Једну од провалија које деле Србију су у годинама после „Петог октобра“ оличавали Егзит и Гуча. С једне, Егзит стране сврстали су се фундаменталисти урбаности и културности, западнољубива мањина која и даље води у културном рату, дугачкој борби око скупа норми и вредности помоћу којих ће заједница бити уређена. Оличава је костимирани, родно пробуђени подмладак српског либерализма, који је израстао у најнетолернатнији сегмент нашег друштва. Ови елитисти се углавном сраме српске заставе а у православни крст су склони да учитају светосавског „ђавола“. Ако нису аполитични, изданак су покојне Друге Србије и не мире се ни са Србијом каква јеста ни са оним каква може да буде. Кренули су пре десетак година да се осипају и утапају у пост-транзициону свакодневицу, али политички успеси Алекснадра Вучића су им удахнули нови живот. Почели су временом да им се привиђају Слоба, калашњикови и бомбе из деведесетих, па Гучу помињу све ређе док чекају да Запад коначно прогледа, одбаци Вучића и избави их из растројености Србима и демократијом.
С друге, другачије урбане и много разуђеније стране, нашала се „маса“, мање склона да људе пропусти кроз естетске и политичке филтере пре него што им (пре)суди. У суштини, она је увек била и за Гучу и за Егзит и за све друго што помаже да се бар продужи ноћ, ако већ не може адолесценција. Постидеолошко доба је каснило на Балкану али омладина је брзо ухватила корак са светом и чини се да је заборавила на Гучу. Преименовала је Западни Балкан у „Латино Европу“ и почела је да сањари о срећи и „Баленсијаги“ уз Рељу, Николију, Бубу и Џалу. Они најпосвећенији су постали фундаменталисти ескапизма и Гуча се ту трансформисала у Борчу. У четврти из цивилизацијских ноћних мора српских аутошовиниста прво су се појавиле „Бомбе деведесетих“, музички колектив „који жели да одбрани дизел наслеђе српске омладине“, да би касније „Луди Срби“ отписали позере и послали их да „излазе на опере“.
Као и у скоро свим овдашњим естетским и политичким поделама, у позадини, иза музике, самоправедног става и беса, обично провирује класна припадност. Све са припадајућим одредницама, које се читају у тањирима и на лименкама пива колико и на етикетама и у личним каратама. Једнима се тако може да немају здравствену књижицу док су други „осигурани“ само својим младим телима и добрим генима. И када престану да одлазе на опере, једни много држе до уметности и (културне) културе и склони су да их виде као потврде своје изузетности и нормалности, док други изузетност и нормалност не везују за свој укус већ за окружење у коме се осећају удубно, без обзира да ли је оно пријатно за око. Ови први углавном не знају где је Овча док је другима и Сремчица јако слатка. Сем у неким клубовима, у мраку, ретко се две публике нађу на истом таласу па „Гуча“ и „Егзит“ и даље представљају метафоре под које се могу сместити ова два подвојена српска света.
Мало ко је успео да их приближи као Констракта овог пролећа. Кључ овог успеха није у чињеници да је Ана Ђурић у својој животној причи повезала Дорћол, омиљену адресу бораца против духа паланке, и Глибовац, село поред Смедеревске Палнке, огледног станишта тог проказаног српског духа. Слично су ишли друштвени успони скоро свих српских аутошовиниста, иако у биографији немају овако упечтаљиво подсећање на оријентални глиб и паланачки свет из кога су потекли. Оно што плени нису само духовити текст pesme In Corpore Sano, зачињен слатком, благом иронијом која не штеди никога док мами осмехе, и оригинални поп звук који не подсећа на музичке матрице које обећавају милионске прегледе. Шармантна уметница не само да се није стидела да буде народна, што је велики грех у менталном „кругу двојке“ у коме је алергија на народ постала аномалија раширенија од ковида из најгорих дана, већ је била Српкиња без блама.
Иако креће са „Егзит“ стране друштвених зидина, Констракта није остала „уметница“ која лебди над Србијом, што је у том миљеу одавно постао подразумевани, мада јако јефтин индивидуалистички избор. Не сећам се да је неко, не само на музичкој сцени, успео да добије толико похвала и позитивно обојеног медијског простора у „Информеру“ и „Данасу“, таблоидима који о Србији углавном извештавају као да пишу о две различите планете. Новак Ђоковић и други талентовани спортисти, склони да своје тријумфе прославе са три прста и умотани у заставу, колико год да су велики и светски, поред похвала, редовно су због свог „србовања“ и „ћириличарења“ на друштвеним мрежама и у грaђанистичким медијима заливани кофама случајносрпских помија.
Некако имам утисак да ће Констракти урбани фундаменталисти опростити чак и чињеницу да се, с разлогом задовољна освојеним петим местом у Торину, раздрагана уметница гледаоцима последњег Дневника државне телевизије обратила са крстићем на грудима и српском заставицом у руци. Женама се национална скретања лакше праштају, а и сама уметница је текстом великог хита колико и бројним наступима претходно демонстрирала не само да је културна, начитана и цивилизована већ и да – поред музике, која није довољно софитицирана форма да би по себи гарантовала меру дистинкције која се очекује на Дорћолу – влада и високо вреднованом уметношћу перформанса.
Ипак, нацификација свега српског се овде толико дубоко укоренила да је уметница већ провучена кроз топли зец деконтаминације зато што је јавно „опрала руке и завршила песму/рецитацију питањем – и шта ћемо сад?“ и тако дала грађанима Србије повод да пуцају „од радости (због Kонстрактиног успеха)“ док „у Украјини се пуца да се убије“, како је у тексту Истина из лавора написао кадар са Сорошеве аутошовинистичке академије у Будимпешти. Верујем да ће Констракта још пострадати када овдашњи пријатељи етнички очишћеног Сарајева и неденацификоване Украјине схвате да је јавно демонстрирала да је поносна грађанка Србије, која испод крста не види само мрак и Пахомија.
„Пешчаник“ је текст који почиње реченицом „Славило се и пуцало: Kонстракта је у финалу.„ илустровао лаворима са, ваљда, исправно европских радова Geheugen van Nederland, уметничког колектива који је Холанђанима помогао да оперу руке од своје колонијалне прошлости. „Имало би смисла да Kонстракта победи. Њено прање руку, мимо смисла саме песме, симболично је само по себи... Радите шта год хоћете, ми с тим вашим ратом немамо ништа, као да у име остатка Европе говори Kонстрактин перформанс с лавором. Ако се тако гледа на читаву ствар, онда има смисла и то што Kонстрактина порука стиже право из Србије. Ако је неко научио да се прави луд и жмури на злочине, онда су то житељи Србије“, пише Пешчаников ударник нацификовања српске историје, који је поново дао оригиналан допринос српском аутошовинизму који се кристалише око осе незнања која почиње од „само овде“ да би завршила на „овде је најгоре“.
„Пошто опере руке, уметница их подигне и окрене ка публици, прво дланове па надланице. Kао да хоће да покаже да су руке сада коначно чисте... Гест се примио, ако је судити према снимцима из Торина. Људи тамо подижу шаке и врте их, једни другима показују да нису нормални. И раздрагано се смеју. Kонстракта не мора да победи у суботу увече, јер – већ је победила,“ ламентира мрзовољни Сорошев питомац над свакодневном људском радошћу и малим српским успехом. Нажалост, Констракта није победила у Торину али је успела у нечему што је много теже – да премости провалију, дубоку колико и бесмислену, која креће од Гуче и Егзита и прети да надживи и Гучу и Егзит.
(Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат")
Озбиљан текст. Хвала.
ОдговориИзбриши