ТРКА ПАЦОВА

Речи су клизаве. Не знам да ли лакше постану празне или прејаке. Пре него што сам почео да пишем овај текст питао сам се да ли има смисла ишта рећи. Да ли смо се нашли у ситуацији у којој речи немају смисао? Ово нису околности које нас терају да занемимо, а оне нису ретке. У њима царује тишина и утрнуће, онакво какво је у Србији завладало на дан злочина у елитнијој основној школи – и трајало јако кратко. Три недеље пошто је Коста српску политику закачио за мртва тела, што је пут којим се овде лакше иде, реч је о околностима које не остављају много простора за речи. У њима царује страст за лешевима. За телима која заслужују не само да постану мртва већ морају да буду онечовечена у смрти.

Не видим речи које би биле прејаке да опишу величину и природу колективне хистерије и обрисе моралне панике која данас храни страст према лешевима. Аутошовинизам је од идеје културне деконтаминације, која српску културу, тачније све оно у чему се препознаје неки од наших обликотворних Истока, од православља преко ћирилице до Цецине музике, види као извор контаминације, стигао до једног баналног, свеприсутног облика, који извор контаминације друштва види у људима, у живим телима, и захтева убилачку деконтаминацију.

Оно шта је пре двадесетак година говорио Петар Луковић, један од аутошовиниста из његове ране, поносно примитивне и дехуманизујуће фазе, када је углавном становао у удобним активистичким и академским лагумима, данас је постало широко прихваћена норма, која је заузела бројне друштвене локације.

Добили смо механизам раздирања ткива Србије кога наводе две одреднице. Једна је класни положај онечовечених објеката мржње која је временом постала убилачка. Друга, повезана, везана је за замишљени однос ових дехуманизованих људи према власти Александра Вучића, првенствено за слику саучесништва сиромашнијих и слабије образованих слојева друштва у „злу“. Оно је уоквирено као, истовремено, букагије које спречавају, наводно заслужену и доступну, очекивану меру самоостваривања припадника елитних сталежа и смртна претња цивилизованом живљењу, напретку, нормалности и будућности Србије.

Пре Косте, мање радикална, прва овогодишња ерупција ове најновије, експлицитније класне и нескривено дехуманизујуће, много раширеније, баналне инкарнације аутошовинизма догодила се на интернету у марту, после гурања пензионера за ћевапе у „Лидлу“ у Борчи. Један од сиромашнијих делова Београда, Борча је у „урбаном“ имагинаријуму постала метафора „зла“. Београдско „срце таме“, сем када се у Борчу иде „на бурек код Ђуре“, што је постао грађанистички обред прелаза и значка аутошовинистичке дистинкције. Коментари „туче“ у „Лидлу“ илуструју логику самоиздвајња грађана из народа уоквиреног као троглодити, људски отпад и вектор друштвене контаминације која Србију води у пропаст.

„ЧА, ЧА, ЧА насеља! БорЧА, ОвЧА, КрњаЧА“; „Демографска слика је јасна“; „Борча... стварно постоји нека фалинка у главама људи који живе у предграђу, иначе не би ни живели ту... Овако нешто се никад не може десити на Врачару рецимо“; „Да погодим чији су ови верни гласачи?“; „Крезубима господар омогућио мало ћевапа“; „Нема нама помоћи“; „И ови нам кроје судбину у држави“; „Најгоре од свега је што би се тукли и газили без трунке достојанства чак и да су плате и пензије и по 5000 евра, ни то не би ништа променило, стока је стока“; „Ништа се није променило од млађег каменог доба“; „Само напред гладни вукови! Баш ми је некако драго и мило кад овако гледам те вукове у људском изгледу.“

„Најгоре од свега је што ови пензионери одлучују у каквој земљи ћемо да живимо“; „Мислим се и размишљам то су још увек генерације тих који су живи и који су по доласку црвених 45' и изградњи разних мега фабрика буквално полу дивљи доведени с брда и врхова да раде по истим фабрикама после краћих обука курсева. И онда су се намножили и свој менталитет наставили да преносе у граду са генерације на генерацију“; „Ако напишем 'стока', увредићу стоку. Немам реч за овај људски талог. Ето речи. Људски талог“; „Тако је, сељобери, тачно се види да су сишли са планине!!!! Ово је катастрофа, срамота за један народ да се понаша као да су из каменог доба. Е о томе ја причам, шта се све доселило у Београд, жива срамота јад и беда!!! Шта је све овај град примио, то је страшно!!!!“

„Станове су издобијали, земљу увукли у ратове, минимум још сто година нам треба да их се отарасимо. То су људи који увек гласају власт, поткупљиви, необразовани, сиромашни“; „Срамотно за народ који на жалост из приложеног нема ни самопоштовања а ни основне културе. Нигде на Западу се народ не туче у Лидлу због ћевапа“; „Само у Србији“, „Неки од њих би могли да оду да узгаје неко прасенце, неки парадајз… А не да буду као с*ока и гурају се по граду без потребе. Добро, има оних који немају где, али исто тако има оних који би то могли, али из неког разлога опет седе и смрде по парковима, гурају се по продавницама, и превозима“; „Нама не треба овакав народ, ми ћемо створити бољи, лепши, млађи“; „Ово није народ , ово су пећински људи!!!“; „То није мој народ , далеко било!!!“.

Друга, много снажнија, нескривено крвожедна ерупција десила се на друштвеним мрежама на дан митинга „Србија наде“, одржаног 26. маја у Београду. Уместо јефтиних ћевапа, катализатор су били бесплатни сендвичи.

„Уместо сендвича које већина не може ни да загризе, боље да су им дали сапуне и шампоне да се бар једном окупају“; „Киша рока има Бога“; „Супер...оооо муње и громови...севајте по багри...шљаму....говнима“; „Та је киша закаснила. Требала је јутрос око 11 почети да пада и то онако у ненормалном пљуску да се сви тамо подаве у аутобусима из којих не би могли изаћи“; „Туци, кишо, макар и ми покисли сутра, туци!!... И треба да туче. Али сутра се иде из убеђења и протеста а ово данас је накарадно склепано. Тако им и треба. Нек се говна напредњачка подаве“; „Тачно да се сви подаве од кише не би ми их било жао“; „Ја би их још и тукла!!!“; „На правом месту, у рупи доле да се подаве ко пацови кад крене да се слива све доле а канализација не може да прихвати сву воду“; „Искрено се надам да ће ова киша да буде толико јака да им се излију фекалије из оних ТоиТои и да се подаве у говнима.“

Главна подела у српском друштву више није на „две Србије“, на грађане и народ, на поносне и случајне Србе, већ на човеколике и онечовечене, на људе и подљуде, који су, у елитистичкој имагинацији, са статуса „стада“ спуштени на ниво пацова, вукова и звери. Дубока подела више није, примарно, ни идеолошка ни цивилизацијска ни културална. Иако је у њеном темељу класна подела друштва, која је данас важна као и онда када смо је били много свеснији, она надилази сва своја упадљива класна обележја – од свезубости и писмености до начитаности и културности. Природа друштвеног бездана, чињеница да он почива на питању ко је овде човек, илуструје величину проблема са којим се Србија суочава.

Претпоставка политике – сваке политике – јесте консензус да је реч о људским пословима, о односима међу људским бићима. Само ако тај консензус постоји можемо размишљати да ли је политика демократска или каква год. Таквог консензуса у Србији више нема. Кренуло се, само наизглед бенигно, од „сендвичара“, схваћених као једва људи, голи робови најосновнијег инстинкта, где је слика људског дна везана за паризер, више синоним за те замишљене најгоре људе него за храну коју једу. Следећи корак у расчовечивању био је појам „бот“, роботизовани човек-машина која, и ако уме да мисли, неће да мисли. Пошто, да хоће, сме и уме, мислио би исто као и ударници ширења фантазије о „повратку деведесетих“. Она прихрањује оргију мржње према (на)роду испод које провирује тумачење у коме зјапи материјална грешка величине Косова: „Овај митинг Вучића личи на митинг Милошевића 96 године! Што значи стојимо на истим 'идеалима' политике, а зна се где нас је водила та политика!“ На крају, стигло се до пацова који треба да се подаве.

Питам се колико би дављења у рекама и у канализацији било довољно да задовољи жудњу за лешевима подљуди и да би замрла хистерија која је захватила врле надљуде – боље образоване, класно уздигнуте и друштвено уважене слојеве ове распамећене земље. Колико крви тражи нова „обојена револуција“ у бојама смрти да би била успешна?

Бојим се да у данас све популарнијој слици оствареног, правог, исправног „6. октобра“ више не постоји само један леш или шака лешева бачених у реке, схваћене као канали друштвеног чишћења. Нажалост, у главама многих грађана постоји покретачка фикција, слика која је истовремено измишљена и стварније од сваке српске стварности, да се насупрот њих налази ходајућа подљудскост Вучићевих „ботова“, „сендвичара“ и сродних живих али не и човеколиких бића. Та фикција је учинила да реке лешева постану прижељкивани нуспроизвод безумне борбе за промене, демократију и ине западне вредности, које би се овде тешко примиле и да их Запада искрено охрабрује и помаже.

Значајан део српске елите је одавно почео да верују да има не само монопол над мишљењем и знањем већ и да је властан да одобрава емпатију и оверава човечност вечно сумњивих, крезубих „подљуди“ и свих ка којима се они склони да гледају и које су спремни да саслушају. Нажалост, када хор врлих грађана и сродних писмених, истушираних и нормалних надљуди почне хистерично да сања о масовном дављењу, непристајање постаје бели шум који их иритира и производи још више пене на тим свезубим устима.

Речи, да би имале смисла, рачунају да је остао неки проблем, нека дилема или питање на које треба одговорити. Да постоји зрнце сумње, нека мајушна недоумица, могућност да неслагање не подразумева довођење човечности у питање. У оној Србији која себе види као грађанску, демократску и рационалну, данас царују бука и једна специфична врста беса, убилачких страсти које не остављају простор за говор. Оне налажу покоравање и слагање, одржавање „чистоће“, док производе слику смртне опасности и надолазећег краја свог света, схваћеног као једини легитимни људски свет. Важна одредница логике која покреће овај убилачки бес је фундаментализам – где су, по правилу, „ми“ и „они“ две унутрашње снаге које се боре на живот и смрт. Нажалост, тај појам смо склони да везујемо за веру.

Фундаменталисти не преиспитују своје ставове. Они знају све истине. При томе, у Србији је данас реч о једној необичној врсти фундаментализма. Наиме, вероватно најбоља књига на тему фундаментализама на Блиском истоку, у региону који је одавно постао непресушно врело (правих и лажних) месија и фундаменталиста, објављена је под насловом Гласоговорници презрених. Србија је данас у раљама фундаментализма привилегованих који верују да презрени нису довољно презрени. А пошто, иако у њему једна од сиромашнијих, Србија спада у богати свет са „високим нивоом људског развоја“, класно привилегованих је овде много. Они су, каже теорија, обично вође, гласоговорници и ударне песнице фундаментализама – не њихова „паства“, као данас у Србији.

Поделе на људе и подљуде, која се налази у позадини овог антитеистичког фундаментализма, не би било да је нису створиле две елитистичке телевизије и вођа, који се овде, у складу са нашим културалним подешавањима, о свему пита, који влада сам и по своме, и који им је омогућио да се појаве. Друштвена локација са које се ове две телевизије оглашавају има моћ која је, по себи, потенцијално много више друштвено него политички разорна. Зато, да би могле да угрожавају режим, оне морају да растачу друштво. Уз саслужење плеторе актера, оне су не само распориле српско друштво већ су га континуирано сакатиле, одсецајући успут и оне који су пацовизовани али не и подављени.

Нажалост, ово није заграда српске историје. Данас ми је много лакше да разумем и српски грађански рат, који се одвијао у сенци Другог светског рата, и комунистичке покоље који су уследили по његовом завршетку – вођене логиком „кужне јединке се одстрањују“. Водећи грађанисти, идејни наследници и, неретко буквално, деца крволочних титоиста, масу својих сународника виде као кугу, политичку контаминацију која се може деконтаминирати само пресељењем живих под земљу. Данас дављењем у канализацији, радије него у ковчегу.

Домети културе аутошовинизма и поражавајуће размере случајносрпског самопорицања препознатљиве су и у распрострањености давитељског жара усмереног, на друштвеним мрежама и у коментарима на текстове у интернет медијима, на народ, на, некада, сиромашније своје који су, после 2012. године, масовно одбачени и пребачени у „своје“.

Наравно, овде данас нису неутаживо крвожедни опозициони националисти и суверенисти, који имају разлога да буду и бесни и радикални и на све спремни. Они би само један или шаку мртвих тела. Чак и када проблем виде у народу, не желе његово дављење. Зато овде фундаменталисти нису поносни Срби, религиозна већина за коју је Косово срце Србије, већ случајни Срби, који су склони да у Србији виде затвор и ружну позадину својих слатких живота, окићених доколицом и иним привилегијама којима су неретко обележени. Та гласна мањина, коју сврбе реденик, нож и конопац, одавна није мала. Ту „не давимо Београд“ не подразумева да не треба давити Београђане.

На срећу, богата историја фундаментализама нас учи да они релативно брзо сагоре, по правилу пре него што обаве захтевано (про)чишћење. Зато има смисла надати се да, ако данашњи фундаменталисти дочекају своју, другу српску „обојену револуцију“, она бар неће бити у бојама смрти. 

Делови Индонезије, огромне државе-архипелага, охрабрујући су примери друштава у којима су залечене много дубље и крвавије поделе. Једна, која је Клифорду Герцу деловала као непремостива, петнаест година касније је нестала. Скоро све је било исто – само те поделе више није било. „Оно што је било различито, или што је мени деловало различито, било је расположење, хумор, боја искуства. Било је то зауздано место“, написао је славни антрополог.

Пре једног века, Рабиндранат Тагоре је био сведок трагедије коју је његовом Бенгалу донела жеља нове, националне елите да уређују животе јако сиромашних људи – да и оне, који имају толико мало да их сваки губитак води у глад, тера да се жртвују. У Индији, незападној земљи чије су елите биле стално разапете, као и у Србији, између „дома и света“, идеализовани дом је тих година био оличен у младом, тек пробуђеном, и зато  ауторитарном, индијском национализму, а презрени свет у одлазећем, и зато окрутном, британском колонијализму. Тагоре, космополита који се није одродио и самопорекао, савладао је тада болну лекцију везану за жељу нових елита да, не обазирући се на цену, мењају своја друштва „на боље“, како су (и тамо) искрено веровале: „Научио сам да се више плашим претње добра које долази у облику побољшавања других него самог зла.“ Српске елите ову лекцију нису савладале. Ни под Титом, једним од шампиона, декларативно доброчинитељског и еманципаторског, инжењеринга људи, граница и народа - по сваку цену.

У Србији, на пушкомет од Запада, улоге и вредносни предзнаци су данас преокренути, али је претња, која долази од побољшавача, локалних зилота „добра“, остала непромењена. Ружни „дом“ је овде сиромашна, аромама Оријента натопљена „паланка“. Зло станује у „паланчанима“ који могу да гласају. Врли „свет“ је поистовећен са Западом. Иако је изабрао Вучића и цементирао га на трону, Запад је слика „добра“ која је толико посела и заслепела наше грађанистичке опозиционаре да више не знају да ли да наставе да „побољшавају“ или да почну да даве „рају“ од које није могуће направити праве, исправне, што данас у Србији значи западнолике људе - за разлику од нама, само географски и расно, далеке Индије некада, где је слика дома била, и углавном остала, светлија од слике света.

Непремостив је јаз између српске стварности, њених параметара и њене две наддетерминације, неоколонијалне и „менталитетске“, с једне стране, и „урбане“ слике српске стварности, с друге, посебно тумачења њених узрока, које лежи и у корену масовног порицања човечности презрених и понижаваних. Њега производи растројство намргођених и гордих елитиста са којима разговор није могућ. Постали су неосетљиви на речи. Налик су публици на гладијаторским борбама. Окренули су палац на доле и, пошто им је сувише добро да би нешто ризиковали, чекају да нека нова „неочекивана сила“, неки нови Коста, доврши ствар и докрајчи вођу.

„Био једном један сан који се звао Рим. Могао си да га изговориш само шапатом. Било шта гласније од шапата, и он би нестао. Био је толико крхак“, реченице су из великог филма о епској борби на живот и смрт. Србија није леш, првенствено зато што друштва тешко умиру, чак и када су јако крхка. Умирање ће, ако наставимо путем одљуђивања класних и политичких различитости, бити дугачко и споро. Нажалост, то је постала мера наше наде и главни разлог зашто речи нису много важне. Србија живи и, чак и када застане или крене назад, сама настави да иде напред. Неће је зауставити ниједно зло, па ни оно најперверзније, које је открио индијски нобеловац – „добро које долази у облику побољшавања других“.

Али, то не значи да неће бити искушења. Чека нас још кишних дана, призивања дављења и самоповређивање малене земље затроване западнољубљем и оковане Западом. Нажалост, са „пацовима“ се не могу такмичити људи, колико год веровали да су супериорни, просветљени и еманциповани. Свака трка са пацовима је трка између пацова. А ту важи: „Проблем са трком пацова је у томе што, чак и ако победите, и даље сте пацов.“

Зоран Ћирјаковић

 

НЕКРОПОЛИТИКА КАО СУДБИНА - текст из 2015. године

ВРЕМЕ Број 1279 09.07.2015 Лични став

 

Некрополитика као судбина

 

Зоран Ћирјаковић

 

Почетком деведесетих Србија је била опседнута лешевима из прошлости. Спелеолози су вредно радили по дубоким јамама, а младе београдске интелектуалке, окупљене у удружењу "Само Српкиња Србина Спасава", сећале су се последњег геноцида и спремале да постану нове Косовке девојке. О прошлим и будућим лешевима невиних Срба говорили су и љутити јавни интелектуалци и узнемирени народ. У земљи презасићеној суочавањем, ови први су највише волели "Књижевне новине", а ове друге је највише волела "Политика".

 

"Некажњени и занемарени, ратни и геноцидни злочини почињени над Србима од краја 19. и 20. столећа доживели су своје политичко оваплоћење у унутрашњем уређењу друге, комунистичке Југославије", писао је 1992. године Никола Самарџић, верни гласник духа времена. Самоуверени млади историчар је хвалио на брзину оправослављене комунисте јер су покренули "снажна, вредна и хумана интересовања", оличена у отварању "забетонираних, неприступачних и проскрибованих" масовних гробница и изношењу "на светлост дана и пред лице правде… дотад непознатих, сакривених или заборављених имена, једнако злочинаца и њихових жртава".

 

У "Политикиној" свакодневној "бици за истину", како је гласио један од наслова у рубрици "Одјеци и реаговања", приступ је био мање академски, али подједнако алармистички – нови геноцид само што није почео. Говорило се о "дубоким и незацељеним ранама на српском народу" и "милион покланих Срба". Поручивано је да не треба "чекати скрштених руку": "Историја се понавља како видимо." Упозорени смо на могућност остваривања "националистичко-социјалистичке, и геноцидне идеологије", а поменут је и "геноцид над костима недужне мртве деце".

 

Било је претеривања и лажи, али хрпе дечјих костију су били стварне, а српске жртве невине и масовне. Лешеви су се убрзо одомаћили, загосподарили јавном сфером, и није било тешко наслутити да могу да почну да убијају. Годинама касније, бавећи се Подсахарском Африком, наишао сам на реч која савршено описује не само злокобну опсесију лешевима из раних година Милошевићеве владавине, већ и две деценије политичарења сребреничким жртвама – некрополитика.

 

РЕАЛНОСТ ЖИВИХ МРТВАЦА: Ачиле Мбембе је ову дефиницију извукао у контексту убиствене беде Четвртог света, у околностима које су тешко појмљиве житељима Балкана, запуштеног, али и даље првосветског предграђа пребогате "беле" Европе. Он је овом појму дао повезано, али битно другачије значење од овога у коме га користим. За Мбембеа, некрополитика одражава реалност "живих мртваца", свакодневицу која је толико деградирајућа и прожета смрћу да наводи на једно сасвим ново разумевање везе између обећања модерности и њеног ужасног наличја оличеног у Аушвицу.

 

Али, Мбембе није говорио само о монструозним ратовима. У центру његове пажње су бивше колоније, третиране на Западу као места "где је вероватније да ће мир изгледати као бескрајни рат". Штавише, велики камерунски филозоф не крије да и сам свакодневицу вољене Африке доживљава као ноћну мору према којој је у стању да "испољи гађење какво осећамо када видимо лешину". Зато не чуди да је Мбембе остао фокусиран на "моћ смрти" а не моћ мртвих, што је овде кључна одредница политике. Парафразирајући Мбембеа, може се рећи да некрополитика на Балкану представља скуп савремених облика потчињавања живота моћи мртвих.

 

ИМПЕРАТИВ СРАМНЕ ПРОШЛОСТИ: Капитал овде није једина наддетерминација и погонско гориво моћне антиполитичке машине. Живимо у региону који је, као и централноафричка област великих језера, у раљама лешева, заточен у додатно замраченој загради неолибералне структуре у којој је окован глобализовани свет. Док капитал, ослањајући се на плетору актера, деполитизује кључна, животно важна питања, лешевима политика бива обесмишљена и сведена на коцкање жртвама прошлих ратова чији је, како пише Радина Вучетић, улог будућност.

 

Нажалост, злоупотребе крваве прошлости одавно нису домен непросвећених и неразумних националиста, како је сугерисала угледна београдска историчарка. Од краја деведесетих, ниједан политички проблем у Србији не може се разумети без узимања у обзир императива окретања срамној прошлости и несрпским жртвама. То додатно отежава и тегове који нас држе на развојном дну Европе и порођајне муке нове левице. За либерале и многе марксисте, лешеви су важнији од радничке класе, а "народ" је постала најружнија реч у жаргону српске некролевице.

 

Есад Ћимић је 1982. године објавио књигу моћног наслова – "Политика као судбина". Али, чак и скорашње изјаве овог професора, који тврди да Бошњаци "памте десет геноцида", илуструју колико је у међувремену политика постала некрополитика. Кључне разлике више нису идеолошке, стратешке или кадровске. Главна вододелница је повезана са одговором на питање да ли су несрпски лешеви невиних постали једини који се рачунају. Ни мрцварење "две Србије" одавно није борба око две визије боље будућности, већ сукоб две некрополитике. Не чуди да једна лако склизне у "одбрамбени" шовинизам, а друга у "егоцентрични" аутошовинизам.

 

ДАРОВИ ЗАПАДА: На први поглед, тврдња да мртви представљају кључну одредницу наше политике може деловати култур-расистички. Али, привлачност некрополитике – и њеног злочиначког продужетка у иним балканским ратовима – не може се разумети без узимања у обзир разлога који наводи овдашње актере да понове западну историју. Наиме, брутално насиље није било скуп узгредних испада, већ је било инструментално за настанак данас узорних западних модерности.

 

Западни модернизацијски воз никада не би одмакао оволико далеко од почетне станице "робовања традицији" и сиромаштва да није било идентитетског инжењеринга и ратова обележених масовним злочинима. Анализирајући тешко појмљиву разлику у богатству између језички хомогених земаља Западне Европе и држава без етничке (и језичке) већине у Подсахарској Африци, Дејвид Лејтин, један од водећих стручњака за компаративну политику, истакао је да су ограничења која данас условљавају изградњу држава "учинила свет мирнијим", али развој много тежим.

 

На почетку двадесетог века, на Западу су једино Канада и Швајцарска признавале и територијалну аутономију и језик мањина као званични језик у држави. Све остале земље су "конструисане" као националне државе већинског народа. Много пре појаве ЦНН-а, оне су грађене на подједнако окрутан, ако не и много страшнији начин од онога који су недавно примењивали озлоглашени балкански и афрички државоградитељи. Тек пошто су постале јако богате, демократске и стабилне, западне земље су почеле да спроводе инклузивне мултикултуралне политике – полако и са много оклевања и отпора, који је Шпанију гурнуо у крвави грађански рат.

 

Сви они који су склони да на основу одвратних страница наше новије историје доносе расистичке закључке, па и да помињу "звери српске", обично губе из вида два важне ствари. Прво, када кажемо, на пример, "Зар данас, у 21. веку…", то није 21. век неке истински универзалне историје, већ историје хегемоног западног субјекта који је своју вољу, норме и интересе наметнуо остатку света као универзалне. Уосталом, негирање права незападним људима да имају своју историју, па и свој, другачији 21. век, без да због тога буду клеветани или озверивани, утрло је пут "спасилачким" агресијама на Авганистан, Ирак и Либију – и ужасу од кога река унесрећених људи данас бежи ка Европи. Друго, и национализам и национална држава су западни дарови свету. Данас су све државе националне, па и оне које се издају за грађанске. И у САД и у Француској, пуноправни грађанин – онај који није сумњив и не мора стално да доказује да је "добар" – нема само јасно препознатљив поглед на свет, већ и религију и боју коже.

 

Западне земље су остатку света уверљиво демонстрирале да етничка и, посебно, језичка хомогеност погодују стабилности и развоју. Оне су злочиначке политике искористиле као мердевине које су омогућиле брз успон и затим их, када им више нису биле потребне, делегитимисале. Не сугеришем да треба жалити што су тако монструозне политике "конструкције држава" криминализоване. Али, ако не желимо да упаднемо у замку расистичких тумачења, када размишљамо о узроцима како развојних неуспеха и тако масовних злочина који су недавно почињени у ратовима на Балкану и у Централној Африци не смемо губити из вида њихову улогу у историји Запада.

 

КАД ЖРТВЕ ПОСТАНУ УБИЦЕ: У сиромашним мултиетничким друштвима – у којима једва да има људског развоја или је он много испод очекивања – новија историја има тенденцију да осцилује између две реалности. Једна је оживљена у силом и некрополитичким аргументима брањеним диктатурама или крхким, фелеричним демократијама, обично одржаваним неоколонијалним облицима западног старатељства и "хуманитарним окупацијама". Она уме да прерасте у ону другу, много страшнију реалност ратова у којима, како пише професор Махмуд Мамдани, "жртве постају убице".

 

Западна историја је подарила остатку света још један баласт – реч геноцид, главни адут сваке некрополитике. Често се губи из вида да је тај појам настао да опише ужас који је резултирао не само уништењем већ, практично, довео до раздвајања народа из којих су долазиле жртве и злочинци. Обрнути "Аушвиц", онај у коме би Немци били жртве, а Јевреји убице, више није само незамислив, већ је, као и нови холокауст, физички немогућ. Када размишљамо о крику "никад више", чињеница да су престонице немачке и јеврејске националне државе удаљене три хиљаде километара значајнија је од денацификације "Хитлерових добровољних џелата".

 

На Балкану, као и у Руанди или Бурундију, заједнице жртава и убица живе или заједно или једни уз друге. У Руанди су жртве из 1994. године неколико година касније постале масовне убице – само је цинична америчка подршка Тутси диктатору Полу Кагамеу спречила УН да проговори о "другом руанданском геноциду". При томе, квалификација злочина као геноцида обезбедила је државотворни капитал жртвама и, практично, дала легитимитет серији покоља над Хуту избеглицама у суседном Конгу. Као и у Милошевићевој Србији неколико година раније, и у Руанди је "никада више" значило "никада више нама" и лако је мутирало у превентивно "још једном њима".

 

Оригинално значење је сасвим изгубљено у културалном преводу. Прави смисао тог моћног (и ућуткујућег) "никад више" у балканском контексту илуструје коментар читаоца у једном београдском листу: "Једина разлика између Другог светског рата и овог последњег у Босни је у томе што Срби овог пута нису пошли на клање мирно као јагањци, већ су узели оружје у руке и почели сами да решавају ствар." "Наше" убице су овде увек (етничке) невине, јагњад са камом која се жртвује кољући зарад етнификованог "никад више". Зато је геноцид опасна, потенцијално геноцидна реч на свим просторима где су жртве и извршиоци наставили да живе заједно.

 

ГЕНОЦИДНИ СРБОДИВЉАЦИ: На таквим местима, инсистирање на суочавању не служи само правди и истини већ и свима онима који верују да је потребан још један "добар" рат којим ће се кориговати "лош" и неправедан мир или предупредити још један геноцид. Ово наличје суочавања данас на Балкану бива прикривено некрополитиком ослоњеном на расистичку есенцијализацију Срба, веровање да је проблем у нашој култури, историји и традицијама. Да нисмо у раљама некрополитике, да живи овде и даље не робују мртвима, оно право, политичко питање било би шта се десило лоше, шта је и зашто пошло по злу па су (неки) Срби починили тако страшне злочине. Нажалост, одавно одомаћено, некрополитичко питање јесте зашто су (скоро сви) Срби лоши, зашто су тако неевропски, геноцидни, зли…

 

Снажно сугерисан, привидно легитиман одговор је да је реч о вековима културне контаминације која се пре две деценије само кристалисала у шумама источне Босне. Он се ослања на једну много софистициранију, псеудонаучну инкарнацију милошевићевске логике. Прошлост, само овај пут српска, а не хрватска или албанска, представљена је као "стаклена кугла" у којој мрачну српску будућност виде самопроглашени прави историчари, чији су увиди "утемељени на научности и разуму", како пише Радина Вучетич.

 

У тако селективном читању историје све што се деси лоше само су "вести из прошлости" народа који се, како тврде, са свим оним што је добро и модерно сједињује као уље и вода. Ово тумачење је сасвим у духу оријентализма деветнаестог века, када су прави, сасвим разумни западни научници неуморно документовали "варварске" обичаје и покоље како би оправдали доминацију представљену као "цивилизаторска мисија" за добробит назадних и дивљих народа.

 

Последице уоквиравања српског зла као отелотворења српства јасно су препознатљиве у јавном говору у Босни, у медијима где текстове објављују угледни научници колико и на друштвеним мрежама. Срби су ту забрињавајуће често, изоставићу наводнике, србодивљаци, нецивилизован народ и геноцидаши који немају граница. Србија је вечно геноцидна и фашистичка држава вампира и кољача затуцаних великосрпском идеологијом, који баштине злочине против човечности и геноцид. Србима, који су "од цијелог света… означени и обијележени као геноцидаши", бошњачке комшије поручују да "нису ни свјесни што ће то значити за будуће генерације Срба".

 

ХРВАТСКО РЕШЕЊЕ: Мало западније, Хрватска више не мора да брине о будућим поколењима. Она није отишла с Балкана због тога што се "европеизовала", већ зато што је успешно поновила кључну лекцију западноевропске историје и постала етнички чиста, практично без аутохтоних мањина. Истини за вољу, то је операцијом "Олуја" изведено, ако би мерили ниским стандардима изградње неких од данас најбогатијих и најмоћнијих западних држава, прилично елегантно. Колико год да су ужасни, пуни трактори су много хуманији од пуних масовних гробница.

 

Хрватска је 1995. године прошла кроз своје последње изводиво "још једном" – Хрватима некрополитика више није судбина. Постала је само приручна унутрашњополитичка алатка и батина којом могу да туку Србију. При томе, у Хрватској су српски лешеви гурнути под јасеновачки цвет заборава и несуочавања. Да је традиција везивања сећања за моћне, али безимене и беживотне симболе настављена у Поточарима, споменик Богдана Богдановића био би светли пример заустављања некрополитичке спирале и супротстављања претварања жртава у политичку муницију – ултимативни антинекрополитички гест. Овако, његова гигантска бетонска ружа је постала јефтина алатка у служби државотворне некрополитике која је на својој страни имала највеће западне силе.

 

Хрватски "пут у Европу" одлично илуструје да свако инсистирање на суочавању (и клечању) представља сумњиво оружје некрополитике, која је на Балкану обично ослоњена на ружне балканистичке стереотипе. Мали је корак од схватања "злочина у наше име" до закључка да су, на пример, Срби "трансепохално" геноцидан народ. Зато не треба губити из вида да се о масовним злочинима не може говорити без посматрања пословичних балвана и трња у туђим очима. Уосталом, свако коришћење речи геноцид, холокауст, фашизам и нацизам подразумева поређење са једним јако високим стандардом људског зла.

 

ВИДИМО СЕ У СЛЕДЕЋЕМ ГЕНОЦИДУ: Све успешне некрополитике заснивају се на легитимисању питања које обезбеђује пожељни капитал жртве – "Ко су Јевреји у…?". Али, њихов највећи непријатељ није неко ко, у интересу супротстављене некрополитике, негира ужасе и масовност жртава. Милости неће бити за све оне који покушају да кажу да те жртве јесу стварне и јединствено масовне, да не постоји симетрија, али да у последњем рату није било "Јевреја". Зато, на пример, овде није без ризика затражити од читаоца да препознају уљеза у злочиначкој географији Балкана: Сребреница, Блајбург, Јасеновац. Бојим се да свако ко сугерише да у затомљеној предсребреничкој историји зла Сребреници није најсличнији Јасеновац већ Блајбург призива бес праведника и "топли зец" деконтаминације.

 

Нажалост, ослободити се култур-расистичких објашњена злочина и хегемоније лешева много је теже него решити се свемоћних монструма који су водили злочиначку политику и њихових убица. Дискурс геноцида чини тај процес још тежим и делегитимише могући компромис, политичко решење које не би отварало пут новим етничким касапницама. Зато фундаментализам суочавања овде никада није невин, чак и онда када је наиван.

 

Едина Матошевић, ангажована Бошњакиња која верује да Сребреница представља "наш тужни бренд", изјавила је недавно да "само у имену ентитета оно република замјене са геноцидна и мирна Босна". "Индустрија холокауста" је и на Балкану постала одлично подмазана машинерија и демистификовање овог популарног некрополитичког схватања мира неће ићи лако.

 

Можда неки наследник Жике Павловића сними антиратни филм под насловом "Видимо се у следећем геноциду". Али, док год будемо живели у сенци суочавања, разапети између некроплитичких императива, тешко је бити оптимиста и не назрети следеће "још једном". Уосталом, пут до Сребренице, највеће бошњачке трагедије, утрт је сећањем на Јасеновац, суочавањем са највећом трагедијом српског народа.

 

Нажалост, Босна се још није суочила са суочавањем. У овој земљи презасићеној сећањем, мало ко је у стању да види његово претеће наличје. Зато се бојим да ће наредни губитници бити срећни ако ружан крај њиховог живљења на "погрешном" месту буде по сценарију "Олује", а не Јасеновца.