ОД СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА ДО ДОНАЛДА ТРАМПА: ПУЗЕЋА „СРБИЗАЦИЈА“ АМЕРИКЕ

дугачак текст о неколико повезаних тема. о разлозима зашто се данас може говорити о србизацији (антисрпске) Америке; о закључку да се Доналд Трамп данас бори против „постисторијског“ западног зла које је своје лице прво открило на Балкану деведесетих, и о томе како су САД стигле од Осаме бин Ладена до Зохрана Кваме Мамданија, и зашто верујем да та неочекивана историјска путања, у ствари, представља пун круг

***

Само је индијски историчар Дипеш Чакрабарти више утицао на моје разумевање Србије и односа према нама, посебно током краткотрајне, али за нас трагичне, „постисторијске“ заграде историје, од Махмуда Мамданија, такође Индуса, професора на Универзитету Колумбија. И када га не цитирам, оно што пишем о оклеветаној Србији и презреним Србима садржи одраз његових тумачења.

На њих су, пак, утицала Мамданијева искуства припадника серије стигматизованих заједница. Прво муслимана из већински хиндуистичке Индије, при томе припадника мањинске шиитске заједнице, мањине унутар мањине, затим једног од неколико десетина хиљада Јужноазијаца, углавном привилегованих, много имућнијих од (црних) Африканаца, које је Иди Амин прогнао из Уганде, и, на крају, муслимана, тада угледног професора, који је у Њујорку искусио анти-исламску хистерије после 11. септембра 2001. године.

Њена позадина је, каже Мамдани, било схватање да када незападни људи, муслимани колико и Срби, раде нешто лоше, они то раде као експоненти своје незападне заједнице, наводно оковане њеном окамењеном културом, док, када западни људи раде нешто лоше, они то раде као појединци. Проблем је, наводно, само у њима, не у „узвишеној“, продуктивној западној култури. По том схватању, Аушвиц је небитан за разумевање Немаца, 11. септембар и Сребреница су отелотворење ислама односно српства; наше суштине.

Но, повод за овај текст је обрат који је Мамдани доживео четврт века касније, у својој 79. години. Његов син Зохран изабран је 2025. године за градоначелник Њујорка, и презиме Мамдани је постало отелотворење Америке мањина, родних, расних и верских, у којој је стигматизована већинска, белачка, стрјет, мушка, поносно хришћанска Америка.

Начин како је та стигма успостављена, и како бива представљана као заслужена, у себи садржи одраз тумачења које је Махмуд Мамдани критиковао, неретко и оголио, у својим књигама и текстовима. На мене су највише утицале идеје које је изнео у тексту „Политике називања“ и књизи Добар муслиман, лош муслиман. Купио сам је случајно, 2004. године на аеродрому у Ентебеу. Требало је да летимо УН-овим авионом из Букавуа за Киншасу, али на аеродрому није било довољно горива па смо морали преко Уганде.

У неколико текстова, инспирисан овом књигом, писао сам зашто je један Србин после Сребренице, колико и један муслиман после 11. септембра, морао стално да показује да је „добар“, и зашто је подразумевано да смо не само „лоши“ већ склони да се стално враћамо на, наводно, наша фабричка подешавања – поистовећена са ванвременском културалном, цивилизацијском односно верском „машином“ која производи нацолико зло.

Тако се стигло и до аисторијских слика „исламофашизма“ и српског „клерофашизма“, и повезаних халуцинација о „смртоносном сјају“ турбо-фолка из ауторасистичке имагинације Иване Кроње, слично тумачење су „армирали“ и „глобализовали“ ауторитети као што су Ерик Горди и Матијс ван де Порт, или, примера је много, медитација Александра Ђокића о „источњачким скупинама“. Ђокић је, иначе, један од резидент „видилаца“ српског зла, тачније српства као зла, у „Радару“, недељнику који је распршеној, средњекласној култури аутошовинизма оно што је „Пешчаник“ био аутошовинизму као много ужој, елитној појави.

Расистички однос према муслиманима, који има дубоке корене, на Западу је временом проскрибован, иако, наравно, и даље присутан, док је расистички однос према нама остао непромењен, иако је данас у другом плану. „Расизам без расе“, тачније без расне разлике, много је жилавији, плус у случају Срба – хришћана, оличења слике „гадног“, „крвожедног“ Балкана, која је деведесетих сведен на „гадне“, „крвожедне“ Србе – он нема омекшавајућу, егзотичну димензију, која је чинила да однос према муслиманима буде амбивалентнији.

ЗАПАДНО АНТИЗАПАДНО СТАНОВИШТЕ: Данас постоји један другачији Запад, не само једна другачија Америка – могло би се рећи и једна срболика Америка, колико год да су ешалони америчке моћи, плитки колико и дубоки, академски колико и политички, антисрпски. У њој, четврт века после историјског 11. септембра, један белац мора да покаже да је „добар“; не толико да је либералан већ да је стварно човек, па тако и да није Трампов.

После овдашње слике „националног парка Србија“, убеђени да су окружени људима-зверима, и амерички либерали су конструисали слику сународника који им се не допадају као нељуди. „Националног парка Америка“.

ГРАМШИЈА, БРАЋО СРПСКИ НАЦИОНАЛИСТИ, ГРАМШИЈА, НЕ ХАНТИНГТОНА И ШПЕНГЛЕРА

Текст је оригинално објављен на сајту "Видовдан", као одговор на текст Бранка Радуна "Ћирјаковић, Хантингтон и цивилизацијски сукоб међу Србима". 

Као и све моћне, велике тезе, и Хантингтонова о сукобу (између) цивилизација ће наставити да живи. Засигурно на Балкану и Блиском истоку. Али, колико је постала секундарна и мало значајна, илуструју и релативно тривијалне ствари и историјски догађаји. Бугарска ћирилица на кованицама евра као и однос арапских земаља према кланици у области Газе.

„Нови светски поредак“ који је промишљао Хантингтон, можда боље од других, одавно није нови већ је постао умирући. То да о њему неко још размишља као о нечему „новом“, делом је последица чињенице да још нису јасни обриси новијег новог светског поретка, који ће га заменити. Свет је данас у међуфази чију је суштину изразио Антони Грамши у својим Затворским белешкама: „Криза се састоји управо у чињеници да старо умире, а ново се не може родити; у овом међувлашћу појављује се велики број морбидних симптома“.

СУМРАК МОКРОГОРСКОГ УМА: КАКО ЈЕ ЗАВРШИЛА РАВНА ГОРА СА „ТЕМУА“

Не иде српском национализму са Горама. Осам деценија после оригиналне, Равне, страдала је њена танушна копија на Мокрој. Било је то медијско самоубиство са два „метка“.

Први је 24. децембра 2024. године „испалио“ Слободан Антонић, једна од, тада, две друге мокрогорске виолине. Стигао је у форми колумне „Не бити ником корисни идиот“, објављене на сајту „РТ Балкан“, српске филијале утицајног руског државног медија. Кључна реч је ово „ником“, не синтагма „корисни идиот“.

На „РТ Балкан“ је пре тога име Мила Ломпара, прве мокрогорске виолине и главног јунака ове тужне националистичке приче, било поменуто само два пута. Од тада је поменуто само једном, 29. јуна. У серији будалаштина које су последњих месеци написане о Ломпару, неке као хвалоспеви неке као дисквалификације, вероватно је највећа да је „руски човек“. Мислим да је чак и Милан Антонијевић у Србији више „руски човек“ од Ломпара.

Мило Ломпар је „човек“ Слободана Георгијева. Толико су „горе“ овде постале уклете да је и „Горски вјенац“, кога Ломпар схвата као једну од својих прћија, завршио као украс – неки су у дилеми да ли у бугарском или у луксембуршком венцу. Чини ми се да „субкоманданте“ Драгана Шолака и Александре Суботић није имао много избора када је одабрао Ломпара као националистичку икебану обојене револуције којој су кумовали „Јунајтед медији“.

ПРАВОСЛАВЉЕ И СУМРАК ТЕЗЕ О „СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА“: У УКРАЈИНИ, СРБИЈИ И САД – СУКОБИ УНУТАР ЦИВИЛИЗАЦИЈА

како је србија, оптуживана да је била „атентатор“, земља која је прва „пуцала“ у мит о „крају историје“, постала „авангарда“ одумирања тезе о „сукобу цивилизација“

***

„Вера се не стиче расуђивањем. Човек се не заљубљује у жену, нити улази у утробу цркве, као резултат логичког убеђивања. Разум може да брани чин вере – али тек након што је чин почињен и након што се човек обавеже на тај чин“, Артур Кестлер

***

Жаргоном Самјуела Хантингтона, сведоци смо „православног“ крволиптања у Украјини, и звецкања оружјем између „конфучијанске“ Кине и Тајвана, колико и „будистичке“ Северне и Јужне Кореје. Све су трагичнији сукоби на граници Камбоџе и Тајланда, такође „будистичких“ земаља.

У Сирији, Асадову диктатуру је заменила серија покоља алавита, заједнице „необичних“ муслимана. Грађански рат у Судану, најкрвавији оружани сукоб који се данас води, рат је између муслимана, где иза једне стране најснажније стоји Египат, а иза друге Уједињени Арапски Емирати.

Хантингтон је Латинску Америку посматрао као једну од „три главне компоненте“ западне цивилизације, и „изданак“ њене европске, најстарије компоненте, па је Трампову интервенцију у Венецуели корисно посматрати као наставак хладноратовског чишћења западног „дворишта“, његовог потенцијално најисплативијег ћошка.

Ниједан од ових сукоба није хантингтоновски – међуцивилизацијски. Штавише, ако савремени свет, и светски поредак који поново бива преобликован, посматрамо кроз призму „сукоба цивилизација“ разумећемо мало тога.

Ипак, историја, која је одавно свирала крај „крају историје“, није одлучила да оконча „сукоб цивилизација“. Али, на пример, чак и одлука Доналда Трампа да на Божић нареди бомбардовање исламиста на северу Нигерије више је ствар његове „жеље да добије публицитет“ и створи утисак да нешто чини против пробуђене „Исламске државе“, чија су главна упоришта данас у Африци, него одговор на „нападе на хришћане“ – који су много учесталији, и погубнији по хришћанско становништво, у ДР Конго и на северу Мозамбика.

Прве озбиљне пукотине у Хантингтоновој тези, чинило се пророчанској, појавиле су се унутар „православне цивилизације“, у Грузији 2008. године. Али главни повод за њено преиспитивање, па и одбацивање – и то унутар конзервативних академских, медијских и политичких кругова који су јој били склони, неретко се и клели у њу – везан је за брзину и меру у којој је рат у области Газе, који је почео Хамасовим злочиначким нападом на Израел 7. октобра 2023. године, од огледног хантингтоновског, интерцивилизацијског, прерастао у главни интрацивилизацијски – сукоб унутар западне цивилизације.

ЗАШТО ГОВОРИМО О АУТОШОВИНИЗМУ

(ауто)биографија једног појма – од суочавања са аутогеноцидом у Камбоџи до препознавања аутошовинизма у Србији

* * *

Један од првих проблема који се јављају када се суочимо са новим феноменом јесте како га именовати.  У тексту у „НИН-у“, у коме сам 2006. године по први пут покушао да именујем нову појаву, написао сам да је можемо назвати ауторасизам или аутошовинизам.

Склоност префиксу „ауто“ дугујем вишегодишњем интересовању за аутооријентализам. То је појам који је оригинално коришћен да опише клеветнички однос локалних елита, углавном интелектуалних, у бившим колонијама у Азији и Африци према својим младим, сиромашним државама и сиромашнијим, углавном слабије образованим и „мање модерним“ сународницима. Он садржи ружне „оријенталистичке“ стереотипе сличне онима помоћу којих су западни центри академске и политичке моћи правдали колонијализам, који је, сем португалског, окончан шездесетих година прошлог века.

Директан подстицај да скујем појам аутошовинизам – који се испоставио као најадекватнији назив нове појаве која је подсећала на сродне феномене у другим незападним друштвима, али нисам нашао поредиво велики и екстреман преседан –  дошао је током путовања у Камбоџу, годину дана раније. Посета „пољима смрти“ у близини Пном Пена и Сијам Рипа навела ме да прочитам књигу Камбоџа, 1975-1978: рандеву са смрћу, где се реч аутогеноцид појављује на задњој корици и у прилогу уредника овог зборника научних радова о трагедији земље која се после свргавања крвавог режима Пол Пота једно време звала Кампућија.

По повратку у Србију, у текстовима Петра Луковића, као и у неким објавама на интернет форуму „Замисли Србију“, назирао сам сродну, чинило ми се пол-потовску жудњу за брисањем, за анхилацијом (значајног дела) сопственог народа.

КАКО ЈЕ ПОБЕДИО ОБОЈЕНУ РЕВОЛУЦИЈУ

Тешко је онима који су претходних годину дана рушили Александра Вучића. Неретко (само)хипнотисани, убеђени не толико да ће пасти колико да је већ пао. Није лако дочарати спој разочарања, фрустрација и неверице који је оковао академску и селебрити авангарду друге српске обојене револуције када је, негде половином новембра, схватила да ни Дијана Хрка, спојем свог огромног личног бола и предиво великог једа, није успела да оживи њихову клинички мртву некрополитичку побуну „крвавих шака“ (и шапа).

Могу мислити колико је тешко када поверујете да ће, ако га не оборите, крај света доћи сутра, а онда се, годину дана касније, суочите са чињеницом да није пао, а апокалипса се дешава само у вашој глави. Како ли је тек ономе што је на Сајму нудио лажну Вучићеву књигу – сугеришући да су непобедиви. Да би књига о њиховом поразу била бела, без текста.

Само Вучић може да нам каже како је победио обојену револуцију. Ово је текст о томе како су му помогли да их победи. Трајало је много дуже него што је очекивао, али тако то иде са фундаменталистичким покретима, посебно када су удвојени – с једне стране, командне, секуларно-космополитски, с друге, пешачке, локнасто-исусовски.

СУОЧАВАЊЕ СА НАМА: СРПСКИ КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ И (НЕ)СЛОБОДА ГОВОРА

слатке илузије Бориса Малагурског и Часлава Д. Копривице, и горчина дубоког српства

 

„Сад ова одисеја кроз Европу показала ми је да не-не, ми смо исто део света, само дајте нам мало времена да се очистимо од свега, да се мало позабавимо собом, и кроз неколико година имаћемо народ који ће бити способан да кроз још неколико година изгради неки систем који је сличан овим државама кроз које смо прошли на нашем путу“, Студент Виктор Ђорђиоски, један од српских (држава то смо ми) „Лејева“, после одисеје бициклом кроз Европу до Стразбура, дуге 1400 километара, 6 држава и 12-14 дана, у „Утиску недеље“, 20. априла 2025.

 

У Србији не постоји друштвена слобода говора – и зато ово није текст о осамнаест људи са седамнаест индекса пред једном камером. Нагласио сам ово друштвена из два разлога.

Први је чињеница да се не (само)цензуришем због режима – он није извор неслободе говора са којом живим. Напротив, верујем да нема много људи којима би се оно што мислим о том непоказаном осамнаестом индексу, а што немам друштвену слободу да јавно кажем, допало више него Александру Вучићу.

Други разлог се тиче твита Бориса Малагурског, који је повод за овај текст:

„Океј је подићи индекс у позоришту.

Океј је не подићи, попут Јездића.

Океј је хвалити оне који су подигли индекс.

Океј је критиковати их.

Океј је хвалити оне који не подигну индекс.

Океј је критиковати и њих.

Кад ово научимо, схватићемо шта значи слобода говора.“

Мало је необичан смисао у коме Малагурски користи појам „слобода говора“, али је јако инспиративан. Наиме, када каже „слобода говора“ он мисли на слободу говора као слободу и од друштвене репресије, не само од државне. То помаже да боље разумемо важан апсект наше различитости у односу на Запад – различитости која редовно бива или инфантилизована (да „научимо“) или представљана као болест (да се „излечимо“).

ЦЕНА ТРОЈЕДНОГ СРПСТВА

Није добро када елите не пристају на свој народ. Једна од последица је самопорицање, које је у Србији добило неколико облика, саздано на илузијама о српству. Малигно, случајно српско, склоно да проклиза у аутошовинизам, сместило се у елитне кругове које је корисно посматрати као против дома спремне. Али, њихове успехе не можемо разумети ако не узмемо у обзир отуђеност дела елите који се поноси својим српством; чињеницу да се насупрот против дома спремних стоје за домовину неспремни.

Главни разлози зашто су једни спремни а други нису су, у суштини, исти. Оно што многе елитне „левичаре“ у Србији гура ка самопрезиру, што је деструктивна емоција, не разликује се много од онога што „десничаре“ води ка самогађењу, које је паралишуће. Нажалост, деловање велике већине политичара и јавних интелектуалаца у Србији је вођено оним што нисмо, и што не можемо да постанемо, а не оним што јесмо.

На први поглед, олакшавајућа околност је да оно што јесмо није једнозначно. Српство је идентитетски интегрално, јединствено, али оно је подељено, где најважнији аспект поцепаности није везан за упадљиве, државне границе. На просторима српства постоји више „центра“, од којих су данас два у Србији, и препознатљиво је неколико српских културних образаца. Историја је учинила да унутарсрпске разлике постану дубоке, „цивилизацијске. Нисам сигуран да се у један народ могу уселити много дубље и подмуклије од оних које су учиниле да српство постане троједно. 

ЗАПАД ИЛИ ЗАВЕТ, ЖИВИ СРБИ КАО ПРИМИСАО

Овај краћи текст сам издвојио из дописаног за нову верзију јако дугачког текста ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА, који приређујем за рукопис књиге „За домовину неспремни“

***

… У ћорсокак у коме је завршила, Србију су заједничким снагама угурали леви и десни баштиници илузија Доситеја Обрадовића. Овај мителојропски Србин је елите у Србији, коју је волео али која му је била страна, усмерио ка мимикрији која подсећа на колонијалну. Србија је Доситеју била недокучива, његовим наследницама је неприхватљива.

Овде постоји и трећи сегмент елите, који се није конституисао као нека „трећа Србија“. Они су, нажалост, углавном само посматрали културни рат између два крила доситејевшина.

Подсете ме понекад на америчке „спасене“, пост-протестантске, „поново рођене“ хришћане – оличава их Џорџ „Даблју“ Буш, млађи од два председника Буша. Они су склони да верују, у суштини, у два и по Христова доласка – што је тумачење до кога су стигли правећи есхатолошку слагалицу од исечака из Старог и Новог завета. Ово „и по“ тиче се тренутка, између два доласка, оглашеном звуком налик труби, када Христ уздиже „спасене“ на Небо – да са „трибина“, удобно заваљени поред Њега, гледају „остављене“ како се седам година муче у „трибулацијама“, пре него што ће бити „спасени“ они међу њима који преживе „партизански“ рат против Антихриста који је завладао Земљом.

Тако отприлике треба посматрати природу небеске, светосавске отуђености овог, трећег дела елите, који је од Србије и Срба одустао не због Запада већ због Завета. Они су, имам утисак, убеђени да су обезбедили места на небеским „трибинама“ и ми, каљави, овоземаљски Срби их не занимамо много. Њихово метастазирано „Ја“ је умотано у Завет па није лако водите колико је нарцисоидно и неспојиво са „ми“ српског национализма. 

Хенри Кисинџер је једном рекао да је проблем Ирана што његове вође, победници у револуцији која је постала исламска, не могу да се определе да ли је Иран нација или циљ. 

Проблем Србије је још већи. Бојим се да су се путовође српског национализма одлучиле и направиле два самопоражавајућа избора. Једни су изабрали оно што не може да буде, православну западну нацију, оличава их Војислав Коштуница колико и Мило Ломпар, други су одабрали циљ, који се изметнуо у заветну идеологију. Оличава их Жарко Видовић. Они лебде изнад Србије.

МОЖЕ ЛИ СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРЕЖИВЕТИ ПРЕТВАРАЊЕ ЗАВЕТА У ИДЕОЛОГИЈУ?

„Та прича транге-франге, као да ти можеш да мењаш Косово за Републику Српску. Не можеш да мењаш, зато што Републике Српске не би било да није Косовског завета. Не можеш да уништиш сопствене корене”, речи су проф. др Дарка Ђога, изговорене у једном подкасту, које су оставиле снажан утисак на његове бројне поштоваоце.

Верујем да многи нису свесни да је Ђого постао ударник једног идентитетског „транге-франге“ – мењања српства за Завет. Ова подмукла мењажа унижаваног за најузвишеније се уселила у српски национализам и смањује његову, ионако малу, политичку снагу у Србији.

НЕГАТИВНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ СРПСКИХ САМОПОРИЦАЊА: ПЕРВЕРЗИЈА КОСМОПОЛИТИЗМА И ДВА КАСТРИРАНА НАЦИОНАЛИЗМА

Само индиректно, о Радомиру Константиновићу, Милу Ломпару и Жарку Видовићу, успут и о митрополиту Амфилохију, Милошу Ковићу, Сретену Угричићу, о. Ђогу, Слободану Милошевићу и „не-Андреју“   

Има околности када људе, део једне заједнице, поседне необична помама. Поверују да нису оно што јесу, и то им постане јако важно. Многи себе, и свет око себе, почну да посматрају очима које нису њихове и постану заслепљени тако створеном причином.

Ова илузија, Мило Ломпар је назвао самопорицање, у Србији је недавно постала важна друштвена чињеница. Убрзо је прерасла идеолошки оквир, на „левици“, у коме се појавила. Временом смо добили још два, битно бенигнија, мање жалосна али подједнако поражавајућа, „десничарска“ самопорицања. Ломпар је идеолог једног од њих.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ У ВЕНЦУ САМОПОРИЦАЊА: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА КА ИСТРАЗИ СРБА

Има тих ситуација када, бежећи на различите стране од нечега што им се гади, што не прихватају, што виде као претњу или загађење, људи заврше у истој тачки. То је судбина завађених елита у Србији, данас поседнутих са три српска самопорицања.

Она су овде оличена у схватању да темељне одреднице живог српства – један или више његових конститутивних чиниоца и димензија, било идентитетских, упадљивих, било дубоко културалних, које су свеприсутне али се манифестују индиректно, кроз карактеристичне изборе, схватања, тумачења и поступке на које утичу, и чине да им будемо битно више склони него другима – представљају деформације, патологије или неприхватљива одступања од замишљене норме; „нормалности“ која обично бива конструисана кроз нарцисоидну, западноцентричну и/или класно-статусну призму.

Самопорицање је, једноставно, одбацивање дела онога што српство чини српством. Оно укључује и пребацивање стварног у недопуштено, а недостижног у обавезно.

ЛАКШЕ ЈЕ СА НАЦИОНАЛИЗМОМ: ДАВУД И МИЛО УМЕСТО „БОРЕ И РАМИЗА“

Две речи, избори и испити – звуче слично, почињу на „и“, имају шест слова, оцењивање се подразумева. Забраните испите, претворите себе од оцењиваног у оцењивача, и објавите „листу неких од квалификационих критеријума бирања кандидата за листу“, која мора да победи и ако изгуби на изборима који нису заказани.

„Кандидат“, изгубила се множина већ у следећем реду, учинила је да једнина из објаве „Studenata U Blokadi“ на „Твитеру“ буде дочекана коментаром – „Црта се Мило Ломпар“. И у другим реакцијама на ову вест, „кандидат“ (у једнини) је, углавном, добио исто име („Већ видим господина Мила Ломпара који предводи студенте!“) и неколико надимака (од „Коштуница 2.0“ до „резервни Шешељ“). 

Историја се не понавља, али корисно је посматрати с чим се све римује. Шта све од наше прошлости одзвања у садашњости, како и колико? Можемо ли да чујемо одјек прохујалих крвавих и обојених револуција? Или, вођени нашим жилавим културним обрасцем, верујемо да је не толико могуће колико да се мора почети од нуле? Да ће „свињску хунту“ заменити народна власт.

СУМРАК СРПСКИХ УМОВА: ТРЕБА ЛИ ДА БУДЕ УПРОПАШТЕНА АНТИ-НАРОДНА ПРОСВЕТА?

Слободан Антонић је, верујем искрено, забринут за судбину „народне просвете“. Прво је у тексту „Кад се пропусте прилике“ написао да „све више професора заправо увиђа да је државни универзитет пред егзистенцијалном опасношћу да буде упропаштен, а са тим и наша народна просвета“, да би две недеље касније његова велика брига ескалирала.

На почетку следеће колумне, објављене под насловом „Народна просвета на издисају“, најагилнији идеотворац национализма и повезаних српских становишта каже да „свако коме је на срцу српска просвета не може а да не буде очајан кад види шта се с њом дешава“, да би је закључио тврдњом да смо „сада у положају да морамо спасавати макар оно што имамо, а што је озбиљно угрожено. Оно што је преостало од наше народне просвете. А она је буквално на издисају. Један сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити.“

О ПОЛИЦЕНТРИЧНОСТИ СРПСТВА, НАШЕМ НАЈТЕЖЕМ БРЕМЕНУ

Ово је кратaк извод из радног текста књиге коју припремам

Историја, а имали смо је превише, стварала је маглу која је олакшала српским елитама да избегавају суочавање са нашим простором, и да га поједностављују сводећи га на Европу, обично болесну. Главна разлика између елитних националиста и грађаниста је у томе што први тврде да има лека а други да га нема.

Поносно српске елите су излаз из простора, динамичне цивилизацијске локације на коме лежи матица српства, тражиле преко менталне конструкције о некаквом мосту између Истока и Запада и сеоба, што је олакшала чињеница да су оне тема једног од највећих романа српске књижевности. Не треба губити из вида да је нама „Исток“ јужно, а „Запад“ углавном северно. Да се у њему није сместила потреба да се побегне од Балкана, и његове оријенталне самобитности, појам „Југоисточна Европа“ би ми био много прихватљивији.

Мислим да је измишљени историјски мост, у стварности само очајнички зазивани идентитетски мостобран без моста, елитама у Србији требао како би себе пребациле на Запад – из наше оријенталности, док су им сеобе служиле да билдују нарцисоидне илузије о српском европејству. „Матице српска“, још једна пластична, растегљива конструкција, олако је бркана са матицом српства. Хабзбуршки, мителојропски простори, у које је историја изместила делове српства, постали су матица карактеристичног елитизма и иних зала која су, храњена ослобођеном доситејевштином, из њега изникла јужно од Саве и Дунава.

АНОМИЈА ИЛИ АУТОШОВИНИЗАМ: КА СЛИЦИ СРБИЈЕ КАО ПАТОЛОГИЈЕ, СОЦИОЛОШКИМ ПУТЕМ

О посрбљивању аномије или у шта се претвори идеја Емила Диркема када се ње дохвати заробљени ум окован идејама Радомира Константиновића

„ШТА НАМ ФАЛИ?“ Иако се то редовно губи из вида, једна од кључних речи српског аутошовинизма, штавише главна оса око кога се кристалише, јесте модерност – тачније карактеристично тумачење модернизације Србије коме се приклонио важан део елите.

Аутошовинистички однос према (српској) нацији, временом све више и („нижој“) класи, који је добио централно место у култури аутошовинизма, носећи су али, ипак, изведени.

Аутошовинизам се развио из негативног односа припадника левичарске елите према резултатима модернизације Србије. Клеветнички однос према српству, у коме се препознаје и жудња ка (само)уништењу „непросвећене“ нације, изведен је из схватања да овде не само да модернизација није успела, да смо добили „модернизацију без модерности“, већ да је модерност овде немогућа.

Пут до различитих облика самопорицања српске елите, и аутошовинизма, који представља екстремни облик малигног, случајносрпског самопорицања, води преко једног једноставног питања: „Шта је то фалично у нашем друштву?“. У „Утиску недеље“ га је, почетком марта 2025. године, поставио Огњен Радоњић, јавни интелектуалац који је интелектуално стерилан колико и надмен, али то не значи да је без утицаја.

ОД ЗАПАДНОГ КАО „УНИВЕРЗАЛНОГ“ КА СРПСКОМ КАО „ПАТОЛОШКОМ“, ФИЛОЗОФСКИМ ПУТЕМ: ОДГОВОР СЛОБОДАНУ ДИВЈАКУ

Иако ме у једном тексту „нацртао“ важан, мада невољни, учесник полемике - о поносно српским „корисним идиотима“, који верују да нису оно што јесу, и сродним елитним политичким бићима опхрваним супер-егом - недостајао је мој матични број и број ципела, нисам покушао да се диретно укључим и одговорим док нисам поменут именом.

Оно што ме обрадовало у овој полемици, вођеној за време антивладиних протеста крајем 2024. и почетком 2025. године, није само то што су Часлав Копривица и Милош Ковић били лични у својој критици Мила Ломпара већ и чињеница да су, без да, макар симболички, негде помену моје име, преузели моје кључне аргументе – због којих сам остракован (и) међу „антизападним“ снагама.

Много више него политичка коректност, веровање да смо „прави“ Европљани у западноликој једнини и кукавичлук актера јавне сцене, који хране каријеризам и дубоко-културално условљена склоност „сигурици“, наметнули су схватање да полемике не треба да буду личне. Али, фокус на лично је овде често преко потребан. Он нам помаже да разгрнемо маглу начелног и препознамо суштину неких мистификованих проблема.

БЕОГРАД, МАРТ И СВЕТ

„Ми смо бесни зато што смо света свесни“, писало је на транспаренту који је држала ученица, мислим да није стигла до трећег разреда, током подневне блокаде раскрснице Француске и Душанове, једног од носећих стубова београдског „круга двојке“.

Око поносно „бесне“ је било неколико пунолетних особа и њених педесетак другара, који би требало да похађају наставу у оближњој Првој београдској гимназији, једном од два главна инкубатора самопорекнутих елитиста у Србији. Други је „Пета“.

Бес је једно од осећања којим су обележени протести, док је „свет“ не само једна од кључних речи протеста већ га, као и „бесна“ девојчица, блокадери и њихова подршка виде као супротност Србије. У стварности, нисам сигуран да је Србија икада била више свет него данас, када се препознају обриси једног новог, Трамповог и Путиновог света.

МИМОИЛАЖЕЊА УМЕСТО СРЕТЕЊА: ОД СИЛОВАЊА СРБИЈЕ КА ИСТРАЗИ НЕПИСМЕНИХ

 „Не разумем и не желим да разумем било кога ко не подржава студенте – интелигентне, проницљиве, исправне, пристојне, истрајне, непоколебљиве, неустрашиве, јасне, ненасилне… Или подржаваш њихове захтеве или не разумеш баш баш ништа“, написала је на „Твитеру“ Ана Новаковић, новинарка телевизије којој би више пристајао назив „Н(ДХ)1“.

Проблем није у капацитетима њеног мозга већ у томе да се поноси чињеницом да је искључила оно чиме располаже. Уосталом, исто захтевају мегаинтелектуални чланови „ПроГласа“ и Мило Ломпар, „српски глас“ који је постао њихова патриотска икебана.

НАПРЕД У МЕРИТОКРАТСКИ ФЕУДАЛИЗАМ: ОД ОСВИЊИВАЊА ДО СТРАСТИ ЗА ЉУДОКОЉЕМ

Морис и Роберт набили су свињу на мотку, подигли је онако тешку и спремни чекали. У тишини, изнад скореле крви, одједном су изгледали тајанствено.

Џек проговори гласно.

„Ова глава је за звер. То је дар.“

Тишина је прихватила дар и улила им страхопоштовање. Глава је остала на месту, мутних очију, незнатно искежена, зуба поцрнелих од крви. Одједном су сви потрчали што су брже могли, кроз шуму, према отвореној плажи.

Сајмон је остао где је био, попут смеђе сличице, скривен лишћем. Чак и кад затвори очи, видео је крмачину главу. Полусклопљене очи свиње, мутне од бескрајног цинизма живота одраслих, уверавале су Сајмона да је све то лоше.

„То знам.“

Схватио је да је говорио наглас. Брзо је отворио очи и видео главу како се весело цери на чудном светлу дана, не обазирући се на муве, просута црева, чак ни на понижавајући положај на коцу.

Сајмон окрену главу и облиза суве усне.

Дар за звер. Хоће ли звер доћи по дар? Глава као да се слаже са мном, помислио је. Бежи, рече глава немо, врати се осталима. Шалим се – зашто би се мучио? Само си погрешио, то је све. Мало те боли глава, можда од нечега што си појео. Врати се, дете, рече глава немо.

Сајмон подиже поглед, осећајући тежину мокре косе, и загледа се у небо. Горе је, први пут, било облака; велике набрекле куле штрчале су изнад острва, сиве, беличасте и бакарне. Облаци су седели на тлу; лучили су, цедили из часа у час ову загушљиву, мучну врућину. Чак и лептири су напустили чистину где је крв капала с изопачене, искежене главе. Сајмон погну главу, пажљиво жмурећи, и покри очи рукама. Под дрвећем није било сенки, али све је било бисерасто скамењено, па је све оно стварно заправо деловало нејасно, као привиђење. Хрпа црева постала је црна грудва мува што су зујале попут тестере. После неког времена откриле су Сајмона. Преждеране, слетеле су му на поточиће зноја да пију. Голицале су га испод ноздрва и скакутале му по бутинама. Биле су црне и зеленкасте и безбројне. Испред Сајмона, Господар мува је стајао на мотки и кесио се. Сајмон је најзад одустао и погледао; видео је беле зубе, мутне очи, крв. Приковао је поглед за тај древни, неизбежни знак препознавања. У Сајмоновој десној слепоочници крв поче да удара у мозак.

Господар мува, Вилијем Голдинг

* * * * *

У једном од првих извештаја са блокаде Аутокоманде 27. јануара, новинарка „Данаса“, (не)службеног гласника српског аутошовинизма, написала је да студенти „од звука пиштаљки и вувузела не могу да… чују ни сопствене мисли“.

То је, обично, знак да су ствари кренуле погрешним путем; да нешто треба мењати. Но, сведоци смо крвожедне обојене револуције која рачуна на безумље и која је стигматизовала мишљење. Штавише, по Вучића ствари стоје горе него што се може закључити из лапидарног обелодањивања ове, на први поглед, непријатне истине.