ПРАВОСЛАВЉЕ И СУМРАК ТЕЗЕ О „СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА“: У УКРАЈИНИ, СРБИЈИ И САД – СУКОБИ УНУТАР ЦИВИЛИЗАЦИЈА

како је србија, оптуживана да је била „атентатор“, земља која је прва „пуцала“ у мит о „крају историје“, постала „авангарда“ одумирања тезе о „сукобу цивилизација“

***

„Вера се не стиче расуђивањем. Човек се не заљубљује у жену, нити улази у утробу цркве, као резултат логичког убеђивања. Разум може да брани чин вере – али тек након што је чин почињен и након што се човек обавеже на тај чин“, Артур Кестлер

***

Жаргоном Самјуела Хантингтона, сведоци смо „православног“ крволиптања у Украјини, и звецкања оружјем између „конфучијанске“ Кине и Тајвана, колико и „будистичке“ Северне и Јужне Кореје. Све су трагичнији сукоби на граници Камбоџе и Тајланда, такође „будистичких“ земаља.

У Сирији, Асадову диктатуру је заменила серија покоља алавита, заједнице „необичних“ муслимана. Грађански рат у Судану, најкрвавији оружани сукоб који се данас води, рат је између муслимана, где иза једне стране најснажније стоји Египат, а иза друге Уједињени Арапски Емирати.

Хантингтон је Латинску Америку посматрао као једну од „три главне компоненте“ западне цивилизације, и „изданак“ њене европске, најстарије компоненте, па је Трампову интервенцију у Венецуели корисно посматрати као наставак хладноратовског чишћења западног „дворишта“, његовог потенцијално најисплативијег ћошка.

Ниједан од ових сукоба није хантингтоновски – међуцивилизацијски. Штавише, ако савремени свет, и светски поредак који поново бива преобликован, посматрамо кроз призму „сукоба цивилизација“ разумећемо мало тога.

Ипак, историја, која је одавно свирала крај „крају историје“, није одлучила да оконча „сукоб цивилизација“. Али, на пример, чак и одлука Доналда Трампа да на Божић нареди бомбардовање исламиста на северу Нигерије више је ствар његове „жеље да добије публицитет“ и створи утисак да нешто чини против пробуђене „Исламске државе“, чија су главна упоришта данас у Африци, него одговор на „нападе на хришћане“ – који су много учесталији, и погубнији по хришћанско становништво, у ДР Конго и на северу Мозамбика.

Прве озбиљне пукотине у Хантингтоновој тези, чинило се пророчанској, појавиле су се унутар „православне цивилизације“, у Грузији 2008. године. Али главни повод за њено преиспитивање, па и одбацивање – и то унутар конзервативних академских, медијских и политичких кругова који су јој били склони, неретко се и клели у њу – везан је за брзину и меру у којој је рат у области Газе, који је почео Хамасовим злочиначким нападом на Израел 7. октобра 2023. године, од огледног хантингтоновског, интерцивилизацијског, прерастао у главни интрацивилизацијски – сукоб унутар западне цивилизације.

ЗАШТО ГОВОРИМО О АУТОШОВИНИЗМУ

(ауто)биографија једног појма – од суочавања са аутогеноцидом у Камбоџи до препознавања аутошовинизма у Србији

* * *

Један од првих проблема који се јављају када се суочимо са новим феноменом јесте како га именовати.  У тексту у „НИН-у“, у коме сам 2006. године по први пут покушао да именујем нову појаву, написао сам да је можемо назвати ауторасизам или аутошовинизам.

Склоност префиксу „ауто“ дугујем вишегодишњем интересовању за аутооријентализам. То је појам који је оригинално коришћен да опише клеветнички однос локалних елита, углавном интелектуалних, у бившим колонијама у Азији и Африци према својим младим, сиромашним државама и сиромашнијим, углавном слабије образованим и „мање модерним“ сународницима. Он садржи ружне „оријенталистичке“ стереотипе сличне онима помоћу којих су западни центри академске и политичке моћи правдали колонијализам, који је, сем португалског, окончан шездесетих година прошлог века.

Директан подстицај да скујем појам аутошовинизам – који се испоставио као најадекватнији назив нове појаве која је подсећала на сродне феномене у другим незападним друштвима, али нисам нашао поредиво велики и екстреман преседан –  дошао је током путовања у Камбоџу, годину дана раније. Посета „пољима смрти“ у близини Пном Пена и Сијам Рипа навела ме да прочитам књигу Камбоџа, 1975-1978: рандеву са смрћу, где се реч аутогеноцид појављује на задњој корици и у прилогу уредника овог зборника научних радова о трагедији земље која се после свргавања крвавог режима Пол Пота једно време звала Кампућија.

По повратку у Србију, у текстовима Петра Луковића, као и у неким објавама на интернет форуму „Замисли Србију“, назирао сам сродну, чинило ми се пол-потовску жудњу за брисањем, за анхилацијом (значајног дела) сопственог народа.

КАКО ЈЕ ПОБЕДИО ОБОЈЕНУ РЕВОЛУЦИЈУ

Тешко је онима који су претходних годину дана рушили Александра Вучића. Неретко (само)хипнотисани, убеђени не толико да ће пасти колико да је већ пао. Није лако дочарати спој разочарања, фрустрација и неверице који је оковао академску и селебрити авангарду друге српске обојене револуције када је, негде половином новембра, схватила да ни Дијана Хрка, спојем свог огромног личног бола и предиво великог једа, није успела да оживи њихову клинички мртву некрополитичку побуну „крвавих шака“ (и шапа).

Могу мислити колико је тешко када поверујете да ће, ако га не оборите, крај света доћи сутра, а онда се, годину дана касније, суочите са чињеницом да није пао, а апокалипса се дешава само у вашој глави. Како ли је тек ономе што је на Сајму нудио лажну Вучићеву књигу – сугеришући да су непобедиви. Да би књига о њиховом поразу била бела, без текста.

Само Вучић може да нам каже како је победио обојену револуцију. Ово је текст о томе како су му помогли да их победи. Трајало је много дуже него што је очекивао, али тако то иде са фундаменталистичким покретима, посебно када су удвојени – с једне стране, командне, секуларно-космополитски, с друге, пешачке, локнасто-исусовски.

СУОЧАВАЊЕ СА НАМА: СРПСКИ КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ И (НЕ)СЛОБОДА ГОВОРА

слатке илузије Бориса Малагурског и Часлава Д. Копривице, и горчина дубоког српства

 

„Сад ова одисеја кроз Европу показала ми је да не-не, ми смо исто део света, само дајте нам мало времена да се очистимо од свега, да се мало позабавимо собом, и кроз неколико година имаћемо народ који ће бити способан да кроз још неколико година изгради неки систем који је сличан овим државама кроз које смо прошли на нашем путу“, Студент Виктор Ђорђиоски, један од српских (држава то смо ми) „Лејева“, после одисеје бициклом кроз Европу до Стразбура, дуге 1400 километара, 6 држава и 12-14 дана, у „Утиску недеље“, 20. априла 2025.

 

У Србији не постоји друштвена слобода говора – и зато ово није текст о осамнаест људи са седамнаест индекса пред једном камером. Нагласио сам ово друштвена из два разлога.

Први је чињеница да се не (само)цензуришем због режима – он није извор неслободе говора са којом живим. Напротив, верујем да нема много људи којима би се оно што мислим о том непоказаном осамнаестом индексу, а што немам друштвену слободу да јавно кажем, допало више него Александру Вучићу.

Други разлог се тиче твита Бориса Малагурског, који је повод за овај текст:

„Океј је подићи индекс у позоришту.

Океј је не подићи, попут Јездића.

Океј је хвалити оне који су подигли индекс.

Океј је критиковати их.

Океј је хвалити оне који не подигну индекс.

Океј је критиковати и њих.

Кад ово научимо, схватићемо шта значи слобода говора.“

Мало је необичан смисао у коме Малагурски користи појам „слобода говора“, али је јако инспиративан. Наиме, када каже „слобода говора“ он мисли на слободу говора као слободу и од друштвене репресије, не само од државне. То помаже да боље разумемо важан апсект наше различитости у односу на Запад – различитости која редовно бива или инфантилизована (да „научимо“) или представљана као болест (да се „излечимо“).

ЦЕНА ТРОЈЕДНОГ СРПСТВА

Није добро када елите не пристају на свој народ. Једна од последица је самопорицање, које је у Србији добило неколико облика, саздано на илузијама о српству. Малигно, случајно српско, склоно да проклиза у аутошовинизам, сместило се у елитне кругове које је корисно посматрати као против дома спремне. Али, њихове успехе не можемо разумети ако не узмемо у обзир отуђеност дела елите који се поноси својим српством; чињеницу да се насупрот против дома спремних стоје за домовину неспремни.

Главни разлози зашто су једни спремни а други нису су, у суштини, исти. Оно што многе елитне „левичаре“ у Србији гура ка самопрезиру, што је деструктивна емоција, не разликује се много од онога што „десничаре“ води ка самогађењу, које је паралишуће. Нажалост, деловање велике већине политичара и јавних интелектуалаца у Србији је вођено оним што нисмо, и што не можемо да постанемо, а не оним што јесмо.

На први поглед, олакшавајућа околност је да оно што јесмо није једнозначно. Српство је идентитетски интегрално, јединствено, али оно је подељено, где најважнији аспект поцепаности није везан за упадљиве, државне границе. На просторима српства постоји више „центра“, од којих су данас два у Србији, и препознатљиво је неколико српских културних образаца. Историја је учинила да унутарсрпске разлике постану дубоке, „цивилизацијске. Нисам сигуран да се у један народ могу уселити много дубље и подмуклије од оних које су учиниле да српство постане троједно. 

ЗАПАД ИЛИ ЗАВЕТ, ЖИВИ СРБИ КАО ПРИМИСАО

Овај краћи текст сам издвојио из дописаног за нову верзију јако дугачког текста ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА, који приређујем за рукопис књиге „За домовину неспремни“

***

… У ћорсокак у коме је завршила, Србију су заједничким снагама угурали леви и десни баштиници илузија Доситеја Обрадовића. Овај мителојропски Србин је елите у Србији, коју је волео али која му је била страна, усмерио ка мимикрији која подсећа на колонијалну. Србија је Доситеју била недокучива, његовим наследницама је неприхватљива.

Овде постоји и трећи сегмент елите, који се није конституисао као нека „трећа Србија“. Они су, нажалост, углавном само посматрали културни рат између два крила доситејевшина.

Подсете ме понекад на америчке „спасене“, пост-протестантске, „поново рођене“ хришћане – оличава их Џорџ „Даблју“ Буш, млађи од два председника Буша. Они су склони да верују, у суштини, у два и по Христова доласка – што је тумачење до кога су стигли правећи есхатолошку слагалицу од исечака из Старог и Новог завета. Ово „и по“ тиче се тренутка, између два доласка, оглашеном звуком налик труби, када Христ уздиже „спасене“ на Небо – да са „трибина“, удобно заваљени поред Њега, гледају „остављене“ како се седам година муче у „трибулацијама“, пре него што ће бити „спасени“ они међу њима који преживе „партизански“ рат против Антихриста који је завладао Земљом.

Тако отприлике треба посматрати природу небеске, светосавске отуђености овог, трећег дела елите, који је од Србије и Срба одустао не због Запада већ због Завета. Они су, имам утисак, убеђени да су обезбедили места на небеским „трибинама“ и ми, каљави, овоземаљски Срби их не занимамо много. Њихово метастазирано „Ја“ је умотано у Завет па није лако водите колико је нарцисоидно и неспојиво са „ми“ српског национализма. 

Хенри Кисинџер је једном рекао да је проблем Ирана што његове вође, победници у револуцији која је постала исламска, не могу да се определе да ли је Иран нација или циљ. 

Проблем Србије је још већи. Бојим се да су се путовође српског национализма одлучиле и направиле два самопоражавајућа избора. Једни су изабрали оно што не може да буде, православну западну нацију, оличава их Војислав Коштуница колико и Мило Ломпар, други су одабрали циљ, који се изметнуо у заветну идеологију. Оличава их Жарко Видовић. Они лебде изнад Србије.

МОЖЕ ЛИ СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРЕЖИВЕТИ ПРЕТВАРАЊЕ ЗАВЕТА У ИДЕОЛОГИЈУ?

„Та прича транге-франге, као да ти можеш да мењаш Косово за Републику Српску. Не можеш да мењаш, зато што Републике Српске не би било да није Косовског завета. Не можеш да уништиш сопствене корене”, речи су проф. др Дарка Ђога, изговорене у једном подкасту, које су оставиле снажан утисак на његове бројне поштоваоце.

Верујем да многи нису свесни да је Ђого постао ударник једног идентитетског „транге-франге“ – мењања српства за Завет. Ова подмукла мењажа унижаваног за најузвишеније се уселила у српски национализам и смањује његову, ионако малу, политичку снагу у Србији.

НЕГАТИВНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ СРПСКИХ САМОПОРИЦАЊА: ПЕРВЕРЗИЈА КОСМОПОЛИТИЗМА И ДВА КАСТРИРАНА НАЦИОНАЛИЗМА

Само индиректно, о Радомиру Константиновићу, Милу Ломпару и Жарку Видовићу, успут и о митрополиту Амфилохију, Милошу Ковићу, Сретену Угричићу, о. Ђогу, Слободану Милошевићу и „не-Андреју“   

Има околности када људе, део једне заједнице, поседне необична помама. Поверују да нису оно што јесу, и то им постане јако важно. Многи себе, и свет око себе, почну да посматрају очима које нису њихове и постану заслепљени тако створеном причином.

Ова илузија, Мило Ломпар је назвао самопорицање, у Србији је недавно постала важна друштвена чињеница. Убрзо је прерасла идеолошки оквир, на „левици“, у коме се појавила. Временом смо добили још два, битно бенигнија, мање жалосна али подједнако поражавајућа, „десничарска“ самопорицања. Ломпар је идеолог једног од њих.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ У ВЕНЦУ САМОПОРИЦАЊА: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА КА ИСТРАЗИ СРБА

Има тих ситуација када, бежећи на различите стране од нечега што им се гади, што не прихватају, што виде као претњу или загађење, људи заврше у истој тачки. То је судбина завађених елита у Србији, данас поседнутих са три српска самопорицања.

Она су овде оличена у схватању да темељне одреднице живог српства – један или више његових конститутивних чиниоца и димензија, било идентитетских, упадљивих, било дубоко културалних, које су свеприсутне али се манифестују индиректно, кроз карактеристичне изборе, схватања, тумачења и поступке на које утичу, и чине да им будемо битно више склони него другима – представљају деформације, патологије или неприхватљива одступања од замишљене норме; „нормалности“ која обично бива конструисана кроз нарцисоидну, западноцентричну и/или класно-статусну призму.

Самопорицање је, једноставно, одбацивање дела онога што српство чини српством. Оно укључује и пребацивање стварног у недопуштено, а недостижног у обавезно.

ЛАКШЕ ЈЕ СА НАЦИОНАЛИЗМОМ: ДАВУД И МИЛО УМЕСТО „БОРЕ И РАМИЗА“

Две речи, избори и испити – звуче слично, почињу на „и“, имају шест слова, оцењивање се подразумева. Забраните испите, претворите себе од оцењиваног у оцењивача, и објавите „листу неких од квалификационих критеријума бирања кандидата за листу“, која мора да победи и ако изгуби на изборима који нису заказани.

„Кандидат“, изгубила се множина већ у следећем реду, учинила је да једнина из објаве „Studenata U Blokadi“ на „Твитеру“ буде дочекана коментаром – „Црта се Мило Ломпар“. И у другим реакцијама на ову вест, „кандидат“ (у једнини) је, углавном, добио исто име („Већ видим господина Мила Ломпара који предводи студенте!“) и неколико надимака (од „Коштуница 2.0“ до „резервни Шешељ“). 

Историја се не понавља, али корисно је посматрати с чим се све римује. Шта све од наше прошлости одзвања у садашњости, како и колико? Можемо ли да чујемо одјек прохујалих крвавих и обојених револуција? Или, вођени нашим жилавим културним обрасцем, верујемо да је не толико могуће колико да се мора почети од нуле? Да ће „свињску хунту“ заменити народна власт.

СУМРАК СРПСКИХ УМОВА: ТРЕБА ЛИ ДА БУДЕ УПРОПАШТЕНА АНТИ-НАРОДНА ПРОСВЕТА?

Слободан Антонић је, верујем искрено, забринут за судбину „народне просвете“. Прво је у тексту „Кад се пропусте прилике“ написао да „све више професора заправо увиђа да је државни универзитет пред егзистенцијалном опасношћу да буде упропаштен, а са тим и наша народна просвета“, да би две недеље касније његова велика брига ескалирала.

На почетку следеће колумне, објављене под насловом „Народна просвета на издисају“, најагилнији идеотворац национализма и повезаних српских становишта каже да „свако коме је на срцу српска просвета не може а да не буде очајан кад види шта се с њом дешава“, да би је закључио тврдњом да смо „сада у положају да морамо спасавати макар оно што имамо, а што је озбиљно угрожено. Оно што је преостало од наше народне просвете. А она је буквално на издисају. Један сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити.“

О ПОЛИЦЕНТРИЧНОСТИ СРПСТВА, НАШЕМ НАЈТЕЖЕМ БРЕМЕНУ

Ово је кратaк извод из радног текста књиге коју припремам

Историја, а имали смо је превише, стварала је маглу која је олакшала српским елитама да избегавају суочавање са нашим простором, и да га поједностављују сводећи га на Европу, обично болесну. Главна разлика између елитних националиста и грађаниста је у томе што први тврде да има лека а други да га нема.

Поносно српске елите су излаз из простора, динамичне цивилизацијске локације на коме лежи матица српства, тражиле преко менталне конструкције о некаквом мосту између Истока и Запада и сеоба, што је олакшала чињеница да су оне тема једног од највећих романа српске књижевности. Не треба губити из вида да је нама „Исток“ јужно, а „Запад“ углавном северно. Да се у њему није сместила потреба да се побегне од Балкана, и његове оријенталне самобитности, појам „Југоисточна Европа“ би ми био много прихватљивији.

Мислим да је измишљени историјски мост, у стварности само очајнички зазивани идентитетски мостобран без моста, елитама у Србији требао како би себе пребациле на Запад – из наше оријенталности, док су им сеобе служиле да билдују нарцисоидне илузије о српском европејству. „Матице српска“, још једна пластична, растегљива конструкција, олако је бркана са матицом српства. Хабзбуршки, мителојропски простори, у које је историја изместила делове српства, постали су матица карактеристичног елитизма и иних зала која су, храњена ослобођеном доситејевштином, из њега изникла јужно од Саве и Дунава.

АНОМИЈА ИЛИ АУТОШОВИНИЗАМ: КА СЛИЦИ СРБИЈЕ КАО ПАТОЛОГИЈЕ, СОЦИОЛОШКИМ ПУТЕМ

О посрбљивању аномије или у шта се претвори идеја Емила Диркема када се ње дохвати заробљени ум окован идејама Радомира Константиновића

„ШТА НАМ ФАЛИ?“ Иако се то редовно губи из вида, једна од кључних речи српског аутошовинизма, штавише главна оса око кога се кристалише, јесте модерност – тачније карактеристично тумачење модернизације Србије коме се приклонио важан део елите.

Аутошовинистички однос према (српској) нацији, временом све више и („нижој“) класи, који је добио централно место у култури аутошовинизма, носећи су али, ипак, изведени.

Аутошовинизам се развио из негативног односа припадника левичарске елите према резултатима модернизације Србије. Клеветнички однос према српству, у коме се препознаје и жудња ка (само)уништењу „непросвећене“ нације, изведен је из схватања да овде не само да модернизација није успела, да смо добили „модернизацију без модерности“, већ да је модерност овде немогућа.

Пут до различитих облика самопорицања српске елите, и аутошовинизма, који представља екстремни облик малигног, случајносрпског самопорицања, води преко једног једноставног питања: „Шта је то фалично у нашем друштву?“. У „Утиску недеље“ га је, почетком марта 2025. године, поставио Огњен Радоњић, јавни интелектуалац који је интелектуално стерилан колико и надмен, али то не значи да је без утицаја.

ОД ЗАПАДНОГ КАО „УНИВЕРЗАЛНОГ“ КА СРПСКОМ КАО „ПАТОЛОШКОМ“, ФИЛОЗОФСКИМ ПУТЕМ: ОДГОВОР СЛОБОДАНУ ДИВЈАКУ

Иако ме у једном тексту „нацртао“ важан, мада невољни, учесник полемике - о поносно српским „корисним идиотима“, који верују да нису оно што јесу, и сродним елитним политичким бићима опхрваним супер-егом - недостајао је мој матични број и број ципела, нисам покушао да се диретно укључим и одговорим док нисам поменут именом.

Оно што ме обрадовало у овој полемици, вођеној за време антивладиних протеста крајем 2024. и почетком 2025. године, није само то што су Часлав Копривица и Милош Ковић били лични у својој критици Мила Ломпара већ и чињеница да су, без да, макар симболички, негде помену моје име, преузели моје кључне аргументе – због којих сам остракован (и) међу „антизападним“ снагама.

Много више него политичка коректност, веровање да смо „прави“ Европљани у западноликој једнини и кукавичлук актера јавне сцене, који хране каријеризам и дубоко-културално условљена склоност „сигурици“, наметнули су схватање да полемике не треба да буду личне. Али, фокус на лично је овде често преко потребан. Он нам помаже да разгрнемо маглу начелног и препознамо суштину неких мистификованих проблема.

БЕОГРАД, МАРТ И СВЕТ

„Ми смо бесни зато што смо света свесни“, писало је на транспаренту који је држала ученица, мислим да није стигла до трећег разреда, током подневне блокаде раскрснице Француске и Душанове, једног од носећих стубова београдског „круга двојке“.

Око поносно „бесне“ је било неколико пунолетних особа и њених педесетак другара, који би требало да похађају наставу у оближњој Првој београдској гимназији, једном од два главна инкубатора самопорекнутих елитиста у Србији. Други је „Пета“.

Бес је једно од осећања којим су обележени протести, док је „свет“ не само једна од кључних речи протеста већ га, као и „бесна“ девојчица, блокадери и њихова подршка виде као супротност Србије. У стварности, нисам сигуран да је Србија икада била више свет него данас, када се препознају обриси једног новог, Трамповог и Путиновог света.

МИМОИЛАЖЕЊА УМЕСТО СРЕТЕЊА: ОД СИЛОВАЊА СРБИЈЕ КА ИСТРАЗИ НЕПИСМЕНИХ

 „Не разумем и не желим да разумем било кога ко не подржава студенте – интелигентне, проницљиве, исправне, пристојне, истрајне, непоколебљиве, неустрашиве, јасне, ненасилне… Или подржаваш њихове захтеве или не разумеш баш баш ништа“, написала је на „Твитеру“ Ана Новаковић, новинарка телевизије којој би више пристајао назив „Н(ДХ)1“.

Проблем није у капацитетима њеног мозга већ у томе да се поноси чињеницом да је искључила оно чиме располаже. Уосталом, исто захтевају мегаинтелектуални чланови „ПроГласа“ и Мило Ломпар, „српски глас“ који је постао њихова патриотска икебана.

НАПРЕД У МЕРИТОКРАТСКИ ФЕУДАЛИЗАМ: ОД ОСВИЊИВАЊА ДО СТРАСТИ ЗА ЉУДОКОЉЕМ

Морис и Роберт набили су свињу на мотку, подигли је онако тешку и спремни чекали. У тишини, изнад скореле крви, одједном су изгледали тајанствено.

Џек проговори гласно.

„Ова глава је за звер. То је дар.“

Тишина је прихватила дар и улила им страхопоштовање. Глава је остала на месту, мутних очију, незнатно искежена, зуба поцрнелих од крви. Одједном су сви потрчали што су брже могли, кроз шуму, према отвореној плажи.

Сајмон је остао где је био, попут смеђе сличице, скривен лишћем. Чак и кад затвори очи, видео је крмачину главу. Полусклопљене очи свиње, мутне од бескрајног цинизма живота одраслих, уверавале су Сајмона да је све то лоше.

„То знам.“

Схватио је да је говорио наглас. Брзо је отворио очи и видео главу како се весело цери на чудном светлу дана, не обазирући се на муве, просута црева, чак ни на понижавајући положај на коцу.

Сајмон окрену главу и облиза суве усне.

Дар за звер. Хоће ли звер доћи по дар? Глава као да се слаже са мном, помислио је. Бежи, рече глава немо, врати се осталима. Шалим се – зашто би се мучио? Само си погрешио, то је све. Мало те боли глава, можда од нечега што си појео. Врати се, дете, рече глава немо.

Сајмон подиже поглед, осећајући тежину мокре косе, и загледа се у небо. Горе је, први пут, било облака; велике набрекле куле штрчале су изнад острва, сиве, беличасте и бакарне. Облаци су седели на тлу; лучили су, цедили из часа у час ову загушљиву, мучну врућину. Чак и лептири су напустили чистину где је крв капала с изопачене, искежене главе. Сајмон погну главу, пажљиво жмурећи, и покри очи рукама. Под дрвећем није било сенки, али све је било бисерасто скамењено, па је све оно стварно заправо деловало нејасно, као привиђење. Хрпа црева постала је црна грудва мува што су зујале попут тестере. После неког времена откриле су Сајмона. Преждеране, слетеле су му на поточиће зноја да пију. Голицале су га испод ноздрва и скакутале му по бутинама. Биле су црне и зеленкасте и безбројне. Испред Сајмона, Господар мува је стајао на мотки и кесио се. Сајмон је најзад одустао и погледао; видео је беле зубе, мутне очи, крв. Приковао је поглед за тај древни, неизбежни знак препознавања. У Сајмоновој десној слепоочници крв поче да удара у мозак.

Господар мува, Вилијем Голдинг

* * * * *

У једном од првих извештаја са блокаде Аутокоманде 27. јануара, новинарка „Данаса“, (не)службеног гласника српског аутошовинизма, написала је да студенти „од звука пиштаљки и вувузела не могу да… чују ни сопствене мисли“.

То је, обично, знак да су ствари кренуле погрешним путем; да нешто треба мењати. Но, сведоци смо крвожедне обојене револуције која рачуна на безумље и која је стигматизовала мишљење. Штавише, по Вучића ствари стоје горе него што се може закључити из лапидарног обелодањивања ове, на први поглед, непријатне истине.

МАЖЕ ЛИ СЕ ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА НА ПАЛАЧИНКЕ?

Добили смо нову револуција која траје. За сада, њено трајање се мери недељама. Не деценијама, као у случају претходне револуције која је овде трајала. Обично кажемо да је та револуција, која је имала крвав почетак и мало мање крвав крај, била социјалистичка, мада мислим да је, из српског угла, корисније посматрати као титоистичку.

Она је Србима донела корозивну аутономију Косова и Војводине, док је Хрватима поставила темеље друге независне државе Хрватске. Све нас је частила са неколико деценија „Кока-кола социјализма“, како га је назвала Радина Вучетић, данас једна од водећих професорки пленумашица, идеолошких „мајки“ наше деце која не једу паризер и боре се за „'Волт' неолиберализам“, под слоганом – ум једе суши, снага га доставља по снегу и леду.

„КАРДИОПИРИН“ ИЛИ „ОРТОМОЛ“, ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Многи људи не купују „Нутелу“ јер је скупа. Неки је много воле, и могу да је купе, али су, стари и болесни као ја, добили шећерну болест па не могу да је једу – и зато је не купују. Можда је та никада прежаљена, слатка љубав разлог зашто су ми на снимцима са блокираних факултета, дељеним на друштвеним мрежама, у очи упале теглице „Нутеле“.

Неки класно привилеговани „мислећи људи“ и „ботови“ имају псе, па и даље комуницирају. Сазнао сам тако да су једном господину, који несебично помаже „нашу децу“ на факултетима, када их је питао шта им треба, нека од наше деце рекла – „Ортомол“.

Можда су само чула да је добар и не знају колико је скуп. Реч је о једном од факултета у центру Београда на коме студирају наша деца која, ако нису класно привилегована, а већина сигурно није, могу да очекују да ће постати. Да ће бити део елите и, можда, гостовати у „Утиску недеље“, који ће, бојим се, „деведесете“ растегнути до 22. века.

„Нутела“ и „Ортомол“ су у мојим очима постали симболи „обојене револуције“, која још није именована иако има своју боју, крваво-црвену фарбу. Почео сам да се питам: Могу ли „Нутела“ и „Ортомол“да промене ток српске историје?

„Ортомол имун“, прашак „намењен за дијететски третман имуних дефицијенција“, вероватно је најскупљи коктел витамина и „елемената у траговима“ који се продаје у Србији. Производи се у Немачкој, од стране компаније „Die Orthomol pharmazeutische Vertriebs GmbH“, што је један од разлога зашто се одлично продаје на Врачару и у другим елитним деловима Београда. О њима смо склони да говоримо као о „круг двојке“, иако се неки не налазе у кругу двојке.

Не знам како се продаје у апотекама у Борчи, Овчи и Крњачи, што су оклеветани делови града које је „круг двојке“, и десни и левичарски, склон да види као своју супротност. Не само у класном смислу – ћевапчићи, „немачки маслац 82 %“ и замрзнути пилићи на понудама у „Лидлу“, већ и у начитаном и „писменом“, цивилизацијско-културном смислу.

У свести београдских елитиста, елите која је отуђена али није лажна, Врачар и Борча су постали симболи две неспојиве Србије. Хипнотисани митом о „повратку деведесетих“, они нису у стању да вида да Србија која је данас „друга“ не живи на Врачару већ у Борчи. „Други“, што значи подређени, понижени и ућуткани, одавно не станују у „кругу двојке“.

Колико видим, „Ортомол“ се не продаје у Бангладешу – најјефтиније је наручити га брзом поштом из Сингапура. Знам зашто се не продаје. Месечна зарада текстилних радника је довољна за три кутије – по 30 кесица, што је количина потребна једној особи за месец дана. Проблем је што породица мора нешто и да једе. „Ортомол“, наиме, нема храњиву вредност. Подразумева се да сте сити.

Зашто говорим о Бангладешу када говорим о „нашој деци“ и њиховим потребама?

Прво, наша деце кажу да је Србија свет, хоће немачки „Ортомол“ и „Нутелу“, која може да се купи и у Бангладешу, али је није лако наћи – зато што нема много оних који је траже. Има много оних који траже радне дозволе и визе, за Немачку или Србију, јер им је у Бангладешу, буквално, страшно. Открио сам колико је то велики ужас, али не знам да ли становници Даке, главног града, верују да таквог ужаса и страхоте „нема нигде“, сем у Бангладешу.

Друго, скоро сви у Србији, и млади и здрави и ми стари и болесни, на себи имају нешто што је сашивено у Бангладешу, од стране исцеђених, хронично преморених људи, који се много зноје док дуго и тешко раде, али, ипак, не могу себи да приуште једну теглицу „Нутеле“.

Наши обојени револуционари су склони да верују – присутно је то и код старијих генерација, мада има другачије импликације и мањи покретачки потенцијал – да треба да се зноје само у теретани или клубовима. Да треба да раде креативно, за компјутером, кул и опуштено, у лепим, пријатним просторима, где се нико не зноји и сви имају све зубе и „добар укус“.

Није мало оних који верују и да су не-Европљани, и лошије образовани Срби – који углавном гласају за Александра Вучића, па су неки млади и паметни склони да их виде као баласт, лузере и стадо – (под)људи који треба да се зноје и диринче. Да праве паметне телефоне и одећу коју талентовани и, кажу, више вредни, прави људи воле да носе; чисте улице и ве-цее; обезбеђује оно што је – у Србији, не и у Бангладешу – постало подразумевано. Да раде оно што наше космополите, „Европљани“, виде као послове који су испод њиховог нивоа.

Наши млади и паметни воле да виде себе као највреднију садашњост и једину вредну будућност Србије. Чини ми се да су неки склони да закључе и да Вучићеви „паризер људи“ заслужују још мање него што имају и да би било најбоље да некако нестану. Њихова, у црвено обојена, револуција је више средњокласна борба за привилегије него политичка.

Ретко су у стању да артикулишу неки циљ који се не своди на флоскулу да све у Србији треба да буде „како треба“ – која одрaжава једну питку, двовалентну фантазија. С једне стране, то „како треба“ значи онако како мисле да је на Западу. С друге, онако како њима треба.

Зато је, бојим се, и смисао нарцисоидног, „грађанског“ слогана „ми смо будућност“, којим су обележени протести, првенствено везана за, можда само подсвесно али упадљиво, веровање да су супериорни, бољи и вреднији од осталих. Да само они и задовољење њихових статусних потреба треба да буду мера ствари у Србији и њеног будућег стања.

Њихова обојена, „грађанска“ револуција која траје је, у суштини, питање је да ли више анти-народна или не-народна, средњокласна контрареволуција добитника у транзицији који нису задовољни добицима. Само на први поглед, реч је о новој инкарнација претходне, петооктобарске, која је била народни бунт. Штавише, сиромашни, раднички слојеви и незапослени су омогућили да дође до промена 5. октобра – иако су их нове власти убрзо издале и претвориле у губитнике у транзицији и слепачкој (пре)европеизацији Србије.

До ове велике промене, препознатљиве у чињеници да немамо само антирежимски већ и, све очитије, анти-народни бунт, дошло је првенствено захваљујући друштвено разорном учинку телевизија „Н1“ и „Нова С“. Оне су не само антирежимско становиште натопиле аутошовинизмом већ су, што је још погубније, аутошовинистичка и сродна становишта „одвезале“ од (анти)националног и обезбедила им подједнако важну, класну димензију.

„Три прста, три зуба!“, како је на „Редиту“, једној од популарних друштвених мрежа, и ретких које су „само-модериране“, суштину овог новог, истовремено метастазираног и распршеног (анти)српског зла, изразио један обојени револуционар. Захваљујући не само двема луксембуршким телевизијама, већ и медијима као што су „Радар“, „Данас“ и „Недељник“, који је најподмуклији и најотровнији, добили смо, поред аутошовинизма елитних кругова на левици, и капиларну, „демократизовану“, средњокласну културу аутошовинизма.

Трећи разлог зашто је Бангладеш данас корисна референца, у антивладиним, „Јунајтед“ и сродним медијима, који обликују слику Србије и света у главама младих и паметних – као и „урбане“ средње класе која их данас слави и храбри, где нема мало оних који се куну у „Ортомол“ – може се чути тврдња да је Србија „европски Бангладеш“. Мера колико је будаласта, у Београду се види у боји коже возача стално растућег броја градских аутобуса.

Давно ми је упало у очи да је један од пионира бангладешизације Србије Немања Рујевић. Он воли да самерава Србију са Немачком – и то је оно где уме да му се јави „Бангладеш“, који нема везе са Бангладешом. Сигуран сам да овај угледни српско-немачки новинар није страни плаћеник – тачније да не пише ништа што не мисли, а не можемо га кривити што се добро плаћа оно што мисли. Био сам и ја некада те среће, али сам променио мишљење.

Српско мишљење које се добро плаћа се није променило. Оно је деведесетих у Србији било „друго“, да би 5. октобра 2000. године постало „прво“. Назвао сам га случајно српским. Данас је оно једно од српских становишта, при томе, по много чему, суштински је више српско од поносно српског становишта. На пример, мало шта је српскије од раних симптома наших самопорицања – „ужас“, „ово је страшно“ и „нема нигде“, профаног тројства „само овде“ фундаментализма, који полако разједа српство и Србију.

Има и истински ужасног, нама не толико непознатог колико незамисливог. Много је по свету тих „нигде“, места која не постоје у свести оних који када кажу „свет“ мисле на ушећерену слику Запада.

Бангладеш је једна од земаља на дну Трећег, а постоји и још сиромашнији, Четврти свет, у који спада Чад, где се види много тога што нам је у овде постало непојмљиво. Србија је  близу дна само Првог света – богатог и јако развијеног. Односно, у жаргону Програма Уједињених нација за развој, наша је једна од земаља са „јако високим људским развојем“.

Индекс „перцепције корупције“, пошто није могуће измерити корупцију, каже да смо 104. од 180 држава за које постоје подаци. Што се стопе убистава тиче, где је добро бити што ниже пласиран, Србија је 146. – док је последњи, дакле најбољи, Оман, на 179. месту.

Ако слушате наше обојене „ласте“, или нове „прелетачевиће“, као што је бивши министар Срђан Вербић, могли би да закључите да је овде „ужас“ и „страшно“ – „јер смо дозволили да корупција и криминал постану нормална ствар“.

Нажалост, криминал је свуда, па и у Оману, једна од нормалних ненормалности. Колико је она велика у Србији добија смисао само ако је поредимо са другим земљама. Ако, при томе, узмемо у обзир да је, на пример, Оман „апсолутистичка монархија“, слика постаје јаснија.

Име данашњег владара, султана Хајтама бин Тарика, поданици су сазнали када је отворена запечаћена коверта, у присуству мушких чланова породице, потенцијалних наследника, у којој је био лист папира на коме је име следећег султана написао вољени султан Кабус бин Саид. Он је Оманом владао неколико месеци мање од 50 (педесет) година.  

Иначе, никада се нисам осећао толико безбедно као у Оману, Пекингу и (Асадовој) Сирији. Само, тамо би „наша деца“ била у затвору или на дну масовне гробнице. Крваво-црвена боја би била једно од њихових животних искустава. Можда последње.

Какав је свет, шта све постоји и чега нема у његовим деловима, тешко можете сазнати из наших традиционалних медија. У њима има јако мало тога смисленог што није геополитика, углавном избељене слике Запада и оцрњене Русија, плус велике несреће, природне или политичке. На друштвеним медијима, свет је углавном сведен на тривијално, аспирационо и сензационалистичко. Зато су наша деца склона да свој свет поистовете са целим светом.

А у њему је, примера ради, и Чад, који има више од 18 милиона становника, али донедавно је био, а прилично сам сигуран да је и даље, једна је од земаља Четвртог света које троше мање струје од једне зграде у Вашингтону – седишта Светске банке.

У Бобо-Дјуласу, другом по величини граду у Буркини Фасо, који има универзитет, мање од десет посто становника има (уведену) струју. У испитним роковима се учи ноћу – дању се обично раде јако „знојави“, непријатни послови –  под светиљкама на главном тргу. Ниједан други трг, нити улица, нису осветљени. У Буркини Фасо је, према подацима УНЕСКА, писмено 34,6 % људи старости између 25 и 65 година. У Србији 98,8 %.

Бобо-Дјуласу је свет. Увек био, као и Београд. Мада, питање је да ли је Србија икада више била свет него од 2012. године, када је изашла из „краја историје“; из туђег временског тока.

Наравно, ове државе су релевантне само ако, када говорите о Србији, говорите о свету – а то је оно на чему инсистирају наша нарцисоидна деца, која воле да кажу „ми смо будућност“. Но, мислим да до њих неки аспекти стварности Србије, наше садашњости, још теже допиру него (стварни) свет – у коме, поред Немачке, постоје Оман, Бангладеш и Чад.

Србија је стара и све старија. Овде царују „Кардиопирин“ и „Корега“. Млади и здрави ће постати стари и болесни. При томе, закони демографије су неумољиви колико и закони природе. Зато није могуће побећи од наше садашњости. Она станује у сваком „ми“ у Србији.

Зоран Ћирјаковић

УЛОГА КОРИСНИХ ИДИОТА У (СЛУЧАЈНО)СРПСКОЈ ОБОЈЕНОЈ РЕВОЛУЦИЈИ

Иако није могуће установити када је погрдни израз „корисни идиот“ ушао у употребу, да ли је Лењинов или не, он је одавно постао свеприсутан. При томе, нисам сигуран да је у једном привидно пост-идеолошком друштву могуће имати неку истакнуту улогу и не постати нечији корисни идиот. Израз се толики често користи да је постао свеприсутан, али његово одомаћивање није одагнало поспрдне конотације.

Када се суочимо са „револуцијама“, какве год оне биле, онда немамо избора, морамо да говоримо и о корисним идиотима. Мило Ломпар је 23. децембра у Лучанима постао корисни идиот барјактара културе аутошовинизма, мислим да је и даље непотребно рећи српског. Слободан Антонић је дан касније, текстом који је насловио „Не бити никоме корисни идиот“, постао корисни идиот власти.

„Моје поколење већ је у четири наврата било у прилици да буде политички, па и животно изманипулисано. Први пут 1989. када се рушио социјализам, други пут 2000. када је обаран Милошевић, трећи пут 2012. када су обарани 'жути', и ево сада 2024. када многи мисле да је дошао крај напредњацима… Стога сада, четврти пут, подучен искуством, не гледам само ко треба да оде, већ и ко се спрема да дође“, написао је Антонић у можда најхрабријем тексту у дугачкој серији јако храбрих, одличних текстова, које два пута месечно објављује сајт „Русија Данас“, и закључује:

„Зато, најмање што можемо да урадимо јесте да не дозволимо да нас хватају на слатка ласкања и романтичне сентименте. Не будимо никоме корисни идиоти – ма колико да нас хвалили и тапшали по рамену. Боље је данас бити исмевани 'неверни Тома", него се сутра вајкати: 'где ми је била памет'.“

Нажалост, на политичкој сцени одавно не постоји трећа страна. Зато јавни интелектуалац, неко ко верује да треба да буде друштвено ангажован а није случајни Србин, или нешто много горе, данас у Србији може да буде или „чекач аутобуса“ и „случајни пролазник“ или корисни идиот једне од две стране на политичкој сцени – Александра Вучића односно случајно-српских зилота из „Прогласа“, који су склони да проклизавају у малигно самопорицање и аутошовинизам.

Бити антирежимски националиста је постала не толико политички празна колико потенцијално погибељна позиција. Немогуће је, из тог, трећег српског политичког становишта јавно рећи нешто смислено о протестима наших „обојених револуционара“ и истог тренутка не постати корисни идиот једне од две реално постојеће стране.

Колико је та позиција клизава сведочи и склоност неких фрустрираних националиста да посматрају и Владимира Путина као, у суштини, Вучићевог корисног идиота, али их је срамота да то јасно кажу. Нажалост, ако верујете да подржавати Вучића значи „ботовати“, онда није могуће промишљати главну разлика између „Русије Данас“ и „Информера“ – чињеницу да је руски државни медиј јако пристојан и бира речи безрезервне подршке Вучићу.

Свако ко се усуђује да сам, слободно мисли, овде ризикује да постане корисни идиот онога о коме овде није дозвољено мислити; ко се мора неограничено мрзети. И Антонић и ја смо сада корисни идиоти истог човека. Антонић ће то остати и ако никада (поново) не оде у проказану „Ћирилицу“ Миломира Марића, што, познајући га прилично добро из свог прошлог живота, верујем да неће.

Слично звучи, па наши људи лако побркају „бити користан“ (некоме) са „имати корист“ (за себе). Уосталом, све нас дубока култура у којој смо социјализовани, културни образац који сви делимо, наводи да верујемо да свако ко уме да мисли мора да мисли исто као ми и да су све наше „истине“, па и оне најмање, велике, квазирелигиозне истине са великим „И“. 

Нису сви корисни идиоти исти. Ствари са Ломпаром стоје битно другачије него са Антонићем. Да би могли њега да разумемо, и његов премијерни мајданолики, корисно-идиотски јавни наступ у Лучанима, важно је да не губимо из вида да „имати корист“ (за себе) не значи да ће та корист бити финансијска или на неки други начин материјална.

Она може бити само идентитетска. Ако је неко поседнут месијанским комплексом, не треба очекивати да се тај самолансирани човеко-бог може задовољити новцем. Када је један такав „спасилац“ српства политички имптотентан, он своје спасилачке амбицији може да задовољи само као „фикус“, привезак данас једине реално постојеће, случајносрпске опозиције.

У стању сам да говорим о корисним идиотима зато што говорим (и) о себи и зато што су ме реакције на моје ставове одавно навеле да размишљам о смислу те ућуткујуће етикете.

Наиме, и идеолошки и идентитетски, ја сам лутао много више од Антонића, који није мало лутао, па сам давно спалио заводљиву илузију, коју је Антонић истакао у наслову цитираног текста. Постао сам свестан да чак и онда када политички релевантна особа, сасвим искрено, може се рећи и наивно, јавно критикује једну страну и одбија да постане њен користан идиот – она самим тим чином јавно израженог одбијања постаје корисни идиот супротне стране.

Суштина је да је реч о друштвеној позицији коју не бирате сами. У њу вас, једноставно, одведу ваши јавно изнети ставови. Чињеница да сте се усудили да мислите онако како није пожељно мислити, и да то јавно кажете.

При томе, оно што је стигматизовано у вези корисних идиота није толико сам став, који сте се одлучили да изнесете, колико чињеница да сте се усудили да мислите о нечему о чему није дозвољено мислити: „Оно што стадо мрзи понајвише је онога ко мисли различито: не толико због самог мишљења, већ због безобразлука да жели да мисли самостално, што је њима потпуно непознато.“

„Стадо“ оних који овде имају све зубе је убедило себе да зато не могу бити овце. У том, другом српском „стаду“, данас се налазе и младо-лепи, „обојени револуционари“, којима старост још није почела да вади зубе, и њихова селебрити подршка, која, имам утисак, жваће више уз помоћ импланта него мостова. Уста су, наиме, једно од места где се лако препознају класне и статусне привилегије у вишеструко поцепаној Србији, која је одавано најдубље подељена класно – на „свезубе“ и „крезубе“.

Подршка Вучићу, била експлицитна или имплицитна, овде је – у друштвено релевантним јавним круговима, онима који имају референтну моћ и могу да вам обезбеђују, или ускраћују, друштвени (и други) капитал, уважавање и дистинкцију – постала нешто много горе. „Денквербот“, забрањена мисао.

Подржати Вучића је представљено као не мислити; бити плаћеник или будала, или и једно и друго; сендвичарити и ботовати – што значи бити машина, нешто подљуско, што не уме или не жели да мисли. Суочен са том чињеницом, и неспособношћу да искључим мозак, или га некако самом себи извадим, као свој мото сам изабрао – мислим, дакле ботујем.

Наиме, неретко је једини начин да одбаците лаж, стигму или клевету – да је пригрглите и тако оголите њену апсурдност. Наравно, биће оних који су толико нарцисоидни да верују да је њихов мисаони ток објава налик посланици, што су, у мом случају, били Немања Рујевић и Миша Ђурковић, који ће исмевати јавно изражавање таквог одбацивања стигме, што је један од његових забавних аспеката.

Још ми је било лакше било да постанем паланчанин – пошто верујем да наше „искуство“ јесте паланачко. За разлику од српских елитиста, којих међу поносним Србима има колико и међу случајним, ја верујем да ту нема ничег лошег, штавише да та стара, османска реч одлично изражава нашу унутаревропску различитост. Ону коју су наши либерални елитисти склони да виде као европску патологију, при томе једну од најгорих и најопаснијих.

Никада не могу престати да будем паланчанин, а могу да престанем да ботујем само ако престанем да мислим, или ако се суштински промени оно што промишљам. 

Лепо је схватити да се баш ових, „обојено револуционарних“, претећих дана у јавности појављују други људи који се усуђују да мисле о теми чије промишљање је „стадо“ стигматизовало.Оно што охрабрује јесте да је плод свог забрањеног мишљења јавно огласио баш Антонић, који је одавно постао један од најхрабријих и најборберенијих поносно српских јавних интелектуалаца. Надам се да неће искусити „топлог зеца“ кроз који сам прошао.

Нажалост, стрепња ми је и ту већа од нада. Мера српског либерализма нису „три Џона“, Лок, Стјуарт Мил и Ролс, већ Иди Амин, духовити бивши мајор британске војске, који је постао један од најокрутнијих афричких диктатора. Сав наш либерализам, и леви, Дубравке Стојановић, и десни, Мила Ломпара, одавно стаје у једну од његових „легендарних“ реченица: „Постоји слобода говора, али ја не могу да гарантујем слободу после говора“.