НЕКРОПОЛИТИКА КАО СУДБИНА - текст из 2015. године

ВРЕМЕ Број 1279 09.07.2015 Лични став

 

Некрополитика као судбина

 

Зоран Ћирјаковић

 

Почетком деведесетих Србија је била опседнута лешевима из прошлости. Спелеолози су вредно радили по дубоким јамама, а младе београдске интелектуалке, окупљене у удружењу "Само Српкиња Србина Спасава", сећале су се последњег геноцида и спремале да постану нове Косовке девојке. О прошлим и будућим лешевима невиних Срба говорили су и љутити јавни интелектуалци и узнемирени народ. У земљи презасићеној суочавањем, ови први су највише волели "Књижевне новине", а ове друге је највише волела "Политика".

 

"Некажњени и занемарени, ратни и геноцидни злочини почињени над Србима од краја 19. и 20. столећа доживели су своје политичко оваплоћење у унутрашњем уређењу друге, комунистичке Југославије", писао је 1992. године Никола Самарџић, верни гласник духа времена. Самоуверени млади историчар је хвалио на брзину оправослављене комунисте јер су покренули "снажна, вредна и хумана интересовања", оличена у отварању "забетонираних, неприступачних и проскрибованих" масовних гробница и изношењу "на светлост дана и пред лице правде… дотад непознатих, сакривених или заборављених имена, једнако злочинаца и њихових жртава".

 

У "Политикиној" свакодневној "бици за истину", како је гласио један од наслова у рубрици "Одјеци и реаговања", приступ је био мање академски, али подједнако алармистички – нови геноцид само што није почео. Говорило се о "дубоким и незацељеним ранама на српском народу" и "милион покланих Срба". Поручивано је да не треба "чекати скрштених руку": "Историја се понавља како видимо." Упозорени смо на могућност остваривања "националистичко-социјалистичке, и геноцидне идеологије", а поменут је и "геноцид над костима недужне мртве деце".

 

Било је претеривања и лажи, али хрпе дечјих костију су били стварне, а српске жртве невине и масовне. Лешеви су се убрзо одомаћили, загосподарили јавном сфером, и није било тешко наслутити да могу да почну да убијају. Годинама касније, бавећи се Подсахарском Африком, наишао сам на реч која савршено описује не само злокобну опсесију лешевима из раних година Милошевићеве владавине, већ и две деценије политичарења сребреничким жртвама – некрополитика.

 

РЕАЛНОСТ ЖИВИХ МРТВАЦА: Ачиле Мбембе је ову дефиницију извукао у контексту убиствене беде Четвртог света, у околностима које су тешко појмљиве житељима Балкана, запуштеног, али и даље првосветског предграђа пребогате "беле" Европе. Он је овом појму дао повезано, али битно другачије значење од овога у коме га користим. За Мбембеа, некрополитика одражава реалност "живих мртваца", свакодневицу која је толико деградирајућа и прожета смрћу да наводи на једно сасвим ново разумевање везе између обећања модерности и њеног ужасног наличја оличеног у Аушвицу.

 

Али, Мбембе није говорио само о монструозним ратовима. У центру његове пажње су бивше колоније, третиране на Западу као места "где је вероватније да ће мир изгледати као бескрајни рат". Штавише, велики камерунски филозоф не крије да и сам свакодневицу вољене Африке доживљава као ноћну мору према којој је у стању да "испољи гађење какво осећамо када видимо лешину". Зато не чуди да је Мбембе остао фокусиран на "моћ смрти" а не моћ мртвих, што је овде кључна одредница политике. Парафразирајући Мбембеа, може се рећи да некрополитика на Балкану представља скуп савремених облика потчињавања живота моћи мртвих.

 

ИМПЕРАТИВ СРАМНЕ ПРОШЛОСТИ: Капитал овде није једина наддетерминација и погонско гориво моћне антиполитичке машине. Живимо у региону који је, као и централноафричка област великих језера, у раљама лешева, заточен у додатно замраченој загради неолибералне структуре у којој је окован глобализовани свет. Док капитал, ослањајући се на плетору актера, деполитизује кључна, животно важна питања, лешевима политика бива обесмишљена и сведена на коцкање жртвама прошлих ратова чији је, како пише Радина Вучетић, улог будућност.

 

Нажалост, злоупотребе крваве прошлости одавно нису домен непросвећених и неразумних националиста, како је сугерисала угледна београдска историчарка. Од краја деведесетих, ниједан политички проблем у Србији не може се разумети без узимања у обзир императива окретања срамној прошлости и несрпским жртвама. То додатно отежава и тегове који нас држе на развојном дну Европе и порођајне муке нове левице. За либерале и многе марксисте, лешеви су важнији од радничке класе, а "народ" је постала најружнија реч у жаргону српске некролевице.

 

Есад Ћимић је 1982. године објавио књигу моћног наслова – "Политика као судбина". Али, чак и скорашње изјаве овог професора, који тврди да Бошњаци "памте десет геноцида", илуструју колико је у међувремену политика постала некрополитика. Кључне разлике више нису идеолошке, стратешке или кадровске. Главна вододелница је повезана са одговором на питање да ли су несрпски лешеви невиних постали једини који се рачунају. Ни мрцварење "две Србије" одавно није борба око две визије боље будућности, већ сукоб две некрополитике. Не чуди да једна лако склизне у "одбрамбени" шовинизам, а друга у "егоцентрични" аутошовинизам.

 

ДАРОВИ ЗАПАДА: На први поглед, тврдња да мртви представљају кључну одредницу наше политике може деловати култур-расистички. Али, привлачност некрополитике – и њеног злочиначког продужетка у иним балканским ратовима – не може се разумети без узимања у обзир разлога који наводи овдашње актере да понове западну историју. Наиме, брутално насиље није било скуп узгредних испада, већ је било инструментално за настанак данас узорних западних модерности.

 

Западни модернизацијски воз никада не би одмакао оволико далеко од почетне станице "робовања традицији" и сиромаштва да није било идентитетског инжењеринга и ратова обележених масовним злочинима. Анализирајући тешко појмљиву разлику у богатству између језички хомогених земаља Западне Европе и држава без етничке (и језичке) већине у Подсахарској Африци, Дејвид Лејтин, један од водећих стручњака за компаративну политику, истакао је да су ограничења која данас условљавају изградњу држава "учинила свет мирнијим", али развој много тежим.

 

На почетку двадесетог века, на Западу су једино Канада и Швајцарска признавале и територијалну аутономију и језик мањина као званични језик у држави. Све остале земље су "конструисане" као националне државе већинског народа. Много пре појаве ЦНН-а, оне су грађене на подједнако окрутан, ако не и много страшнији начин од онога који су недавно примењивали озлоглашени балкански и афрички државоградитељи. Тек пошто су постале јако богате, демократске и стабилне, западне земље су почеле да спроводе инклузивне мултикултуралне политике – полако и са много оклевања и отпора, који је Шпанију гурнуо у крвави грађански рат.

 

Сви они који су склони да на основу одвратних страница наше новије историје доносе расистичке закључке, па и да помињу "звери српске", обично губе из вида два важне ствари. Прво, када кажемо, на пример, "Зар данас, у 21. веку…", то није 21. век неке истински универзалне историје, већ историје хегемоног западног субјекта који је своју вољу, норме и интересе наметнуо остатку света као универзалне. Уосталом, негирање права незападним људима да имају своју историју, па и свој, другачији 21. век, без да због тога буду клеветани или озверивани, утрло је пут "спасилачким" агресијама на Авганистан, Ирак и Либију – и ужасу од кога река унесрећених људи данас бежи ка Европи. Друго, и национализам и национална држава су западни дарови свету. Данас су све државе националне, па и оне које се издају за грађанске. И у САД и у Француској, пуноправни грађанин – онај који није сумњив и не мора стално да доказује да је "добар" – нема само јасно препознатљив поглед на свет, већ и религију и боју коже.

 

Западне земље су остатку света уверљиво демонстрирале да етничка и, посебно, језичка хомогеност погодују стабилности и развоју. Оне су злочиначке политике искористиле као мердевине које су омогућиле брз успон и затим их, када им више нису биле потребне, делегитимисале. Не сугеришем да треба жалити што су тако монструозне политике "конструкције држава" криминализоване. Али, ако не желимо да упаднемо у замку расистичких тумачења, када размишљамо о узроцима како развојних неуспеха и тако масовних злочина који су недавно почињени у ратовима на Балкану и у Централној Африци не смемо губити из вида њихову улогу у историји Запада.

 

КАД ЖРТВЕ ПОСТАНУ УБИЦЕ: У сиромашним мултиетничким друштвима – у којима једва да има људског развоја или је он много испод очекивања – новија историја има тенденцију да осцилује између две реалности. Једна је оживљена у силом и некрополитичким аргументима брањеним диктатурама или крхким, фелеричним демократијама, обично одржаваним неоколонијалним облицима западног старатељства и "хуманитарним окупацијама". Она уме да прерасте у ону другу, много страшнију реалност ратова у којима, како пише професор Махмуд Мамдани, "жртве постају убице".

 

Западна историја је подарила остатку света још један баласт – реч геноцид, главни адут сваке некрополитике. Често се губи из вида да је тај појам настао да опише ужас који је резултирао не само уништењем већ, практично, довео до раздвајања народа из којих су долазиле жртве и злочинци. Обрнути "Аушвиц", онај у коме би Немци били жртве, а Јевреји убице, више није само незамислив, већ је, као и нови холокауст, физички немогућ. Када размишљамо о крику "никад више", чињеница да су престонице немачке и јеврејске националне државе удаљене три хиљаде километара значајнија је од денацификације "Хитлерових добровољних џелата".

 

На Балкану, као и у Руанди или Бурундију, заједнице жртава и убица живе или заједно или једни уз друге. У Руанди су жртве из 1994. године неколико година касније постале масовне убице – само је цинична америчка подршка Тутси диктатору Полу Кагамеу спречила УН да проговори о "другом руанданском геноциду". При томе, квалификација злочина као геноцида обезбедила је државотворни капитал жртвама и, практично, дала легитимитет серији покоља над Хуту избеглицама у суседном Конгу. Као и у Милошевићевој Србији неколико година раније, и у Руанди је "никада више" значило "никада више нама" и лако је мутирало у превентивно "још једном њима".

 

Оригинално значење је сасвим изгубљено у културалном преводу. Прави смисао тог моћног (и ућуткујућег) "никад више" у балканском контексту илуструје коментар читаоца у једном београдском листу: "Једина разлика између Другог светског рата и овог последњег у Босни је у томе што Срби овог пута нису пошли на клање мирно као јагањци, већ су узели оружје у руке и почели сами да решавају ствар." "Наше" убице су овде увек (етничке) невине, јагњад са камом која се жртвује кољући зарад етнификованог "никад више". Зато је геноцид опасна, потенцијално геноцидна реч на свим просторима где су жртве и извршиоци наставили да живе заједно.

 

ГЕНОЦИДНИ СРБОДИВЉАЦИ: На таквим местима, инсистирање на суочавању не служи само правди и истини већ и свима онима који верују да је потребан још један "добар" рат којим ће се кориговати "лош" и неправедан мир или предупредити још један геноцид. Ово наличје суочавања данас на Балкану бива прикривено некрополитиком ослоњеном на расистичку есенцијализацију Срба, веровање да је проблем у нашој култури, историји и традицијама. Да нисмо у раљама некрополитике, да живи овде и даље не робују мртвима, оно право, политичко питање било би шта се десило лоше, шта је и зашто пошло по злу па су (неки) Срби починили тако страшне злочине. Нажалост, одавно одомаћено, некрополитичко питање јесте зашто су (скоро сви) Срби лоши, зашто су тако неевропски, геноцидни, зли…

 

Снажно сугерисан, привидно легитиман одговор је да је реч о вековима културне контаминације која се пре две деценије само кристалисала у шумама источне Босне. Он се ослања на једну много софистициранију, псеудонаучну инкарнацију милошевићевске логике. Прошлост, само овај пут српска, а не хрватска или албанска, представљена је као "стаклена кугла" у којој мрачну српску будућност виде самопроглашени прави историчари, чији су увиди "утемељени на научности и разуму", како пише Радина Вучетич.

 

У тако селективном читању историје све што се деси лоше само су "вести из прошлости" народа који се, како тврде, са свим оним што је добро и модерно сједињује као уље и вода. Ово тумачење је сасвим у духу оријентализма деветнаестог века, када су прави, сасвим разумни западни научници неуморно документовали "варварске" обичаје и покоље како би оправдали доминацију представљену као "цивилизаторска мисија" за добробит назадних и дивљих народа.

 

Последице уоквиравања српског зла као отелотворења српства јасно су препознатљиве у јавном говору у Босни, у медијима где текстове објављују угледни научници колико и на друштвеним мрежама. Срби су ту забрињавајуће често, изоставићу наводнике, србодивљаци, нецивилизован народ и геноцидаши који немају граница. Србија је вечно геноцидна и фашистичка држава вампира и кољача затуцаних великосрпском идеологијом, који баштине злочине против човечности и геноцид. Србима, који су "од цијелог света… означени и обијележени као геноцидаши", бошњачке комшије поручују да "нису ни свјесни што ће то значити за будуће генерације Срба".

 

ХРВАТСКО РЕШЕЊЕ: Мало западније, Хрватска више не мора да брине о будућим поколењима. Она није отишла с Балкана због тога што се "европеизовала", већ зато што је успешно поновила кључну лекцију западноевропске историје и постала етнички чиста, практично без аутохтоних мањина. Истини за вољу, то је операцијом "Олуја" изведено, ако би мерили ниским стандардима изградње неких од данас најбогатијих и најмоћнијих западних држава, прилично елегантно. Колико год да су ужасни, пуни трактори су много хуманији од пуних масовних гробница.

 

Хрватска је 1995. године прошла кроз своје последње изводиво "још једном" – Хрватима некрополитика више није судбина. Постала је само приручна унутрашњополитичка алатка и батина којом могу да туку Србију. При томе, у Хрватској су српски лешеви гурнути под јасеновачки цвет заборава и несуочавања. Да је традиција везивања сећања за моћне, али безимене и беживотне симболе настављена у Поточарима, споменик Богдана Богдановића био би светли пример заустављања некрополитичке спирале и супротстављања претварања жртава у политичку муницију – ултимативни антинекрополитички гест. Овако, његова гигантска бетонска ружа је постала јефтина алатка у служби државотворне некрополитике која је на својој страни имала највеће западне силе.

 

Хрватски "пут у Европу" одлично илуструје да свако инсистирање на суочавању (и клечању) представља сумњиво оружје некрополитике, која је на Балкану обично ослоњена на ружне балканистичке стереотипе. Мали је корак од схватања "злочина у наше име" до закључка да су, на пример, Срби "трансепохално" геноцидан народ. Зато не треба губити из вида да се о масовним злочинима не може говорити без посматрања пословичних балвана и трња у туђим очима. Уосталом, свако коришћење речи геноцид, холокауст, фашизам и нацизам подразумева поређење са једним јако високим стандардом људског зла.

 

ВИДИМО СЕ У СЛЕДЕЋЕМ ГЕНОЦИДУ: Све успешне некрополитике заснивају се на легитимисању питања које обезбеђује пожељни капитал жртве – "Ко су Јевреји у…?". Али, њихов највећи непријатељ није неко ко, у интересу супротстављене некрополитике, негира ужасе и масовност жртава. Милости неће бити за све оне који покушају да кажу да те жртве јесу стварне и јединствено масовне, да не постоји симетрија, али да у последњем рату није било "Јевреја". Зато, на пример, овде није без ризика затражити од читаоца да препознају уљеза у злочиначкој географији Балкана: Сребреница, Блајбург, Јасеновац. Бојим се да свако ко сугерише да у затомљеној предсребреничкој историји зла Сребреници није најсличнији Јасеновац већ Блајбург призива бес праведника и "топли зец" деконтаминације.

 

Нажалост, ослободити се култур-расистичких објашњена злочина и хегемоније лешева много је теже него решити се свемоћних монструма који су водили злочиначку политику и њихових убица. Дискурс геноцида чини тај процес још тежим и делегитимише могући компромис, политичко решење које не би отварало пут новим етничким касапницама. Зато фундаментализам суочавања овде никада није невин, чак и онда када је наиван.

 

Едина Матошевић, ангажована Бошњакиња која верује да Сребреница представља "наш тужни бренд", изјавила је недавно да "само у имену ентитета оно република замјене са геноцидна и мирна Босна". "Индустрија холокауста" је и на Балкану постала одлично подмазана машинерија и демистификовање овог популарног некрополитичког схватања мира неће ићи лако.

 

Можда неки наследник Жике Павловића сними антиратни филм под насловом "Видимо се у следећем геноциду". Али, док год будемо живели у сенци суочавања, разапети између некроплитичких императива, тешко је бити оптимиста и не назрети следеће "још једном". Уосталом, пут до Сребренице, највеће бошњачке трагедије, утрт је сећањем на Јасеновац, суочавањем са највећом трагедијом српског народа.

 

Нажалост, Босна се још није суочила са суочавањем. У овој земљи презасићеној сећањем, мало ко је у стању да види његово претеће наличје. Зато се бојим да ће наредни губитници бити срећни ако ружан крај њиховог живљења на "погрешном" месту буде по сценарију "Олује", а не Јасеновца.