ЗАШТО ГОВОРИМО О АУТОШОВИНИЗМУ?

Један од првих проблема који се јављају када се суочимо са новим феноменом јесте како га именовати.  У тексту у „НИН-у“, у коме сам 2006. године по први пут покушао да именујем нову појаву, написао сам да је можемо назвати ауторасизам или аутошовинизам.

Склоност префиксу „ауто“ дугујем вишегодишњем интересовању за аутооријентализам. То је појам који је оригинално коришћен да опише клеветнички, презиром и гађењем набијен, однос незападних елита, углавном интелектуалних, у бившим колонијама према својим младим, сиромашним државама и, посебно, сиромашнијим, углавном слабије образованим и „мање модерним“ сународницима – који подсећа на „оријенталистичке“ стереотипе и псеудо научна тумачења којима су западни центри академске, интелектуалне и политичке моћи правдали (класични) колонијализам, који је, са неколико изузетака, окончан шездесетих година прошлог века.

Директан подстицај да скујем појам аутошовинизам – и касније се определим за њега као најадекватнији назив нове појаве, која је подсећала на сродне појаве у другим незападним друштвима, али нисам налазио поредиви преседан –  дошао је током путовања у Камбоџу, годину дана раније. Посета „пољима смрти“ у близини Пном Пена и Сијам Рипа навела ме да прочитам књигу Камбоџа, 1975-1978: рандеву са смрћу, где се реч аутогеноцид појављује на задњој корици и у прилогу уредника овог зборника научних радова. 

По повратку у Србију, у текстовима Петра Луковића, као и у неким објавама на интернет форуму „Замисли Србију“, назирао сам сродну, чинило ми се пол-потовску жудњу за брисањем, за анхилацијом значајног дела сопственог народа. Могли би данас, ослањајући се на помодне термине, то описати као аутсорсовани аутогеноцид – геноцид над презреним и одбаченим „својима“, који би извршили „њихови“ (шовинисти). Наиме, елите, па и српске, не воле да окрваве руке, чак и када прижељкују реке крви и поља масовних гробница, у случају екстремних српских грађаниста, својих „културно контаминираних“, „непоправљивих“ сународника.

РАЂАЊЕ АУТОШОВИНИЗМА ИЗ ПЕПЕЛА ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Мислим да на самом почетку треба истаћи да се о (српском) аутошовинизму (и аутошовинистима) не може говорити пре половине деведесетих година прошлог века. Штавише, могло би се рећи да је „рођендан“ аутошовинизма 1. јануар 1995. година – дан када је у Београду основан Центар за културну деконтаминацију и када у јавни говор у Србији улази појам „културна деконтаминација“, који представља оперативни принцип и сублимацију аутошовинизма. Такође, ако наставимо са персонификацијом, може се рећи да је „пубертет“ и „сазревање“ завршио после 2012. године, када је „израстао“ у културу аутошовинизма – данас једну од кључних друштвених чињеница у Србији.

„Родно место“ аутошовинизма је необични, високо специфични антиратни покрет у Србији. „Директан предак“ му је социјалистичко односно титоистичко југословенство, а његово „породично стабло“ креће од Доситеја Обрадовића. Не само од његовог несрећног поклича „Востани Сербије“ – који је временом мутирао у позив српској елити да востане из себе и отуђи се од српства. Може се рећи да је овдашњи, карактеристични антиратни активизам био „нестајући посредник“ аутошовинизма – катализатор без кога у Србији не би била могућа појава аутошовинизма. О његовој улози и механизму „медијације“, ослоњен на идеју Фредерика Џејмсона и Славоја Жижека, детаљније говорим у тексту ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА.

Иако је, не само захваљујући Доситеју, сродна, много „блажа“ и битно мање радикална склоност овде одавно пустила корене, пре ратова деведесетих се у Србији не може говорити о аутошовинизму. Моје тумачење како се догодио пад важног дела (пост)комунистичке и (нео)либералне елите у аутошовинизам – коме је била склона али који није био неизбежан – тема је поменутог рада ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА“.

У наставку текста желим да укажем на разлоге зашто сам се определио за нови појам и зашто сам расположиве одредница сматрао неадекватним. Осврнућу се на друге појмове који су корисни за разумевање српског аутошовинизма и миљеа у коме се рађа, од којих је појму аутошовинизам најближа одредница родомржња, коју је сковао Зоран Аврамовић. Пажњу ћу посветити схватањима модерности и модернизације која су имала важну улогу у обликовању аутошовинистичког становишта, као и односу српске елите према Србији, тешко ухватљивом европском али незападном друштву. У последњем делу текста, указаћу на антисрпске шовинизме у региону, које можемо посматрати као наличје српског аутошовинизма, и понудићу неколико могућих дефиниција, одређења овог појма која истичу специфичности и одлике по којима се аутошовинизам разликује од сродних појава у другим незападним друштвима.

МЕТАСТАЗА САМОМРЖЊЕ: Нажалост, расположиви термини нису имали задовољавајући смисао и нису указивали ни на важне импликације нове појаве ни на меру у којој је екстремна. На пример, ван психологије, где је коришћен у контексту самовредновања појединаца, појам „самомржња“ се појављује почетком 20. века у тумачењима динамике у јеврејској дијаспори у Немачкој и у новонасталој аустријској републици, у западном језгру и изворишту модерности, и, ван психологије, остао је уско везан за Јевреје, првенствено за изазове акултурације и њене (не)могућности у „инхерентно антисемитском свету“.

Нова, сложенија, радикалнија и упадљивија појава – оличена у синергији ставова и тумачења којима отуђени „грађани“ сугеришу закључак да народ из кога су поникли заслужује да нестане, да представља легитимну мету – јавља се у Србији, на оклеветаној периферији Европе, у „матици“ односно у „националном дому“ словенског народа смештеног на незахвалном, „пријемном“ крају глобализације модерности. Она је неодвојива од схватања дела елите да су у Србији модернизацијски процеси, који су, као и у другим незападним друштвима, били закаснели и зато репродуктивни, доживели коначан, историјски неуспех и да је његов узрок у самим Србима и српству.

Јеврејска самомржња је описана „као драматичан случај ‘психологије мањине које пати’“ где је, по Теодору Лесингу, филозофу који је по завршетку Првог светског рата увео овај појам, реч о „трагедији Јеврејина који покушава да побегне од себе и свог јеврејства“. У Србији, унутар етничке већине, ствари су на прелазу између два миленијума отишле много даље од бега, самопорицања и мржње.

Половином деведесетих, у Србији се више није могло говорити ни о „случајним“ претеривањима ни о елитистичким ексцесима – раштрканом скупу дехуманизујућих ставова и дисквалификација „маса“, као и дела елите који се поноси својим српством – већ о успостављању новог, натурализованог, кохерентног система мишљења који је захтевао нови назив, појам који ће јасно указивати на његове специфичности, па и на оно што га издваја од самомржње. Овде треба истаћи да је сваки аутошовинизам самомржња, али да свака самомржња није аутошовинизам. Може се рећи да аутошовинизам представља специфичан облик метастазе самомржње.

„ДРУГА СРБИЈА“ И ДРУГИ СРПСКИ ШОВИНИЗАМ: Део „интелигенције“ у Београду и Новом Саду, који је себе прогласио за „Другу Србију“, завршио је почетком деведесетих у (само)разумевању које дели неке важне одлике са ауторасистичким и аутооријенталистичким, које је разматрано у оквиру постколонијалне критике. Овде треба истаћи да „Прва Србија“ не постоји, нити је икада постајала као чинилац саморазумевања актера у Србији. Појам је смишљен, дакле свесно, инструментално конструисан и пласиран као слика конститутивне спољашњости „Друге Србије“, њен замишљени негатив. Како смо од „Друге Србије“, и успешне промоције манихејског схватања о постојању (само) „две Србије“, стигли до другог српског шовинизма, питање је којима се бавим у другим текстовима текст.

Бирајући назив „Друга Србија“, њени утемељитељи и идеолози су желели да себе и своје истомишљенике уоквире као по себи – дакле захваљујући својим (селективно) антинационалистичким ставовима и грађанистичком саморазумевању, а не у складу са својим положају у хијерархијама моћи и животности људских живота у Србији – вечно угрожене и потчињене, као по себи „друге“. Овдашњи грађанисти себе схватају као једине „исправне“ Европљане – што не значи западнолике људе, само случајно Србе, већ истинске, пуне западњаке, који су изгубљени и оковани у Србији, земљи прожетој снажним оријенталним утицајима, док сународнике виде „као неприхватљиво стране ‘Западу’“ и зато оријентолике, не-европске уљезе у Европи поистовећеној са Западом.

Грађанизам је моћан термин, такође изведен из посматрања друштвене и политичке динамике у Србији, који се користи да опише идеологију припадника ове отуђене, „космополитске“, антинационалистичке елите, који инсистирају да су „грађани“. Они деле карактеристично псеудонационално саморазумевање и склони су да себе виде као супериорне у односу на „ниже“, народне слојеве, који се поносе својом српством, и супротстављене њима. Професор Светозар Стојановић, који је крајем деведесетих сковао и увео појам „грађанизам“, указао је да он „може лако да склизне у негативни национализам“. Може се рећи да је у грађанизам аутошовинизму оно што је национализам шовинизму.

ПРОБЛЕМ СА АУТООРИЈЕНТАЛИЗМОМ: Појам аутооријентализам је превише узак, везан за перцепције и представљања, и вишеструко проблематичан, понајмање зато што Србија није искусила колонијализам. Постколонијална теорија на западноцентричан начин приступа Европи и зато је, иако корисна када говоримо о западном погледу на Србију и остатак Балкана, јако клизава. И када је била покретачка, овде је лако постајала десубјективизујућа и потчињавајућа, јер – ако се усудимо да афирмативно говоримо о нама и нашој различитости у односу на Запад – ризикујемо да будемо дисквалификовани због наводне „оријентализације Србије“, што у својим научним радовима, били тога свесни или не, сугеришу Сања Лазаревић Радак и неки други аутори. 

Наиме, највећи проблем везан за појам аутооријентализам тиче се чињенице да је непримерено западноцентрична, недовољно децентрирана примена постколонијалне теорије, у оквиру које је изведен, довела до тога да се он у Србији не користи само да опише случајеве локалног (само)уоквиравања Срба, Србије и српства као оријентолике унутаревропске „патологије“ или „болести“, што јесте у складу са смислог тог појма, већ и да опише овдашња тумачења која истичу српско другоевропејство, нашу унутаревропску различитост у односу на Запад и западно, обојену оријенталним и прожету њиме, што представља недопустиво растезање значења појма аутооријентализам.

Положај Србије, посматран географски, историјски и културално, није само рубни већ је јако тешко ухватљив, што отвара простор за противречна и парадоксална саморазумевања. Елитни и урбани  средњокласни актери, који су највише склони изношењу аутошовинистичких ставова, верују да су западњаци и да је Србија не само једна болесна, наказна Европа, контаминирана Европа која се изродила у супротност Европе, већ да је Србија један јако јако болестан и дефектан, више самоунакажени него унакажени Запад. 

Другим речима, у Србији имамо случај једне необичне аутоокцидентализације, много више него аутооријентализма, међу припадницима елите који су склони да виде себе као западне људе а Србију као неизлечив, вишеструко деформисани и саморазорени део Запада. Недавно је објављен превод драгоцене књиге Зорана Милутиновића Преболевање Европе: Конструкција Европе у српској култури, али бојим се да је данас много важније суочавње са преболевањем Србије; са чињеницом да је значајан део елите већ прежалио Србију, да расте број оних који је, првенствено, виде као извор својих невоља, неуспеха и понижења.

Аутошовинисти, по правилу, осећају гађење према Србији и (обичним) Србима не зато што верују да је Србија Оријент већ зато што верују да је она не толико Европа колико Запад. Његов део који је фатално контаминиран оријенталним и ужива у тој контаминираности, док – по једнима сасвим свесно и самостално, по другима под утицајем националне елите – одбија да се врати свом наводно правом и здравом, западном себству. Дакле, у Србији можемо говорити само о једном јако необичном, парадоксалном и самопротивречном „аутооријентализму“ – могли би тај аутооријентализам под наводницима назвати самоокциденталистичи ауторијентализам. 

СУОЧАВАЊЕ СА ОРИЈЕНТАЛНИМ У СРБИЈИ: Нажалост, доследна примена постколонијалне теорије нас у Србији гура ка јако рогобатним терминима, ка вишеструком квалификовању и релативизовању појмова које су увели Едвард Саид и следбеници. Део проблема је везан за тужну чињеницу да је постколонијална теорија, у суштини, оспорила легитимитет свакој примени појмова Оријент и оријентално у позитивном смислу. Зато, по неким политички коректним, инстант ауторитетима у академским круговима у Србији, чим овде проговорите о Србији као простору натопљеном оријенталним – колико год да наглашавате да то сматрате позитивним или, пак, да то третирате вредносно неутрално, као друштвену чињеницу – аутоматски постајете „аутооријенталиста“, што је, најблаже речено, тужно. Но, прича о српском аутошовинизма је у великој мери прича о односу отуђених интелектуалних и политичких елита према Оријенту и оријенталном у Србима и Србији.

Важно је истаћи, и вреди поновити из мало другачијег угла, да је у позадини овдашњег необичног  аутооријентализма слика Србија као тешке патологија Европе поистовећене са Западом, а не Србије као дела правог, „легитимног“ Оријента, који је, пак, и на Западу и међу елитама у Србији редовно уоквираван као претња и цивилизацијска патологија. То је важна разлика, која је имала значајну улогу у обликовању и ширењу аутошовинистичких и сродних ставова. Овакво схватање изазива снажније негативне емоције и провоцира идентитетске и идеолошке одговоре који су много радикалнији од оних који се везују за неспорни, оријенталистички ауторијентализам – онај који је присутан на неевропским просторима који су несумњиво незападни, где није могуће тврдити да су западни или је јако тешко то тврдити на иоле уверљив начин.

ЗВЕРИ СРПСКЕ И ДРУГЕ ЕВРОПСКЕ АЛЕ И БАУЦИ: Појам аутооријентализам нас наводи и да домаће, самосвојне дисквалификације и сатанизације Срба и српства схватимо као деривативне, иако оне не представљају одраз усвајања западног „оријенталистичког“ погледа. Константиновићева паланка је „сестра“ а не „ћерка“ Руританије, која се јавља у западним сликама ових простора о којима је 1998. године писала Весна Голдсворти. „Звери српске“, о којима је на „Пешчанику“ филозофирао  Растислав Динић, не настањују „Дивљи Исток Европе“, о коме су писали западни аутори, већ „мали српски рајх“, о коме је писао један Србин, и „православну џамахирију“, како је назвао један други, такође аутор „Пешчаника“ – интернет медија који уређују Светлана Лукић и Светлана Луковић и који је убрзо по оснивању постао водећи инкубатор аутошовинистичких и сродних ставова.

Српски аутори који износе клеветничке закључке и користе дехуманизујуће и нацификујуће термине, по правилу се само ослањају на западни канон и користе улепшане слике Запада и онога што се сматра западним. Они посматрају Србију кроз западну призму, али је не гледају западним очима. Када нацификују, освињују, озверују или фекализују Србе, када показују знаке огромне, неретко убилачке, мржње према сународницима или сугеришу да смо непоправљиво „геноцидни“, фатални по несрпско окружење, они нису вођени сличним западним, хрватским или албанским ставовима према Србима. 

Миље у коме се рађа и буја аутошовинизам карактерише склоност робовању лажној, идеализованој слици Запада и свега или скоро свега западног. У суштини, реч је веровању да се Запад састоји само од вредности – и то од највиших вредности. Да Запад – који неки од самоуздигнутих Срба, данас још више пре једног века, воле да зову „Европа“ – није само супериоран већ једини вредан. „Све што човечанство има доброг, лепог и великог долази од тог мисленог, слободног, радног, енергичног Запада“, написао је још Јован Скерлић, један од водећих путовођа на разорној историјској трајекторији, која, да би могла да буде савладана, Србима налаже да учине немогуће и изађу из себе. Скерлић је један од Доситејевих наследника који су српске елите водиле у бездан презира према свом народу.

Треба истаћи да постоји (не само) једна посебно важна подударност у западном схватању Балкана, данас првенствено Срба и Србије, и нарцисоидног погледа овдашњих отуђених елита на своју земљу и народ. Реч је о перспективи којим је натопљено аутошовинистичко саморазумевање. Наиме, овде, у Европи, за разлику од, на пример, Африке, „дивљаци“ не могу бити племенити. Србин је у (ауто)оријенталистичким представама, по правилу, само „дивљак“; „звер српска“. 

Ми не постојимо као „племенити дивљаци“ какви се појављују у западном погледу на не-европске Истоке, а јако је мало западних путника који су овде пронашли егзотику. То је један од разлога зашто се у односу према нама – према великој већини која није отуђена, родно коректна и нападно западнољубива – не појављује локална варијација схватања о „терету белог човека“. Западни човек – прави, са Запада, и замишљени, отуђени српски човек који је убеђен да је бољи и вреднији, западни човек – овде, у Европи, ван Оријента, не види никакав терет. Склон је да у Србији види само зверолики људски отпад. Праве дивљаке. 

Или, Скерлићевим речима, ми смо „млитава, неотпорна, фаталистичка раса“ која – тада су још, пре канонизације Философије паланке и њеног аутора Радомира Константиновића, који је пророковао српски нацизам као српску судбину, наши елитисти били оптимисти – треба да се ослободи „вируса источњачког нерада, некултурне дивљине, маловарошког ситничарства и ћифтинског ћепенка“. Нажалост, како је то на уверљив начин показао Зоран Милутиновић, Скерлић не говори о западној цивилизација, код Скерлића важи Запад једнако цивилизација. Аутошовинистима, Скерлићевом идејном потомству, остало ја да направе мали корак и у Србији препознају државу септичку јаму, душегупку и затвор у коме труну, чак и када цветају. 

Упркос ове и неких других упадљивих сличности, српски аутошовинизам је аутохтони српски феномен, не плод спољних утицаја, који су, и када су релевантни, по правилу имали само секундарну, маргиналну или верификаторску улогу. Често су навођени као потврда истинитости и ваљаности аутошовинистичких и сродних перспектива и саморазумевања од кога полазе. Овде је важно истаћи да кључни  „верификатори“ српског аутошовинизма нису само западни научни ауторитети, као што су Сабрина П. Рамет, Ерик Горди и Флоријан Бибер, већ и српски аутори који нису из Србије, као што је др Дејан Јовић, и несрпски аутори који живе у Србији, као што је Марк Лошонц.

САМОПОРИЦАЊЕ И АУТОШОВИНИЗАМ: Када се говори о одредници „случајни Срби“, коју сам сковао 2015. године како бих описао доминантно саморазумевање грађаниста у Србији, потребно је истаћи две ствари. Прва, сваки аутошовиниста је случајни Србин али сваки случајни Србин није аутошовиниста – где је број оних који јесу аутошовинисти неупоредиво мањи од броја оних који нису. Ипак, треба истаћи да то не значи да они који нису аутошовинисти нису склони изношењу ставова које би могли описати као аутошовинистичке, дакле као ставове који би могу бити искоришћени као аргумент антисрпских шовиниста из редова дугих народа на Балкану за пуњење масовних гробница српским телима. Друга чињеница, супротност случајних Срба нису „намерни Срби“, којих има али јако мало, већ „поносни Срби“. Наиме, намерни Срби су они припадници других народа који су сами, својом слободном вољом, изабрали да буду Срби.

У контексту посматрања и анализе исте појаве, у Србији се од 2011. године употребљава нов, изузетно користан и илуминативан појам самопорицање, који је овде увео Мило Ломпар, а који jе на Западу раније коришћен у битно различитим контекстима, као што су феминистичка теорија, психологија и у тумачењима хришћанских и јудаистичких текстова. Он има повезано али битно шире значење од појма аутошовинизам и примењив је много шире, и у оним незападним друштвима где не можемо говорити о аутошовинизму. Ипак, сматрам да  појам самопорицање, сем када је реч о појединцима, изузецима који нису друштвено релевантни, у овом смислу није, баш као и појам аутошовинизам, употребљив у западним друштвима, где је сродан али битно различит феномен описан као оикофобија, што је одредница која је, пак, од користи у српском и сваком другом незападном контексту где се препознају сродне појаве.

Однос између појмова „самопорицање“ и „аутошовинизам“ није хијерархијски и једнозначан као однос између појмова „самомржња“ и „аутошовинизам“. Нажалост, у Србији данас имамо два битно различита облика самопорицања, од којих се други, новији и нетранспарентнији, кристалише захваљујући огромном, трансформативном утицају Мила Ломпара, не само на српски национализам већ и много шире, и у идентитетској и у политичкој равни. И на поносно српско саморазумевање и на однос према одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Наиме, Ломпар је не само највећи живи српски јавни интелектуалац већ је наследио Добрицу Ћосића на неформалном али изузетно значајном и утицајном месту „оца нације“, јединствене, не само поштоване већ и вољене фигуре која је Србима, не само поносним Србима, преко потребна из не толико идентитетских колико дубоких културалних разлога, и која нема само референтну моћ. Нажалост, Ломпар је, за разлику од Добрице, ригидни елитиста ума окованог западним. Он упорно одбија да уважи обликотворне османске утицаје, меру колико и начине како су трансформисали српско друштво и важне одреднице самопоимања, па не треба да чуди да његов допринос циљевима за које се страсно залаже није увек био конструктиван.

Ломпар је већ у својој најважнијој књизи Дух самопорицања исцртао контуре једног новог, другачијег, много мање радикалног и експлицитног, „ћириличног“ самопорицања – чији се носиоци поносе српским идентитетом и идеалима српства док нескривено изражавају гађење према стварности српства. Тако смо добили и друго, подједнако нарцисоидно, елитистичко српско самопорицање, које сам назвао просветитељским, док сам старије, много радикалније, „латинично“ самопорицање, које фигурира и у наслову Ломпаровог најутицајнијег дела, назвао случајносрпским.

Док је то много свеобухватније, случајносрпско самопорицање централна одлика елитних кругова у којима се кристалише српски аутошовинизам, из миљеа обележеног једним битно ужим и блажим обликом нарцисоидног самоиздвајања долази снажан отпор српском аутошовинизму. Чињеница да је он оптерећен просветитељским самопорицањем – које овде има јако дубоке и разгранате историјске корене и не може се везати само за Ломпаров елитистички опус, унутар кога се кристалисало – помаже да разумемо зашто су резултати отпора аутошовинизму слаби и зашто је он прерастао у распршену културу аутошовинизма. Она више није ограничена на високо образоване, елитне урбане кругове већ представља обележје растућег дела средње класе.

ЗАШТО АУТОШОВИНИЗАМ А НЕ АУТОРАСИЗАМ: Пре краја 2006. године сам престао да користим појам ауторасизам као одредницу нове појаве, иако ни то не би био непримерен нити погрешан назив. Но, концепт „расизма без расе“, тачније без упадљивих расних разлика, није заживео на Балкану и ретко је коришћен као одредница „одбијања различитости“ на овим просторима. Такође, појам „расизам“ носи конотације инфериорности али, по себи, не и фаталне претње.

Нова појава ми је више личила на „класични“ шовинизам. При томе, и појму „шовинизам“ је могуће додати префикс „ауто“ – који упућује на то да је „Други“, што значи и онај презрени, оклеветани непријатељ из шовинистичке имагинације, представљен као унутрашњи и блиски – захваљујући чињеници да је појам шовинизам добио нови смисао.

Трансформација је укључивала промену објекта шовинизма, не односи се више на „нас“ већ на „њих“, што је подразумевало промену односа на који упућује – уместо „екстремне“ љубави према нама,  „екстремни“ презир према њима. Колико је промена свеобухватна илуструје Google претрага, обављена 26. фебруара 2023. године. Синтагма „шовинистичка мржња“ је дала 668 резултата док је за израз „шовинистичка љубав“ добијен само један.

Независно од ове промене, у Србији је дошло до „грађанског“ редефинисања референтног субјективитета, „примарне ‘Ми’ групе“, како је назвао Ласло Секељ, идеализованог заједничког идентитета – што је подразумевало и редефинисање уздигнутог, обожаваног „Ми“ шовинизма у ранијем смислу речи. Етничко „Ми“ је замењено суженим,  грађанистичким,  нарцисоидним „Ми“, у које су укључени сопствени естетски и идеолошки „клонови“.

Упоредо с тим, етничко „Ми“ бива претворено у главног непријатеља, у нове „Друге“, односно, речима Бојана Жикића, у искључене и презрене, „ноторне Оне“ – који постају објект шовинистичког презира, шовинизма у савременом смислу речи. Идолопоклонички однос према егоцентричном, уздигнутом „Mи“ чини аутошовинизам обликом шовинизма и у оригиналном смислу „екстремне“ љубави, а може бити посматран и као грађански шовинизам.

Желим и овде да истакнем да је аутошовинизам појам изведен из посматрања Србије. Иако сличне појаве постоје у другим друштвима, нигде, сем у Русији, нисам наишао на феномен који би, можда, завређивао оволико јаку реч. Ни по својој природи ни по распрострањености. Недавно сам сазнао да слична појава постоји у Белорусији – која је, баш као Србија и Русија, европска али незападна земља, што је, верујем, потребан али не и довољан услов за рађање аутошовинизма у једном друштву.

Ипак, чак ни непријатно слична, и много старија, појава у Русији нема исте импликације. За разлику од мале, балканске Србије, Русија је остала трансконтинентална империја, моћна чак и када делује немоћно. Русија, иако је имала историју обележену великим трагедијама и покољима Руса, у свом страдалништву нема свој Јасеновац. Чини ми се да се над руским аутошовинизмом не надвија подједнако мрачна сенка географски блиских антируских шовинизама. Иако се стиче утисак да многи у Украјини себе виде као еквивалент усташа, мислим да они немају капацитет, а можда ни жељу, да створе не само „руски Јасеновац“ већ ни одраз других, мањих мада не и мање страшних, масовних страдања којима је обележена историја живљења и умирања Срба ван Србије.

НАЛИЧЈЕ АУТОШОВИНИЗМА: Аутошовинизам је толико српски да сумњам да је могао бити српскији. Наиме, вођен је гађењем и мржњом према српству и кључним обележјима нашег идентитета, али је, истовремено, натопљен кључним, тешко видљивим, неидентитетским, дубоким обележјима српског културног обрасца, од кога не може да побегне нико ко је социјализован у Србији – без обзира коју идеологију је касније изабрао и колико далеко је отишао од Србије.

Да би разумели зашто је не само потребно већ и јако важно, зашто је од животне важности да стално говоримо и размишљамо о српском аутошовинизму, потребно је да не губимо из  вида његово наличје. Живе антисрпске шовинизме у окружењу – шовинисте који се нису напили српске крви и којима је та крв на дохват руке.

Лако је илустровати о чему говорим, али не верујем да је лако наћи моћнију илустрацију од завршних стихова „Пјесме Сребреници“, објављене у „Билтену Сребреница“, гласилу Удружења грађана „Жене Сребренице“, у Тузли, септембра 2005. године:

„Стара прича говори истину

Нема ниђе добра у Србину

И ја кажем жива је истина

Нема бољег од мртвог Србина.“

АУТОШОВИНИЗАМ И МОДЕРНОСТ: Посебност српског аутошовинизма није везана за екстремну мржњу, презир или гађење према „својима“, суштински различитим сународницима, односно екстремну љубав и афинитет према „истински“ својима – Србима који су исти као „Jа“ али се не зову као „Jа“.

Оно што га издваја од других облика елитистичке самомржње, самопорицања и самогетоизације на које сам наишао током претходних петнаестак година, било у литератури било кроз лична искуства у другим незападним друштвима – где су елите склоније друштвеном „сецесионизму“ и изражавању презира према „масама“ него у западним  – није ни вера у непоправљивост сународника, припадника сиромашнијих и слабије образованих слојева, нити интензитет згађености и презира према њима.

Кључна реч у претходној реченици је – „незападним“. Елите на не-Западу – у Србији, дакле у најближем, европском Истоку Запада, колико и у Пакистану или у Египту, у удаљенијим, азијским и афричким Истоцима Запада – централни проблем су редовно виделе у „неуспешној“ или „незадовољавајућој“ модернизацији својих друштава, а узрок тог проблема у својим сиромашним сународницима, које су биле склоне да, прво, виде као „заостале“ и „примитивне“, а касније и као „непоправљиве“. Немам овде простора да се озбиљније посветим овом проблему, али желим да истакнем пар повезаних аспеката модернизације свих незападних друштава – пошто, да је Србија западно друштво, у њој не би могао да настане аутошовинизам. Можда би у том случају говорили о „српској самомржњи“, али о (српском) аутошовинизму сигурно не би. Нисам сигуран ни да би овде морали да говоримо о аутошовинизму да Србија није – као и Русија – европско незападно друштво.

Кашњење у модернизацијским процесима и њихово значајно компримовање у односу на модернизацијску динамику на Западу, у оригиналном и обликотворном контексту касније ослобођене модерности, учинило је да шокови тих не само закаснелих већ репродуктивнх и имитаторских модернизација, и зато „неприродних“ и насилних на једном много дубљем нивоу, на не-Западу буду много већи, неравномерније распоређени и, што је кључно, да друштва постану мање хомогена, са много дубљим друштвеним поделама, које многим припадницима елите – у Србији колико и у Пакистану или Египту – делују као „културне“ и „цивилизацијске“, а не класне или статусне.

Ту је важно имати у виду и да је, у суштини, модерност постала обавеза и тежња свих, али да је (скоро) све што је модерно западно – да (скоро) ништа у модерности није од свих. Другим речима, ту ништа није наше – све је не само туђе већ и неуниверзално, западно. Зато у Србији модерно никада не може постати „наше“ на начин на који је на Западу „наше“, нити може бити исто као на Западу. Та не-истост, различитост која може бити мање или више препознатљива и деловати мање или више непожељно, једна је од полазних тачки аутошовинистичког становишта.

СРПСКА НЕГАТИВНА ЈЕДИНСТВЕНОСТ И ЈЕДИНСТВЕНОСТ СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА: Оно што аутошовинизам чини јединственим – и зашто, му, можда, и даље ни не треба одредница „српски“ – јесте схватање значајног броја отуђених „грађана“ да је реч о толико великој и тешко отклоњивој, смртној претњи да „њихов народ“, Срби који је носе у себи, не заслужује да постоји.

То је директно везано за начин на који је антиратни активизам у Србији редефинисао, оснажио и „уздигао“ схватање о српској негативној изузетности и јединствености, које је било цементирано у србофобичној идеологији, боље би било рећи титоистичког него социјалистичког југословенства, што је тема за коју није било места у овом тексту.

Овде желим да истакнем да је деведесетих година у антиратним грађанистичким круговима у Србији створена заводљива илузија, која се кристалисала око „српских“ злочина, да та „уздигнута“ и „проширена“ српска негативна изузетност односно јединственост представља истовремено велику, реалну и трансисторијску смртну опасност, неотклоњиву унутар временског хоризонта. Да је она таква и толико фатална да етничко чишћење Срба и сва друга злочињења, укључујући покоље, усмерена на српске цивиле ван Србије и на Косову, могу деловати као „излаз“, легитимна решења из угла антисрпских, шовинистичких (до)градитеља суседних држава, самопроглашених „држава“ и ентитета који су изложени оваквим српским ставовима, тумачењима и закључцима. Зато је смисленије и корисније размишљати о аутошовинизму као појави него о аутошовинистима као појединцима. Кључ је у синергији, кумулативном ефекту, а не специфичним изјавама, колико год да неке парају уши и звуче монструозно.

Када размишљамо о шовинизмима на Балкану, укључујући српски аутошовинизам, потребно је сећати се не само Сребренице већ и Јасеновца и стално имати у виду да на овим просторима етнификоване „жртве“ и „извршиоци“ претходних масовних злочина нису физички раздвојене и визија „геноцидних“ решења – превентивних, осветничких или, једноставно, државоградитељских – не живи само у главама српских шовиниста, као што сугерише слика о фаталном српском негативном изузетку.

На Балкану, као и централноафричкој Области великих језера и на многим другим местима, „никада више“ по правилу значи „никада више нама“ и редовно подразумева „још једном њима“. Зато је аутошовинизам, истовремено, шовинизам за друге и у име других. У ратовима се, поновићу то још једном, на свим странама не боре и не убијају припадници елита већ сиротиња, „субалтерни“, јако рањиви људи, и зато последња инстанца, оживотворење аутошовинистичког становишта, није аутогеноцид већ геноцид над Србима. 

Слободан Антонић је препознао одразе ове, теже видљиве али јако важне, димензије српског аутошовинизма и сковао је термин аутонацизам, али се, нажалост, овај илуминативан појам није примио. Да јесте, могли би много лакше да укажемо да је српски аутошовинизам  – који креће од Константиновићеве фантазије о „српском нацизму“ као аисторијском, не идеолошком већ више онтолошком него културалном, и антифашистичких поклича – завршио не толико у једном перверзном анти-антифашизму колико у идентитетској инверзији националсоцијалистичког порива, у нацистичкој логици окренутој ка унутра.

ОДРЕЂЕЊА АУТОШОВИНИЗМА: Аутошовинизам можемо дефинисати из два комплементарна угла. Први, ако се усредсредимо на „унутрашњост“, ако га посматрамо само из српске перспективе, може се рећи да аутошовинизам представља веровање отуђених припадника елите да су изузеци, што је праћено уоквиравањем сународника као дехуманизованих станишта културално и друштвено условљене негативне изузетности односно јединствености која је толико велика да заслужују да нестану. Мислим да једна оваква дефиниција указује и на смисао префикса „ауто“ – одбачено, наводно геноцидно „ми“ минус врло, суочено и деконтаминирано „ја“ (и исти као „ја“).  

Логику схватања о наводно позитивној изузетности „деконтаминираних“ и „неконтаминираних“ грађаниста унутар наводне негативне српске изузетности, илустроваћу ставовима Драгана Бурсаћа, изнетим 2021. године, и Сретена Угричића, изнетих 2009. Бурсаћ пише о „шаки оних који нешто вриједе и ваљају под сводом Србије“, о „људима који су доживјели катарзу, који су се денацификовани и који би из темеља мијењали затровано друштво“, док Угричић „додаје“ да им не дају „масе, које имају предност у односу на реалан квалитет и индивидуалну посебност“.

Други угао, ако уважимо „спољашњост“, антисрпско окружење, може се рећи да је српски аутошовинизам интерпретативни оквир, саткан од елитистичких тумачења замишљене српске негативне изузетности односно јединствености, у коме екстремисти из редова других народа могу пронаћи разлоге или оправдање за прогон сународника отуђених припадника српске елите који су успоставили тај оквир и који га одржавају. Одреднице „елита“ и „елитистички“ у ова два могућа одређења аутошовинизма истичу да је ту реч о друштвеним актерима који имају „ауторитет“, којима се „може веровати“, који су „међународно“ признати и уважени.

Имајући у виду природу и снагу антисрпског сентимента у региону, мислим да је могуће понудити једно још језгровитије одређење – аутошовинизам је кохерентни скуп јавно изнетих српских ставова који нуде легитимитет схватањима да је мртав Србин добар, најбољи или идеалан Србин односно да је масовна гроница једина „сигурна кућа“ за Србе. Поред тога, једна оваква дефиниција садржи и важан део одговора на питање: У чему је специфичност (српског) аутошовинизма?

ИЗАБРАНА (ГРАЂАНСКА) НАДНАЦИЈА И ОДБАЧЕНИ (СРПСКИ) НАРОД: Поред европске али незападне природе српског друштва, која је до изражаја дошла како у обликовању динамике и исхода модернизацијских процеса тако и код њиховог тумачења, постоји још најмање један критичан чинилац без кога не би било аутошовинизма, на који сам раније указао, али због склоности, по мом мишљењу непримереног, растезања овог појма у прошлост, желим поново да га истакнем.

Слика српске негативне изузетности и јединствености на којој почива аутошовинизам није слика из времена титоистичког југословенства већ једна много мрачнија и одвратнија представа, коју су, полазећи од титоистичке, створили идеолози, промотери и инспиратори грађанистичког антиратног покрета. Без њиховог учинка, настала би, можда, појава која подсећа на аутошовинизам, која има неке сличности и наликује феноменима у другим друштвима па, вероватно, не би ни била именована, али без укорењивања схватања о постојаној, практично самоодрживој и неотклоњивој или јако тешко отклоњивој културној контаминацији као објашњења „српских“ ратних злочина – не би било аутошовинизма.

Другим речима, да реално постојећи антиратни покрет у Србији није нудио  карактеристична култур-расистичка, неполитичка и неидеолошка, у суштини колективистичка тумачења не само злочина српских шовиниста већ и, како су упорно инсистирали, недовољно критичког односа укорењених, поносних Срба, „народа“, према њима – не би се појавио (ауто)шовинизам случајних Срба. Неукорењених (који верују да никада нису били културно „контаминирани“) и искорењених (који верују да су се „културно деконтаминирали“), тих врлих грађаниста који су склони да себе виде као део апартне, супериорне замишљене заједнице, грађанске (над)нације која није „изабрана“ али коју је сваки „човеколики“, „нормалан“, „неконтаминирани“ Србин морао да изабере.

По правилу, у грађанистичким наративима, антиратно, либерално „ја“ је брзо нестајало из „ми“, да би то „ми“ затим још брже и лакше прерастало у „ви“ и „они“ аутошовинистичког самопорицања и пратећег презира према „одвратној земљи“ и њеном, наводно, још одвратнијем народу.

Речима Биљане Србљановић, које је изговорила у свом популарном подкасту на сајту „Ремаркер“ 2. априла 2021. године, у епизоди „Земљо моја“: „[М]и имамо једнаку кривицу... Не би он [Милошевић] постојао да није било тих два милиона људи тог дана на Ушћу. Волели сте га бре. Значи, држали су га. Гласали су за њега... То је много једна компликована била појава, коју је изнедрила ова одвратна земља у том тренутку“.

Српски аутошовинизам је једна јако једноставна појава – нажалост одвратна, опасна и деструктивна колико и једноставна.

Зоран Ћирјаковић