СИГУРНА КУЋА ЗА АУТОШОВИНИСТЕ

„У ери друштвених мрежа уочено је чудно правило – што дуже траје нека расправа, већа је вероватноћа да неко употреби реч фашизам“, пише Вељко Лалић у колумни у „Недељнику“, магазину који уређује. Неколико параграфа касније, иако није било расправе, употребио је реч фашизам: „Не можете никога да зовете аутошовинистом, пошто је то фашизам према својој нацији“. Исте недеље, његов прекодрински саборац Драган Бурсаћ, херој великобошњачког национализма и брадата маскота Друге Српске, пише да је аутошовинизам „измишљени србијански наци-термин“ у колумни у којој анализира зашто се Србија венчала за „ајатолаха Путина Владимира“ и закључује да „не можемо за све кривити краља лажи Вучића, јер морате у себи имати ту црту глупости да би добровољно скочили у раље руског фашизма“.

Појам аутошовинизам се за само шеснаест година раширио и укоренио у мери да се многима чини да је одувек био овде. Моћан и упечатљив, постао је једна од главних мета свих актера који остварење својих циљева везују за слабу, малу или понижену Србију, сапету евроатлантским амовима. Ипак, Лалић и Бурсаћ у својим клеветама одлазе даље чак и од несрпских верификатора аутошовинизма. Алексеј Кишјухас тако у тексту Дођавола са „аутошовинизмом“! пише да је аутошовинизам „малигна етикета, а затим и патогени или вирални мим, за васколику политичку денунцијацију и друштвену дефамацију“ али коришћење овог појма не везује ни за фашизам ни за нацизам. У тексту Шта је аутошовинизам? Марк Лошонц, који о себи говори у првом лицу множине, пише „не мислимо да је у питању фашизам“. Ипак, Лошонц сматра да се „у земљи у којој је убијен највећи проценат Јевреја у Европи (око 97%), у земљи где се у последње време рехабилитују фашисти“ може говорити о „микрофашизмима који се појављују у свим порама свакодневног живота“. Не знам да ли то значи да се на тако уоквирено српско зло може одговорити микрогеноцидом, што би требало проверити са Насером Орићем и Рамушем Харадинајем.

Антифашизам је постао омиљено уточиште српских аутошовиниста. Верују да им је истовремено моћно оружије за гушење отпора и сигурна кућа. Пробаћу да Лалићу, који се у њој ушушкао, помогнем да лоцира себе и препозна ко су аутошовинисти. Можда још није светан шта чини и чему служи. Аутошовинистичка је свака аргументација коју антисрпски шовинисти могу легитимно, без вађења из контекста, употребити као оправдање да поново пуне масовне гробнице телима српских цивила како би остварили своје великодржавне амбиције и свели популацију на зацртаним територијама на „праву меру“. Што значи да буде без Срба или са јако мало „Влаха“, „Шкија“ и других срболиких бића из демонологије прозападних балканских национализама.

Аутошовинизам је најопаснији када не садржи отворене изразе мржње, презира и гађења и не говори о „зверим српским“, као што то чини „Пешчаник“. Што је софистициранији и одмеренији то је гори. У хијерахији аутошовинистичког зла важно место заузимају они који отпор дискредитују уоквиравајући га као фашизам. То је једна од перфиднијих инкарнација аутошовинистичког становишта, данас много опаснија од изручивања кофа гадости по Србима и српском, чиме се у Београду и Бања Луци више не могу придобити нови следбеници. Зато је обазриви и прорачунати Лалић, који се из недеље у недељу упиње да звучи паметно и одмерено, много опаснији аутошовиниста од Бурсаћа, који, без зазора, родомржњу свакодневно сипа из неколико антисрпских медија у бившој Југославији.

Аутошовинисти су у медијима дуго деловали са темеља које је Петар Луковић поставио у сплитском „Ферал Трибјуну“ и затим дограђивао у „Пешчанику“ и „Е-новинама“. Појавило се временом мноштво имитатора од којих је најсупешнији новокомпоновани западнољубац Светислав Басара. Он је у свој аутошовинизам утиснуо сирови, нападно геџовански печат, који подједанако отровни Луковић није могао да извуче из својих урбаних искустава, обележених љубављу према рокенролу и порнографији. За разлику од Луковића, који је пљувљо и вређао са дистанце некога ко верује да је високо изнад, Басара не бежи од тога да покаже да је аутошовиниста у опанцима, да у себи има и оно што неуморно гади, ружи и кужи. Басара и Бурсаћ, који воли да нам се обраћа са „браћо Срби“, и даље се такмиче ко ће на медијском трону српског аутошовинизма заменити клонулог Луковића, чији стил опонашају и док се труде да сахране и нацификују непријатеље метастазираног самопорицања.

За разлику од застарелог, лењог приступа „Пешчаника“ и „Данаса“, „Недељник“ представља оличење нове, зреле фазе аутошовинистичког новинарства, које се сада упиње да никога не одбије и не увреди док обликује нове умове склоне аутошовинизму. Сем када, из нехата, нарцисоидни Лалић почене да вређа интелигенцију читаоца. Тешко је пратити мисао овог умишљеног грађанисте, који звучи као Снежана Чонградин на стероидима, а не осетити трансфер блама. Лалић воли да верује да открива велике истине и спаљује илузије али стално бежи у општа места док празнину мисли покушава да затрпа клишеима. Басара је ових дана морао да га спасава од патриотских „хохштаплера“ и (само)понижавања пошто је у само неколико реченица овај бард интелектуалне онаније стигао од питања „Шта је, уопште, Kосовски завет? Kако он тачно гласи?“ до натољубивог одговора на нивоу Јелене Милић: „Не постоји косовски завет. Жао ми је што сам вам срушио Снешка“.

              Пропадгандистички, дозирано таблоидни, аутоколонијални журнализам „Недељника“ назвао сам тампон новинарство. То је сигурица бућкуриш из кога ништа не цури, па неће ни срушени суверенистички „Снешко“ ако вредни Лалић успе и да га отопи. Омиљени новинар српских тајкуна и тајкунчића жељних да проперу и европеизују своја мусава богатсва, Лалић уме да симулира отвореност. Увек се нађе и по неки патриотски фикус па је његов „Недељник“ прерастао улогу светлуцавог гласила проамеричког крила дубоке државе и постао важно, и прилично софистицирано, оружије евроатлантских пропагандиста. Користан је јер успева да одговори на потребе дела високо образоване „урбане“ публике, који (још) не прихвата много отворенији аутошовинизам какав је присутан у приватизованом „НИН-у“, ни културно културни елитизам на коме се темељи уређивачка политика овог етички очишћеног листа, а није му близак ни интелектуализам и југоносталгија којима обилују досадњикави текстови у „Времену“, магазину који делује као да га група аматера прави успут, на брзину.

Лалић је опортуниста који зарад тиража и зараде уме да „шара“ и понекад на насловну страну стави људе који су на црним листама аутошовиниста, као што је Матија Бећковића. Миље у коме плива тешко прашта десна скретања, па се, да га не би убила Матијина јака српска реч, Лалић осигурао ставивши на корице, тик уз Бећковићев лик, цитат из дугачког интервјуа, ишчупан из контекста, који каже: “Где сте видели слободног и богатог човека да је националиста?“. Он одаје јако необичан став великог песника и родољуба, који милује осетљиве случајносрпске уши – али само ако се избаци наставак: „А међу сиротињом и поробљенима их има као плеве.“ При томе, захваљујући ћерки, ударници луксембуршког канала „НоваС“, водеће медијске трансмисије НАТО-а у Србији, прозване „НоваСС“, презиме Бећковић више није у грађанистичким круговима омражено као некад. Припомогао је и имиџ децентног енглеског џентлмена, који годинама негује.

 

    „Недељник“ је један од медија који су допринели да аутошовинизам прерасте у самоодрживу културу аутошовинизма, чији протагонисти, поред подршке Запада, данас могу да рачунају и на инерцију. Лалић је ту један од неупадљивих али утицајних аутошовиниста, наизглед одмерених грађаниста који су дуго времена остајали испод радара и зато имају важну улогу у покушајима сламања отпора најперверзнијем српском злу. Као и разбарушени саборци из НУНС-а и ННДВ-а, који понекад морају да скину пену са уста, и усиљено погоспођени Лалић се надовезује на идеје Радомира Константиновића, који је српску културу представио као мотор нацификације. Стигли смо до тога да свако ко у Србији не прихвата неку од догми заговорника клечања и приступања НАТО-у може да очекује да ће бити представљен као макро или микро фашиста. Нажалост, данас је у Србији јако кратак пут од антифашизма до аутошовинизма.

Зоран Ћирјаковић

 (Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат").