činjenica da je uopšte živa. Mene ne, pa ću probati da smirim egocentričnu koleginicu.

Da odmah razjasnim i moje “pa šta” – pa “Evropa”, draga gospođo. Najskuplja srpska reč, čija se cena izražava i u krhkosti kocki na Trgu republike i u strahu Olje Bećković. Ali i razlog zašto gospođa Bećković uopšte ne treba da se brine, sem da, ako – ili, bojim se, pre kada – uđe, ni EU ni NATO neće želeti da izbacuje vodu iz kabla koji u naše stanove isporučuje njenu antirežimsku buku i bes.

Ima nečeg, naravno samo na prvi pogled, nadrealnog u činjenici da je jedan antirežimski kanal zakovan za broj jedan na televizorima miliona građana Srbije, a da, citiraću Peščanik, “Zolja” svake nedelje “puca” po režimu sa dvojke na daljinskom. To pomalo asocira na “tačke”, sovjetske radio prijemnike na kojima nije bilo moguće promeniti frekvenciju. Slušam zbunjenu Olju i hrabre Tviter partizane i njihova priča o Vučićevoj Srbiji mi zvuči kao da tvrde da je Lav Trocki bio vlasnik Первая общесоюзная программа u Staljinovom SSSR-u ili da je Der Stürmer bio jevrejska novina. Čist staljinizam i fašizam, jelte.

Nešto ovde ne štima. Ili je problem u slici koju stvaraju antirežimski aktivisti? Ili u ključnom antirežimskim mediju, zakovanom za jedinicu na skoro svim daljinskim upravljačima u mojoj zgradi?

Relevantnih nezavisnih medija nema. Oni koji se predstavljaju kao nazavisni zavise od zapadne pomoći. Na svakome ko veruje da je nezavisni novinar u tim medijima je da, prvo, prepozna ovu kontradikciju i zatim je nekako razreši. Samo tada može da odvaga koliko je nezavisan i koliko je (samo) novinar kada ekonomski zavisi od zapadnih centara moći, kojima je na Balkanu ne toliko prioritet koliko za nas jedina relevantna “evropska vrednost” – što manja i slabija Srbija?

Ne znam kako ljubitelji fikcije o “povratku u devedesete” izlaze na kraj sa brojnim neprijatnim činjenicama. Počevši od one da Soroš nije večeravao sa Miloševićem i da naslednik Sonje Liht kroti opoziciju i podsmeva se, iz njegovog ugla valjda bez navodnika, čak i nezavisnim novinarima. Ali, mene posebno zanima tumačenje jedne, da kažemo da tako nešto može da postoji, čisto medijske dileme.

Kako to da je jedna antirežimska televizija, da ne pominjem ponovo gde je N1 “zakovan”, danas ima manji politički efekat od B92 – malog, lokalnog antirežimskog radija tokom devedesetih? Kako građanističke antirežimlije tumače to da su saradnici Verana Matića uglavnom bili mnogo bolji i talentovaniji novinari od njega – a on nije netalentovan, a kamoli glup, dok su saradnici Jugoslava Ćosića, koje je, kao i Veran, sam birao, bojim se bez izuzetka manje talentovani i/ili mnogo gluplji od njega?

I jedna dilema, koju mogu da razreše samo teoretičari zavere i oni koji znaju mnogo više od mene. Da li Jugoslav Ćosić, komandant te luksuzne paramedijske skalamerije, greškom dobija NATO sendvič sa pršutom iz Parme, iako ne zaslužuje ni parizer? Ili je, možda, reč o tome da bi, da po rezultatima svog antirežimskog delovanja zaslužuje kobe govedinu, ostao i bez političkog parizera? Drugim rečima, da li je plaćen da ruši ili samo da slabi vlast? Ili je, možda, Jugoslav Ćosić greška u NATO sistemu? U zemlji u kojoj mučeni Dušan Teodorović može da postane opozicioni mozak nisam spreman da isključim čak ni one odgovore koji deluju sasvim nadrealno.

Tu ponovo dolazimo do Olje Bećković, danas korisnog idiota EU i NATO pakta ili, što bi njeni saborci rekli za svakoga ko misli drugačije – bota. “Utisak nedelje”, njen preparirani medijski dinusaurus, iako zaglavljen u postistorijskim devedestim i njihovim iluzijama, postao je fetiš destruktivne i samozaljubljene elite, nespremne da pogleda u svoju sliku u ogledalu. Bojim se da slogan ‘ne mislim dakle gledam “Utisak nedelje”’ ilustruje suštinu “stada” čiji su pripadnici ovde najbliži definiciji “političkog vola”.

Kako to da čak ni tokom njene emisije voda ne ulazi u kabl? Da li je Olja Bećković greška u režimskom medijskom poretku ili je njen program postao trla baba lan da joj prođe (nedeljni) dan? Kako to da “Utiska nedelje” nije bilo tokom skoro tri letnja meseca – u zemlji kojoj je dogorelo do nokata i u kojoj je stanje katastrofalno, bar kako tvrde trijateralac Bakić i drugi priželjkivani partneri u dosadnjikavoj partiji parapolitičkog pasijansa nedeljom uveče? Da li druga Jova kama i redenik, koji razgorevaju salonske revolucionarne strasti Oljine ciljne grupe, manje svrbe kada maksimalna dnevna temperatura retko prelazi trideset stepeni?

Uz tužnu građanističku elitu, koja veruje da demonstrativnim ubistvom etničkog sopstva može spasiti građanskog sebe, danas je i gospođa Bećković. Razapeta između mržnje prema Vučiću i verovanja da je moguće toliko mrzeti i biti svoj i nezavisan, Olja mi liči na novu inkarnaciju “čekača autobusa”, “slučajnih prolaznika” kroz slavniju stranu devedesetih. Trudi se da danas ispadne kriva u očima režima na isti onaj neuverljiv način na koji su se oni nekada pravili da su nevini. Biće da farsu proizvode ljudi koji vole da veruju da se istorija ponavlja.

Olji njeni novi pajtosi sa autošovinističkog peščanog spruda neće oprostiti prezime. U stvari verovanje – nevažno je da li je ono fikcija ili odraz stvarnosti – da nije samo biološka već i ideološka Matijina ćerka. Slučajnosrpsko “sestrinstvo” Dubravke Stojanović, u trijumfiratu navodno neuništivog, samobnavljajućeg srpskog zla, Bećkovića odavno smešta rame uz rame sa “Ristom Sotonom” i Vojislavom Koštunicom.

Ne treba to nikad gubiti iz vida, u temelju autošovinističkog narativa je i verovanje da je “dobra”, Druga Srbija – ženskog roda. U skladu sa novim, homokolonijalnim imperativima, vremenom je slučajnosrpsko “sestrinstvo” prihvatilo i gej “bratstvo”, ali muškost posrbljenog balkanskog “zla” je opstala. Od Olje se tu očekuje dekontaminacija – suštinski antisrpsko, ne antirežimsko delovanje, i zato će, bojim se, ostati “loša” žena, samo Matijina ćerka.

Ideološke ćerke Radomira Konstantinovića su se, pak, podelile. One s kojima nije Olja su sada sa režimom. Zato što misle da “nepismene” i “neobrazovane” – koji, po Oljinom fanu koji se uključio u emisiju, jesu oni koji govore “pa šta” – u EU može da utera samo dozirana (ne)demokratija, koja ne mari za medijske slobode.

Za njih ne mari ni ta “Evropa” – koja obožava srpsko “pa šta” i mrzi kada čuje naše “šta”. Zato ovdašnji “nezavisni mediji” imaju samo dve funkcije. Da slabe režim u Beogradu i da ga, kada skreće ka Moskvi, vraćaju na “pravi put” ka, kako veruju u Briselu, Berlinu, Parizu, Londonu i Vašingtonu, konačnom rešenju balkanskog “bureta baruta”.

Tu dolazimo do druge najskuplje srpske reči, koju su Oljini gosti ove večeri retko pominjali – sem kada su lili krokodilske suze za Oliverom Ivanovićem. Preko “pa šta” vodi jedini “put Srbije u Evropu”, na kome, inače, ima brojnih (ne-srpskih) balvana. Ta “Evropa” čini da Olja ne treba da se plaši ni našeg “pa šta” ni bilo čega drugog. Za razliku od onih koji još veruju da će “dogodine” ponovo moći da krenu putem u Prizren.

Zoran Ćirjaković