Кетман, односно такија (што на арапском значи “обезбедити заштиту”), даје право муслиману да крши све верске забране. До које мере то може објаснити “неспоразуме” Запада и исламског света
Ми смо у рату и ја сам војник.” Овако је, говорећи препознатљивим јоркширским акцентом у Ал каидином пропагандном видеу, своје занимање описао тридесетогодишњи Мухамед Сидик Кан. Ништа у животу овог Енглеза пакистанског порекла, оца осмомесечне бебе, није указивало на то да ће постати један од четворице бомбаша који су у јулу у Лондону убили педесет двоје невиних људи. Канове комшије у предграђу Лидса су у будућем лондонском бомбашу виделе омиљеног и пожртвованог учитеља. “Није изгледао као екстремиста. Није говорио о религији. Био је јако фин тип”, рекао је један од суседа.
Један фрустрирани функционер британске обавештајне службе је изјавио да Кан спада у оно што агенти називају “чистим кожама”, људима без мрље коју би могао да региструје моћни “обавештајни радар”. Лондонски бомбаши нису били ни добро обучени терористи, ни вешти тајни агенти неке непријатељске силе. Чињеницу да тајне службе више не могу да направе “профил” самоубице британски званичник је назвао “правом ноћном мором”. Овај безбедносни кошмар последица је чињенице да су четворица лондонских бомбаша годинама савршено примењивали кетман, стару исламску стратегију преживљавања у непријатељском окружењу.
Куран каже да ће Алах ценити сваког муслимана по томе шта му је у срцу, а не шта му је на језику. Ово учење је дало верски легитимитет схватању да муслиман има право да лаже, користи мимикрију и скрива своје веровање у ситуацији када се осећа угроженим због свог веровања. Кетман, односно такија (што на арапском значи “обезбедити заштиту”), даје право муслиману да крши све верске забране. Не само да превара, убиство, конзумирање свињетине и алкохолних пића тада постају дозвољена и богоугодна дела, већ муслиман који сматра да кад је у опасности има право да порекне своју веру и исповеда веру неверника. Употребу такије муслимани не сматрају лагањем, већ дозвољеном мером самозаштите. На сваком је вернику да сам у складу са својом савешћу процени степен опасности и оцени да ли ће и у којој мери применити такију.
МАЊЕ ЗЛО: За разлику од сунита који верују да се такија може примењивати само у рату или ситуацији директне претње, мањинска заједница шиита је кетман сматрала обавезом и стубом своје вере. Сваки Иранац је увек у стању да када то околности наложе ради чак и оно што сматра одвратним. Ајатолах Рухалах Хомеини је отворено говорио да без такије данас не би било шиита.
Да није кетмана ни бројни дервишки редови не би опстали. Реч текија, назив дервишког верског објекта, изведен је из истог арапског корена. Такија је кроз историју омогућавала преживљавање езотеричних дервишких учења која су ортодоксни сунити сматрали јеретичким. Захваљујући кетману чак четвртина становника Турске су данас бекташије и алевити. Председник суседне Сирије је припадник још хетеродокснијег реда алавија. Исламски фундаменталисти су њихови највећи непријатељи.
Сунити су традиционално сумњичави према кетману. Велика већина сматра да степен угрожености муслимана у данашњем свету не оправдава примену такије. Они виде ову мимикрију као зло које постаје оправдано током џихада. Само тада верник има право да одабере такију, мање зло, да би се спасио од већег. Свесни да кетман са собом носи гомилу опасности, сунитски имами су у прошлости изузетно ретко охрабривали ову праксу. Јасер Арафат се сматра “уметником такије” – палестинска ситуација представља пример околности у којима се она сме примењивати. Тек су 1979. године, после доласка на власт ајатолаха Хомеинија у шиитском Ирану, многи сунити схватили колико кетман може бити користан.
“Ако неко жели да говори о исламској власти и њеном успостављању, мора се држати такије”, написао је имам Хомеини у књизи Исламска власт, манифесту иранске револуције, која је пробудила успавани исламски свет. Хомеини је седамдесетих закључио, како пише Фердун Ховејда у књизи Шах и ајатолах, да мора иза себе имати коалицију свих опозиционара како би остварио свој главни циљ: успостављање теократског поретка. Из егзила у Паризу Хомеини је годинама обећавао демократију, слободне изборе и једнакост жена. Комунистички герилци и умерени политичари му се не би прикључили у борби против шаха да су знали да је његов прави циљ исламска република.
НАИВНИ ЗАПАД: Следећи ирански пример, лидери екстремних фундаменталистичких група су
такију поставили у темеље стратегије која је резултирала успешним терористичким нападима. Делујући из неприступачних авганистанских планина и скривених упоришта у Ираку и Палестини исламистичке вође су последњих година биле изузетно отворене по питању свог циља. Другачије не би били у стању да обаве регрутацију међу милионима незадовољника широм света. Зато у Бин Ладеновим фатвама и саопштењима такију нећете наћи ни у траговима.
Добро скривен кетман управља свакодневицом његових добровољаца. Да нису били у стању да доследно примене кетман, лондонски бомбаши никада не би стигли до својих циљева. Тврдећи да је ислам у целом свету нападнут од америчких крсташа, израелских циониста и њихових савезника, вође савременог џихада су убедиле своје следбенике да је оправдано употребити моћни кетман.
Коришћена паралелно са војном силом, субверзија заснована на такији је, како пише професор Валид Фарес са Универзитета на Флориди, допринела невероватној експанзији ислама у седмом веку. “Обмана (такијом) је до данас остала моћније оружје од класичних џејмсбондовских обавештајних тактика зато што за разлику од западних метода има цивилизацијску, глобалну димензију”, пише професор Фарес. “Оно у чему је данас такија јединствена јесте њен успех када се примењује унутар напредних и софистицираних држава.”
Мухамед Сифауи, алжирски новинар који се на неколико месеци 2002. године инфилтрирао у редове Ал каиде, пише у својој књизи Унутар Ал каиде да је свест терориста обликована такијом. Сифауи сведочи да исламисти користе један дискурс када међусобно разговарају, када “показују шта им је стварно у срцу, када дозвољавају да се појави њихова фашистичка, ратнохушкачка страна”, и други који је “намењен неверницима, ублажен толеранцијом, разумевањем и поштовањем”. “Никада не откриј своје намере и оно шта стварно мислиш, правило је свих фундаменталиста... Наивни људи са Запада суде о њима искључиво према ономе што говоре”, пише Сифауи.
АЛАХ ПРАШТА: Професор Џералд Пост са Универзитета Џорџ Вашингтон је био сведок - експерт на суђењу припаднику Ал каиде. Он је анализирао Ал каидино упутство за обављање терористичких операција, у којем се посебна пажња поклања оправданости примене кетмана када се “муслиман бори на територијама безбожника”. “Упутство каже да тада не морате да живите животом доброг муслимана зато што сте у служби џихада и да ће вам Алах опростити све што сте радили”, каже професор Пост.
Ирачким шиитима. који чине око 60 одсто становништва, нису потребна упутства. Они спроводе такију у Ираку јер су под окупацијом. За разлику од сунитских устаника већина сматра да ће веру најбоље сачувати ако се клоне конфронтације са америчким непријатељима. Неки аналитичари сматрају да ирачки велики ајатолах Али ал Систани данас покушава да искористи Американце за постизање својих циљева на сличан начин на који је имам Хомеини седамдесетих искористио комунисте и продемократске опоненте шаху. Захваљујући такији прави циљ вође ирачких шиита данас можемо само да нагађамо. Оне који сумњају у Систанијеву способност да оствари оно што је наумио треба подсетити да се једна од његових књига зове Трактат о такији.
Председнику Бушу се жури да оде из Ирака и Систанијеве га амбиције још увек не брину. Могућа шиитска “Исламска Република Ирак” делује тако бенигно у поређењу са Осаминим и Заркавијевим сунитским фанатицима који су открили да обмана такијом игра важну улогу у борби против неупоредиво моћнијег непријатеља. “007” и његове скупе играчке ту не могу пуно да помогну. Бондове колеге у Лондону чека још пуно кошмарних ноћи.
* * *
“Босански кетман”
Шта је Абдулах Сидран саветовао Алији Изетбеговићу у вези са “пренаглашеношћу испољавања муслиманског верског осјећања” у Сарајеву
Књига Чеслава Милоша Заробљени ум, објављена у Београду 1987. године, стекла је током рата култни статус у опкољеном Сарајеву. Милош је у уводу своје дугачке студије о мимикрији у тоталитарном друштву бошњачкој секуларизованој књижевној и интелектуалној елити – неретко оданијој пиву и лози него Курану – открио кетман. Свуда где “није било довољно ћутати”, где се – да би се преживело или да би се остварио неки велики циљ – морало отворено порећи сопствено мишљење, рађао се кетман. Милош је закључио да су се муслимани у непријатељском окружењу кроз историју понашали слично пољским интелектуалцима под стаљинистичким режимом. Пољски дисидент је написао да кетман онима који га примењују даје осећај супериорности. Не треба да чуди да се многима у окруженом Сарајеву тада учинило да се такија може искористити као интелигентно и моћно оружје.
Мало је оних који верују да Изетбеговић није примењивао такију. Ипак, Алијини дипломатски и преговарачки успеси више су последица бруталности и ароганције српских и хрватских вођа него његове способности да искористи ову стару исламску праксу. Изетбеговић није успео да ову вештину усаврши у комунистичкој Босни, “најцрвенијој” републици титоистичке Југославије. Околности у Босни су биле најсличније ситуацији у земљама Варшавског уговора у којима је, како пише Милош, практиковање кетмана међу интелигенцијом узело масовне размере.
Јуна ове године, на седници главног одбора СДА, Изетбеговићеви политички наследници су покушали да наставе да практикују “мултиетнички кетман”. Руководство је саопштило да СДА престаје да буде странка једног народа и саопштило имена “небошњачких” вођа новог, “мултиетничког” СДА. Али тезу да Алијина странка представља искрене браниоце мултиетничке Босне данас је теже бранити него икада у петнаестогодишњој историји ове партије. Недељник Слободна Босна је јунску одлуку назвао “великом преваром”.
Један од разлога због чега ова “мултиетничка” мимикрија неће бити успешна можете наћи на шехидском мезарју на Ковачима, само стотинак метара изнад Башчаршије. Одлука да Алија Изетбеговић буде сахрањен на овом гробљу резервисаном само за шехиде, муслимане који су “јуначком смрћу погинули у борби за веру”, представља завршни чин трапавог и недоследног кокетирања “оца Бошњачке нације” са кетманом.
Зоран Ћирјаковић
Нема коментара:
Постави коментар