СИГУРНА КУЋА ЗА АУТОШОВИНИСТЕ

„У ери друштвених мрежа уочено је чудно правило – што дуже траје нека расправа, већа је вероватноћа да неко употреби реч фашизам“, пише Вељко Лалић у колумни у „Недељнику“, магазину који уређује. Неколико параграфа касније, иако није било расправе, употребио је реч фашизам: „Не можете никога да зовете аутошовинистом, пошто је то фашизам према својој нацији“. Исте недеље, његов прекодрински саборац Драган Бурсаћ, херој великобошњачког национализма и брадата маскота Друге Српске, пише да је аутошовинизам „измишљени србијански наци-термин“ у колумни у којој анализира зашто се Србија венчала за „ајатолаха Путина Владимира“ и закључује да „не можемо за све кривити краља лажи Вучића, јер морате у себи имати ту црту глупости да би добровољно скочили у раље руског фашизма“.

Појам аутошовинизам се за само шеснаест година раширио и укоренио у мери да се многима чини да је одувек био овде. Моћан и упечатљив, постао је једна од главних мета свих актера који остварење својих циљева везују за слабу, малу или понижену Србију, сапету евроатлантским амовима. Ипак, Лалић и Бурсаћ у својим клеветама одлазе даље чак и од несрпских верификатора аутошовинизма. Алексеј Кишјухас тако у тексту Дођавола са „аутошовинизмом“! пише да је аутошовинизам „малигна етикета, а затим и патогени или вирални мим, за васколику политичку денунцијацију и друштвену дефамацију“ али коришћење овог појма не везује ни за фашизам ни за нацизам. У тексту Шта је аутошовинизам? Марк Лошонц, који о себи говори у првом лицу множине, пише „не мислимо да је у питању фашизам“. Ипак, Лошонц сматра да се „у земљи у којој је убијен највећи проценат Јевреја у Европи (око 97%), у земљи где се у последње време рехабилитују фашисти“ може говорити о „микрофашизмима који се појављују у свим порама свакодневног живота“. Не знам да ли то значи да се на тако уоквирено српско зло може одговорити микрогеноцидом, што би требало проверити са Насером Орићем и Рамушем Харадинајем.

Антифашизам је постао омиљено уточиште српских аутошовиниста. Верују да им је истовремено моћно оружије за гушење отпора и сигурна кућа. Пробаћу да Лалићу, који се у њој ушушкао, помогнем да лоцира себе и препозна ко су аутошовинисти. Можда још није светан шта чини и чему служи. Аутошовинистичка је свака аргументација коју антисрпски шовинисти могу легитимно, без вађења из контекста, употребити као оправдање да поново пуне масовне гробнице телима српских цивила како би остварили своје великодржавне амбиције и свели популацију на зацртаним територијама на „праву меру“. Што значи да буде без Срба или са јако мало „Влаха“, „Шкија“ и других срболиких бића из демонологије прозападних балканских национализама.

Аутошовинизам је најопаснији када не садржи отворене изразе мржње, презира и гађења и не говори о „зверим српским“, као што то чини „Пешчаник“. Што је софистициранији и одмеренији то је гори. У хијерахији аутошовинистичког зла важно место заузимају они који отпор дискредитују уоквиравајући га као фашизам. То је једна од перфиднијих инкарнација аутошовинистичког становишта, данас много опаснија од изручивања кофа гадости по Србима и српском, чиме се у Београду и Бања Луци више не могу придобити нови следбеници. Зато је обазриви и прорачунати Лалић, који се из недеље у недељу упиње да звучи паметно и одмерено, много опаснији аутошовиниста од Бурсаћа, који, без зазора, родомржњу свакодневно сипа из неколико антисрпских медија у бившој Југославији.

Аутошовинисти су у медијима дуго деловали са темеља које је Петар Луковић поставио у сплитском „Ферал Трибјуну“ и затим дограђивао у „Пешчанику“ и „Е-новинама“. Појавило се временом мноштво имитатора од којих је најсупешнији новокомпоновани западнољубац Светислав Басара. Он је у свој аутошовинизам утиснуо сирови, нападно геџовански печат, који подједанако отровни Луковић није могао да извуче из својих урбаних искустава, обележених љубављу према рокенролу и порнографији. За разлику од Луковића, који је пљувљо и вређао са дистанце некога ко верује да је високо изнад, Басара не бежи од тога да покаже да је аутошовиниста у опанцима, да у себи има и оно што неуморно гади, ружи и кужи. Басара и Бурсаћ, који воли да нам се обраћа са „браћо Срби“, и даље се такмиче ко ће на медијском трону српског аутошовинизма заменити клонулог Луковића, чији стил опонашају и док се труде да сахране и нацификују непријатеље метастазираног самопорицања.

За разлику од застарелог, лењог приступа „Пешчаника“ и „Данаса“, „Недељник“ представља оличење нове, зреле фазе аутошовинистичког новинарства, које се сада упиње да никога не одбије и не увреди док обликује нове умове склоне аутошовинизму. Сем када, из нехата, нарцисоидни Лалић почене да вређа интелигенцију читаоца. Тешко је пратити мисао овог умишљеног грађанисте, који звучи као Снежана Чонградин на стероидима, а не осетити трансфер блама. Лалић воли да верује да открива велике истине и спаљује илузије али стално бежи у општа места док празнину мисли покушава да затрпа клишеима. Басара је ових дана морао да га спасава од патриотских „хохштаплера“ и (само)понижавања пошто је у само неколико реченица овај бард интелектуалне онаније стигао од питања „Шта је, уопште, Kосовски завет? Kако он тачно гласи?“ до натољубивог одговора на нивоу Јелене Милић: „Не постоји косовски завет. Жао ми је што сам вам срушио Снешка“.

              Пропадгандистички, дозирано таблоидни, аутоколонијални журнализам „Недељника“ назвао сам тампон новинарство. То је сигурица бућкуриш из кога ништа не цури, па неће ни срушени суверенистички „Снешко“ ако вредни Лалић успе и да га отопи. Омиљени новинар српских тајкуна и тајкунчића жељних да проперу и европеизују своја мусава богатсва, Лалић уме да симулира отвореност. Увек се нађе и по неки патриотски фикус па је његов „Недељник“ прерастао улогу светлуцавог гласила проамеричког крила дубоке државе и постао важно, и прилично софистицирано, оружије евроатлантских пропагандиста. Користан је јер успева да одговори на потребе дела високо образоване „урбане“ публике, који (још) не прихвата много отворенији аутошовинизам какав је присутан у приватизованом „НИН-у“, ни културно културни елитизам на коме се темељи уређивачка политика овог етички очишћеног листа, а није му близак ни интелектуализам и југоносталгија којима обилују досадњикави текстови у „Времену“, магазину који делује као да га група аматера прави успут, на брзину.

Лалић је опортуниста који зарад тиража и зараде уме да „шара“ и понекад на насловну страну стави људе који су на црним листама аутошовиниста, као што је Матија Бећковића. Миље у коме плива тешко прашта десна скретања, па се, да га не би убила Матијина јака српска реч, Лалић осигурао ставивши на корице, тик уз Бећковићев лик, цитат из дугачког интервјуа, ишчупан из контекста, који каже: “Где сте видели слободног и богатог човека да је националиста?“. Он одаје јако необичан став великог песника и родољуба, који милује осетљиве случајносрпске уши – али само ако се избаци наставак: „А међу сиротињом и поробљенима их има као плеве.“ При томе, захваљујући ћерки, ударници луксембуршког канала „НоваС“, водеће медијске трансмисије НАТО-а у Србији, прозване „НоваСС“, презиме Бећковић више није у грађанистичким круговима омражено као некад. Припомогао је и имиџ децентног енглеског џентлмена, који годинама негује.

 

    „Недељник“ је један од медија који су допринели да аутошовинизам прерасте у самоодрживу културу аутошовинизма, чији протагонисти, поред подршке Запада, данас могу да рачунају и на инерцију. Лалић је ту један од неупадљивих али утицајних аутошовиниста, наизглед одмерених грађаниста који су дуго времена остајали испод радара и зато имају важну улогу у покушајима сламања отпора најперверзнијем српском злу. Као и разбарушени саборци из НУНС-а и ННДВ-а, који понекад морају да скину пену са уста, и усиљено погоспођени Лалић се надовезује на идеје Радомира Константиновића, који је српску културу представио као мотор нацификације. Стигли смо до тога да свако ко у Србији не прихвата неку од догми заговорника клечања и приступања НАТО-у може да очекује да ће бити представљен као макро или микро фашиста. Нажалост, данас је у Србији јако кратак пут од антифашизма до аутошовинизма.

Зоран Ћирјаковић

 (Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат").

УМЕТНИЦА МОЖЕ БИТИ СРПКИЊА

Једну од провалија које деле Србију су у годинама после „Петог октобра“ оличавали Егзит и Гуча. С једне, Егзит стране сврстали су се фундаменталисти урбаности и културности, западнољубива мањина која и даље води у културном рату, дугачкој борби око скупа норми и вредности помоћу којих ће заједница бити уређена. Оличава је костимирани, родно пробуђени подмладак српског либерализма, који је израстао у најнетолернатнији сегмент нашег друштва. Ови елитисти се углавном сраме српске заставе а у православни крст су склони да учитају светосавског „ђавола“. Ако нису аполитични, изданак су покојне Друге Србије и не мире се ни са Србијом каква јеста ни са оним каква може да буде. Кренули су пре десетак година да се осипају и утапају у пост-транзициону свакодневицу, али политички успеси Алекснадра Вучића су им удахнули нови живот. Почели су временом да им се привиђају Слоба, калашњикови и бомбе из деведесетих, па Гучу помињу све ређе док чекају да Запад коначно прогледа, одбаци Вучића и избави их из растројености Србима и демократијом.

С друге, другачије урбане и много разуђеније стране, нашала се „маса“, мање склона да људе пропусти кроз естетске и политичке филтере пре него што им (пре)суди. У суштини, она је увек била и за Гучу и за Егзит и за све друго што помаже да се бар продужи ноћ, ако већ не може адолесценција. Постидеолошко доба је каснило на Балкану али омладина је брзо ухватила корак са светом и чини се да је заборавила на Гучу. Преименовала је Западни Балкан у „Латино Европу“ и почела је да сањари о срећи и „Баленсијаги“ уз Рељу, Николију, Бубу и Џалу. Они најпосвећенији су постали фундаменталисти ескапизма и Гуча се ту трансформисала у Борчу. У четврти из цивилизацијских ноћних мора српских аутошовиниста прво су се појавиле „Бомбе деведесетих“, музички колектив „који жели да одбрани дизел наслеђе српске омладине“, да би касније „Луди Срби“ отписали позере и послали их да „излазе на опере“.

Као и у скоро свим овдашњим естетским и политичким поделама, у позадини, иза музике, самоправедног става и беса, обично провирује класна припадност. Све са припадајућим одредницама, које се читају у тањирима и на лименкама пива колико и на етикетама и у личним каратама. Једнима се тако може да немају здравствену књижицу док су други „осигурани“ само својим младим телима и добрим генима. И када престану да одлазе на опере, једни много држе до уметности и (културне) културе и склони су да их виде као потврде своје изузетности и нормалности, док други изузетност и нормалност не везују за свој укус већ за окружење у коме се осећају удубно, без обзира да ли је оно пријатно за око. Ови први углавном не знају где је Овча док је другима и Сремчица јако слатка. Сем у неким клубовима, у мраку, ретко се две публике нађу на истом таласу па „Гуча“ и „Егзит“ и даље представљају метафоре под које се могу сместити ова два подвојена српска света.

Мало ко је успео да их приближи као Констракта овог пролећа. Кључ овог успеха није у чињеници да је Ана Ђурић у својој животној причи повезала Дорћол, омиљену адресу бораца против духа паланке, и Глибовац, село поред Смедеревске Палнке, огледног станишта тог проказаног српског духа. Слично су ишли друштвени успони скоро свих српских аутошовиниста, иако у биографији немају овако упечтаљиво подсећање на оријентални глиб и паланачки свет из кога су потекли. Оно што плени нису само духовити текст pesme In Corpore Sano, зачињен слатком, благом иронијом која не штеди никога док мами осмехе, и оригинални поп звук који не подсећа на музичке матрице које обећавају милионске прегледе. Шармантна уметница не само да се није стидела да буде народна, што је велики грех у менталном „кругу двојке“ у коме је алергија на народ постала аномалија раширенија од ковида из најгорих дана, већ је била Српкиња без блама.

 

Иако креће са „Егзит“ стране друштвених зидина, Констракта није остала „уметница“ која лебди над Србијом, што је у том миљеу одавно постао подразумевани, мада јако јефтин индивидуалистички избор. Не сећам се да је неко, не само на музичкој сцени, успео да добије толико похвала и позитивно обојеног медијског простора у „Информеру“ и „Данасу“, таблоидима који о Србији углавном извештавају као да пишу о две различите планете. Новак Ђоковић и други талентовани спортисти, склони да своје тријумфе прославе са три прста и умотани у заставу, колико год да су велики и светски, поред похвала, редовно су због свог „србовања“ и „ћириличарења“ на друштвеним мрежама и у грaђанистичким медијима заливани кофама случајносрпских помија.

Некако имам утисак да ће Констракти урбани фундаменталисти опростити чак и чињеницу да се, с разлогом задовољна освојеним петим местом у Торину, раздрагана уметница гледаоцима последњег Дневника државне телевизије обратила са крстићем на грудима и српском заставицом у руци. Женама се национална скретања лакше праштају, а и сама уметница је текстом великог хита колико и бројним наступима претходно демонстрирала не само да је културна, начитана и цивилизована већ и да – поред музике, која није довољно софитицирана форма да би по себи гарантовала меру дистинкције која се очекује на Дорћолу – влада и високо вреднованом уметношћу перформанса.

Ипак, нацификација свега српског се овде толико дубоко укоренила да је уметница већ провучена кроз топли зец деконтаминације зато што је јавно „опрала руке и завршила песму/рецитацију питањем – и шта ћемо сад?“ и тако дала грађанима Србије повод да пуцају „од радости (због Kонстрактиног успеха)“ док „у Украјини се пуца да се убије“, како је у тексту Истина из лавора написао кадар са Сорошеве аутошовинистичке академије у Будимпешти. Верујем да ће Констракта још пострадати када овдашњи пријатељи етнички очишћеног Сарајева и неденацификоване Украјине схвате да је јавно демонстрирала да је поносна грађанка Србије, која испод крста не види само мрак и Пахомија.

„Пешчаник“ је текст који почиње реченицом „Славило се и пуцало: Kонстракта је у финалу.„ илустровао лаворима са, ваљда, исправно европских радова Geheugen van Nederland, уметничког колектива који је Холанђанима помогао да оперу руке од своје колонијалне прошлости. „Имало би смисла да Kонстракта победи. Њено прање руку, мимо смисла саме песме, симболично је само по себи... Радите шта год хоћете, ми с тим вашим ратом немамо ништа, као да у име остатка Европе говори Kонстрактин перформанс с лавором. Ако се тако гледа на читаву ствар, онда има смисла и то што Kонстрактина порука стиже право из Србије. Ако је неко научио да се прави луд и жмури на злочине, онда су то житељи Србије“, пише Пешчаников ударник нацификовања српске историје, који је поново дао оригиналан допринос српском аутошовинизму који се кристалише око осе незнања која почиње од „само овде“ да би завршила на „овде је најгоре“.

„Пошто опере руке, уметница их подигне и окрене ка публици, прво дланове па надланице. Kао да хоће да покаже да су руке сада коначно чисте... Гест се примио, ако је судити према снимцима из Торина. Људи тамо подижу шаке и врте их, једни другима показују да нису нормални. И раздрагано се смеју. Kонстракта не мора да победи у суботу увече, јер – већ је победила,“ ламентира мрзовољни Сорошев питомац над свакодневном људском радошћу и малим српским успехом. Нажалост, Констракта није победила у Торину али је успела у нечему што је много теже – да премости провалију, дубоку колико и бесмислену, која креће од Гуче и Егзита и прети да надживи и Гучу и Егзит.

(Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат")

Зоран Ћирјаковић

ФИЛОЗОФИЈА АУТОШОВИНИЗМА И ПИЦА ЕФЕКАТ

Индија, земља коју смо склони да посматрамо као традиционалну и „ванвременску“, није са Запада увезла само национализам, демократију и друге модерне вредности и идеологије већ и Бхагавад Гиту, „Песму Узвишеног“, стари, мало познати верски текст писан на санскриту. Шездесетих су амерички селебритији учинили да Бхагавад Гита, захваљујући у немалој мери одличном, „поетском преводу“ из 1885. године, постане „свети текст“ њиховог новокомпонованог хиндуизма, оличеног у учењима Саи Бабе, Махаришија Махеша Јогија и других помодних гуруа. Временом су многи Индијци, охрабрени растућом глобалном популарношћу текста коју нису познавали, посебно они који нису религиозни и они који воле да кажу да су „модерни“ и да не маре за хиндуистичку доктрину и ритуале, почели да је посматрају као „свету књигу“ и говоре о „карма-јоги“ и другим „учењима Гите“ када описују меру своје духовности и вере.

Леополд Фишер, аустријски антрополог, познат и по монашком имену Агеананда Барати, назвао је 1970. године ову појаву „пица ефекат“. Барати, који је предавао у Сједињеним Америчким Државама, имао је у виду да је пица у Италији била посматрана као једноставно, сиротињско јело, везано само за југ земље. Тек када су је, дотерану и разрађену од стране италијанских имиграната, заволели Американци и када је постала не само популарна већ и цењена у САД, пица је „стекла ново значење и нови статус, као и много нових укуса у земљи из које потиче, и то не само на Југу већ широм Италије“.

Група српских професора у САД, рачунајући на пица ефекат у Србији, скоро две деценије је покушавала да објави превод Философије паланке Радомира Константиновића, канонског текста српског аутошовинизма писаног опскурантским,  јако одбојним и натегнутим маниром. Упорно су је шминкали, дотеривали и разрађивали, више него преводили, да би је, после серије неуспеха да добије позитивну рецензију, прошле године објавио Универзитет Мичигена као Филозофију парохијализма. Константиновић не помиње ову реч па наслов може бити описан и као лажиран или фалсификован, али чини се да је био неопходан како би књига коначно могла да изађе у Америци. Превели су је Љиљана Николић и Бранислав Јаковљевић, који је потписан и као неко ко је „уредио“ – мада edited значи и монтажа, намештање, одабирање и склапање, што на неким местима делују као примереније одреднице његових интервенција у тексту.

 

Књига је у преводу изгубила своју главну чар – паланку, реч која је омогућила аутошовинистима да нацификују Србију без да отворено кажу да верују да је непоправљиво нацистичка и да представља српском културом затровани простор који је немогуће „деконтаминирати“. „Пешчаник“, који је 2016. године фалсификовао превод једног текста са немачког како би сугерисао да аутошовинизам није нов, оригиналан појам, у новембру је у преводу на српски фалсификовао наслов Јаковљевићевог увода, писаног за издање на енглеском језику, како би сугерисао да се у Америци не само чита Константиновићева књига већ и да се говори о паланци. „О парохијализму и депровинцијализацији“ је претворено у „О паланачком духу и депровинцијализацији“.

Парохијализам у преводу, по потреби, мења и паланку и дух паланке, док је тамни вилајет постао „тамна држава“ односно „тамно стање“ како би се створила илузија да је реч о тексту растуће релевантности, књизи која „стари уназад, где њена значења постају дубља и универзалнија протоком времена“, односно „критици која може да буде подједнако примењена на свим геополитичким локацијама“, како тврди Јелисавета Благојевић. Али о њој скоро искључиво говоре и пишу отуђени српски научници који су се етаблирани у САД. На Универзитету Колумбије књигу су представили само Јаковћевић и Бранка Арсић, неуморна верификаторка Константиновиће „непаланачке“ филозофије аутошовинизма. Она је сугерисала и да реч паланка буде „преведена“ као парохијализам. Преводици су, ипак, на неким местима задржали ранији, упадљивије елитистички превод –  „провинција“, с којим, док је био и у наслову, нису имали прођу код издавача у САД.

Прва реченица превода каже „Наше искуство је парохијално“ да би већ у другој паланка поново мутирала, па читамо: „провинција је, каже се, наша судбина, наш зао удес.“ Паланка, реч на којој Константиновић инсистира, раније је превођена на енглески као „мали град“ (Ведран Ћатовић и Владимир Зорић), „провинцијално“ (Благојевић) и „пијачни град“ (Драган Ј. Бјелић), док је Маја Пашовић одлучила да паланка и у преводу на енлески остане паланка, што је једини начин да задржи своја „јединствена својства“.  Нажалост, паланка ни у једном преводу није „постала“ провинстаун (provincetown), што је одличан превод – мада ни он не (пре)носи важне конотација посрбљеног врхунског, „неевропског“, оријенталног зла, које паланка има међу нашим отуђеним елитама, нетрпељивим према свему што је стигло са Истока – од православља до ајвара. Проблем је у немалој мери био у томе што у Aмерици постоји „ни село ни град“ који се зове Провинстаун, само је он „светски“, речено жаргоном овдаших промотера самопорицања и родомржње – супротност њихове паланкe, где, по Константиновићу, престаје „свет“.

Провинстаун, са само три хиљаде становника, има важно место у историји геј и феминистичких инкарнација српског аутошовинизма. Из Провинстауна је Лепа Млађеновић, активисткиња „Жена у црном“, послала „отворено писмо“ (на енглеском језику), које је преведено у „секс издању“ часописа „Косово 2.0“ под насловом „Писмо Игбали Рогова: Белешке о лезбејским телима у нашим хетеронормативним државама“. Реч је о упечатљивом сведочанству о класној привилегованости наших  хомошовинисткиња, али и о илустрацији да Константиновић није писао о универзалном „духу“ малог града, одвојеном од ружних класних, сталешких, географских и културалних конотација које су у Србији прикачене речи паланка. Потписала га је као Букурује, „лепа“ на албанском, док Рогова Лепу назива „моја феминистичка менторка“ а за себе каже да је „међу првим 'аут' лезбејкама на Косову“. (Нећу нагађати зашто је Ругова постало Рогова а Букурије Букурује, али не верујем да је реч о грешкама.)

„О драга Игбалице, моја драга Игбалинка! Могу да кажем да сам у главном граду Меке за лезбејке и геј мушкарце, у САД-у – у Провинстауну, градићу на обали океана преко пута Бостона, где се лезбејке и гејеви окупљају већ деценијама. Овде је природа предивна, али постоји још нешто посебно... Заправо сам схватила да никада нисам била у довољно друштвено или политички подржавајућој средини да бих могла уопште да сањам да овакво место може стварно да постоји. Место где многе жене ходају држећи се за руке, геј мушкарци такође, лезбејске породице проводе време играјући се са својом децом, геј очеви носе своје бебе, док се заставе дугиних боја њишу по целом граду за добродошлицу“, пише Букурује.

„Ево ме, размишљам о овом писму, драга Игбала. Да ли сада пијеш кафу? Ја правим гозбу са тобом уз мој зелени чај и тамну чоколаду. Знам да не волиш слаткише, већ ајвар и сир. Прве слике које ми пролазе кроз главу су оне са женских журки које си неколико пута организовала у Приштини, у сред рата ниског интензитета који је српски режим водио против косовских Албанаца. Јел то било 1997? Обично би првог дана ишле у ресторан где познајеш власника – према томе сигурно место – и ту би биле са пријатељицама и твојим сестрама. Следеће ноћи, бисмо биле код тебе кући. Сећам се да смо твоја тадашња партнерка Рејчел Вархам, ти и ја – једног дана дошле на идеју да славимо K – Дан! Па да, ако је Ив Енслер могла да измисли В – Дан Вагине, ми смо онда могле да измислимо K – Дан Kлиториса! И тако си у време Божића организовала журке само за жене. Изводиле сте оријенталне плесове, међу којима и онај кад играте са пуном чашом вина на темену, за који си ми рекла да само мушкарци на Kосову играју. То су биле сјајне забаве, причале бисмо лезбејске приче, отварале брижљиво упаковане лезбејске поклоне, непрестано пушиле и пиле... Била сам поносна на тебе, на нашу феминистичку банду, на побуњене лезбејке из Београда, Приштине, Будимпеште, Њујорка – јер ми смо знале да је женско играње политичка ствар.“

Нажалост, Философија паланке није остала претенциозна интелектуална играрија. О чему Константиновић у њој стварно пише види се и по томе да реч вилајет користи чак 87 пута, док се држава, у свим граматичким облицима, помиње само дванаест пута, и то углавном у цитатима, док је „тамни вилајет“ његов избор, на коме упорно инсистира. Зато превод вилајета као „држава“ односно „стање“, што су на енглеском хомоними који имају важно место у играма значења у поструктуралистичким текстовима, маскира чињеницу да је Константиновић слику највећег зла везао за просторе који су вековима били под османском влашћу. Део оријенталне имерије у чије су наслеђе српски елитисти, и на левици и на десници, склони да учитају узроке појава и понашања које не одобравају. Наиме, не само да не постоји тамни немачки и амерички вилајет већ нам је, као одредница, назамислив у западним контекстима – без обзира да ли говоримо о државама или стању „духа“ на припадајућим просторима.

На корицама америчког издања ове, како је представљена, „пророчке књиге“ налази се неистина да садржи „беспоштедну критика српског и било ког другог национализма у Југославији и ван ње“. Нажалост, у књизи у којој се „српски нацизам“ помиње 22 пута, хрватски се не помиње ниједном, а „немачки национал-социјализам“ само једном – и то у реченици у којој се, у „преводу“, неуниверзална тема Константиновићеве књиге види јасније него у оригиналу. Наиме, како разумети тврдњу да „српски нацизам није 'увоз' из немачког национал-социјализма... већ ултимативни израз парохијалног духа“? Да ли то значи да је немачки национал-социјализам ултимативни израз космополитског, светског духа? Или, пак, Константиновић не говори о неком културално безмирисном парохијализму већ искључиво о српској паланци, тачније о Србији коју је поистоветио са нацификованом паланком и њењим неуништивим „духом“? Уосталом, „дух“ код Константиновића лако нестане, па нам он каже „паланка је 'вечност', и зато баналност, и зато ништавило“. Заслужује ли та баналност и ништавило да њена вечност, и сви ми, њени Срби-робови, завршимо негде сем на дну масовне границе?

Јаковљевић подсећа да Константиновић у књизи не помиње Хегела, али препознаје да је Философија паланке „натопњена Хегелом”. Нажалост, колико год да је велики, Хегел није добар савезник за тумачење незападних светова као што је српски – сем ако смо уско усмерени на разумевање различитих странпутица самопорицања којима су склони овдашњи колонизовани умови. Филозофија историје једне од највећих икона западног канона садржи „чак и еврошовинистичке елементе“ и не може се рећи да је покушавао да у својим промишљањима озбиљнијне „смести и увуче народе и особе целог света“. Како истиче Ендру Бакволтер у књизи Дијалектика, политика и савремена вредност Хегелове практичне филозофије, његова схватања „као главну материју имају догађаје и процесе који су углавном специфични за европску друштвену, политичку, културалну и верску традицију“, мада није реч о (све)европској већ о западној традицији.

Хегел светску историју види као „телеолошки процес чија кулминација представља афирмацију и, чак, обожење европских или, како је говорио, хришћанско германских друштава“. Он, пише Бакволтер, не узима у обзир „културе незападних друштава“ већ их посматра као средства која доприносе остварењу његове западноцентричне слике  „коначног циља“, па не чуди да је „оптуживан за западни парохијализам“. Константиновић одлази много даље од парохијализма и нацификује нашу унутаревропску различитост имитирајући Хегелов стил и синтаксу.

Мешавину елитистичке ароганције и комплекса инфериорности, која избија из Константиновићог нацификовања Срба армираног хегелијанством, препознао је 120 година раније Вук Стефановић Караџић: „[Н]аша виша класа мисли и говори да је она према европскијем народима управо као што треба, а народ прости да је заостао и да не ваља и да га је она богзна каком мудрошћу надвисила!... Да је народ наш барем од педесет година амо унапредак имао према себи људи за управу по данашњему времену, он би већ давно био сам свој, и тај му је недостатак и данас највећа сметња и несрећа.“ Почео сам да се плашим српских интелектуалаца који сигнализирају своју мудрост и просвећеност помињући дух. Заљубљеност у западни канон је лош савезник у борби против елита које овде служе западним интересима и аутошовинизма коме су склоне.

Тврдња на омоту књиге да „овим преводом, публике које говоре енглески могу коначно да открију једног од најоригиналнијих писаца позног европског модернизма“ није нетачна ако се мисли на то колико је српски аутошовинизам снажно изражена и оригинална појава, која се истиче међу елитним оикофобијама, ауторасизмима и аутооријентализмима, који више нису препознатљиви само у незападним друштвима. У покушај да привуку „публике које говоре енглески“ Константиновић је на омоту доведен у исту раван са Мишелом де Монтењем и Хегелом, али књига се на „Амазону“ закуцала близу 18000. места међу издањима из политичке филозофије на енглеском језику.

Нажалост аутошовинизам је овде, и без пица ефекта, већ пустио толико дубоке корене да је потребно говорити о култури аутошовинизма, оличеној и у постојању самоодрживе политичке и интелектуалне климе која храни аутошовинистичко и сродна саморазумевања. Аутошовинистичка коалиција, коју је предводила колумнисткиња „Пешчаника“, добила је у априлу на београдским изборима више од десет одсто гласова, али, нажалост, ни ту дно не постоји. При томе, аутошовинистички и сродни ставови долазе и од неких функционера владајуће странке и од вођа највеће опозиционе коалиције. Владета Јанковић, њен кандидат за градоначелника и бивши потпредседник Демокарстке стране Србије кога јавност доживаљава као националисту, давао је током изборне кампање срамне изјаве. Оне илуструју колико лако и брзо сви наши високо образовани елитисти, очарани западним каноном и згађени Србијом каква јесте, свој презир према сиромашним сународницима и њиховом ескапизму, према наводно фаличном, примитивном и неваспитаном народу, могу да одведу на корак од аутошовинизма.

Када говоримо о култури аутошовинизма важно је истаћи да многи нису свесни да је настањују. Штавише, верујем да би већина негирала своје учешће или саучесништво. Култура аутошовинизма није исто што и аутошовинизам и они који не износе аутошовинистичке ставове имају кључну улогу у њеном рађању и расту. На пример, ту су привидно неутрални и објективни, наизглед бенигни, „научни“ ставови, као што је реченица професорке социологије Марије Бабовић „Социолошка истраживања нам кажу да на овим просторима никад није успостављена јака, модерна држава, она универзалистичка која служи свим грађанима“, медијски уоквирена као истина која долази „из угла активисткиње женске платформе“, много важнији од свега што су написали Светислав Басара и Никола Самарџић, што је, пак, важно за разумевање самог аутошовинизма. Кључне речи у цитираној реченици су „модерна“ и „универзалистичка“. Око њих се граде аутошовинистичко и сродна саморазумевање, а затим се помоћу њих она рационализују и бране.

Нажалост, многи не виде колико је велики значај Филосфије паланке за појаву и успон аутошовинизма у Србији. Штавише, чак је и допринос троје најутицајнијих настављача утемељитељских идеја Радомира Константиновића неупоредиво скромнији. За највећу од свих, Латинку Перовић, може се рећи да је „мајка“ или „маћеха“ Друге Србије, али ако говоримо о оригиналним покретачким идејама и тумачењима, њен допринос култури аутошовинизма је миноран. Она је ту важна као искусна инструкторка, политичка комесарка и заштитница, док се у интелектуалном смислу о њеном научном опусу може говорити само као о помоћном и секундарном, у суштини штреберском суфлирању Константиновићевом самољубивом филозофирању.

Латинкини главни домети су везани за сцијентизацију аутошовинизма – његово умотавање у обланду научно утемељеног, рационалног и „здравог“ становишта, које је данас у либералним круговима схваћено и као знак „нормалности“. Сличан је учинак и друго двоје гуруа аутошовинизма – Ивана Чоловића и Дубравке Стојановић. Углавном се тиче обезбеђивања антрополошке глазуре односно наслањања Константиновићевог нацификовања и фатализације „српског зла“ на историју дугог трајања. У њихове дарове култури аутошовинизма спадају схватање о доминантној и нежељеној елити (Перовић), бордел ратника (Чоловић) и бајке о болести за коју нема лека, уљу и води и возу модернизације, који нас, наводно, већ деценијама чека на станици, али кужни ми, представљени као отпад и вечни болесник Европе, одбијамо да се укрцамо (Стојановић).  

Чоловић је покушао да оде корак даље од елитистичког везивања „смртоносног сјаја“ српске геноцидне (не)културе за турбофолк и корене убилачког „српског зла“ смести у традиционалну, „етно“ музику. На истом псеудоакадемском трагу делује и плејада млађих и младих баштиника Константиновићеве зломисли, од Миловоја Бешлина и Филипа Ејдуса до Радине Вучетић и Биљане Србљановић. Јуродиви Јово Бакић је, пак, допринео да Одељење за социологију Филозофског факултета постане радионица марксистичког аутошовинизма, мада, на срећу, она не добацује до домета ударника са Факултета драмских уметности у Београду и Филозофског факултета у Новом Саду.

Аутошовинизам је постао важно обележје саморазумевања многих српских интелектуалца и уметника и знак дистинкције до које држе. Али и неурозе коју изазива чињеница да их, тако згађене, начитане и кретивне, од „паланке“ углавном дели само једна генерација и пар сати вожње „Ластиним“ аутобусом. Њихов аутошовинизам је јефтин и сиров иако се упире да делује софистицирано и недокучиво. Посредована преко тумача који су је поједноставили и осавременили, пребацили њене репере из поезије српског романтизма у Сребреницу, хладњачу и Рачак, Философија паланке им нуди оно што воле да верују да представља слику њиховог врлог духа у огледалу. 

Верујем да је већина сасвим несвесна да је Константиновић замотао својe аутошовинистичко становиште у обланду општег, „духа“ малог града који, наводно, није само оријентолики српски мали град, једини који је упознао. Не допадају му се његови становници па халуцинира о Србину-паланчанину као неком незаустављивом, геноцидном киборгу „који није појединац на персоналном путу“. Као и његова мржњом набијена, „слепа“ публика – елитна паства која није читала свети текст у коме Константиновић упорно мистификује оно што поручује; где тврди да не говори оно што, касније, јасно каже – и он више од каљавих паланки и крезубих паланчана презире српске несамопоништене интелектуалце, који терцирају духу паланке, како каже Јаковљевић, својим модерним, „примитивним позитивизмом“ и „буржоаским рационализмом“.

Тумачећи чињеницу да се Константиновић бави искључиво српским књижевницима и „српским нацизмом“ док тврди да говори о незаситом злу које je универзално, Арсић је на промоцији у Њојурку рекла да „свако прво мора да очисти испред својих врата“, што је главни алиби српских аутошовиниста. Комшије су, пак, једноставно избрисале Јадовно и Јасеновац из своје „европеизоване“ историје и натоликог дворишта, улепшале га каменим цветом једног од одвратнијих српских аутошовиниста, па сад испред плаво-жутих врата све пуца од етничке чистоће.

На крају увода на енглеском језику, Јаковљевић одустује и од „пархијализма“ и од „провинције“ и говори о паланци, што је „лозинка“ која нам открива коме је превод Константиновићеве философије аутошовинизма првенствено намењен: „Утопњен у универзалном брујању, језик именица поново улази у време. То брујање, тa ужасна дрхтавица, јесте звук темпорализације, кричање масивних промена које трансформишу цела друштва. То је револуционарни покрет који превазилази поделу између субјективног и универзалног, личног и друштвеног. Показује пут напред, не кроз акумулацију, како сасвим буржоаска паланка жели да верујемо, већ кроз безусловну племенитост растоваривања (divestment). То није кретање које се дешава само од себе. Оно тражи тежак рад неопходне промене: окретаја који није преокретање, већ отварање, бекство темпоралности из провинције историје.“  

Да забаровимо на Бхагавад Гиту, најчитанију од свих књига која долазе из незападне културе којом су америчке елите остале фасциниране. Не верујем да се прижељкивана циљна група у САД икада сусрела са нечим што је толико далеко од „духа“ времена и „света“ који настањују као Константиновићево тешко сварљиво филозофирање. Зато ће и повратни, пица ефекат у Србији остати везан за чињеницу да ушминакана, „лажирана“ Филосфија паланке може да се прочита у Америци, али не и да се чита у Провинстауну и другим америчким „мекама“ за наше колонизоване геј и стрејт умове. Нажалост, бојим се да је и то довољно за прихрану културе аутошовинизма, најперверзнијег српског удеса.

(Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат")

Зоран Ћирјаковић