Менталитет у колевци

Стари текст на данас важну тему

Разлике између култура су јасно препознатљиве већ при подизању деце. Све оно што обично зовемо менталитет и свест почиње да се обликује буквално у колевци. То представља један од разлога зашто је толико тешко мењати навике и културом условљена понашања и уверења.

Истраживања међукултуралних психолога показују да мајке у источним културама раније реагују на плач и узнемиреност деце него мајке у западним културама. С друге стране, мајке на Истоку обично много спорије и ређе реагују на позитивне сигнале својих беба.

Штавише, мајке из источних култура се чешће труде да делују проактивно, да антиципирају узнемиреност и плач, него мајке из западних култура, које обично чекају да дете постане снажно узнемирено и тек тада реагују. По правилу, проактивне мајке подижу децу која ће живети у колективистичким културама, а реактивне у индивидуалистичким.

Културални раскорак наставља да расте на дечијем игралишту. Ту деца уче да разликују чисто и прљаво, опасно и безбедно. У културама каква је наша, док се играју у песку, навикавају се да буду презаштићена и ригиднија од вршњака у западним културама. Док упијамо превише широка и апсолутна схватања прљавог и опасног, почиње да се развија наша склоност да различитости схватамо као контаминирајуће и неприхватљиве.

Касније, у школи, наставник је у центру свега, а од ученика се очекује да га слушају, и углавном бивају обесхрабрени да показују иницијативу. Циљ је да научимо да дајемо јасне, "праве одговоре". Наравно, иако има важних личних, класних и сталешких разлика, и родитељи и наставници деле многе заједничке вредности и, по правилу, труде се да подижу децу у складу са обрасцима понашања и профилом личности који високо вреднују.

Наша култура је једна од оних где се од деце, како пишу Вивијан Карлсон и Робин Харвуд, професори студија породице, очекују да буду "послушна, мирна и да се лепо понашају". То је много теже постићи и захтевније је него подизање деце у западним културама, где се очекује да постану "асертивна и самоуверена", истичу Карлсонова и Харвуд, који су истраживали разлике у подизању деце у англоамеричким и порториканским породицама из средње класе у САД.

Њихови закључци су у складу са резултатима истраживањима у другим деловима света. Професори Фред Ротбаум и Гилда Морели, стручњаци за дечији развој, истичу да ова истраживања истичу да су потребне "културално специфичне дефиниције брижног родитељства". Како родитељи разумеју циљеве социјализације утиче на избор метода које сматрају оправданим или потребним. То чини да широм света припадници многих културалних и етничких заједница, пишу Ротбаум и Морели, високо вреднују "родитељску контролу, наредбодавни тон и строгоћу".

Ово у великој мери објашњава огромну популарност ставова Зорана Миловојевића, који се противи забрани телесног кажњавања деце. Овај отпор нема везе са наводно високим степеном толеранције према насиљу у српском друштву, што је неистина коју редовно наводе неки Миливојевићеви критичари, већ представља последицу широко прихваћених схватања о томе какав човек треба да постане и како треба да се понаша један "добар" припадник наше културе.

"Децу је све могуће научити ненасилним путем", изјавила је психоаналитичарка Весна Брзев Ћурчић, критикујући подршку коју Миливојевић даје родитељским батинама. Она је сасвим у праву. Али, свако ко стварно жели да сломи отпор прихватању овог става, мора прво да прихвати да се култура и психологија не могу раздвајати, да много тога није ни универзално ни лично.

Србија спада у једну од бројних култура у којима је пожељан профил личности тешко обликовати без неких елемената "физичке контроле". Овде многи јако брижни и потпуно посвећени родитељи верују да су понека ћушка, па и шамар, не само у најбољем интересу деце коју обожавају, већ и апсолутно неопходни.

Наравно, лако је судити о оваквој пракси и криминализовати је. Али, увек када је реч о културом условљеним понашањима, строги закони, драконске казне и позивање на наводно универзалне вредности и науку, имаће крајње ограничене домете.

Нажалост, психологија је наука која је упорније од многих других покушавала да игнорише важност културе, првенствено у тумачењу различитих пракси и понашања. У Србији је прва озбиљна студија на тему међукултуралне психологије објављена тек 2011. године.

Зато не чуди да је помињање "културе, традиције и сродних идентитетских питања" у бројним осудама Миливојевићевих ставова углавном било ограничено на баналне, реторске или ироничне аргументе. Ксенија Крстић и Алекснадар Бауцал су тако истакли да "примена физичког кажњавања никада није била дефинисана као део колективног идентитета људи који живе у Србији".

Овде не треба губити из вида да у случају односа према подизању деце моћне културалне силнице упоредо делују на неколико нивоа. Њихова синергија производи много снажнији отпор, који се огледа и у изузетно емотивној подршци Миливојевићевим контраверзним ставовима.

Наиме, није реч само о промени свести родитеља, што није лако, већ о стварима које је још теже променити. Ту, између осталог, спадају схватање како деца треба да се понашају, начин како окружење тумачи њихово "лоше" или "непримерено" понашање и, што није безначајно, како сталне критике и судови о њиховој деци делују на родитеље.

Зато, ако закон буде донет, можемо очекивати да ће многи родитељи радије ризиковати да "постану" криминалци него што ће дозволити да деца брукају и њих и себе. Мада, сви они имају разлога да верују да ће и најављени закон, слично забрани пушења и употребе мобилног телефона током вожње, углавном остати мртво слово на папиру.