ARGENTINA NA KAUČU: PSIHOANALITIČKI RAJ
Marksizam je decenijama oblikovao sudbinu desetina svetskih zemalja. Crvena ideologija drmala je Latinskom Amerikom i još uvek na Kubi ima status državne religije. Ali na južnom kraju ogromnog latinoameričkog kontinenta vlada jedna druga teorija. Već decenijama Argentinom - i u vremenu diktature i pod vlašću harizmatičnih, demokratski izabranih kleptokrata - caruje "frojdizam". Činjenica da je većina Argentinaca bila u nekom trenutku na psihoanalitičkoj terapiji nije glavna posledica neverovatne frojdizacije ove četrdesetomilionske zemlje. Psihoanaliza i njen žargon prodrli su u svaki segment argentinskog društva. Jedan srednjoškolski obrazovani urbani Argentinac bi se u bečkim salonima dvadesetih godina prošlog veka osećao kao kod kuće i mogao bi da opušteno ćaska sa članovima Frojdovog Bečkog psihoanalitičkog društva. Čak i okrutni argentinski generali sa lakoćom barataju Frojdovim komplikovanim jezikom.
Buenos Ajres je od šezdesetih godina prošlog veka svetska prestonica psihoanalize. Svaki dvestoti "portenjos", stanovnik Buenos Ajresa, metropole u kojoj živi jedna trećina svih Argentinaca, je psihoanalitičar. Ako se osvrnete na argentinsku noviju istoriju shvatićete korene opsesije jednom ovakvom teorijom. Argentina, velika, uglavnom ravna i plodna, je početkom dvadesetog veka bila jedna od šest najbogatijih zemalja na planeti, "žitnica sveta". Sto godina kasnije ova oaza bele, evropske krvi u mešanoj, crno-belo-indijanskoj Latinskoj Americi je u novi milenijum ušla kao jedna od najsiromašnijih zemalja na kontinentu. Psihoanalizu je Argentinska liberalna elita prihvatila da bi popravila tragične posledice jednog velikog i neuspešnog projekta sa početka veka koji bi se najbolje mogao opisati kao "nacionalni inženjering".
Krajem šezdesetih godina devetnaestog veka argentinske vlasti su započele masovnu i plansku kolonizaciji zemlje. Cilj tada vladajuće bele, konzervativne elite je bio da se Argentina modernizuje i "civilizuje" uvozom obrazovane, disciplinovane evropske radne snage. Tada još brojni Guarani Indijanci i "gaučosi", kauboji mešane krvi, smatrani su preprekom napretku. Proces masovnog "uvoza" belaca je kulminirao tokom prve dve decenije dvadesetog veka kada je u Argentinu je stiglo nekoliko miliona evropskih emigranata i kada je svaki treći Argentinac bio rođen u Evropi. Stope industrijskog rasta su u ovoj zemlji koja nije učestvovala u prvom svetskom ratu bile ogromne. Argentinsko ekonomsko čudo kratko je trajalo.
Prvi problem je bio ekonomski bum u Evropi i Americi u prvoj deceniji posle prvog velikog, svetskog rata. Argentinska ekonomija zasnovana na poljoprivredi i sirovinama nije bila konkurentna na svetskom tržištu gladnom industrijske robe. Još veći problem za Argentinu je bio što u zemlju nisu stigli "pravi Evropljani" koji bi mogli da odgovore na ekonomske i naučne izazove novog doba. Argentinske rasističke vlasti nadale su se da će njihov program masovne kolonizacije privući ljude sa zapada ili severa Evrope. Ali umesto vrednih i plavih Nemaca, Holanđana i Engleza u Argentini su brodovima stigli uglavnom "lenji Mediteranci", prvo Italijani i Španci, a nešto kasnije hrišćani iz arapskih zemalja i bliskoistočni, sefardski Jevreji. Rasistički san o bogatoj "beloj enklavi" u Latinskoj Americi doživeo je tragičan kraj kada su profašistički generali 1930. godine izvršili puč i preuzeli vlast. Od početka tridesetih Argentina se nalazi u praktično neprekidnoj ekonomskoj krizi koja je kulminirala ekonomskim slomom decembra 2001. godine.
Nagli priliv imigranata u argentinske gradove doveo je do rasta kriminala i sukoba belih starosedelaca i nestrpljivih došljaka. Sa siromašnim imigrantima nisu stigli priželjkivani rad i red već u Argentini do tada nepoznate evropske ideje o štrajkovima, sindikalnom organizovanju i uličnim demonstracijama. Umesto prosperitetnog, bogatog i "civilizovanog" Argentina je postala napeto, podeljeno i frustrirano društvo. Rasističke elite zaključile su da su došljaci stigli "zaraženi" komunizmom i ludilom i uvele obavezno "patriotsko obrazovanje". Prevaspitavanju se, kao i samoj masovnoj kolonizaciji, pristupilo krajnje "naučno". Oblikovanje poželjnog Argentinca uključivalo je uvođenje posebnih "obrazovnih" predmeta u školama, vojni rok i javnu mrežu psihijatrijske pomoći. Pozitivizam zasnovan na strogom racionalizmu i empirizmu pomogao je konsterniranim argentinskim liderima da se tokom prvih decenija dvadesetog veka suoče sa onim što im je izgledalo kao navala ludih i degenerisanih imigranata koja će ako se nešto hitno ne uradi uništiti sve vrednosti "prave argentinske rase".
Tek četrdesetih, decenijama pošto se "Frojdova teorija kao neki virus proširila svetom, Argentinci su počeli da otkrivaju psihoanalizu. Trebalo je samo petnaestak godina da se sa kauča terapeutskih ordinacija preseli u samo srce argentinske kulture. U jednoj od interesantnijih epizoda tokom ranih godina sveargentinske opsesije psihoanalizom grupa Frojdovih sledbenika pretvorila je Rosario, jedan od najvećih argentinskih gradova, u "operativnu grupu". "Operacija Rosario" je koristeći mešavinu Frojdovih ideja i socijalne psihologije trebala da dovede do "reedukacije" jednog velikog industrijskog grada. Argentinski psihoanalitičari pokušali su 1958. godine da tokom svog istraživačkog rada reše stvarne probleme u Rosariu, promene obrasce ponašanja u društvu i da odnose u gradu postave na nove temelje.
Argentinski psihoanalitičari su već polovinom šezdesetih uspeli da nametnu psihoanalizu kao deo standardnog tretmana u institutima za mentalno zdravlje. Lečenje psihoanalitičarskim tretmanom, koje u većini drugih zemlja predstavlja izuzetak, u Argentini je brzo postalo besplatno i svima dostupno. Argentinski zakonodavci obavezali su sve državne bolnice da uključe psihoanalizu u obaveznu i besplatnu zdravstvenu zaštitu. Psihoanalitičari su u argentinskim bolnicama imali prostorije tik do hirurga ili zubara. O ovakvom prostoru za oživotvorenje svojih ideja Frojd je mogao samo da sanja. Uvođenje psihoanalize u oblast osnovne zdravstvene zaštite omogućilo je Frojdovoj teoriji da uđe u sve pore argentinskog društva i skinulo stigmu sa mentalnih bolesnika. Malo je zemalja na svetu u kojima su nervno poremećene osobe tako dobro integrisane i prihvaćene kao u Argentini.
Snagu Frojdovog upliva na obalama La Plate najbolje ilustruje istorijsko obraćanje načelnika generalštaba generala Martina Blasa građanima Argentine 1995. godine. General se bez najave pojavio u popularnoj informativnoj emisiji i saopštio da se izvinjava za sve zločine koje su jedinice pod njegovom komandom počinile za vreme vojne diktature od 1976. do 1983. godine. Preko dvadeset hiljada ljudi nestalo je bez traga u tom periodu. Hiljade političkih zatvorenika je posle prebijanja u kasarnama i policijskim stanicama vezanih ruku ukrcavano u vojne helikoptere. Desetinama kilometara daleko od obale vojnici su ih izbacivali iz helikoptera. Atlantski okean je danas najveća argentinska masovna grobnica. U svom izvinjenju general Blasa je u duhu jednog istinskog Frojdovog sledbenika je rekao da je neophodno "proraditi proces žaljenja" i postojanje "nesvesnih trauma u društvu". Čak su i tradicionalno konzervativni oficirski krugovi nisu odoleli naletu psihoanalize i njenog žargona. Milionski auditorijum nije imao problema da razume Frojdovih termina u generalovom govoru.
Ekonomski slom decembra 2001. godine pretvorio je Argentinu u zemlju iz snova svakog psihoanalitičara. Milioni ljudi su u samo jednom danu izgubili i posao i svu svoju ušteđevinu. Anksioznost, strah, očaj, nesanica i depresija u Argentini su tada postala praktično normalna stanja. Skoro da nije bilo stanovnika Argentine čiji život nije bio ruiniran na dan kraha, 20. decembra 2001. godine. Za deset dana zemlja je promenila pet predsednika. Argentinska ekonomija smanjila se 15 %. Miloševiću su za sličan poduhvat bili potrebni rat u susedstvu i ekonomske sankcije. U zemlji bez novca i zaposlenja psihoanalitičari su bili jedini koji su zadnjih godina nudili pomoć gladnom i siromašnom stanovništvu. Njihovom poslu se još uvek ne nazire kraj.
Нема коментара:
Постави коментар