ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)

Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog predloška obično rešava ekonomičnošću sa istinom, retko zanimljiv tekst o „svecu zaštitniku kvir aktivizma“. Neka žitija su postala vredna i inspirativna svedočanstva, uporišta borbe, solidarnosti, moralnosti, ali i mržnje. Čak i ateistički teravada budizam i islam, koji ne trpi svece i užasava se bogočoveka, nisu mogli bez priča o životima svetih i obožavanih, iako su negirali da su oboženi i nazivali ih probuđenim ili savršenim ljudima.

Komunistička beatifikacija, oličena u sloganu „I posle Tita, Tito“, nije uspela da izrodi punokrvnog sveca i liberalna deca komunizma su ostala bez ikone. Pokušalo se sa Đinđićem, ali on je pekao paprike sa Dobricom i vola sa Radovanom, više je voleo „Armani“ odela od pisanja filozofskih tekstova, pa se pokazalo da njegove mošti, iako kanonizovane, nemaju traženi kapacitet. Vremenom je postalo jasno da će „otac Druge Srbije“ biti taj, iako kažu da se za života opirao obožavaocima koji su u njemu prepoznali harizmu i vidioca genocidne srpske budućnosti, navodno jedini mogući ishod naše patrijarhalne (anti)civilizacije.

Druga Srbija, koja je od 5. oktobra, čak i tokom nevešte Kostuničine vladavine, ostala „prva“ i dominatna, funkcioniše kao Građanska ortodoksna crkva. Malo kasnije ću se pozabaviti porodičnim sličnostima sa katoličkom crkvom i dezignacijom ortodoksna umesto pravoslavna. Grujica Spasović, jedan od predstavnika druge lige Druge Srbije koji su govorili na promociji Cvetićaninove knjige u Sarajevu, prvi je Konstantinovića javno nazvao prorokom, koji je valjda prozreo večni srpski mrak sa repetitivnim genocidnim klimaksima. Verovatno svestan da je reč o „klizavoj“ tezi, Konstantinović je sve reference na Srbiju i Srbe preselio u „beleške“. Ali čak i da nije mislio na „svoje“ Srbe, ključna ideja njegove „Filosofije palanke“ ostaje neprihvatljiva.

U Srbiji su građanski vernici zaključili da se eshatologija Konstantinovićeve mračne objave već odigrala u Srebrenici i novo vjeruju je postalo „ako vam je dobro onda ništa“. Kao i hrišćanski fundamentalisti u SAD, oni svoju svetu knjigu čitaju kao istoriju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Pojavio se i predložak za sledeću fazu – budućnost u kojoj pravoslavni Srbi više nemaju koga da ubijaju pa kreću na sunarodnike u prvom velikom autogenocidu posle Pol Potovog.

Gubitnici retko dobijaju hagiografije. Tekst koji je „The Washington Post“ objavio o Pol Potu izašao je pod naslovom „Čovek koji je pretvorio Kambodžu u pakao“. Konstantinović je pobedio. „Srpske zemlje“ su sve manje, a biće da će biti još manje. Ko nije gej nije OK za predsednika vlade. Srce Srbije se sa Kosova seli u Nemačku. SANU je pretvorena u prostrani penzionerski klub profesora medicinskog fakaulteta, a na njenom čelu se nalazi gnjecavi politički kamelon koji često zvuči kao da se se bori za naklonost Dinka Gruhonjića. Homonacionalistički personalni režim pokušava da etablira malosrpski nacionalizam, a vođa voli da veruje da se ponovo rodio kao ćirilična sinteza Ataturka i Lutera. Ključni govori novog predsednika zvuče kao da se nadahnjivao mišlju Dubravke Stojanović. Saobraćajni policajci se plaše gej aktivista, koji osećaju nelagodu što ih „postrojavaju“, kako je nedavno u CZKD-u priznao homokrata Goran Miletić. (Znaju radnici u plavom gde je centar gravitacije režima i kom sve prekršiocu nije uputno naplatiti kaznu.) Sudije su, pak, u paranoji od Inicijative mladih za ljudska prava.

Ipak, ima i nazadovoljnih konstantinovićevaca. Srbija nije dovoljno mala. Mileta Prodanović, Novica Milić i lažni disident Sreten Ugričić još nisu članovi SANU. Homokolonijalni „Remarker“ još nije promovisan u službeni glasnik. (Sudeći po promotivnom videu, jedan kompjuter u redakciji ovih udarnika netolerancije i nacifikacije Srba vredi više od celokupnog inventara mnogih beogradskih redakcija.) Narod i dalje umesto Cece Lukić sluša Cecu Ražnatović. Priča se i da se „dečak Vasa“, mlađemaloletni opinionmejker „Peščanika“, izrodio u nacionalistu, iako mu je treća Ceca još od pelena revnosno cenzurisla prvu Cecu. Saša Ilić još nije upravnik Narodne biblioteke. Srpski privrednici još nisu usvojili homokapitalističke norme i neće da plaćaju „pink“ reket – „brendovi čekaju da se promeni društvena klima da bi javno podržali LGBT zajednicu”, a od 90 kompanijama kojima je Parada ponosa Beograd uputila poziv za podršku Prajdu, “samo” je 16 odgovorilo. „Strašno, to nema nigde“, kako voli da kaže Konstantinovićeva Srbija, pre nego što nastavi okcidentalističku bajku – „U normalnim zemljama...“

Iako sve moćnija i brojnija, Druga Srbija je danas ta koja je iz tri dela, pa se novinaru „Nedeljnika“ letos učinilo da više ne postoji. Bilo je određene konvergencije i pomirenja, ali možda zbunjuje činjenica da ne deluje da u doglednoj budućnosti može postati cela. Jedni su besni i misle da ih je Vučić izdao, iako su mu 2012. godine kao lažnom „većem zlu“ poklonili Srbiju – mnogo pre uspona Donalda Trampa i njegove faranžovske bratije i lepenovskog sestrinstva. Priviđali su im se Vinston i Šarl, ali sada kažu da su progledali i podjednako samouvereno tvrde da je to, u stvari, samo mršavi i izduženi Benito. Drugi nikada nisu imali iluzije o „presvučenom radikalu“. Treći veruju da samo on može da evropeizuje „srbijansko“ orijentalno stado, utera ga u NATO i svede na „pravu“, mikrosrpsku meru. Ipak, glavna linija podele ostaje, konstantinovićevski rečeno, da li je Vučić plančanin ili penicilin za duh palanke.

U bogatoj istoriji političkog slepila konstantinovićevske elite jedno od počasnih mesta pripada retorski uokvirenom pitanju Vesne Pešić, postavljenom pred prelomne izbore 2012. godine. Ona tu SNS-u tepa kao „fantazmu većeg zla“ i upozorava one koji nameravaju da glasaju za DS, bauka iz belolistićarske igračke-plačke: „Da li bi bilo najzdravije da fantazam većeg zla postane realnost i da ga se tako otarasimo, klasično, frojdistički?... Za manje zlo se mora preuzeti odgovornost jer – ’nemoj posle da se žališ’, reklamacije se ne primaju.“

Veće zlo nije bilo fantazam, Brisel ignoriše reklamacije, a Frojd nije imao vremena da svrati u Beograd i reši stvar. Imitirajući (de)konstruktivistički duh (zapadnog) vremena, konstantinovićevci su regrutovali i Lakana, Deridu i Fukoa, čak i crvenkastog Altisera, ali avaj – sva ta zavodljiva misao (i „praksa otpora“ koju legitimiše) ovde je ostala politički ćorak, intelektualna cucla koja je umrtvila postsamoupravnu levicu. Izrodila je pseudokosmoplitsko inteletualno utrnuće koje oličavaju „marksista“ Vuk Vuković, Borkov stručnjak za Račak i „košmar jednog podneblja“, Rastislav Dinić, pasionirani lovac na „zveri srpske“, Stefan Aleksić, omiljeni levičar vršioca dužnosti glavnog urednika „Politike“, Dario Hajrić, kulturolog kolaboracije i „ženteljmen“, i istoričar Milivoj Bešlin – najverniji čuvar Konstantinoviće vatre, dvorski filosof Nenada Čanka i građansko izdanje lepušakstog Dragoša Kalajića, podjednako preko, mada uvek namrgođeno i nekako estetski neobično uobličeno. Ipak, samo minuli rad Vesne Pešić čini da doprinos Dragana J. Vučićevića deluje minorno. Kada se naša građanska Vanga nedavno ponovo oglasila sa, ovaj put, musolinijevskim vizijama, jedan čitalac „Danasa“ joj je poručio da preko usta zalepi beli listić i konačno zaćuti. Da joj se obratio na „Tvtiteru“ odmah bi ga banovala.

Kosntantinovićevci su netolerantniji prema različitom mišljenju i od Vučića i od Miloševića. Tu danas jedan slobodnomisleći čovek koji nema „alergiju na (srpski) narod“ ne može da se nada ni da će (p)ostati poslovično krme u Teheranu. Oni danas konontrolišu ne samo „Danas“ i „Vreme“ već i „NIN“, pretvoren u lepo dizajnirano, ali dosadno i bezidejno, ćirilično „Vreme“. Od privatizacije, u nekada vodećem nacionalnom nedeljniku (u oba smisla reči) nestalo je otvorenosti i autora sa različitim pogledima, svega onoga što u ovdašnjoj autokolonijalnoj i neoliberalnoj imaginaciji miriše na nacionalno. U krilu ponosno antičitačkog i urođeno tabloidnog „Ringijera“, „NIN“ je tretiran kao neželjeno dete, koje im je, verujući da njegov cezaristički film neće imati kraj, poklonio Boris Tadić. Ali, izgleda da ponekad važi ona stara – „oteto prokleto“. Iako danas ima jako pristojnog, mada, nažalost, podjednako pravovernog glavnog urednika, unakaženi, danke dojčland „NIN“ je ostao medijska crna rupa u kojoj tavore podobni otpadnici iz etički počišćene „Politike“ i B92, zatim novodovedeni, plitkomisleći, ali samouvereni briselski zavetnici i sve malobrojniji ostaci onoga što je „NIN“ nekada bio – uz sve mane i ponekad kapitalne promašaje.

Što se, pak, „Vremena“ tiče, njega je u uzak konstantinovićevski kalup ponovo ugurao politički komesar Teofil Pančić. Mada, nova „linija“ je ovih dana došla u pitanje. Bradata čierlidersica Saše Jankovića je iznenada promeila vizuru. Izgleda da jurodivi Lozničanin više nije Teofilov „foto-robot kvalitetnog kandidata“ i da „racionalno političko ponašanje – pod uslovom da vam je stvarni cilj slabljenje, krunjenje i rušenje Vučićevog ličnog režima, a ne vlastito što bolje pozicioniranje unutar njega“ više ne „nalaže da stanete iza“ Saše Jankovića. Ne znam samo da li je Pančić sada – podsetiću šta je tvrdio pre desetak meseci, pred kraj Nikolićevog predsednikovanja – postao „nepopravljivi diletant ili radi za onog čoveka koji je, što reče Draža Petrović, predsednik i predsedniku Srbije“. Ali, Dragan J. Vučićević sigurno zna mogo više i Teofil Pančić je već postao velika kolumnistička nada „Informera“. Uostalom, red je da se dva rastavljena evropska oka u našoj balkanskoj glavi konačno sastave. Obradovaće se Devenport, iako su nam u međuvremenu poslali novog prokonzula. Još samo da se ubojita altlevičarka Jovana Gligorijević pojavi u jutarnjem programu „Pinka“ – i miran Brisel.

Đorđe Vukadinović je u „Vremenu“ ostavljen kao fikus nacionalista, Žarkovićeva „Ana Brnabić“ koja treba da posluži za falsifikovanje otvorenosti za lepezu kritičkih stavova, onoga čega nema u nekako vučićevski antivučićevskom „Vremenu“ – glasilu kome se ne sviđa Vučić i njegov ukus, ali se monohromatskoj redakciji dopada i sasvim vučićevsko jednoumlje i njegova strateška destinacija i njegove tranzicionopravdaške posete Srebrenici i njegov Prajd i neke od njegovih omiljenih metoda. Izgurani su Grujičić i Bazdulj, i Slobodan Georgiev – „istraživački novinar“ u zemlji u kojoj se taj posao zvučnog naziva uglavnom svodi na pružanje poštanskih, fotokopir i daktilografskih usluga različitim evroatlantskim vlasnicima tajni i svedočanstava o ljudskim slabostima – ne govori istinu kada kaže da je Bazdulj „našao bolje plaćen posao“.

Zašto su naši liberali toliko neliberalni? Zašto je dijalog greh a uvažavanje različitog mišljenja ravno zločinu? Zašto je privatizovani „NIN“ oterao svoje čitaoce? Zašto je „Vreme“ danas zatvorenije čak i od Rakićeve „Politike“? Kako treba razumeti uređivačku politiku „Remarkera“, raskošnog paramedija kome u „Prvoj Srbiji“ smeta sve sem Vučića? Mislim da je odgovor prilično jednostavan, mada ću krenuti naizgled izokola.

Na beogradskoj promociji glavna govornica je bila matrijarh(a) Latinka Perović. Uspon nekadašnje političke komesarke Srbije na vrh građanske hijerarhije pratio je jednu prepoznatljivu versku trajektoriju – kardinala Jozefa Racingera. On je zahvaljući slepom dogmatizmu i veštinama vođenja podzemne politike postao papa Benedikt XVI. Današnji papa emeritus je njaveći „uspeh“ ostvario u Latinskoj Americi, gde je smoždio teologiju oslobođenja, sve one koji su zalagali za primućstvo ortoprakse, ispravnog postupanja u skladu sa Jevanđeljem, nad ortodoksijom, slepom odanosti dogmi. (Neo)liberalka Latinka se na vrh uspela zahvaljući tome što je upostavila lokalnu verziju Kongregacije za doktrinu vere, koju je u Vatikanu kardinal Racinger vodio od 1981. do 2005. godine – i delegitimisala i stigmatizovala ortopraksu, primenu principa liberalizma, svoje nove ideologije. Na promociji u „Parobrodu“, govorivši o Cvetićaninu, Latinka je rekla da je ohrabruje da se pojavila „nova generacija koje ume da misli“ – ali bojim se da su za nju oni „koji umeju da misle“ samo ljudi koji misle isto što i ona. Kako je to rekao Gojko Tešić, jedan od nadahnutih govornika o Konstantinoviću kao „epohalnoj figuri“, nasuprot „mislećih“ istomišljenika stoje „oni koji su prosuli đubre po humci Radomira Konstantinovića“.

Kao i Racinger, prvosveštenica konstantinovićevske crkve smatra da je važno samo verovati a ne praktikovati veru. Koliko god mrzela Srpsku pravoslavnu crkvu, dogmatska, kvazireligiozna ortodoksija predstavlja Latinkin modus operandi. Zato je prezirala Đinđića dok je bio živ i gadila se svakoga ko je vodio pragmatičnu politiku, čak i kada je delio njenu viziju srpske budućnosti. Nadovezujući se na Konstainovićevu nacifikaciju „srpstva“, koja ne dozvoljava izlaz sem u nekoj od varijacija metastazirane samomržnje i prateće „kosmopolitske“ secesije u imaginarno evropejstvo i civilizovanost, Latinka je ovde cementirala mračni neliberalni liberalizam i ultranacionalistički antinacionalizam, neretko sliku u ogledalu i perveznu kopiju (klasičnog) šovinizma. Elitistima i privelegovanim „kosmopolitama“ je obično kriv narod, „masa“ koja mora da se oslanja na solidarnost, ljude koje ih okružuju. U tom pogledu na svet se redovno smesti i neka od savremenijih, antidruštvenih varijacija socijalnog darvinizma, neretko uparena sa samoviktimizacijom. Ne čudi da Latinka svetog Radomira (a verujem i sebe), kako je rekla na promociji, vidi u kontekstu „brze evolucije pojedinaca u kolektivističkom društvu koje je njih odbacilo“. „Moderni liberalni intelektualac“ je za nju jedna izuzetno retka i nepostojana biljka u Srbiji – čovek „koji se ciklički javljao i nestajao“.

Dijalog u Latinkinoj Srbiji iliberalnog (njena praksa) liberalizma (njena dogma) nije dozvoljen. Svaka kritika i različito mišljenje bivaju diskavalifikovani kao neprijateljski čin, „obračun“ i „hajka“, čak i kada ga iznosi pojedinac. Odgovor je uvek ad hominem, nema hvatanja u koštac sa iznetim argumentima. Kao i u dugačkim osudama (rano)hrišćanski jeresi, možete čitati samo o „zlom“ jeretiku – ali nećete saznati ništa o njegovoj navodnoj jeresi. Tako i svako ko pokuša da dekonstruiše ili ogoli ovaj neliberalni i antidemokratski liberalizam može da očekuje ne samo (pravu) hajku već i obilje psovki i uvreda, kao i nacifikaciju i ekskomunikaciju iz domena čovečnosti.

Hajka, po pravilu, kreće sa „Radija Slobodna Evropa“, bastiona autokolonijalne žudnje i sasvim negrađanske mržnje. Tu nam se skoro svakodnevno sugeriše zaključak da Srbi nisu za demokratiju i da je napredak moguć samo uz starateljstvo Zapada i čvrstu ruku diktatora koga voli Brisel. U ovom antidemokratskom miljeu se uobličavala neočekivana drugosrpska ljubav prema Vučiću, kao i posledična tišina američkih megafona na „Remarkeru“ i zov „Vučiću oženi me“, koji Latinkin Čeda samo što ne istetovira na čelu.

Konstantinović je srozavši palanku (i njen duh) u ne samo neuništivo već i najfatalnije zamislivo zlo omogućio ukidanje svakog obzira prema „palančaninima“. Ovo je jedan od razloga zašto je njegov naporni pamflet danas etički, kulturalno i politički neprevodiv. „Filosofija palanke“ može da prođe samo na „jeziku“ ljudi čiji bi svetonazor svaki pravi zapadni liberal, ako već po njima moramo da se ravnamo, opisao kao jeftin, devetnaestovekovni, konzervativan... Konstantinovićeva bolno nečitljiva objava večnog srpskog maraka je vremenom „prevedena“ samo na jezik („urbanih“) ulica, gde ima mnogo onih koji veruju da su slučajni, „suši“ Srbi i da su im pravi, „matijevićev parizer“ Srbi krivi što ne žive u neoliberalnom Diznilendu, kako ovi „postmoderni“ Balkanci vide takozvanu Evropsku uniju.

Ali, izgleda da se čak i u najantipalanačkijem građanskom mozgu krije informerovski impuls – želja da se svaki „neprijatelj“ javno nabije na kolac i „crveni ban“. Od samoubistva „E-novina“, ovaj grdi jezik je najprisutniji baš u „Danasu“, listu čiji je ogranak zajedno sa jednom šabačkom fondacijom izdavač Konstaninovićevog životopisa. Glavni adut „Danasa“ je njegova poslednja strana – konstantinovićevska misao uparena sa primitivizmom gorim od vučićevićevskog. Nisam siguran šta se postiže ovakvom uređivačkom politikom. Distrubuteri štampe se ne šale kada kažu da znaju kada umre neki od čitalaca – pa kiosk umesto tri počne da naručuje dva primerka „Danasa”.

„Danas“ je taj koji je legitmisao pišanje po grobovima i Srbiji – i koji svakodnevno nastavlja da nas uverava da su urinarno i fekalno novinarstvo OK, da su gadosti dozvoljeni sastojci kolumni i građanski čin koji nas može odvesti u neku bolju budućnost. Ovde ne treba zaboraviti original, ulogu „Feral tribjuna“, gde su primitivne šale o hrvatskim moćnicima vremenom mutirale u sredstvo dezavuisanja i klevetanja svakoga čiji se stavovi nisu dopadali nekom od saradnika prvog „ozbiljnog“ postjugoslovenskog psovačkog medija.

Urinarni otpor nije bez presedana u novijoj istoriji – irski borci su 1976. godine koristili telesne izlučevine u svom „prljavom protestu“ protiv mrske vlasti. Ali, u Srbiji ne zbunjuje toliko bizarna činjenica da njihovi naslednici, novi konstantinovićevski „Otporaši“, koji su opustili pesnicu i premestili desnicu u gaće, merkaju grobove, koliko namera da pišaju po „svojiti“, priželjkivanoj humki vođe koji ka zajedničkom „evropskom“ cilju grabi malo drugačijim, homonacionalističkim putem.

Više od svega, dve zakrvljene frakcije evropeizatora ujedinjuje jedan grob – što valjda obećava da po njemu niko neće pišati. Pokojni advokat Srđa Popović je jedan od svetitelja građanske Srbije, ali i arhitekta „većeg zla“ i „belih listića“, građanska babica tesne izborne pobede SNS-a 2012. godine, promene na kojoj je vredno radio od 2008. Uz njega su bili i brojni „urbani“ korisni idioti. Među njima i Ksenija Radovanović, ultimativna zapadnobalkanska hispterka, tamnija verzija Kloi Seveni. Ova slučajna „revolucionarka“ se, umesto urina, danas opredelila za vodu koja štrcka iz žutih patkica. Za ultrahomonacionalističku Kseniju, jednu od liderki (neliderskog) pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“, „homofobični“ Dragan Đilas je i dalje etalon zla. Udavivši DS zbog zabarana „Prajda“, Ksenija i njeni današnji NDB saborci otvorili su vrata Vučiću, homokolonijalnoj Paradi ponosa i – davljenju mnogo čega što Đilas i Tadić nisu želeli da podave. Zato ne treba da čudi da su protesti ovih političkih idiota samo jeftini performans, da se nadovežem na njihovu metaforu, davitelja protiv davitelja, gradska šetnje otuđenih egocentrika zaokupljenih kulturnim kapitalom.

Tu negde stižemo i do promocije Cvetićaninove knjige u Sarajevu, održane prvog radnog dana sarajevske filijale upokojenog beogradskog kafića i centra za visoku kulturu i elitističke ivente. Čak i takav, originalni „Mikser haus“ je, kao i veliki deo Savamale džentrifikovane po hipsterskom ukusu, postao samo jedna od brojnih žrtava homonacionalističkog zaokreta vođe koga optužuju da ima loš ukus – mada ništa gori od njegove nove mentorke Angele Merkel, koja je odmenila potrošenog Vojislava Šešelja. Sveti Radomir Građanski i njegova kulturrasistička lobotomija trebalo je da pomognu da ovaj srpski biznis (ugostiteljtvo plus „kreativne industrije“ plus sponzorisana kultura) preživi transplantaciju i zaživi u desrbizovanom Sarajevu, gde kada čuju reč Srbin mnogi imaju samo dve asocijacije – četnik i agresor. Ne znam šta je tužnije, da li ova „Vanish“ promocija, gde je Konstantinovićev autorasizam trebalo da skine „genocidne“ boje srpske zastave, ili stalno isticanje da „srbijanski“ preduzetnik koji stoji iza ove „neprijateljske“ investicije ima politički korektne ratne rane, koje nije zadobio ratovavši uz „srpske naciste“.

O knjizi i Konstantinoviću u Sarajevu nije govorio nijedan bošnjački intelektualac, dok o medijskim dometima i interesu javnosti svedoči i činjenica da je sarajevska privatna televizija „TV1“, lokalna verzija Veranove B92, u prilogu koji je trajao minut i po Cvetićanina uspela da preimenuje u Cvetanovića, a Grujicu Spasovića u Spasojevića. (Tu stoluje Senad Pećanin, u očima zapadnih diplomata i ohaerovaca bošnjački avatar Verana Matića, koji se marta 1999. godine kao glavni urednik „BH Dana“ naslađivao što Beograd pati i objavio naslovnu stranu dostojnu Mile Štule: „NATO NAD BEOGRADOM: LEPA SELA LEPO GORE“.) Oni koji su bili u publici u ovom „kultivisanom ambijentu“ samo su prijatna glazura, fosilizovani ostaci prošlosti u beskrajno napaćenom, ali istovremeno etnički očišćenom gradu, čija stvarnost, još uverljivije od beogradske, ilustruje bedu Konstantinovićevog filosofiranja o duhu palanke.

U Sarajevu ni dan danas ne postoji nijedna nevladina organizacija koja u svom imenu ima bilo šta što asocira na LGBTQI identitete. Sem, možda, po kosovskom receptu, dakle manifestacije lažirane za zapadne medije i neokolnijalne prokonzule u „najvećoj tajnosti“, bojim se da će Parada ponosa pre biti održana u Bobanovom Zaječeru nego u gradu koga je slavni američki filmski kritičar upredio sa San Franciskom i Parizom i izneo zabludu da je u njemu u vreme bivše Jugoslavije vazduh „bio slobodniji“ i privlačio slobodarske umove i disidente iz cele zemlje. Ni Amerikanci ni mnogi Drugi Srbi, koji su redovno pogrešno poistovećivali Sarajevo sa elitističkom publikom liberalnih posela, kakva je bilo promocija u raseljenom „Mikser hausu“, nisu razumeli „bosanski lonac“ logiku predratne, represivne (u svakom smislu reči) troiponacionalne tolerancije u Sarajevu. Ona i dalje opstaje u etnički homogenizovanom gradu, i to ne samo kada je reč o kvir identitetima.

Pre rata devedesetih, svako ko se nije ukuvao i obezličio bivao je kažnjen zato što štrči i nije ostao bezimen. Bio nobelovac, dobitnik Zlatne palme ili („upadljivi“) homoseksualac, morao je biti ili ukucan u ravnopravnost, shvaćenu kao ravna ploča iz koje niko ne sme da viri, ili izguran, obično ka Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, što se često završavalo u Amsterdamu i Londonu. (Setimo se rodno nenormativnih Hamdije Demirovića i Slobodana Blagojevića, poznatog i kao Aristid Teofanović, za koje nije bilo mesta u sarajevskom svetu jednodimenzione tolerancije.) U gradu u kome je bezmalo svako u imenu ili prezimenu nosio jednu od tri nacionalnosti – svaka vrsta izuzetnosti je predstavljala pretnju. Uz gomilu užasa i stradanja, rat je Sarajevo rešio ovog balasta i učinio ga jednonacionalnim, bošnjačkim. Posleratni Oskarovac Danis Tanović više nije morao da brine. On je jedan od jedinih i „naš“ (skoro) svih koji danas žive u Sarajevu. Više nema potrebe za pravljenjem lažne simetrije, svako zlo i dobro danas ne zahteva srpskog i hrvatskog „parnjaka“ – ali gej ni u zamišljenom (post)jugoslovenskom San Francisku nije postao OK.

O gradu na Miljacki, koji je danas manje multietnički čak i od „četničkog“ Beograda, mnogo toga govore dva paradigmatična srbolika fikusa njegove postmultietničnosti. Jedan je „lakanovac“, doučen na Centralnoevropskum univerzitetu u Budimpešti, koji je u regionu preuzeo ulogu partijske škole u Kumrovcu. On tvrdi da se Druga Srbija ne razlikuje od Prve. Moram priznati da ideja da između Konstantinovića i Šešelja nema razlike pogađa metu koju verovatno nije nišanio. Drugi je kolumnista sarajevske, mnogo starije i uljudnije, verzije „Danasa“, koji ima dve priče. Biće da ketman u Bosni nije samo „muslimanska stvar“.

Jedna je ušećerena zvanična verzija o raju sveopšte tolerancije, koju javno „prodaje“ ovaj najbolji od svih dobrih sarajevskih Srba, (zvanično) pravoverni Konstantinevićevac, trbuhozborac sveca koga je jedan njegov sarajevski sunarodnik opisao kao „elitu elite“. Ali, pre petnaestak godina bio sam zbunjen kada je uglednoj američkoj novinarki i meni ispričao drugu, pravu i tužnu priču, u kafiću pored svog ogromnog stana, na par metara od glavnog sarajevskog trga. Ništa ga o životu i suživotu nismo pitali, ali izgleda skupilo se jeda pa je hteo da sebi da oduška po završetku intervjua. Ne može kolumnista sebi da oprosti što je ostao. Mnogo je propatio, sve je dao za multietičnost, ali mu se sada jedva jave čak i stare bošnjačke komšije. Ne zovu ga više na kafu, a ne razdvajaju se od Bošnjaka proteranih iz zabiti Istočne Bosne, koji su se u zgradu doselili nekoliko godina ranije. Više ne oseća da je ovo njegov grad... Bolan način da budu spaljene iluzije o prirodi razlika između bošnjačkog i srpskog nacionalizma.

Ono po čemu se dve etnije razlikuju su antinacionalizmi. Srpski je konstantinovićevski, koji je pored pišanja po grobovima izrodio i homošovinizam, oličen u tvitu aktivistkinje koja bi da udavi celu Srbiju. Ne verujem da bi neki bošnjački kvir antinacionalista tvitovao, zamenio sam samo reč u zagradi: „Za [Bosnu] je idealno kišno vreme non-stop, da se ne tripuje da će sa suncem nešto biti bolje. Čim grane sunce, nema ni homofobije ni nasilja, ničega. Samo bleja.“ – bilo kada, a kamoli na dan kada počinju možda najveće poplave u novijoj istoriji zemlje. Ne mogu da zamislim ni da bi Senad Avdić, hrabri bošnjački antinacionalista poganog jezika i moćnog uma, posle bujica koje su uništile živote stotina običnih ljudi, pa makar to bili roditelji i deca „srpskh agresora“, mogao da izgovori: „I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu“.

Konstantinovićeva „Filosofija planke“ je, kao navodni „manifest naše nužnosti“, postala neiscrpni bunar na kome se napajaju srpski autoorijentalizam, autorasizam i autošovinizam. Ima tu i obrazovanih i nenačitanih i pametnih i onih koji to nisu, kao što je opinionmejker „Politike“, „Republike“ i „Prolettera“, ambicioznog glasila podlovćenskih, temeljno desrbizovanih Milovih konstantinovićevaca: „Temeljne vrednosti demokratskog i građanskog društva, da bi se proizveo u epistemološki održivu kategoriju, nacionalizam mora da odbaci, pa i nije slučajno da on nužno mora da završi kao anticivilizacijska fantazija nacističke Nemačke. Nacionalizam, to je ideologija glupana.“

Uz pomoć svetog Radomira umesto „suočavanja“, šta god to značilo, dobili smo diskurzivnu nacifikaciju Srba i kompleks Srebrenice, koji je postao kamen oko vrata građanske Srbije. Okovana Konstantinevićevom mišlju i Latinkinom ortodoksijom sve što može da je da izviče „dobroćudnog diktatora“ i gura Srbe da robuje svojoj sramnoj prošlosti. Uostalom, kako je na sarajevskoj promociji podsetio Miljenko Jergović, „treba samo pogledati ko se sve danas poziva na Konstantinovića i ko ima potrebu da svoju rečenicu podeblja spominjanjem njegovog imena. To je jedna fantastična galerija ljudi, od levičara do Aleksandra Vučića glavom i bradom, i to ne jednom nego više puta“. Konstantinović je ostao važan sastojak predsednikove ideološke čorbe, začin koji joj daje poželjan probriselski ukus, koji se toliko dopada Čanku, Čedi i drugim preduzetnicima evropeizacije.

Ne znam za evropeizovanog Vučića, ali bojim se da Cvjetićaninov životopis svetog Radomira Građanskog ovde neće čitati većina građanskih vernika koji su ga kupili i kao ikonu ponosno izložili na modernim „Ikeinim“ policama. Ovakve knjige uglavnom služe da potvrde pravoverje, naročito kada je ono novo i nedomišljeno, vođeno mržnjom a ne ljubavlju. Svaka priča o Konstantinoviću se, pre ili kasnije, svede na „Filosofiju palanke“. Filip David je, govoreći o „drugačijoj Srbiji“, u „Parobrodu“ rekao da je to „naša Biblija, naše Sveto pismo“, priručni antimemorandum grupe intelektualaca, koja, kako kaže, nije imala snage da napiše svoj odgovor nacrtu memoranduma SANU, i „anticipcija nevremena koje nas je tek čekalo“. Oluja još nije gotova. „Plemenski duh nas strašno opterećuje... Palanka je u centru, ne na periferiji“ ali, tvrdi David, „dok je Rade prisutan za nas ima nade“. Milslim da ne treba da brine – sveti Radomir se mnogima uvukao pod kožu. Pomenuti su oni koji su „pelcovani Konstantinovićem“, pa su valjda imuni na „otrov za tu zajednicu“, koji, kako je rekao Milan Vlajčić, proizvodi palanka. Vlajčić se pohvalio da je „inficiran Konstantinovićem“ i opčinjen „Filosofijom palanke“ – „koja svoju aktuelnost pokazuje svake godine“ i „deluje magično“.

I dalje nestrpljivo iščekujem da u SAD izađe prevod ovog magičnog teksta. Samo mi se nešto javlja, iako ne praktikujem veštine Ljubiše Trgovčevića, da će, kao i Cvetićaninovu knjigu, i njega na kraju izdati „Dan Graf“ i „Fondancija Stanislav Vinaver“ iz Šabca. Nije ni „Routledge“ ni „Oxford University Press“, ali „Bibliji“ svetog Radomira na engleskom se u zube ne gleda. Onda ostaje samo da se Rastisalv Dinić nadoveže na Hilari Klinton (i samog sebe) i u „The New York Review of Books“ obajavi tekst „Zveri američke“, a da Branki Arsić u „The New York Timesu“ izađe uvodnik u kome će pisati da bi u Trampovoj Americi „vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita ’Filosofiju palanke’ i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha” – i eto prvog mesta „Amazonove“ liste najprodavanijih knjiga i velikog srpskog izvoznog uspeha.

Ne znam šta Amerikanci čekaju. Ili je autor „Filosofije palanke“, ipak, pisao samo o Srbima – i to, ne samo za američki ukus, dosadno, retrogradno i rasistički, bolnim stilom i sa sasvim neprihvatljivijom suštinom. Uostalom pravu temu knjige je i na beogradskoj promociji potvrdio Filip David, koji je rekao da „duh palanke pre ili kasnije vodi srpskom nacizmu“. Pošto u Americi nema dovoljno Srba, možda još može da pomogne Toni Švarc, autor Trampove „autobiografije“ objavljene pod naslovom „Tramp: umetnost pogodbe“. Švarc piše mnogo zavodljivije od Cvetićanina. Ako je od Donalda uspeo da naparavi uzornog čoveka možda i Radomira pretvori u američkog sveca. Mnogo toga može da uradi jedna knjiga, čak i kada falsifikuje biografiju jednog ambicioznog mračnjaka ili sliku svet oko nas.

Zoran Ćirjaković

RUKOMET I UBIJANJE B92

PRIGODNI TEKST - UMESTO IN MEMORIAMA

Veran Matić, lažni „topli meda“ koji svojim likom i delom uverljivo demonstrira zašto fiziognomija nije nauka (Siniša Mali ilustruje zašto su ljudi toliko dugo verovali da jeste), bio je jedan od gazda koji ne vole da prljaju ruke. Njegove najbliže saradnice i saradnici morali su da imaju dva kvaliteta – bliskost centrima moći (i novca) koji vole Brisel i spremnost da „seku glave“. Kako one neposlušne, novinara i urednika koji su poverovali da je antirežmskimski B92 iz devedesetih stvarno postao nezavisni medij, tako i onih koji je trebalo otpustiti zbog Matićeve nesposbnosti da vodi firmu nad kojom je želeo da ima punu kontrolu. (Ne treba zaboraviti da je sa par saradnika, praktično, prisvojio B92, što nije otreznilo neke od „korporativnih“ idolopoklonika koji su kasnije redom dobijali otkaze.) Kao i mnogi drugi srpski biznismeni i tajkunčići „evropske“ orijentacije, Matić je ispravno zaključio da su žene mnogo efikasniji, lojalniji i nemilosrdniji izvršioci od muškaraca. Pozitivna feministička esencijalizacija žena onemogućila je da smisleno opiranje samovolji ovih fantastično plaćenih „građanskih“ direktorki i menadžerki.

Najbolja prijateljica i dugogodišnja mentorka štedljivo intelektualno dimezionirane i uvek ljutite Danice Vučenić je kao partijska (DS, Pajtićeva „lobi lista“, kadar bez članske karte) „direktorka informativnog programa B92“ priželjno započela temeljno etičko i profesionalno čišćenje informativne redakcije ove kuće. (Brankica Stanković je bila šokirana kada su joj novi, tada zvanično kiparski, vlasnici pokazali da njena šefica zarađuje skoro šest puta više od njene plate, koja je bila mnogo skromnija nego što zamišljaju oni koji je preziru.) Kad su se u DS-u, u kome je uvek bilo jako krilo „srcem u DS-u, novčanikom u LDP-u“, promešale kadrovske karte, dovršaila ga je, čini mi se da su to mnogi zaboravili, jedna druga „penzionisana“ rukometašica.

Posrnuli „Tviter“ anđeo je svoju raskošnu medijsku karijeru – od Miloševića, preko obožavanja Šešelja i ludila za Đinđićem, do dubokog naklona Vučiću – počeo tako što je jedina bila spremna i voljna da čita vesti Studija B na dan kada je Miloševićev režim oteo i ovu medijsku kuću. Vučić je odoleo njenim pokušajima da prepliva na novu, autoritarniju i briselskiju obalu. Ipak, za uložene napore na gušenju novinarskih sloboda i integriteta na B92 televiziji nagrađena je zaustavljanjem pripremljene bujice tabloidnih istina. (Tabloidi ne lažu uvek, što predstavlja jedan od temelja njihove destruktivne moći.) Ipak, našu najgrublju medijsku rukometašici ne treba otpisati. Ne bih se iznenadio da se ova beskrupulozna krljačica,(ne)sportski tip za sve sisteme, ponovo vrati u nekom novom prestrojavanju veberovskih, malosrpskih nacionalista koje voli Brisel.

Rukomet je jedan od najgrubljih sportova. Izgleda da na parketu umeju da se ženi/muškarcu pod kožu uvuku i neke ružne navike. Uostalom, iz istog sportskog šinjela izašla je još jedna B92 grubijanka – druga najuticajnija Ceca u Srbiji, Svetlana Lukić, koja nam svakodno pod sloganom „Ako vam je dobro onda ništa“ servira obilje autoorijentalizma. Ne smem da pomenem „moj“, nažalost u oba smisla reči, autošovinizam. Srđan Dragojević reče na „Tviteru“ da je to glupost, i to nekoliko puta. Mada, „„čuveni““, kako ga je opisao naš veliki reditelj urbanog senzibliteta, autošovinizam je mnogo više bio domen „prijateljskih“ „E-novina“ i portala „Autonomija“. Valjda ne može drugačije – kada temelji tražne autonomije ne mogu biti etnički ili verski, autošovinizam se nameće kao idealna maska za ekonomske i klasne privilegije koje obećava secesija bogatijih habsburških delova zemlje od prokazanog (i siromašnog) osmanskog juga. Inače, kad smo već kod zapadnobalkanskih metastaza samomržnje, autorasizam „duži“ pseudograđanski „Danas“. Tamo se pitaju vickasti alfa mužjaci koji nisu igrali rukomet.

ZAŠTO ĆE VUČIĆ VLADATI VEČNO ILI ZAŠTO JE FUKO ZAOBIŠAO SRBIJU

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost i subjektivitet nerazdvojivi, i građansku, dom onih koji su valjda ovladali tehnologijama sopstva (ili njegovog samokonstruisanja) i izmestili se. Jednan od mostića pokušao sam da uguram u hiperbole u naslovu ovog teksta. Naravno, ni sveti Vučić neće vladati večno, a broj onih koji tvrde da su čitali, pročitali i svarili svetog Fukoa je impozantan. U tom smislu obožavani filozof ne da je stigao već je toliko prisutan da će drugo pitanje iz naslova mnogima delovati još imbecilnije od prvog [1]. Ali, hagiografija kojoj je sklona, izostaviću navodnike, pučka i neprosvećena Srbija i hagiografija kojom se kiti pismena i post-, „ima se IQ, može se“ Srbija, povezane su pupčanom vrpcom. Drugim rečima, Aleksandar Vučić će vladati predugo zato što je Mišel Fuko zaobišao Srbiju.

Postoje (pravi) Fuko, (neshvaćeni) „Fuko“ i Fuko kao metafora, u koju je neretko učitavan ne samo vrhunac već i, u skladu sa duhom vremena, sasvim fukujamski, kraj nauke i „teorije“. Kao trojeručica distinkcije, on odlično ilustruje prirodu (postkolonijalne) kolonijalnosti [2], ulogu misli i „teorije“ koja se nameće kao ultimativni kriterijum prihvatanja onih koji „još nisu“ moderni. „Čitanje Fukoa“ je pretvoreno u potvrdu da vanredni pojedinci mogu da, u žargonu francuske kolonijalne „civilizatorske misije“, „evoluiraju“ i prestanu da robuju svom provincijalnom iskustvu i okamenjenoj kulturi svojih nezapadnih sunarodnika. „Fuko“ koji je osvojio svet predstavlja istovremeno sliku zabašurene, „epistemološke privilegije“ [3] Zapada i ilustraciju kolonijalnosti znanja u svom „najvišem“ obliku – kolonijalnosti „teorije“. Aleksandar Vučić je samo lokalno naličje ovakve hegemonije. Kao sveministar, a uskoro verovatno i formalno predsednik, on je neodvojiv od iluzije da je Fuko stigao u Srbiju.

Naime, Vučić nije došao na vlast u sklopu populističkog talasa koji je zapljusnuo prvo evropski, bliski i daleki Istok, a zatim i sam Zapad. Srbiju je Vučiću, kao „manjem zlu“, predala njena liberalna, mada ne uvek i prodemokratska, elita. Zaokupljena Petim parkićem, platanima, Đitlerom i Prajdom, vođena neoataturkovskom vizijom ne-previše-zloćudnog diktatora kao jedinog rešenja („leka“) za neevropsku svest sunarodnika, prvi put kada je došla u priliku da odluči o sudbini Srbije – gurnula je u naručje Vučiću. Možda bi on, kao Tramp nedavno, pobedio par godina kasnije, ali njega ovde nije izabrao, izostaviću opet navodnike, krezubi i nepismeni šljam. Ustoličili su ga kulturni i načitani koji su, zagledani u konzumerska i „teorijska“ svetla Zapada, zaslepljeni bogatim životima koliko i bogatstvom misli, prevideli Srbiju, jedno nezapadno mesto i njegovu još manje zapadnu istoriju. Mislim da nije slučajno da takvih mesta nekako nema ni kod Fukoa.

Vučićevska moć je predvidivo predfukoovska. Kada razmišljamo o njegovoj vladavini, predvidivo bi trebalo da bude ključna reč. Činjenica da njenu prirodu nije predvidela izmeštena, „evropska“ Srbija, kojoj se priviđao srpski Čerčil i de Gol, da je prelomila jako glupo, odraz je zablude da naše (partikularno) može da bude ugurano u zapadno (pseudouniverzalno) – bez da bude plaćena cena u formi samovlašća. Ono je danas istovremeno oslonjeno na pravi šljam, ne onaj iz „korpe“ koju su proizvele elitističke fantazije Hilari Klinton i njenih saboraca iz privilegovanih identitetskih „korpica“, i evropeizovano, zabašureno homonacionalizmom i pinkvošingom, dakle blagosloveno od strane lokalnih izdanaka istih tih identitetskih „korpica“, koji su pored Srbije brzo zaboravili i „gejeve“ [4]. („Dobre“ politike identiteta su, kao i neoliberalna matrica koja ih je kanonizovala, u suštini individualističke.)

Skaradnije od dva pitanja iz naslova predstavlja hiperbolu inspirisanu naslovom teksta „Fuko jedva da je stigao u Afriku“ [5] – podrazumeva se podsaharsku, mada iz nje, po pravilu, treba izuzeti vekovima izbeljivanu, kolonizovanu i evropeizovanu Južnu Afriku. Da bi ilustrovao zašto je korisno gledati ka Africi (makar da bi se „uhvatio korak“ i stiglo u Evropu iz autokolonijalnih fantazija) citiraću Ašilea Mbembea, mislioca koji je jedan od najzaslužnijih što je Fuko, ipak, stigao u Afriku.

Fuko je, tačnije njegova popularnost i svetost, pak zaslužan što je Mbembe stigao u Srbiju, iako nije lako razumeti smisao njegove popularne (i fukoovske) nekroplitike [6] bez uzimanja u obzir njegove, ovde uglavnom ignorisane, (afrocentrične) knjige o postkoloniji [7]. Nažalost, Mbembeov status u Srbiji ukazuje da čak i kada deluje da gledamo ka Africi to je obično pogled ka (Zapadnoj) Evropi. Još je tužnije da je poželjno, ako ne i neophodno, legitimisati ne samo jednog crnog, neevropskog velikana već i pogled ka Africi evropskom veličinom kao što je Fuko da bi oni (ne samo ovde) uopšte mogli da budu percepirani.

„Kao ime i kao znak, Afrika je oduvek zauzimala paradoksalni položaj u modernim formacijama znanja. S jedne strane, u velikoj meri se pretpostavljalo da su 'afričke stvari' rezidualni entiteti, čije proučvanje ne doprinosi ništa spoznaji sveta ili ljudskog stanja u celini ... S druge strane, uvek je implicitno priznavano da u oblasti društvenih nauka i humanistike ne postoji bolja laboratorija od Afrike kako bi se procenile granice naše epistemološke imaginacije ili da bi se postavljala pitanja o tome kako znamo ono što znamo i na čemu se temelji to znanje; kako se osloniti na više modela vremena kako bi se izbegli jednosmerni uzročni modeli; kako otvoriti prostor za šire komparativne poduhvate; i kako objasniti mnogostrukost puteva i putanja promene. U stvari, ne postoji bolji teren od Afrike za naučnike koji žele da opišu novine, originalnost i složenost,“ piše Mbembe [8].

Pitanje kontinuiteta i promena je na Balkanu mnogo složenije nego u Africi. Jedna od posledica liminalnosti našeg prostora je da zbrka ovde nije samo vremenska. Naime, kao i u postkolonijama, 2017. je godina našeg kalendara ali ne i naše istorije. Ona je i prostorna, u Evropi smo, ali čak i sami svakodnevno govorimo da smo van nje. U onostranoj, „pravoj“ ili hiperrealnoj Evropi, uči nas Fuko, moć je kapilarna. Nasuprot tome, u njenim podsaharskim postkolonijama, ukazao je Frederik Kuper, ona je mnogo „više arterijska“, koncentrisana i u društvenom i u prostornom smislu, i potrebna joj je pumpa „da je pogura od trenutka do trenutka i od mesta do mesta“ [9]. Takva moć je totalizujuća i zaokupljena sobom, ona niti „hrani“ društveno tkivo niti pokušava da ga omekša. Oruđe je postkolonijalne države koja nije u stanju da gradi disciplinujuću moć kao fukoovsku „nespektakularnu normalnost, skoro nevidljivu u svakodnevnom životu“ [10].

Srbija ima jednu važnu sličnost sa afričkim postkolonijama. Ni ovde nije bilo ona tri veka tokom kojih je postepeno građeno „upravljaštvo“ (governmentality), „nova racionalnost vladanja“, i upisivano u „svakodnevicu svojih subjekata“ [11]. Van zapadne temporalnosti, pokušaji da vreme bude sabijeno, s jedne, i verovanje da na ne-Zapadu može postojati i ono što nije moglo biti građeno, s druge strane, stvorili su i „građanske“ iluzije koje su Srbiju 2012. godine predale Vučiću i prostor u kome se on danas samouvereno i nekažnjivo kreće. Naravno, u Beogradu, na obodu Evrope, moć je manje „arterijska“ (i artiljerijska) nego u Kigaliju, ali je i dalje jako daleko od slike kapilarnosti, samoregulacije i pripadajućeg „racionalnog subjekta“ koju ističe zapadni model.

Ruanda je imala pedesetak godina da pokuša da razvija upravljaštvo, Srbija dva puta više, ali raspoloživo vreme nije jedina relevantna odrednica kada razmišljamo o ishodima moderne dinamike vladanja i povinovanja. Trampova pobeda je, između ostalog, pokazala da je veza između liberalizma i demokratije mnogo složenija nego što se verovalo, da je ta „konačna“ destinacija, sugerisana i nametana kao univerzalna, snažno uslovljena partikularnim istorijama i činiocima – i time višestruko nedostupna Ostalima, od kojih se očekivalo da, ponekad preko noći, ponove zapadnu istoriju.

Opsesija zapadnim vremenom legitimisala je hegemoniju tranzicione paradigme. Bila ekonomska, društvena ili politička, a često ih nije moguće razdvojiti, tranzicija je vezana za shvatanje modernizacije kao ur-tranzicije od „tradicije“ i „zaostalosti“ ka jedinoj dobroj krajnjoj destinaciji, oličenoj, između ostalog, u fukoovskoj skici zapadne kapitalističke (post)modernosti. Takav teleološki utemeljeni tranzicioni narativ odvraća pažnju s važnog pitanja koje je bilo u fokusu nekih postkolonijalnih kritičara: Šta se dešava kada evropske ideje i norme doputuju i smeste se na prostoru koji se razlikuje od onoga u kome su se razvijale?

Shvatanje modernizacije kao tranzicije podrazumeva globalnu difuziju zapadnih fenomena, uključujući demokratiju i pripadajući set institucija i procedura. Ali, šta „stvarno“ pojmovi demokratija, (politička) stranka i građansko društvo znače i podrazumevaju u Srbiji, Indiji ili Ruandi ne može se razdvojiti od toga kako se uklapaju u specifične, duboko ukorenjene vrednosti i društvene prakse i kako su „postajali ukorenjeni u svesti običnih ljudi“ [12]. Način kako je ovde, ili na nekoj drugoj nezapadnoj lokaciji, demokratija „sticala društvene korene“ uslovljava to šta ona „jeste“ i šta „može da bude“ [13], pa i kako treba razumeti implikacije, značaj i smisao ključnih činioca, kao što su „smenjivost vlasti“ ili „izbori“. Ovaj redovno ignorisani proces nazivan je kulturalno prevođenje, i on rezultira „vernakularizacijom“ zapadnih normi i ideja [14].

Kulturalno prevođenje uslovljava demokratizaciju i celokupnu tranziciju, menjajući smisao svega, pa i neizbežnog, onoga što na neoliberalnoj planeti ne sme dobiti alternativu. Ono proizvodi nesklad između „univerzalnih“ označitelja i „našeg“ označenog, koji parališe mnoge uticajne liberale i pretvara ih u antidemokrate, tragače za „manjim“ – što za njih znači autoritarnim – zlom. Zapadnocentrični i sa viškom slobodnog vremena, oni su posle pada Berlinskog zida jedino rešenje zamišljali više ataturkovski (sa cilindrom, kao simbolom bogatstva i „civilizovanosti“, koji je trebalo da istera đavola, „pusto tursko“, i iz Srba) nego titoistički (pod petokrakom, pretvorenom u simbol navodno dvostruko poražene modernizacijske ideologije, koja nije uspela čak ni da pretvori Srbe u Evropljane).

Slepilo za ulogu kulturalnog prevođenja predstavlja drugi temelj naše nevolje s Vučićem i „građanskim“ elitama koje su ga 2012. godine ustoličile, ali sada ne samo da ne mogu da ga sruše već, što je mnogo poraznije, nisu u stanju da prepoznaju neprijatelja u ogledalu. Ova slabovidost je poduprla shvatanje o „zlu“, manjem ili većem, kao jedinoj opciji, izgrađenom na mitu koji Srbe/Srbiju i modernizaciju predstavlja kao spoj ulja i vode. Uostalom, i „dobri“ Zoran Đinđić je iz zamišljene vertikale istkane od manjeg i većeg „zla“ izdvojen naknadno, pošto je ubijen. Tek tada je pretvoren u izuzetak, „modernu“ zagradu genocidne srpske istorije – i gradivno tkivo temeljnog mita liberalne Srbije, koji, kao i kosovski, snagu crpi iz poraza.

U autokolonijalnoj imaginaciji naša različitost – iako vidljiva ne samo u strukturi i unutrašnjoj logici Đinđićeve i ostalih stranaka već i skoro svih (pa i najdekontaminiranijih) nevladinih organizacija – redovno biva shvaćena kao patologija, kulturalni defekt koji se mora lečiti mešavinom neokolonijalnih intervencija (koje treba da traju, kao i s lakoćom odbačena revolucija) i „dobroćudne“ diktature. To je logika kojom je jedno lako prepoznatljivo, opipljivo „veće zlo“ od 2008. sistematski pretvarano u lažno „manje zlo“ – danas jedinu političku opciju u Srbiji, armiranu posetama Srebrenici, Prajdom i zapadnim shvatanjem da je u „balkanskom buretu baruta“ jedino važno da niko nema šibicu.

Vučić vlada kao predfukoovski suveren. Ali, njegovo vreme je naše vreme, dok njegovi jalovi neprijatelji, nažalost, deluju ne samo vođeni tuđom istorijom već to čine u izmeštenim prostorima, oličenim u urbanom ostrvcetu unutar zemlje koju slabo poznaju, pa izgleda ne vide koliko ljudi ima razloga da veruje da je ona odavno udavljena. Nekako kao da ovi imaginarni Okcidentalci ne mogu da se odluče ko im je veći neprijatelj – Vučič ili ostatak Srbije, čedo tog drugog, orijentalizovanog prostora, vremena i (ne)istorije. Povrh svega, oni se ne bore protiv Vučićeve totalizujuće, arterijske moći, već protiv, za funkcionisanje njegovog mehanizma vladivine sasvim sporednih, fukoovskih, nesuverenih oblika moći koji deluju kapilarno, na mikro nivou.

Ovi uglađeni individualisti, čini se već instiktivno, sumnjičavi prema svakom širem zajedništvu i kolektivitetu, ponašaju se kao da je i dalje reč o drvoredu i komšijskom parkiću. Takva, pogrešno kalibrisana i, u suštini, makar to bilo sasvim neosvešćeno, egocentrirana i društvenokapitalistička borba [15], tviter revolucionarima i žutim patkicama pomaže da ostanu cool i nadograde svoje vrlo „Ja“ – ali Vučiću obećava dugačku i relativno bezbrižnu vladavinu.

Ako uskoro ode s vlasti, ako se pokaže da pitanje iz naslova ne prolazi ni kao hiperbola, biće to uprkos a ne zbog delovanja ovih zaturenih Evropljana. Ipak, treba ih razumeti – 2017. je a ni Fuko ni bogatstvo ne stanuju ovde. Nažalost, retko je cool i glamurozno smisleno se boriti protiv arterijske moći na ne-Zapadu, za manje ili više siromašnu, poniženu i oklevetanu domovinu, koju ionako sve češće doživljavamo kao stranu i izgubljenu, prokletu zemlju, tamnicu naših snova i aspiracija. Melanholične žute patkice nose dodatni teret, pa ne treba da čudi da protiv Vučića šetaju retko, najradije s psićem i po prijatnom danu, posle kafice. Nije lako pomiriti se s činjenicom da smo geografski tako blizu, a ipak – daleko je Fuko i sunce što sja.

[1] U jednom drugom, mada povezanom, smislu, može se postaviti pitanje koliko je sam Fuko smatrao potrebnim da uopšte krene ka perifernim i poluperifernim prostorima. Ne treba gubiti iz vida da je odavno uočeno da što se autor više odmiče od zapadnih iskustava i istorija to su manje elegantni i zavodljivi zaključci koje proizvodi. Ceo ne-Zapad, a posebno Podsaharska Afrika, ume da stvara „probleme teoriji“ i bude „neprijatna istina“ u tumačenjima koja imaju univerzalističke aspiracije.
[2] „The epistemic decolonial turn“, 2007.
[3] Nationalist Thought and the Colonial World: A Derivative Discourse?, 1993.
[4] „Putuj Bobane, ne misli na gejeve“, 2016.
[5] Entangled Histories: Reflecting on Coloniality and Postcoloniality, 2011.
[6] „Necropolitics“, 2003.
[7] On the Postcolony, 2001.
[8] „Africa in Theory: A Conversation Between Jean Comaroff and Achille Mbembe“, 2010.
[9] „Conflict and Connection: Rethinking Colonial African History”, 1994.
[10] „Foucault Hardly Came to Africa: Some Notes on Colonial and Post-Colonial Governmentality“, 2011.
[11] Isto.
[12] The Vernacularization of Democracy: Politics, Caste and religion in India, 2008.
[13] Isto.
[14] Različiti, ne samo postkolonijalni autori su uverljivo pisali i o vernakularnim modernostim i vernakularnom kosmoplitizmu.
[15] Kao i kada je reč o društvenom kapitalu, „društvenost“ društvenih medija je uglavnom ograničena na reč društvo u njihovom nazivu. Glavni razlog njihovog postojanja je naše kasnokapitalističko, aspiraciono „Ja“, metastazirano ali nikada dovoljno veliko.

Zoran Ćirjaković

(Tekst je napisan 14. februara 2017. godine, na zahtev urednice, ali ga taj internet medij nije objavio.)

KONSTANTE ANARHOLIBERALIZMA: I POSLE LATINKE – NE-LATINKA

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u strasnu (neo)liberalku.

Čini se da su mnogi fanovi britke i razorne kritike majke Druge Srbije bili zbunjeni činjencom da je glavni promoter knjige i pisac predgovora bio udarnik „dekontaminacije“ i dugo vremena neumorni promoter ideja Latinke Perović i Radomira Konstantinovića. Ali, Pakovićevo „konvertitstvo“ je u velikoj meri prividno, iako verujem da plaća cenu činjenice da je okrenuo leđa ikoni liberalne elite, čija je ideološka dominacija počela 5. oktobra i ne nazire joj se kraj.

Mira Bogdanović ne samo da ne osporava ono zbog čega je Latinka postala Latinka već reafirmiše njene ključne stavove. Omaž Latinkinom autoorijentalizmu našao je mesto i na omotu knjige i u pozivu na beogradsku promociju održanu 24. marta u Domu omladine. Izdavač je istakao „antiratno izjašnjavanje Latinke Perović u vreme vlasti Slobodana Miloševića i njeno dosledno suprotstavljanje politici velikosrpskog ekspanzionizma kao i visokokultivisani jezik njenih spisa“. Najava tribine počinje rečima – „Ne odričući nijednu od neupitnih zasluga Latinke Perović...“. Bogdanović je na promociji rekla da deli „Latinkina antinacionalistička stajališta“.

Oko knjige Mire Bogdanović već je počeo da se kristališe ideološki krug u kome nema mnogo toga ni za marksiste a kamoli nacionaliste. Štaviše, može se govoriti o sukobu dva „građanska“ elitizma. Bogdanović je lošem, malograđanskom i „palanačkom“ elitizmu Latinke Perović i njenih saboraca suprotstavila svoj dobri, „kosmoplitski“ elitizam intelektualke koja se držala van vlasti. U njemu nema naroda, ni u onom smislu u kome o njemu razmišljaju mnogi marksisti ni onakvog kakvim ga vide nacionalisti.

„Za mene je narod apstrakcija,“ rekla je na tribini u Domu omladine (i dodala da je „bez ikakvog nacionalnog osećaja“). Reč je o levičarki u čijem svetonazoru ne postoji pojam koji je imao ključno mesto u istoriji levice (Narodni front, Narodno-oslobodilačka borba...). Ne čudi da je deo beogradske publike, uglavnom dogmata i puritanaca koji u Miri Bogdanović ( i njenom „nekonvertitstvu“) prepoznaje novi stožer ideološkog okupljanja, spreman da svako pozivanje na narod rafalno diskredituje etiketama u rasponu od četnik levičar do fašista.

Način kako Bogdanović vidi svoju poziciju, ne internacionalistkinje već kosmopolitkinje koja postoji izvan svake društvene lokacije, pa i nacionalne i klasne, ne razlikuje se od samorazumevanja Latinkinog kruga. Tu takođe caruje insularno, armirano „Ja“ i sopstveni položaj se doživljava kao nevin i slobodan od društvenih i identitetskih veza i obaveza. „Ja sam kosmopolita, apsolutno, potpuno lišena svakog skupnog identiteta“, rekla je Bogdanović. Takvo samorazumevanje nam ukazuje da je reč o ne-Latinki, „sunarodnici“ koja, iako na to ne pristaje, pripada istoj naciji samoproklamovanih kosmopolita. Naime, njihova dva prividno vandruštvena „Ja“ dele jasno prepoznatljivu grupno-identitetsku, mada elitnu odrednicu.

Kako je ukazao Krejg Kalhun, donedavno dekan Londonske škole za ekonomiju i društvene nauke (LSE), kosmopoitizam u koji se umetnula Bogdanović ne prepoznaje „društvene uslove sopstvenog diskursa“. On se predstavlja kao „sloboda od društvenog pripadanja“ i, istovremeno, „pogled niotkuda i odsvuda“ iako je puki odraz „specijalne vrste pripadanja“ i pogled je iz „specifičnog društvenog prostora“. „Stavovi kosmopolistkih elita izražavaju privilegiju, oni ne predstavljaju neutralno razumevanje celine“, zaključuje Kalhun opis u kome je lako prepoznati i staru Latinku i novu ne-Latinku.

Bogdanović ističe svoju „neovisnost od bilo koga i svakoga“. Sebe vidi kao „najbližu anarhizmu“, ali odanu izvornim liberalnim vrednostima kao „suštinskoj formi liberalizma“. Za razliku od Latinke, koju slika kao konvertita uprljanog vlašću, ona nam se nudi kao pravi, autentični anarholiberal. To je krov pod kojim pokušavaju da se smeste i autor „božićnog oratorijuma Radomiru Konstantinović“ i cinična „deca devedesetih“, kao što je tatin anarhista Ratibor Trivunac, i otuđena „deca komunizma“, kao što je Branislav Branko Dimitrijević.

Dimitrijević, čije je domete kolumnista „Vremena“ pregnatno izrazio nazvavši ga „Aleksom Đilasom Druge Srbije“, demonstrira važnu ulogu knjige Mire Bogdanović kao Vanish-a, ideološke varikine na pseudoliberalnoj političkoj sceni. Privilegovani „Vojinov mali“ je već izbrisao iz biografije položaj pomoćnika ministra kulture u jednoj od najneoliberalnijih srpskih vlada i, ubrzo posle početka (poslednje) Svetske ekonomske krize, zakačio petokraku na cilindar, simbol ataturkovaca i antinacionalista okupljenih oko „Peščanika“. Nije jedini kome nije lako da iz sebe izbaci „malograđansku“ misao Dubravke Stojanović, kojom su prožeti njegovi najambiciozniji tekstovi. Dimitrijević, na primer, piše o „konstanti koja se kao nacional-kulturni imaginarijum preprečava bilo kakvoj formi transformativne društvene imaginacije.“ (Sledi, „Početkom 21. veka, kao i krajem 19...“ pa citat najvoljenije Latinkine intelektualne „ćerke“.)

Da bi se udobno smestili pod krov Mire Bogdanović, ostalo je da Dimitrijević i drugi „radnici u kulturi“, koji pokušavaju da se ponovo rode u Marksu bez da se odrode od Konstantinovića, nekako pomire svoj autorasizam sa kulturalno fluidnije pozicioniranom (i samim tim manje fatalističkom) „palankom“ na koju upućuje Mira Bogdanović. Rekavši na beogradskoj promociji da je Filosfija palanke „knjiga za sva vremena“, „pisana van konteksta“, i da se „može tumačiti shodno političkom trenutku“, ona je otvorila vrata svima koji bi da se distanciraju od svoje neoliberalne prošlosti i zadrže svoju fobiju od svega srpskog. Ipak, mnogo veći izazov će im predstavljati društvena (a neretko i materijalna) cena otpadništva.

Knjiga Mire Bogdanović je pokrenula prvi pokušaj konstituisanja „Treće Srbije“ kao nenacionalne. Ali, kao i prethodne lične i ideološke secesije na desnici, ona od samog starta deluje kao mrtvorođenče, rukavac Druge Srbije koji ne uspeva da se izdvoji iz dominantno malosrpskog i kultur-rasističkog toka. I ova krhka ne-Druga Srbija u sebi ima ugrađen isti antinarodni „antinacionalizam“ elite koji funkcioniše kao nova nacija izabranih. Kao što je u Drugoj Srbiji Zoran Đinđić mogao da postane „dobar“ samo kao leš, tako i u ovoj novoj, crvenkastoj „Trećoj Srbiji“ nema mesta za radnike od „krvi i mesa“. Štaviše, predstavljanje knjige u Domu omladine počelo je lamentom nad tragičnim samoubistvom radnika „Goše“. Živi radnici, koji su često homofobični, slušaju Cecu i čiji su očevi možda ubijali u ratovima devedesetih, ostaju van ove nove elitističke fantazije. Kao i Đinđić našim čudnim, neliberalnim liberalima, radnici su ovim podjednako neobičnim levičarima dobri samo kada su mrtvi.

Ne treba da čudi da se poznati „antinacionalista“ pre početka promocije požalio da se „prave spiskovi prisutnih“. Jedina istoričarka koja se nije uplašila „UDBE Druge Srbije“ je bila Radina Vučetić, originalno Latinkina ideološka (i naučna) „unuka“, nekada uz Olgicu Manojlović Pintar glavna uzdanica Dubravke Stojanović, autoriteta za koji je Mira Bogdanović rezervisala još neprijatnije reči nego za samu Latinku. Biće da je čitati Miru Bogdanović u liberalnom Beogradu opasnije nego čitati Ruždija u paštunskom Peševaru i subverzivnije nego čitati „Lolitu“ u fundamentalističkom Teheranu. Bogdanović je rekla da je izložena „umortsvu šutnjom“ – totschweigen, blaženo nesvesna da je liberalna Srbija sposobna da organizuje daleko neprijatnija „umorstva“.

Kao i mnogi „disidenti“ izopšteni iz horizonta Druge Srbije pre nje, Bogdanović je tek na svom slučaju shvatila da, na primer, „Peščanik“ nije „prostor slobode mišljenja“ kako „ovde slovi“. Podjednako su netolerantni i „Novi magazin“ i portal „Mašina“, koji su joj dali prostor. „Mašinu“, oko koje postoji najveći kapacitet za rast Mirine ne-Druge Srbije, finansira nemački Roza Luksemburg Štiftung. Nažalost, ova marksistička verzija „Fondacije otvoreno društvo“, kao i njena bogatija liberalna „sestra“ u SAD, u srpskoj radničkoj klasi vidi prvenstveno koljače u budućim ratovima i homofobe. „Opasnost fašizacije“ je crvena marama koja i ovdašnje „prave“ levičare sprečava da vide radničku klasu. Uostalom, „Blut und Boden nacionalizam“ je bio jedna od najčešće pominjanih floskula na beogradskoj promociji knjige koja olakšava prebacivanje autorasizma i, zarad otpora „populizmu“, antinarodnih stavova iz liberalne u levu Srbiju.

Sociolozi koji su govorili na predstavljanju knjige tvrde da se suprostavljaju i ideologiji liberalizma i ideologiji narodnjaštva i populizma. U njihovim istupima primetna je tendencija, koja odavno predstavlja važno obeležje levičarskog aktivizma u Srbiji, ka uporednoj samosubalternizaciji i ignorisanju živih radnika u korist fraza koje neprijatno asociraju na ljudskopravašku (neo)liberalnu paradigmu, kao što je ona o „pravima koja prostiču iz rada“. Stav koji najviše iritira Drugu Srbiju je sklonost Mirinih (i dalje jako malobrojnih) obožavalaca da u istu ravan stave, kako je Dragan Stojković opisao dva antipoda, Lomparovo „srpsko stanovište“ i Latinkino „srbijansko stanovište“, odnosno „Srbiju do plota“ kako je Latinkino mikrosrpstvo opisala Bogdanović.

Iako je promocija u Domu omladine podsećala ne skupove koje su obožavaoci Latinke Perović organizovali pre petnaestak godina, Mira Bogdanović ne može postati „nova Latinka“, što neki levičari neskriveno priželjkuju. Potreba da imamo političke očeve i majke predstavlja jednu od (pravih) konstanti naše politike. Nekako je za očekivati da bi posle ovako nemilosrdnog i javnog majkoubistva trebala da se pojavi nova „majka“ one Srbije koja o dobrom, progresivnom i modernom odavno razmišlja u ženskom rodu.

Problem nije samo u činjenici da je, kako je istaknuto na promociji, Mira Bogdanović u Beograd stigla „iz Amsterdama preko Zagreba“ i da je u ovde iznenađuje i ono što ne bi smelo da iznenadi nekoga ko poznaje ovu duboko podeljenu zemlju. Nažalost, njena kritika srpskog liberalizma nije ni dovoljno dosledna ni sveobuhvatna. Nevolja s knjigom Mire Bogdanović nije u onome šta je napisala o Latinki, tu se nema šta zameriti, već u onome što nije rekla. Drugim rečima, stvar nije u tome koliko se ova ne-Latinka ljudski, etički, idejno i naučno razlikuje od Latinke Perović već koliko su nekadašnje drugarice (ostale) iste.

Ni u kosmopolitskom anarholiberalizmu Mire Bogdanović nekako nema mesta za „masu“ – narod, radničku klasu, subalterne... kako god da nazovete srpsku većinu koja je na levici, i liberalnoj i anarhističkoj i „pravoj“, prečesto istinski neželjena.

Zoran Ćirjaković

HOMOKOLONIJALIZAM POSLE ORLANDA

Istorija malo kome dozvoljava da bira saveznike. I ove godine su uspeli da je ubrzaju ljudi o kojima mnogi misle sve najgore – neretko zbog onoga što vide kao ličnu patologiju, neprihvatljivu ideologiju ili, jednostavno, zato što ne vole kulturu čije vrednosti dele ti ljudi.

Reakcije na monstruozni pokolj u gej klubu u Orlandu obećavaju da će u SAD uskoro biti uklonjene preostale prepreke ravnopravnosti rodnih i seksualnih manjina. Na primer, gej muškarci danas mogu da daju krv samo ako tokom prethodnih godinu dana nisu imali seksualne odnose. Ideološku širinu i moć, za mnoge, neočekivane sile koja deluje na putu legalističke "inkluzije" ilustruju reči koje je na mitingu koji su prenosile brojne televizijske stanice izgovorio Donald Tramp, medijski mag koji je u mnogim liberalnim krugovima omraženiji čak i od ubice.

"To je udarac na srce i dušu onoga što mi predstavljamo kao nacija. To je napad na mogućnost slobodnih ljudi da žive svoje živote, vole koga žele i izraze svoj identitet... Radikalni islam je antiženski, antigej i antiamerički. Odbijam da dozvolim da Amerika postane mesto u kome su gej ljudi, hrišćani i Jevreji meta progona i zastrašivanja od strane radikalnih islamskih propovednika mržnje i nasilja. To nije pitanje nacionalne bezbednosti. To je pitanje kvaliteta života", rekao je u dugačkom govoru na svoj 70. rođendan predsednički kandidat po meri konzervativne Amerike – i dodao da odbija da bude politički korektan.

Ali, veliki deo onoga što je Tramp izgovorio o gej pravima predstavlja vernu sliku nove zapadne političke korektnosti, odraz stavova kakve odavno slušamo od mnogih zabrinutih aktivista. "Amerika će biti tolerantno i otvorene društvo. Amerika će takođe biti bezbedno društvo", obećao je biračima i pozvao ih da razmisle: "Zapitajte se, ko je stvarno veći prijatelj žena i LGBT zajednice, Donald Tramp sa svojim delima ili Hilari Klinton sa svojim rečima?"

Homonacionalizam, koji je već trijumfovao u Zapadnoj Evropi i Kanadi, stigao je tako zahvaljujući Trampu na velika vrata i u SAD. Džasbir Puar je ovaj pojam uvela 2007. godine, i to baš u specifičnom, neintuintivnom smislu u kome je prisutan u Trampovom govoru. Puar, profesorka na američkom Radžers univerzitetu, istakla je da je homonacionalizam oličen u shvatanju da prihvatanje i tolerancija prema LGBTQI subjektima treba da bude kriterijum prema kome se ne procenjuju samo pojedinci već i legitimitet država i "njihova sposobnost za nacionalni suverenitet".

Posle serije "dobrih" zapadnoevropskih nacionalizama, i "američka izuzetnost", specifična jenki varijacija, dopunjena je homonormativnošću. I kada je konzervativan, "dobar Amerikanac" sada mora da ode mnogo dalje od usvajanja stava "gej je OK". Štaviše, očekuje se da će i u SAD Republikanska partija uskoro krenuti stopama ideološke braće u Kanadi, zemlji koja je 2005. godine, kao prva van Evrope, legalizovala gej brakove. Naime, kanadska Konzervativna partija je krajem maja promenila definiciju braka u zvaničnim stranačkim dokumentima.

Neko će reći, pa šta tu ima loše, zašto svi ne bi bili liberalni i tolerantni? Ali, postoji problem sa homonacionalizmom na koji je, takođe, ukazala Puar. On izražava postojanje "podmuklog dosluha između rasizma i liberalizma", koji proizvodi neprihvatljive "zdravorazumske liberalne pozicije" tipa "Naravno da sam protiv rata protiv terora, ali šta ćemo sa muslimanskom homofobijom?" ili "Naravno da podržavamo Egipat i Arapsko proleće, ali silovanja žena dokazuju da su svi Egipćani životinje."

Ova homonacionalistička slika o prosvećenom i racionalnom Zapadu nasuprot fanatičnog i nasilnog islamskog sveta je već jasno prepoznatljiva u SAD. "Zašto treba da prihvatimo bilo koga u našoj zemlji ko podržava nasilje bilo koje vrste prema gej i lezbejskim Anerikancima", rekao je Tramp u rođendanskom govoru i dodao da dolazak imigranata sa Bliskog istoka "može biti bolja, veća verzija Trojanskog konja". "Imigracija je privilegija i mi ne treba da pustimo u ovu zemlju nikoga ko ne podržava naše zajednice – sve naše zajednice".

Problem je u tome što ova nova globalna norma nije proizvod univerzalne istorije. Njeno nametanje se oslanja na, s jedne strane, izjednačavanje zapadne istorije sa svetskom, i, s druge strane, paradoksalno, amneziju, uporno ignorisanje istoričnosti nedavnih promena na Zapadu, kao i načina na koji se homonormativnost pojavila i kako je uključivana u tamošnje ideološke aparate moći. Vremenom je postala omiljena alatka za jačanje neoliberalnog poretka u zapadnim državama i isključivanje "loših" građana, rasom ili verom obeleženih i stigmatizovanih Drugih, koji su izgurani na mesta koja su homoseksualaci redovno dobijali u ranijoj, heterenormativnoj inkarnaciji zapadnih nacionalizama.

Za nas na Balkanu i drugim globalnim (polu)periferijima, mnogo je važnija činjenica da se homonacionalizam uvukao u međunarodne odnose i druge aspekte svetske politike, gde funkcioniše kao važna poluga neokolnijalnih politika. Već naslućujem da će, verovatno negde pred sledeći "Beograd Prajd", jedan od argumenta biti: "Čak je i fašista Donald Tramp za gej prava, a u Srbiji..." Verujem i da će ovakvi stavovi stizati baš iz krugova koji su istovremeno skloni da o istoriji razmišljaju u jednini i zaboravljaju diskriminatorsku prošlost Zapada, naročito to koliko je skorašnja.

Prva zemlja koja je legalizovala gej brakove bila je Holandija – tek 2001. godine, iako bi slušajući neke domaće aktiviste čovek mogao da zaključi da su oni na Zapadu legalni bar dve hiljade godina. U Hjustonu su dva gej muškarca 1998. godine izvedena pred sud jer je, po "Zakonu o homseksualnom ponašanju", oralni i analni seks između odraslih osoba istog pola u Teksasu tada predstavljao krivično delo. Svetla strana zapadne istorije nam govori da su dvanaest godina kasnije građani Hjustona izbrali "otvoreno gej" gradonačelnicu, jednu od prvih u SAD.

Ipak, pravo pitanje nije zašto LGBTQI osobe danas nemaju mnoga prava (i "prava") u brojnim zemlja, već zašto je seks između (sopstvena) "četiri zida" donedavno bio krivično delo u SAD ili zašto pre petnaest godina niko na Zapadu nije mogao da sklopi gej brak? Ova pitanja ističu značaj redovno ignorisane činjenice da su zapadana društva sama pisala svoju istoriju. Vodila se politička borba i u jednom trenutku je došlo do dobrodošle, ali pre toga nemoguće promene.

Za razliku od stanovnika Zapada, nama – "Ostalima" – nije dozvoljeno da sami pišemo svoje istorije i menjamo društvene odnose. Ostali smo objekti neokolonijalnih intervencija, navodno spasilačkih i civilizatorskih misija koje su danas snažno oslonjene na različite autokolonijalne aktere. Zapad je ostao jedini subjekt istorije, a sama istorija je nastavila da bude jedna od najevrocentričnijih nauka. Za nas su u njoj rezervisane stranice o kašnjenje "Ostalih", na kojima "preveliki" zaostatak ili "izlasci iz istorije" redovno bivaju tumačeni različitim rasističkim konstrukcijama o kulturalnim patologijama i neizlečivim društvenim bolestima.

U svakodnevnom govoru, ova internalizovana, samo prividno vremenska hijerarhija obično biva izražena retoričkim pitanjima tipa "Zar je to moguće na početku 21. veka?" ili zgražavanjem koje počinje rečima "Danas, 2016. godine u Srbiji..." – iza kojih sve češće sledi klasična homonacionalistička argumentacija i zatim autorasistički zaključak. "Jezivo. Znam gde živim, ali Srbija uvek nađe način da podseti da je gnusna kloaka", napisao je pre par godina jedan od članova popularnog gej foruma.

Iako smo svedoci opsesije "drugostima", malo je istoričara koji su, kao Dipeš Čakrabarti, profesor na Čikaškom univerzitetu, govorili o drugim i drugačijim istorijama i pokušavali da "provincijalizuju" evrocentričnu Istoriju sa velikim "I", ukažu da je i ona partikularna, samo jedna od istorija. Štaviše, može se reći da je u jednom važnom smislu danas samo 2016. godina nešeg kalendara – ne i naše istorije.

U održavanju iluzije da je Istorija sa velikim "I" univerzalna i da joj se bliži kraj, važno mesto je dobio homonacionalizam. Ne čudi da je, u skladu sa duhom prividno postistorijskog i postideološkog vremena, i spasilački izgovor za zapadnu dominaciju i primenu dvostrukih standarda mutirao u različite ljudskopravaške inkarnacije. Prvo se pojavio "kolonijalni feminizam", koji je, kako piše Gajatri Čakravorti Spivak, zahtevao da "beli muškarci spasavaju braon žene od braon muškaraca", što je kulminiralao invazijom Avganistana 2001. godine.

Tada je Lora Buš, supruga ratobornog predsednika Džorža Buša (mlađeg), naprasno postala feministkinja, "odlučila da pokuša da ceo svet usmeri pažnju na brutalnost prema ženama i deci od strane Al Kaide", i 17. novembra se naciji obratila rečima: "Avganistanske žene znaju, kroz bolno iskustvo, ono što ceo svet otkriva. Brutalna represija žena je glavni cilj terorista... Civilizovani ljudi širom sveta su užasnuti – ne samo zato što nam se srca lome zbog žena i dece u Avganistanu, već i zato što mi u Avganistanu vidimo svet kakav bi teroristi želeli da nametnu nama ostalima."

U međuvremenu smo ušli u doba homokolonijalizma, kako je Momin Rahman sa kanadskog Trent univerziteta nazvao mešanje, desubjektivizaciju i desuverenizaciju prekrečenu u dugine boje. "Parada ponosa" je, bar za države koje nemaju naftu ili važan strateški položaj, postala obaveza, ne samo lakmus test tolerancije već i "civilizovanosti". I Puar piše o "sve više homonacionalističkom svetu". Iako ona težište stavlja na rasu, i na "belom" Balkanu važi njen zaključak da u logici savremenih imperijalističkih intervencija "homoseksualno pitanje" sve više potiskuje "žensko pitanje" – danas se traži da "beli kvir muškarci spasavaju braon homoseksualace od braon heteroseksualaca".

U novom, ušminkanom izdanju zapadne hegemonije, stare imperijalističke politike bivaju skrivene iza "Prajdova" i gej brakova, koje treba održati i legalizovati koliko juče. Ipak, u odnosu prema homonormativnosti ogleda se jedna od ključnih razlika između Donalda Trampa i Hilari Klinton. On homonacionalizam koristi kao argument u prilog izolacionističke, a ona intervencionstičke politike. Amerikanci će birati između novopečenog političara koji, pozivajući se na odbranu gej prava, najavljuje izgradnju još viših zidova i iskusne političarke čija prošlost obećava nova "spasilačka" bombardovanja na nekim od "homofobičnih" periferija. Zato će, ko god da pobedi u novembru, i zapadna istorija i naša budućnost dobiti lošeg saveznika.

Zoran Ćirjaković

The Myth of Nonviolent Revolution and the Tragedy of Syria

Zoran Cirjakovic
For many, recent images of Syrian refugees stuck alongside Serbian borders present the only link between Syria and Serbia. But the never-ending tragedy in the Levant also has some often neglected or misrepresented Balkan roots.

It has become something of a conventional wisdom that "nonviolent" overthrow of Slobodan Milosevic on October 5, 2000 - the mass uprising later dubbed the Bulldozer Revolution - provided both the blueprint and the know-how for subsequent "Colour Revolutions", a series of mass pro-democracy movements throughout the former Soviet Union, as well as the Arab Spring.
Zoran Cirjakovic
The suggested narrative is straightforward and compelling. A group of upper middle-class students - Gen X "Hobbits," used laughter to accomplish something that three months of NATO bombing failed a year before - to bring down the Serbian strongman that Time magazine called "the butcher of the Balkans".

"Want to start a revolution? All you need is Tolkien and Monty Python," a Guardian reviewer summarized the seductive message spread worldwide by Srdja Popovic, a disciple of Gene Sharp and a prominent figure in the leaderless Otpor (Resistance) movement that helped end Milosevic's rule.

Aided by some of his Otpor comrades, Popovic spent the past 15 years "galvanizing" democracy activists around the world. Jon Henley at the Guardian called him "the secret architect of global revolution," and Liel Liebovitz at The Atlantic described the Serb biologist as an expert in "rectification and reconstruction by nonviolent means."

When "the professor of revolution" was not holding training sessions with aspiring revolutionaries from 46 countries, he was busy busting "myths" about nonviolence and its perceived ineffectiveness (while promoting his book Blueprint for Revolution). Tina Rosenberg, The New York Times' "Opinionator," wrote that "Popovic cheerfully blows up just about every idea most people hold about nonviolent struggle."

Unfortunately, he shattered a few too many, including some sobering truths. For example, although the protracted resistance to Milosevic's rule was largely peaceful - often carnival-like and well thought out around the catchy slogan "He is finished!," the victory came only after the ranks of the protesters have been joined by columns of notorious “football hooligans” - well organized supporters of the largest soccer clubs.

In the previous decade, these fervent fans had been filling the ranks of some of the most notorious paramilitary units fighting in Bosnia and Croatia, especially dreaded Tigers, whose commander-in-chief was Zeljko Raznatović Arkan, the head of the supporters' association of the Red Star, the richest and the most popular club in the country.

Often long-time supporters of Milosevic's policies, those rowdy men chanted "Save Serbia, Kill Yourself Slobodan" and many were finally ready to do whatever it took to finish the reviled despot off. They set on fire the parliament and headquarters of the state television, the main pillar of Milosevic's decade-long reign. Some brandished their guns, probably souvenirs from the series of bloody Balkan wars; many more were throwing rocks and fighting with the police. Of course, there were other important actors, but Milosevic finally fell largely because the violent bunch on the much anticipated "D-day" took over the reins of the belated revolution from the uber-cool guys of Otpor.

It seems that very little of that uncool reality has reached Popovic's enthusiastic audiences, "activists interested in copying the Serbian model of bottom-up regime change" and western pundits looking for "good guys" in distant badlands. No wonder many still see Milosevic's ouster as an exemplary nonviolent change.

"My biggest objection to violence is the fact that it simply doesn't work," reads one of Popovic's most quoted lines. These words have been echoed in scores of articles, both those that glossed over the nonviolent strategies and those that attempted to explain why they stopped working in the Middle East. "Nothing is more tragic than contemplating what Syria could have been now, had the nonviolent activists in the opposition movement prevailed - and followed Popovic's blueprint," laments Tina Rosenberg.

But the heart of the problem is not that many Syrians later opted for wrong teachers or that "their protest movement was co-opted by violence," as The New York Times analyst has it. It seems that Popovic has been teaching his young students - who had "traveled to an isolated beach resort outside Syria to take a week-long class in revolution" - a flawed lesson in people power. It might be a sin of omission, but the eloquent Serbian tutor failed to warn them that "mobilisation, enthusiasm and humour" might not suffice in their struggle against Bashar al-Assad's regime.

For most autocrats, holding on to power is life-or-death issue and they are ready to do whatever it takes to crush the challengers. That is why on the eve of the final showdown, nonviolence, be it strategic or not, is over. As young Syrians have learned the hard way, ruthless official killers might not always disobey their shaken paymaster like they did to Milosevic.

Even in Serbia in 2000, what started optimistically "with wonderfully stylised raised and clenched fist" might have ended in years of bitter lives with clenched Kalashnikovs. This prospect was made clear to those of us who had witnessed trucks full of guns and ammunition being unloaded at the back entrance to the opposition-controlled Belgrade city hall a day before Milosevic was toppled.

Although useful and often instrumental, nonviolent struggles can only decrease the risk of a violent showdown or make it less bloody. As a rule, real, revolutionary change hinges on violence. Both Hosni Mubarak in Egypt and Ukraine's Viktor Yanukovych have been toppled relatively peacefully because they couldn't find enough police and army forces that were ready to keep killing.

Exceptions are relatively rare and often linked to the idea of "liberation from a foreign yoke" reinforced by strong nationalist sentiments, like loathing for Russia and Soviet domination throughout Eastern Europe. This was the case in the two glowing examples that today color the image of modern revolutions throughout the world: Mahatma Gandhi's "nonviolent resistance" in India that shook the foundations of British Empire and the gentle Velvet Revolution in the former Czechoslovakia in November 1989, when the demonstrators had been jingling the keys to tell the Soviets: "Goodbye, it's time to go home."

Unfortunately, these much celebrated examples of largely violence-free change can be deceiving. Furthermore, they helped turn nonviolence into a fetish, the strategy of change whose consequences shouldn't be debated or its effectiveness questioned. No wonder that all the hype and myths surrounding over a decade of worldwide promotion and, to use one of Popovic's favorite phrases, branding of "nonviolent action and strategies" might have blinded many enthusiastic young Syrians to the likelihood of an unspeakable tragedy with no end in sight.

When the revolution comes, in the 21st century as ever before, it is all about violence, willingness of people on both sides - forces of change and agents of the regime - to kill or be killed. Every lesson in how dictators can be toppled should start with this warning, especially if the mentor is "a believer in the transformative power of a nonviolent struggle."

URINOKULTURA VUČIĆEVOG DOBRICE

Nije lako pisati o zahtevnim temama kao što su istorija i kultura jednog naroda. Mnogo toga treba svariti i upiti. Reke zabluda, činjenica, shvatanja i iskustava slivaju se u tu sintezu. Gistav Flober je rekao da je za takav poduhvat neophodno "popiti okean da bi se ispišala čaša".

Ovog posla prihvatio se Svetislav Basara. Istini za volju, veliki književnik je rešio da odmah ne napuni čašu već nam svakog radnog dana u jednom beogradskom listu isporuči po kap-dve. Pored toga, omiljeni javni intelektualac Aleksandra Vučića voli da se oglasi i u drugim glasilima evropske Srbije i NATO regiona. Napreže se i u romanima u kojima, kao i njegov nedavno upokojeni pomoravski prethodnik, vešto promoviše maglovitu viziju aktuelnog hazjajina.

Malo po malo, nakupilo se tu jakih reči, pitkih sentenci i samouverenih zaključaka i za krigletinu, kakve služe na Oktobarfestu, u nemačkom srcu još uvek nedovoljno male, postkosovske Srbije. Dakle, šta se sve nataložilo u čaši koju je godinama punio? Kako po Basari izgledaju Srbi i njihova istorija? Šta sve jedan mudar čovek mora da svari i izluči kako bi se ugurao u uzak etički kalup režima u kome najbolje prolaze moralno hendikepirani likovi? Šta nam otkriva urinokultura bahatog Ćosićevog naslednika?

Iako je u javnosti bio škrt na rečima, oni koji su dobro poznavali Dobricu tvrde da mu je laskanje bilo jedan od najvećih talenata. Čak i karijeriste koji su već verovali da su mnogo veliki i jaki umeo je da ubedi da su još veći i zažari njihov mesijanski impuls. Milošević i Đinđić su bili samo neki od ambizioznih lidera kojima je prijala elokventna lavina Ćosićevih pohvala i slatkorečivih predskazanja o njihovoj istorijskoj misiji i budućim uspesima.

Nasuprot Dobrici, Basara se specijalizovao za vređanje i pljuvanje. Vežbao se i na Vuku Karadžiću, ali se vremenom izveštio u biranju lakih meta. Tada već iskorišćen i odbačen od Miloševića, Ćosić je prvi osetio ubilački instikt veštog pamfletiste koji kada zagrize ne pušta. Istini za volju, ovaj tabloidni bulterijer je imao brojne, podjednako odlučne i uporne saveznike. Zajedničkim naporima, Ćosića su "sahranili" mnogo pre njegove smrti. Rezignirani otac ponižene nacije živeo je predugo za dobro slave i veličine koju je decenijama brižljivo uzgajao.

Odavno glavna Basarina meta nije bila onemoćali Miloševićev idejni guru – već Srbi. U bezbrojnim kolumnama je do savršenstva doveo svoj originalni govor mržnje i kreativnu upotrebu teških reči i rogobatnih arhaizama. Tu je i bujica sitno-ziheraških floskula, krojenih, kao i kada je bio uz Koštunicu, po meri one strane čaršije koja mu deluje dobitnički.

Antibiotik "kulturne dekontaminacije" je delovao i Basara danas tvrdi da je ugled "kapital na koji se u Srbiji i inače ne polaže mnogo", a istinoljubivost "osobina u Srbiji vrlo pogubna". Politički sistem "počiva na lažima, pseudomitovima, mitu i korupciji, smrtnim neprijateljima svakog napretka". Sve je u Srbiji večno i nepromenjivo, "jadno, bedno i potuljeno kao što je oduvek bilo" – sem Basare i njegovog Overlorda, Aleksandra Vučića. "Ne sumnjam ja u Overlordove dobre namere, ali rekao bih da je i vrhunski navigator nemoćan na komandnom mostu na sto mesta probušenog broda".

Profesor Novica Milić u Basarinoj književnosti vidi dijagnozu savremenosti, sveopšte bede i moralne niskosti jednog odavno bolesnog društva. Basara svojoj egzaltiranoj "antifašističkoj" publici poručuje da je ovde sve permanentno loše, pervertovano, patološki, autistično, egoistično, trulo, ustajalo, smrdljivo, močvarno… – "daleko od svih uslova koji su potrebni za Evropu". Milošević je samo "kanalisao već postojeću negativnu energiju" koju su stvorili nacionalromantičari koji su "bacali drvlje i kamenje na Turke i katolike".

Pravoslavni demohrišćanin i besramni karijerista, Vučićev Dobrica liči na karikaturu Tomasa Bernharda, genijalnog mizantropa i provokatora koji je "briljantno režirao svoju legendu". Na kraju je postao dika svoje kolevke, za koju je govorio da je "nacija od šest i po miliona idiota koji žive u zemlji koja trune". Iako je Basara poređenje sa austrijskim kolegom odbacio tvrdnjom da nije u stanju da dosegne Bernhardovo stilsko savršenstvo, problem nije ni u Basarinoj neispoliranoj, ponekad musavoj prozi ni u nedostatku talenta.

Obojica su prepoznali destruktivnu snagu i prirodu prinude koju nad čitaocima mogu da vrše harizmatični pisci. Ali, dok je Bernhard u takvoj moći našao zadovoljstvo i utehu, priliku da impresionira i stekne novu, "pravu" porodicu i obožavaoce, Koštuničin rojalista, Batićev ambasador, Čedin klovn i Tadićev ispovednik je tu video merdevine uz koje se može popeti neko ko je spreman da talenat podredi podilaženju vođi. Odbačen i usamljen još od ranog detinjstva, Bernhard ogromnu ambiciju nije želeo da zadovolji uz pomoć moćnog političkog sponzora – nije se divio vođama da bi mu se divila pokorna nacija.

Posmatraču sa strane, Basarina životna priča može delovati kao "put od trnja do zvezda", saga o čoveku koji je dobio sve ono što je zaslužio svojim ogromnim talentom. Ali, slika postaje mnogo manje ljupka ako razgrnemo građansku ideološku maglu – i fantazije srpskih antinacionalista, kojima, ophrvanim idom, prija da konačno imaju heroja koji, za razliku od "svilenog" Ivana Đurića ili Srđe Popovića, izgleda i ponaša se kao "pravi Srbin", takoreći maneken gedžovluka.

Basara je slika i prilika glavnog problema sa "srpskim snom" – presudan je manjak obzira i morala, a ne višak talenta i vredan rad. Posle serije ulizičkih pokušaja, na vrh vrhova se popeo tek kada je ušao u naprednjačke političke "Parove", najgori u seriji tranzicionih kupleraja koji su, posle jednog neobičnog, frustriranog poraza u seriji ratova, nastajali spajanjem pragmatičnosti naših zapadnih gospodara, srpskog antikapitalističkog mentaliteta i neoliberalnih dogmi.

Neko ko ne živi ovde, u nadrealnom svetu u kome je Basara intelektualni kralj mogao bi da uživa kao u nekoj komediji apsurda. Istini za volju, to je realistična proza koju bi Basara umeo da piše – da nije postao dvorjanin koji se upinje da ga Overlord raspiše. Galerija likova je domanovićevska i sve deluje sasvim moguće ali nenormalno, nalik snu ili čudnoj priči iz neke stare knjige. Nekako, kao da je scenario ove naše groteskne realnosti neumrli Domanović napisao pošto je odlepio i zaljubio se u tiranina.

U ovoj vučićevskoj javi, rijaliti "Stradiji" kojoj se ne nazire kraj, Basara je sušta suprotnost Domanoviću, neumorni režimski pisac koji će živeti srećno, sit, zadovoljan i uveličan blagoslovom logoreičnog "balkanskog Putina" koga voli NATO. Bez skrupula, željan da nam uvek bude pred očima u opštoj moralnoj i intelektualnoj žabokrečini, hiperkinetički Basara je idealan bot. Uostalom, ne liče samo kućni ljubimci na svoje gospodare.

Iste one urbane elite koje su nekada prezirale Bregovićev "pastirski rok", danas gutaju Basarinu čobansku filozofiju: "Na svakoj od televizija, po završetku emisije, na ekranu se pojavi voditelj ili voditeljka i vragolasto kaže: 'Ostanite sa nama.' Ostanite sa nama, budite sa nama – to je sama suština fundamentalizma." Nađe se uvek i po koja kap postmodernističkog pastiša, malo Sjenkijeviča i Foknera, mnogo Dubravke Stojanović: "Naš patriotizam, cenjeni publikume, odvajkada se svodi na oganj i mač i na buku i bes."

Pored bedastoća, izgleda da su i pseudointelektualna mizoginija i rasizam OK ako su deo "Basarine demontaže glavnih poluga srpskog fašizma" i borbe protiv "zloduha Ibarske magistrale": "Jer, pazi: žena ne može biti više žena nego što jeste, 'apsolutna žena' je totalitarni projekat. Jednako sam ponavljao: žena – to je polovina fenomena čovek. Inisistiranje na izdvajanju, na apsolutizaciji ženskosti, zapravo vodi u dehumanizaciju [...] Čovek izbaci drevne i lepe slovenske reči zato što mu nisu zvučale dovoljno 'narodno', a ostavi more turcizama. Nisam ja ni za to da se svi turcizmi počiste. Za mnoge i nema odgovarajuće zamene."

Staromodan i konzervativan, naizgled moderan samo zahvaljujući spoju vanserijskog dara, ambicije i aljkavosti, Basara deluje kao relikt devetnaestovekovnog vitalizma, prividno neobuzdanog ali pažljivo doziranog i banalno funkcionalnog, oličenog ne u besmrtnosti duše već u moći preživljavanja, neverovatnom, skoro natprirodnom nagonu za samoodržanjem spojenim sa potpunom moralnom ravnodušnoću. Vučićeva Srbija je za njega savršeno stanište.

Ipak, ovaj virtuoz samokonzervacije, koja je odlikovala i njegovog šumadijskog prethodnika, "Velikog Sotonu" koga je toliko uporno polivao govnima, Basara svoj najveći uspeh, status miljenika kapricioznog autokrate koji je škrt na ljubavi, u velikoj meri duguje poznavanju srpskog mentaliteta, koji danas voli da šamara, banalizuje i kleveće u kolumnama i romanima: "U prirodi je seljačko-pokvarenjačke psihologije i politike da ne razara samo državu koju je okupirala, nego razara i udruženja pokvarenjaka. To je ona famozna 'srpska nesloga'."

Štaviše, kao i Ćosić, Basara oseća epsku potrebu da objasni istoriju i sudbinu srpskog naroda: "Gde smo ono stali? Eh, gde? Na istom mestu gde smo stali pre stopedesetak godina." "Nas, Srba, što se tiče, sve je bilo jasno još na početku XIX veka, kada je Kodža Miloš - čuvši da su u Kragujevac stigli mečkari - momentalno napustio prvi pozorišnu predstavu u knjaževstvu", piše u svojoj razvučenoj kolumnističkoj "sagi o srpskom raspadanju".

Po Basari, Milošević "uopšte nije kriv", već je "sve ono mučno i mračno što se dogodilo (i što se još uvek događa, ali neće još dugo) bila tradicionalna srpska seljačka politika u svojoj apsolutnoj ogoljenosti. Da li se to moglo izbeći? Nije."

Kao vešt pripovedač sa darom za satiru i napetost, koji ume da koristi postmodernističke alatke kako bi iscepkao duže forme na asemblaž kraćih priča, formata kojim suvereno vlada, Basara je samo promenio predznak i jednu sasvim ćosićevsku, epsku opsesiju zadovoljio uz pomoć savremenije naratavne strategije.

Uostalom, i Basari je strepnja jača od nade. Njegova fatalistička vizija je, kao i Dobričina, mitska i okrenuta ka unutra. Ona nije demokratska i evropska, šta god to značilo, već malosrpska. Iako voli da veruje da je stub i simbol Druge Srbije, Basara je otelotvorenje one sigurica ostrašćenosti, moralnog siromaštva i intelektualne neodgovornosti koje ujedinjuju bukače iz dve Srbije.

Da bi se, konačno, sasvim primakao instant evropeizovanoj svemoći, Basara je morao da odustane od pisanja o Srbima kavi jesu, pa i o zlu, pakosti i prostoti koju treba istaći, ogoliti i osvetliti. Kao i Dobrica, Basara nam je ponudio lažne Srbe. Ćosićevsku vreću šećera, kojom je ovaj vešto sladio srpsku istoriju i tragediju, Basara je zamenio kofom žuči, distopijskom mitomanijom koja "nebeski narod" spušta na dno septičke jame. On nije, kako se predstavlja, anti-Dobrica već samo novo izdanje, simptom institucionalne "bakterije" koja je odavno zamutila urinokulturu floberovske čaše naše istorije.

Fašizam je Basara "pronašao u svim porama srpskog društva" i ne čudi da ga, kao i Vučića, danas najviše vole oni koji su, pre ubistva, tvrdili da je i Đinđić bio samo "aktualni gaulajter srpske Vajmarske Republike". Ako sam dobro razumeo mentalnu akrobatiku koju zahteva položaj glavnog dvorskog intelektualca, srpska istorija se sastoji od beskonačnog sleda vajmarskih republika i nacističkih režima koji konačno, ulažući natčovečanske napore, samo što nije prekinuo Aleksandar Vučić.

Mada, Basara mu je originalno nadimak Overlorad dodelio kao pogrdan, stari engleski izraz za vazalnog feudalnog gospodara koji nadzire korišćenje zemlje koja mu je poverena. Ubrzo je shvatio da je reč o prokonzulu kome zapadna podrška, bez presedana u srpskoj istoriji, obećava dugu vladavinu – i prestrojio se.

Od tada, Basara tvrdi da je "neočekivano emancipovani" i usamljeni Overlord uspeo da dobije "vlast na poštenim izborima" uprkos eliti koja se nije uzdigla "iznad ćepenačko-bakalsko-cincarskog mentaliteta ophrvanog svim zavistima, zlobama, strahovima i sumnjičavostima ovoga balkanskog vilajeta". Vučićevi kritičari su za Basaru banda koja se "proserava", dokaz da se "Srbinu ne može ugoditi".

Neće ovde još dugo vladati "seoski um (dodatno sjeban vulgarnim marksizmom)", poručuje nam Basara, koji je u svoju udvoričku prozu udrobio i malo Slavoja Žižeka i obilje vaginalih meditacija: "Kada su se demokratskostranački đilkoši, pijačni nakupci, vašarski mađioničari i lopuže strmopizdili sa vlasti, obreli smo se u pustinji realnosti, a vlasti nad pustinjom se dokopao Overlord [...] Rekao bih da je Vučić ukačio suštinu problema i da sad pokušava da povadi vekovno trnje iz srpske državne mindže."

Ali, ona neslavna i ružna strana Srba i Srbije ne nalazi se toliko u Basarinim lapidarnim zaključcima i nacifikujućim dijagnozama koliko u načinu na koji je isključiv, kako kleveće i mrzi. Ako smo već gurnuti u potragu za mentalitetskim korenima srpskog zla, onda se bojim da ono što mnoge pristojne ljude navodi na samomržnju, pa i tužni autošovinizam, ne treba tražiti po zacrnjenim slikama Srba iz Basarinih tekstova – već u samom autoru, jednoj sasvim našoj "moralnoj niskosti", preduzetniku psovki koji se diči time da ge za sve "savršeno zabole Crveni Ban".

Kreativni Tarabić svetle vučićevske budučnosti, Basara je u sebi sjedinio odraz jedne specifične kolektivne svesti, koja ima svoju istoričnost i zakone, svoje vrline i mane, i jednu, ostaću pristojan, krajnje upitnu ličnu savest. Tu nastaje taj mračni, ali zavodljivi fantazam o iracionalnom narodu koji je nemoguće dekontaminirati – što je, istovremeno, savršen izgovor za sve Vučićeve neuspehe i trule kompromise, koji se možda, jednog dana, nekako probiju kroz (auto)cenzuru "slobodnog" tržišta i evroatlantskih integracija po svaku cenu.

Basarina slika o Srbima kao osifikovanoj mešavini "zatucanosti, malograđanštine i uskogrudosti" hrani se činjenicom da je Srbija bila prvo deo viznatijskog, a zatim i osmanskog komonvelta i postala drugačija, što njegovi fanovi uglavnom nisu u stanju da posmatraju bez omalovažavanja i prezira. Sve što je različito od zamišeljenog evropskog standarda za njih je inferiorno, gadno i bezvredno, neretko i divljački. Tu su i "kulturni" malograđani koji dele Basarin stav da "umetnost treba držati što dalje od naroda". "Umetnost, ljudi moji, treba da se obraća eliti, pa kad (i ako se) elita kultiviše, kultivisanost se spontano širi i u široke narodne mase."

I hrišćanin Basara, "ponovo rođen" u Radomiru Konstantinoviću, kao i veliki broj njegovih ateističkih obožavalaca, veruje da ona ružna i preteća "Azija" počinje u komšiluku, iza ćoška. On se čak ponosi svojim orijentalizmom, blaženo nesvestan da je Edvard Said ovom skupu ružnih i selektivnih slika navodno nepromenjivog ne-Zapada odavno prikovao konotacije koje zaslužuje. (Mada, što sam jedne noći, pišući ovaj tekst, duže čitao Basarine kolumne, sve mi se više činilo da je sasvim neiskren, da je reč o sračunatom, lažiranom kulturrasističkom besu, potrebi da se zasedne na pravi politički "Crveni Ban".)

Progovoriću nakratko jezikom njegovog orijentalizma, Basara je samo jedan napredni évolué sa rukavca Ibarske magistrale. Autokolonijalni bukač je (simbolički) natakao Ataturkov cilindar, obrijao brkove – i poverovao da je postao "pravi", kulturni Evropljanin. Tekstove redovno počinje sa "dame i gospodo" i "cenjeni publikume". Ali, u nastavku nudi malo toga gospodskog i još manje uvažavanja. Iz skoro svake rečenice progovara karikirani primitivac sa fesom koga ovaj balkanski (auto)orijentalista, koji je razbio ogledalo, neskriveno prezire.

Basara deluje kao tradicionalista koji je – držeći se prilično neobičnog i jedinstvenog običaja rodnog kraja – svoju Srbiju sahranio u svom dvorištu. Mnogo je voleo početkom devedesetih, nekritičkom ljubavlju karakterističnom za pregrejane nacionaliste zamućenog pogleda i "dobrovoljne davaoca tuđe krvi", kako su njegovi današnji obožavaoci zvali članove "kombi stranake" u kojoj je tada bio aktivan. Ali, izgleda da mu se Srbija kojom se toliko ponosio opasno zamerila pa je zakopao duboko pod zemlju. Srbi, grki balkanski nezahvalnici, nisu uzvratili ljubav estradnom barbarogeniju koji je sebe oduvek video na vrhu nacionalnog Olimpa.

Basara je odavno napunio onu Floberovu čašu i sada se pet puta nedeljno iskrade iz svoje evropeizovane kačare da pišucne po tom grobu na obodu okućnice. Možda se još seća kako su ga vaspitavali pa ne može da se, onako ljudski, olakša. Možda mu se žuri da ga ne uhvate. Možda je i dok mokri u raljama mentaliteta. Ne rađaju se često rasipnici u trouglu između Skrapeža, Đetinje i Drine. A možda, makar podsvesno, Basara – retko talentovan, ali stereotipni Srbenda, elokventni dilber umotan u tanušni plavi plašt sa žutim zvezdicama – zna da time piša po sebi pa ne bi previše da se uneredi.

(Tekst je objavljen avgusta 2015. godine na "Novom Polisu". U "Vremenu" su rekli da im treba povod za objavljivanje i da sačekam, što ja nisam želeo. Ovo je poslednji tekst koji sam ponudio redakciji "Vremena" da objavi.)

Ispod dna medijskog dna

Zoran Ćirjaković
Odavno se u medijima u Srbiji u jednoj emisiji nije moglo videti toliko kondenzovanih (zapadno)evropskih vrednosti kao u trećoj sezoni rijalitija "Parovi", koji se emituje na televiziji "Hepi". Štaviše, ovaj program izuzetno uverljivo pokazuje ne samo koliko se Srbija odmakla od mnogih prokazanih, "retrogradnih" i "patrijarhalnih" balkanskih vrednosti, već i koliko je ideja bratstva-jedinstva ostala snažna. "Parovi" nam demonstriraju da je erotika moćno i nepravedno zapostavljeno sredstvo u borbi protiv šovinističke mržnje, kao i da seksualnu dekontaminaciju treba primenjivati uporedo sa kulturnom. Sinergija je često ključ uspeha.

Ako govorimo o (zapadno)evopskim standardima, koji su izgleda uvek najviši pa ću izbeći ovaj pleonazam, jedini ozbiljan propust ove emisije jeste nedostatak gej i transrodnih parova. Priznajem, Azija probija i ispod refrena "ne može nam niko ništa, jači smo od sudine", koji učesnici vole da zapevaju. No, verujem da se tu kao olakšavajuća okolnost može uzeti činjenica da je u njemu sublimiran pogled na svet naših moćnika – i starih, kao što je Slobodan Milošević, i večnih, poput Nebojše Čovića i Sonje Biserko, i novih, oličenih u beskrajno ambicioznom, ali stidljivom A. N. (autocenzura je nekada samo izraz kontakta sa relanošću). Ni zli medijski genije Alister Kembel, kada bi naučio srpski, prirodu njihove neuništivosti ne bi umeo da iskaže na bolji i jezgrovitiji način od raspevanog Mitra Mirića.

Sve što se možete videti u "Parovima" je beskrajno moralnije i časnije od političke pornografije u kojoj su ključni igrači Ivan Tasovac, estradni ministar zadužen za medije, i njegov zamenik Saša Mirković, (ko)grobar devedesedvojke. Neumorni i servilni buldožer Verana Matića, Mirković je izdao svoju profesiju i raščistio put za EU kerbere koji su oterali hrabru Olju Bečković i naterali čak i megaliberalnu Danicu Vučenić da pokuša se što pre medijski autoukine – i udomi u jednoj korporaciji za koju se veruje da je bliska Demokratskoj stranci (u odumiranju).

Nažalost, ovdašnji opunomoćeni "čuvari kapije", kao što su turbokulturni ministar i njegov zamenik, nisu jedini krivci što su stvorene medijske okolnosti u kojima su reči hrabar i budala postali sinonimi. Što su naši mediji više u vlasničkim kandžama briselskih Evropljana i njihovih prekoatlanskih blizanaca – to su neslobodniji. Reč tržište je u Srbiji, oglednoj banana-republici, postala sinonim za gušenje medijskih sloboda.

Ministar Tasovac je nedavno izjavio je da su "Parovi" "dno dna" i da "takvi programi ne samo da imaju negativan uticaj na mlađu populaciju već su i eklatantan primer pokušaja degradacije celokupne medijske scene u Srbiji, u vreme kada Vlada Srbije preduzima sve neophodne mere kako bi medijski prostor bio regulisan i usklađen sa najvišim evropskim i svetskim standardima".

Dok je ministar izgleda rešio da vređa inteligenciju majmuna u beogradskom Zoološkom vrtu, njegov zamenik je otišao korak dalje i, čini se, zaključio da su ovdašnji novinari volovi. Mirković, naime, tvrdi da je "set medijskih zakona" dao "prostora za veću medijsku slobodu samo je pitanje da li postoji spremnost novinara da osvajaju te slobode i idu u susret izazovima koji su ispred njih". Da ne bude zabune, reč je o zakonima koje je Mirković ukrojio prema interesima naših novih NATO gospodara i njihovih biznisnismena, aktera koji su nezavisnosti i izbalansiranosti medija u Srbiji odani manje nego što je to bio Slobodan Milošević.

Ispod dna se može naći mnogo toga. Tu su, između ostalog, i moćnici koji su dali legitimitet ne samo degradaciji već i devastaciji novinarstva u Srbiji. Toga bi trebalo da se priseti svako ko se ovih dana zgražava gledajući "Parove". Destruktivni i cinični moralni i profesionalni talog, koji se skupio ispod našeg neuglednog tranzicionog dna, ne vidi se u ovoj vulgarnoj i tabloidnoj emisiji.

O srpskom mentalitetu - četiri crtice

1: Država bez blama

Ako u "Gugl" pretraživaču otkucate "kriv sam", dobićete par ironično intoniranih priznanja naših moćnika, tekstove nekoliko popularnih pesama i gomilu prevdenih izjava zapadnih političara, trenera i sportista.

Kada pogrešimo ili uradimo nešto loše, mi obično ne osećamo krivicu već sramotu – umesto da kažemo "kriv sam", obično samo promrmljamo "blam" ili "bruka". Kada izgovaraju "Ne mogu da verujem da sam (ja) to uradio!", stanovnici Balkana će, po pravilu, naglasak staviti na "ja" ili "sam", sramotu što se to desilo "meni". Zapadnjaci će ga staviti na "to", što izržava osećaj krivice zbog toga što su uradili nešto loše ili pogrešno.

U trouglu lične krivice, sramote i straha, koji učestvuje u zauzdavanju neprihvatljivih i ružnih postupka i ponašanja, mi živimo na prostoru gde caruje bruka, asistira joj strah, a krivica ima najmanje važno mesto.

Kako ističu psiholozi, sramota je vezana za očekivanja drugih, samu mogućnost da će nas oceniti negativno. Karakteristična je za kolektivistička društva i obično se pojavi samo onda kada nismo sami. Krivica je osećanje koje prvenstveno nastaje kao posledica toga da ljudi sami sebe negativno ocenjuju. Izraženija je u individualističkim društvima, u kojima se ljudi više ravnaju prema sopstvenim, unutrašnjim standardima.

Nažlost, ni mnoge moderne institucije, ni sve ono što obično nazivamo "pravna država", nisu kulturalno neutralne. One odražavaju činilac vrednosnog sistema koji ujedinjuje zapadni svet, u kome su se pojavile i razvile. U velikoj meri, proizvod su "kulture krivice" a ne "kulture bruke i časti", koja i
u Srbija uspešno odoleva modernizacijskim talasima.

Koreni dva kulturalna obrasca sežu duboko u prošlost. Bez njih, nije moguće razumeti ni podelu hrišćanstva na istočno i zapadno ni neke od nevidljivih, mentalnih zidova koje dele savremeni svet. Štaviše, katolički, protestanstki i, sve brojniji, jevanđelistički misionari odavno su zabeležili da im je bilo jako teško da "otključaju vrata duša" svuda tamo gde bruka ima primat nad krivicom.

I sramota i krivica imaju važno mesto u Bibliji, a čast je predstavljena kao jedna od najvrednijih stvari koja se može posedovati. Stradanje Isusovo ističe važnost oba osećanja – na krstu, Hrist trpi sramotu i nosi grehe ljudi. Ali, dve velike grane hrišćanstva su vekovima naglasak stavljale na različite delove svetog teksta ili različite aspekte istog čina.

Neke novozavetne parabole su ili nezanimljive vernicima na Zapadu ili ih uopšte ne diraju. Dobar primer je priča o dva sina iz Jevanđelja po Mateju, od kojih je jedan javno rekao da ocu neće pomoći u vinogradu, ali je to kasnije učinio, a drugi je javno obećao da hoće, ali nije učinio ništa. Pitanje "Koji je od ove dvojice ispunio volju očevu?" sasvim će razumeti samo ljudi koji dolaze iz kultura bruke i časti.

Još pre Hrista, fokus na krivicu, na pojedinca, pratio je rađanje Rimske republike i kodifikovanje rimskog parava, koje je postalo osnova zapadnih pravnih sistema. Ta logika nikada nije sasvim prihvaćena u istočnim društvima, gde naglasak nije na pojedincu, već na međuzavisnoj ličnosti koja se ne može svesti na individuu.

Da bi ovde, na jugoistoku Evrope, pravna država stvarno "profunkcionisala", potrebno je preskočiti jednu visoku kulturalnu barijeru – činjenicu da ne strahujemo toliko od toga da ćemo biti krivi koliko nas plaši da možemo da budemo odbačeni, da nam ljudi do kojih nam je stalo neće dati potvrdu koja nam je potrebna da bi verovali u sebe.

Ono što često deluje kao sukob (loše) tradicije i (dobre) modernosti u stvari predstavlja sukob dva teško pomirljiva "kulturalna programa" – jednog, koji ovde caruje vekovima, i drugog, čiju logiku više nije moguće izbeći.

Zato, da bi jednog dana postala pravna država kakvu mnogi priželjkuju, da bi "uvezene" institucije počele da funkcionišu onako "kako treba", ovde je neophodno postići nešto mnogo teže od promene mentaliteta – potrebno je da Srbija postane država bez blama.

2: Mentalitet u kolevci

Razlike između kultura su jasno prepoznatljive već pri podizanju dece. Sve ono što obično zovemo mentalitet i svest počinje da se oblikuje bukvalno u kolevci. To predstavlja jedan od razloga zašto je toliko teško menjati navike i kulturom uslovljena ponašanja i uverenja.

Istraživanja međukulturalnih psihologa pokazuju da majke u istočnim kulturama ranije reaguju na plač i uznemirenost dece nego majke u zapadnim kulturama. S druge strane, majke na Istoku obično mnogo sporije i ređe reaguju na pozitivne signale svojih beba.

Štaviše, majke iz istočnih kultura se češće trude da deluju proaktivno, da anticipiraju uznemirenost i plač, nego majke iz zapadnih kultura, koje obično čekaju da dete postane snažno uznemireno i tek tada reaguju. Po pravilu, proaktivne majke podižu decu koja će živeti u kolektivističkim kulturama, a reaktivne u individualističkim.

Kulturalni raskorak nastavlja da raste na dečijem igralištu. Tu deca uče da razlikuju čisto i prljavo, opasno i bezbedno. U kulturama kakva je naša, dok se igraju u pesku, navikavaju se da budu prezaštićena i rigidnija od vršnjaka u zapadnim kulturama. Dok upijamo previše široka i apsolutna shvatanja prljavog i opasnog, počinje da se razvija naša sklonost da različitosti shvatamo kao kontaminirajuće i neprihvatljive.

Kasnije, u školi, nastavanik je u centru svega, a od učenika se očekuje da ga slušaju, i uglavnom bivaju obeshrabreni da pokazuju inicijativu. Cilj je da naučimo da dajemo jasne, "prave odgovore". Narvano, iako ima važnih ličnih, klasnih i staleških razlika, i roditelji i nastavnici dele mnoge zajedničke vrednosti i, po pravilu, trude se da podižu decu u skladu sa obrascima ponašanja i profilom ličnosti koji visoko vrednuju.

Naša kultura je jedna od onih gde se od dece, kako pišu Vivijan Karlson i Robin Harvud, profesori studija porodice, očekuju da budu "poslušna, mirna i da se lepo ponašaju". To je mnogo teže postići i zahtevnije je nego podizanje dece u zapadnim kulturama, gde se očekuje da postanu "asertivna i samouverena", ističu Karlsonova i Harvud, koji su istraživali razlike u podizanju dece u angloameričkim i portorikanskim porodicama iz srednje klase u SAD.

Njihovi zaključci su u skaldu sa rezultatima istraživanjima u drugim delovima sveta. Profesori Fred Rotbaum i Gilda Moreli, stručnjaci za dečiji razvoj, ističu da ova istraživanja ističu da su potrebne "kulturalno specičične definicije brižnog roditeljstva". Kako roditelji razumeju ciljeve socijalizacije utiče na izbor metoda koje smatraju opravdanim ili potrebnim. To čini da širom sveta pripadnici mnogih kulturalnih i etničkih zajednica, pišu Rotbaum i Moreli, visoko vrednuju "roditeljsku kontrolu, naredbodavni ton i strogoću".

Ovo u velikoj meri objašnjava ogromnu popularnost stavova Zorana Milovojevića, koji se protivi zabrani telesnog kažnjavanja dece. Ovaj otpor nema veze sa navodno visokim stepenom tolerancije prema nasilju u srpskom društvu, što je neistina koju redovno navode neki Milivojevićevi kritičari, već predstavlja posledicu široko prihvaćenih shvatanja o tome kakav čovek treba da postane i kako treba da se ponaša jedan "dobar" pripadnik naše kulture.

"Decu je sve moguće naučiti nenasilnim putem", izjavila je psihoanalitičarka Vesna Brzev Ćurčić, kritikujući podršku koju Milivojević daje roditeljskim batinama. Ona je sasvim u pravu. Ali, svako ko stvarno želi da slomi otpor prihvatanju ovog stava, mora prvo da prihvati da se kultura i psihologija ne mogu razdvajati, da mnogo toga nije ni univerzalno ni lično.

Srbija spada u jednu od brojnih kultura u kojima je poželjan profil ličnosti teško oblikovati bez nekih elemenata "fizičke kontrole". Ovde mnogi jako brižni i potpuno posvećeni roditelji veruju da su poneka ćuška, pa i šamar, ne samo u najboljem interesu dece koju obožavaju, već i apsolutno neophodni.

Naravno, lako je suditi o ovakvoj praksi i kriminalizovati je. Ali, uvek kada je reč o kulturom uslovljenim ponašanjima, strogi zakoni, drakonske kazne i pozivanje na navodno univerzalne vrednosti i nauku, imaće krajnje ograničene domete.

Nažalost, psihologija je nauka koja je upornije od mnogih drugih pokušavala da ignoriše važnost kulture, prvenstveno u tumačenju različitih praksi i ponašanja. U Srbiji je prva ozbiljna studija na temu međukulturalne psihologije objavljena tek 2011. godine.

Zato ne čudi da je pominjanje "kulture, tradicije i srodnih identitetskih pitanja" u brojnim osudama Milivojevićevih stavova uglavnom bilo ograničeno na banalne, retorske ili ironične argumente. Ksenija Krstić i Aleksnadar Baucal su tako istakli da "primena fizičkog kažnjavanja nikada nije bila definisana kao deo kolektivnog identiteta ljudi koji žive u Srbiji".

Ovde ne treba gubiti iz vida da u slučaju odnosa prema podizanju dece moćne kulturalne silnice uporedo deluju na nekoliko nivoa. Njihova sinergija proizvodi mnogo snažniji otpor, koji se ogleda i u izuzetno emotivnoj podršci Milivojevićevim kontraverznim stavovima.

Naime, nije reč samo o promeni svesti roditelja, što nije lako, već o stvarima koje je još teže promeniti. Tu, između ostalog, spadaju shvatanje kako deca treba da se ponašaju, način kako okruženje tumači njihovo "loše" ili "neprimereno" ponašanje i, što nije beznačajno, kako stalne kritike i sudovi o njihovoj deci deluju na roditelje.

Zato, ako zakon bude donet, možemo očekivati da će mnogi roditelji radije rizikovati da "postanu" kriminalci nego što će dozvoliti da deca brukaju i njih i sebe. Mada, svi oni imaju razloga da veruju da će i najavljeni zakon, slično zabrani pušenja i upotrebe mobilnog telefona tokom vožnje, uglavnom ostati mrtvo slovo na papiru.

3: Po čemu su slični Srbi i Nemci

Mnogi od aktera koji bi da menjaju svest građana Srbije ne kriju da bi želeli da postanemo Nemci. Oni oprezniji kažu da treba da učimo od sunarodnika velikog Maksa Vebera. Aleksandar Vučić je nedavno sliku poželjne budućnosti vezao za to da "bar u ponečemu možemo da se uporedimo sa Nemcima i sa nemačkom državom". Među građani ima optimista, ali i skeptika koji veruju da je "Srbija bliža po mentalitetu Iranu i Somaliji" nego Nemačkoj.

Koliko smo stvarno daleko? Šta nas zbližava i šta delimo?

Nemačka etika i odnos prema radu i odgovornosti oslanjaju se na kulturni obrazac i mentalitet koji sa srpskim ima samo jednu dodirnu tačku. Kao i Nemci, građani Srbije ne vole neizvesnost i oblikuju svoje institucije i ponašanja tako da ambivalenciju svedu na minimum i lakše izbegnu ono što im je nepoznato.

Od relevantnih odrednica mentaliteta, koje su u poslednje tri decenije širom sveta pažljivo merene, analizirane i poređene, odnos prema neizvesnosti se najteže menja. Ono što je još važnije, pripadnici kultura koje žude za poznatim i predvidivim teže od drugih menjaju vrednosni sistem i sve druge obrasce ponašanja.

Istraživanja pokazuju da je od svih evropskih nacija samo dve teže promeniti od Srba – Grke i Portugalce. Zato će promene mentaliteta ovde biti izuzetno spore i moguće su samo uz puno uvažavanje moćne kulturalne sile koja ima brojne posledice u svim sferama naših javnih i privatnih života.

Opsesija izbegavanjem rizika odgovorna je za brojne odlike našeg mentaliteta i neke od najgorih navika. Zbog nje smo skloni da sve što je različito posmatramo kao opasnost, ne volimo da "pustimo da nam se stvari dese" i teško se odlučujemo na "korak u nepoznato". Pesimisti smo po pitanju mogućnosti da utičemo na donošenje odluka i u politiku se uglavnom uključuju ljudi koji očekuju ličnu korist.

Iako, naravno, postoje nemale razlike između pojedinaca, obično razmišljamo u apsolutnim kategorijama i bojimo svet u crno-belo, povlačimo oštru liniju između dobrog i lošeg, dozvoljenog i zabranjenog, prijatelja i neprijatelja... Neslaganje obično biva shvaćeno kao izraz neprijateljstva, a čak i najveća prijateljstva teško prežive političko razmimoilaženje.

I naši vladari su "deca iste kulture" i ne podnose neizvesnost. Hert Hofštede ističe da se u kulturama kao što su naša i Nemačka vođe često mešaju u sasvim nepotrebne, svakodnevne poslove i probleme, dok u kulturama koje ne navode svoje pripadnike da se plaše nepoznatog, lideri mnogo lakše ostaju fokusirani na važna, strateška pitanja.

Sklonost centralizaciji i donošenju prevelikog broja odluka na vrhu, predstavlja jedan od razloga zašto u Nemačkoj nema mnogo velikih multinacionalnih korporacija. Štaviše, jedan od naskupljih nesupeha u istoriji velikog biznisa predstavlja pokušaj da 1998. godine, "pod nemačkom kapom", budu spojeni Dajmler, proizvođač Mercedesa, i američki Krajzler.

Nepomirljive razlike su bile vidljive na svakom nivou poslovanja, od dizajnerskog stola do uprvanog odbora, ali i u shvatanju po čemu treba da se ističe i bude privlačan konačni proizvod. Pre spajanja, nove nemačke gazde su anticipirale samo probleme vezane za razlike koji su duboko ukorenjene u funkcionisanju dve velike organizacije, ali ne i one koje su kulturalne.

Metodični i navikli na poslušnost, skloni centralizaciji i birokratičnosti, nemački menadžeri su pokušali da uprvljaju Krajzlerom kao da je nemačka kompanija. Ali, američka efikasnost i brzina, plodotvorna kombinacija smelosti i pragmatičnosti koja je i privukla Dajmler, nije mogla da funkcioniše pod rigidnim nemačkim menadžmentom.

Poslovni debakl – bačene su milijarde dolara – postao je udžbenički primer nerešivosti mnogih problema koji su proizvod razlika u mentalitetu. Pokazalo se da ljudi nisu uvek "popravljivi", čak i kada se promenom njihovih navika, odnosa prema hijerarhiji i sistema vrednosti bavi racionalno organizovana i odlično podmazana nemačka mašinerija.

Nemačka je za nas koristan primer i zbog postojanosti razlika između istoka i zapada nekada podeljene zemlje. S jedne strane, i pored ogromnih napora, četvrt veka inženjeringa mentaliteta i identiteta nije dalo očekivane rezultate – postkomunistički Osiji i dalje nedovoljno liče na "tipične Vesije". S druge strane, činjenica da se na istoku tokom četiri decenije komunizma razvio bitno drugačiji mentalitet svedoči o mogućnosti da svest bude promenjena.

Ali, kao i na istoku Nemačke, i ovdašnji žilavi socijalististički mentalitet treba posmatrati u kontekstu činjenice da se savršeno uklopio u vekovima učvršćivanu averziju prema promenama, riziku i ličnoj odgovornosti. Zato i ovde nostalgija za Titovim vremenom nije vezana samo za navodno bolji život – sećanje ume da bude varljivo. Ona je prvenstveno izraz naše ogromne potrebe za izvesnošću, jedne od stvari u kojoj smo odavno nadmašili Nemce.

4: Pusti snovi i dobroćudni diktatori

Srbija nije jedina zemlja čiji se mentalitet mnogima ne sviđa. U Ukrajini ili Rusiji oni koji vole da govore o promeni mentaliteta obično imaju u vidu otklon od komunizma i "Azije", u koju mnogi evrofanatici smeštaju i pravoslavlje, istočno hrišćanstvo.

Demonstranti na kijevskom Majdanu su tvrdili da žele "raskid sa azijaštinom i sovjetskim mentalitetom". "Loša" svest i sve što ne valja se svuda na istoku i jugu Evrope često vezuje za prezreni Orijent, ono što je i Zoran Đinđić voleo da zove "pusto Tursko".

Malo zapadnije, papa Franja je nedavno dva puta pomenuo potrebu promene mentaliteta katoličkog klera. Jednom, kada ih je pozvao da konačno napuste udobne odaje, "izađu napolje i sretnu Boga koji u živi u gradovima sa sirotinjom". Drugi put kada je podsetio da crkva "više nije jedina koja proizvodi kulturu. Više nismo ni prvi ni oni koje ljudi najviše slušaju".

Pitanja kao što su "Da li možemo da promenimo mentalitet cele zemlje?" postala su tema i hipsterskih "TED konfernecija", rasprava različitih autoriteta koji, baveći se tehnologijom, zabavom i dizajnom, pokušavaju da neoliberalizam učine lepšim i šarmantnijim.

Na vrhuncu kratkotrajnog "Arapskog proleća", velike nade su polagane u "generacijsku promenu mentaliteta" i "organizacionu genijalnost" egipatskih liberalnih aktivista. Izveštavajući iz Kaira tokom revolucionarne 2011. godine, "Ekonomist" je pisao da se na Bliskom istoku pojavila "rastuća provalija koja deli zastareli pogled na svet" vladara, tih "muškaraca iz kamenog doba", i "sve sofiticiranije stavove njihovih podanika". Četiri godine kasnije, Egiptom vlada "neka vrsta dobroćudnog diktatora" iz, sledeći logiku "Ekonomista", mlađeg kamenog doba – i više niko ne pominje promenu mentaliteta.