КРАТКОВИДОСТ СРПСКЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ

Српска десница ми личи на политичко пиле које се запетљало у цивилизацијске кучине. Један од разлога зашто идејно и идеолошки шлајфује препознатљив је у чињеницу да њене путовође Србију виде као колонију „колективног Запада“, што је заводљива илузија, али одбијају да погледају историју западног колонијализма и деколонизације незападног света.

Нажалост, „колонијализам“ је у Србији само јефтини изговор оних који одбијају да се суоче са једноставном чињеницом да је скоро цео свет премрежен територијално неомеђеном, без-граничном неоколонијалном матрицом. Колоније су одавно непотребне, колико и данашњи, инстант антиколонијализам у Србији. Он је чедо не толико политичког и интелектуалног банкрота десне елите колико западноцентричне културалне и цивилизацијске фатморгане, која је, бојим се, све што ти моћни умови данас производе.

Паралисани чињеницом да је Србија у Европи, елитни српски националисти, с једне стране, одбијају да уваже нашу незападну историју, првенствено истовремено обликотворни и трансформативни период под османском влашћу. С друге, они одбијају да препознају да се многе политичке последице те историје могу разумети само ако узмемо у обзир друге незападне историје, укључујући, наравно, оне нама најпотребније – неевропске.

У својој, нажалост једностраној, критици српске историографије, професор Милош Ковић је у тексту „Криза српске историографије“, који је изазвао бројне реакције, два пута употребио реч „аматери“. Једном као пежоративну, „аматери и публицисти“ који критикују професионалне историографе, док се на другом месту позива на једног од највећих професионалаца: „Добро је да сваки историчар-занатлија буде бар аматер у још једној научној области, како је то предлагао још Јакоб Буркхарт.“

Нажалост, Ковић није чак ни аматер када је реч о једној од својих данас омиљених тема – (анти)колонијализму, па тврди да је „модернизација“ само „излизана пропагандна, колонизаторска мантре из средине 20. века“. Модерност и модернизација су данас кључне речи у некадашњим западним колонијама, снажно присутне чак и у свакодневном говору, и у главним критичким приступима колонијализму, деколонизацији и постколонијалном стању. Штавише, два главна спора везана за тумачење колонијализма и његових последица, која годинама потресају академску сцену, тичу се модерности, док обични људи, не само у Подсахарској Африци, где су највише гладни модерности, углавном, немају дилеме. Они су склони да модерност разумеју као синоним за богатство, растрошност и луксуз, и, по правилу, жале што немају много више модерности.

Први, старији спор, између субалтерниста, које „предводи“ историчар Дипеш Чакрабарти, и марксиста, које у том сукобу „представљају“ Славој Жижек и Вивек Чибер. У најкраћем, спор, који се разгорео међу индијском академском дијаспором на Западу, води се око неколико повезаних питања.

Да ли су западне политичке и друге идеје универзалне или су „провинцијалне“, као што је, по Чакрабатију, партикуларна и „провинцијална“ историја „Европе“, по правилу сведене на Запад, која их је изнедрила? Односно, да ли глобализација тих провинцијалних, неуниверзалних норми ван Запада производи вишеструке, алтернативне модерности, како тврде субалтернисти или, пак, настаје сингуларна, јединствена глобална модерност, како тврде марксисти, склони да у свему препознају одраз универзалне логике капитала, коју виде као кровну наддетерминацију светске историје и садашњости. 

Други спор, оригинално везан за Подсахарску Африку, још је релевантнији за разумевање Ковићевог селективног ламента над стањем српске историографије. Реч је сукобу између нигеријског политичког филозофа Олуфеми Таива, чије две последње књиге у својим насловима садрже речи „против деколонизације“ односно „Африка мора бити модерна“, и његовог великог ривала, кенијског књижевника Нгуги ва Тионга, чија је централна идеја потреба „деколонизације ума“, где колонизоване подсахарске умове види као најразорније наслеђе западног колонијализма. (Обојица одавно живе и раде на Западу.)

Могли би да кажемо, уз један број ограда, да је Таиво подсахарска Дубравка Стојановић, али проблем са Милошем Ковићем је што он није српски ва Тионго. Напротив, Ковић се поноси својим колонизованим умом колико и Дубравка Стојановић. Ковић је, нажалост, само „ћирилични“ Олуфеми Таиво. А то је овде губитничка друштвена позиција.

Уколико сте поверовали да је Србија „колонија“, онда би за вас историја Запада морала да буде минорна тема. Хоби. Морали би да се бавите историјом западних колонија и њиховом борбом – а те земље нису у Европи. У Европи их нема, нити их је било. Чак и Босна, уз Ирску главни кандидат, и под аустроугарском влашћу и под влашћу „високог представника“, добацује само до статуса „полуколоније“, као „османски“ Египат под британском влашћу. Да Босна јесте колонија, један пркосни поносни Србин у Бања Луци би већ био у затвору.

Ако, као Ковић, верујете да је „колонијализам“ кључна одредница стања данашње Србије онда не можете да се ослањате само на „европске мисаоне традиције“. У њима, сем из перспективе колонизатора, углавном апологетски, има мало о колонијализму, још мање о борби против колонијализма, и зато оне српској историографији не да не пружају „највеће сазнајне могућности“, како тврди Ковић, већ оне сакате њене сазнајне и све друге могућности.

„Српска историографија… налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача… с краја 19. и из прве половине 20. века“, пише Ковић, перјаница нове, десничарске односно националне, антиколонијалне гране српске активистичке историографије у цитираном тексту. Он у њему не именује своје главне мете, перјанице старије, левичарске, аутоколонијалне гране српске активистичке историографије, од којих је, од смрти Латинке Перовић, најистакнутија Дубравка Стојановић, самозадовољна лењивица ушушкана у нарцисоидном и селективном, ретка су другачија, сећању на „Кока-кола социјализам“.

Као добронамерни „аматер и публициста“, мој је утисак да српска историографија има превише тога заједничког са „оним што је била у време својих утемељивача“. Подједнако је кратковида. Бојим се да у нашој, углавном активистичкој, историјској науци нису, како тврди Ковић, „кључна, једноставна питања метода и циљева“ већ питања перспективе и мерила.

Аутоколонијлна Дубравка Стојановић и антиколонијални Милош Ковић гледају на исту страну, на Запад, и зато ми личе на људе који верују да човек може постати богат имитирајући богате, па се опсесивно пореде с њима. Мада, у Ковићевом случају, проблем је још већи – реч је о веровању да човек може постати слободан имитирајући поробљиваче.

Зато, шта год да „су методи и циљеви српске историографије“, чак и ако су само научни, њен проблем није само у томе како њене две закрвљене гране тумаче српску историју већ на основу чега је тумаче и с чим је самеравају. Не толико како гледају већ где гледају.

Српској историографији јесу потребни „истински продори“, али бојим се да они нису везани за „откривање нових чињеница“ већ за откривање нових перспектива и нових референтних тачака. А оне нису на Западу, где гледају и Дубравка Стојановић и Милош Ковић.

Без обзира да ли се баве „политичком историјом, историјом држава и „великих људи“ или, пак, „друштвеном, културном, привредном историјом, интелектуалном историјом, историјом менталитета, историјом свакодневног живота“ – важно је да то, изнад свега и пре свега, буду незападне историје. Јер, таква је била и српска историја.

Западна је само историја српских заблуда, лутања и два српска самопорицања –  малигног, назвао сам га случајносрпским, и нарцисоидног, које сам назвао просветитељским. Чак и утемељивач трећег, племенитог самопорицање, које сам назвао заветним, док гледа ка небу, нажалост,  не испушта Запад из вида и гади се оног Истока који је себе уписао у нас.   

Да би српска историографија могла да понуди, како прижељкује Ковић, „бар неке одговоре на велика питања нашег времена“, није довољна „смена генерација“. Још мање је довољна за њену понижену и оклеветану, народњачку односно националну страну, чији је један од путовођа Ковић. Спасоносна за српску „десницу“ – што је овде мало шта сем пежоративног назива за понос српством – може бити само промена перспективе. Научни и аматерски поглед на цео свет, посебно онај његов део који чине некадашње колоније.

Зоран Ћирјаковић