TRAMPE, LEVIČARU

jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu ću trebati 30 minuta – o nekoliko prividno nepovezanih tema važnih za razumevanje interakcije globalnog i lokalnog, koja oblikuje našu nadu i beznađe.
o tome zašto donald tramp, slučajni levičar, vraća veru u pravednije sutra u srbiji; o važnosti deglobalizacije; o rasističkim stranputicama i političkoj ekonomiji slučajnih srba (i slučajnih britanaca); o našim tačerističkim marksistima i razlozima zašto verujem da je antinacionalizam postao reakcionarna ideologija a nacionalizam možda poslednja šansa za spas levice

***

Potraga za izgubljenom levicom može delovati kao uzaludan posao. Ipak, zračak nada se konačno pojavio u SAD – tamo gde smo ga najmanje očekivali, ali, istovremeno, u jedinoj državi u kojoj nada ima potencijal da preraste u nešto više od drmanja kaveza. Morales, Čavez i Cipras jesu budili mnogo zavodljiviju nadu, ali SAD su i dalje globalni hegemon, zemlja koja ima ključnu ulogu u (re)defenisanju pravila igre. Ne treba biti prestrog prema njima, posebno ne prema Ciprasu, koji sve češće biva opisan kao izdajnik levice. Čini se da tragedija Venecuele predstavlja odličnu ilustraciju kako bi izgledala Grčka, zemlje koja, za razliku od Venecuele, nema rezerve nafte ili drugih profitabilnih strateških resursa, da Cipras nije na vreme odustao i kleknuo.

Pokazalo se da je u SAD prethodna, Obamina nada bila šarena laža, prazna priča umotana u televizičnost, dobar imidž i seriju marketinških trikova. Nadu u koju vredi verovati ponudio je Donald Tramp. Čak i ako poklekne ili bude srušen, njegov doprinos je istorijski. Udarivši na zamajac globalizacije – „slobodnu trgovinu“, armiranu malim carinama i taksama i lakom pokretljivošću proizvodnje – pokazao nam je da je moguće menjati čelični poredak i da nisu u pravu oni koji veruju da neoliberalizam ne može da dobije alternativu.

Danas alternative nema. Ne zna se koji segment levice je u gorem stanju – liberalni ili radikalni. I jedni i drugi su izdali radničku klasu i siromašne – i postali kapitalokolonaši, da parafraziram antifašističku etiketu, koja je u Srbiji nedavno dobila i novu, sve popularniju liberalnu, ponosno evro-fundamentalističku inkarnaciju rusokolonaši.

Revolucija je za mnoge postala izlizana, ružnjikava reč, mnogo više marketinška nego politička. Živimo u jednom ponosno konformističkom, sve narcisoidnijem vremenu u kome, sem budala i sanjara, malo ko promišlja okretanje sveta naglavačke. Doduše, radikalni latinoamerički levičari, stasali u društvima koja su najduže osećala batinu i hipokriziju američke moći, revolucionarnu inspiraciju nalaze u Osami. Bin Ladenove slike odavno krase proteste od Meksiko Sitija do Buenos Airesa. Logika je, ako revolucija nije na vidiku – crvena ikona postaje onaj ko je najvećem neprijatelju naneo najružniji bol.

U Evropi, koju strah od Arapa ujedinjuje više od svega drugog, srpski salonski revolucionari su napredovali od slika Save Kovačevića i Boška Buhe do antiikolonijalizma Aljbina Kurtija, obogaćenog srboskeptičnim mislima Dimitrija Tucovića, i seksipila kurdskih borkinja, crvenkastih, pa valjda zato dobrih nacionalistkinja sa kalašnjikovom u ruci i nezavisnim Kurdistanom u srcu. Nikoga ne treba da čudi da su Donald Tramp i Najdžel Faraž danas, ako izmemo Islamsku državu i al Kaidu, nešto najbliže revolucionarima što postoji.

Na liberalnom krilu su ponosno elitistički, antiradnički paralevičari, neumorni policajci misli i reči. To su antifašisti koji su više preokupirani produkcijom „fašista“ nego otkrivanjem fašizma. Obuzeti mukama hendikepiranih i očarani rodnim, seksualnim i rasnim manjinicama, skloni su da, kada im se ne dopada, demokratski izraženu volju deprivilegovanih masa diskvalifikuju kao (uvod u) fašizam, glas antiistorijske korpe bednika, koja odbija da nestane iz njihovog vrlog novog sveta. Reč radnik kod naših tviter liberala prečesto nosi konotacije u rasponu od neistuširane stoke koja smrdi u autobusu do slike homofobičnog koljača i silovatelja na čekanju. Takav liberalizam zvuči neprijatno fašistički.

Promena ovoliko tužne, globalne političke realnosti nije mogla da krene iz Grčke, Venecuele ili Bolivije – već samo iz dvorišta najmoćnijih, zemalja kao što su SAD i Velika Britanija. I to tek pošto se broj gubitnika u globalizacijskim procesima približio kritičnoj masi.

Konačno se, u formi populizma, pojavio protivotrov antipolitici otuđenih elita. Kao i u životu, kada nas izdaju pravi prijatelji, slučajni saveznici postaju zlata vredni. Tramp i Faraž su, verovatno sasvim nesvesno, otvorili put stvaranju uslova kako bi proleteri konačno mogli da u svojim zemljama ostvare održive uspehe – do kojih, nažalost, danas mogu doći samo razjedinjeni.

Najteže je spaljivati slatke, plemenite iluzije. Prepoznati problem u lepom i zavodljivom mnogo je teže nego kada se on sakrije u transparentnom zlu. Pri tome, ovde se odavno ne prašta ni suočavanje sa neprijatnim realnostima. Opasno je ne samo misliti već i znati – ako to znanje ne može da se uklopi u ideološke amove naših crvenkastih, mada politički krezubih „bul-terijera“. Ipak, rizikovaću buku i bes konstantinovićevaca i marksovaca.

Dakle, zašto bi slogan levice trebao da postane „Proleteri svih zemalja, razjedinite se“? Zašto su stari levičarski snovi o jedinstvu prezrenih postali nespojivi sa promenama? Zašto se u doglednoj budućnosti, da bi se stvari menjale, mora ići u mnogo nacionalnih kolona? I, konačno, zašto nam je bio potreban Tramp? Zašto – pre bergzita i neočekivane pobede bahatog rijaliti milijardera – nije bilo ni ove male, i dalje jako krhke nade?

Čak i kada radnici u različitim delovima sveta koriste iste ili slične reči – siromaštvo, tranzicija, privatizacija, reforme... – one za njih nemaju ista značenja i konotacije. Vizure su nesamerljive a interesi nepomirljivi, sam ako ih svedemo na opšta mesta, koja, po pravilu, imaju malu političku snagu.

Raj za jedne, uglavnom na Dalekom Istoku, jeste pakao za druge, uglavnom na Zapadu i njegovim balkanskim i drugim predgrađima. Rast standarda prvih je neodvojiv od pada standarda drugih. Iako dobici prvih nisu proporcionalni gubicima drugih, optimizam kojim zrači sve veći broj Indonežana i Kambodžanaca povezan je pupčanom vrpcom sa sivilom i anksioznošću koja je iznedrila Trampa i bregzit. Razlika između gubitaka ovde i dobitaka tamo jesto ono što stvara milijadere, u Prvom i, sve više, Trećem svetu.

Ova globalna veza nije ni slučajna ni prirodna, niti je stvorila neka „nevidljiva ruka“. Ona je, možda nenamerni, proizvod vešto osmišljene i pažljivo dizajnirane ekonomske arhitekture sveta posle Drugog svetskog rata, koja je vremenom utkana u skoro sva nacionalna zakonodavstva. Sklon sam da verujem da njegovi tvorci – koji su u glavama imali interese SAD i kapitalizma, koga su uglavnom doživljavali kao razvojnu i modernizacijsku panaceu – nisu očekivali da će sistem postati toliko destruktivan po obične građane SAD i drugih zapadnih zemalja i toliko kompatibilan sa „azijskim vrednostima“ i samorazumevanjem ljudi na Dalekom istoku.

Iskustva stanovnika delte Mekonga, nedaleko od („komunističkog“) Ho Ši Mina, sa kapitalizmom i globalizacijom imaju malo toga zajedničkog sa iskustvima stanovnika Rakovice ili novobeogradskih blokova. Za prve su tržišne reforme, uz sve probleme koje su donele, uglavnom nešto jako dobro, dok je za druge tranzicija prvenstveno sinonim za gubitak i seriju poniženja. Ista ona sila koja Vijetnamce uzdiže, i u smislu ličnog standarda i mesta na mapi sveta, spušta građane Srbije, koji i dalje žive mnogo bolje od Vijetnamaca. Pri tome, iako je njima objektivno lošije, subjektivno im je bolje nego nama.

Činjenica da jednima donosi sve više dobrog a drugima sve više lošeg, da su posledice sve opipljivije i životnije, čini da se globalizovani sistem ne može ni uzdrmati a kamli rušiti sa podeljenog društvenog i klasnog dna već samo sa vrha – tačnije najvišeg od svih političkih vrhova. Trampova politika daje nadu da će se odlučivanje vratiti na nivo država-nacija – što je preduslov da u zemljama kao što je Srbija radnička klasa, prekarni slojevi, podklasa, nezaposleni i siromašni artikulišu zajedničke interese i ponovo postanu moćna politička snaga.

Nažalost, tu ih, ne samo u Srbiji, čekaju dva moćna neprijatelja.

Prvi je stari, mada sa novim licem – kapital i njegove brojne transmisije i apologete, uključujući samožive libekovce i slične sluge bogatih, bili oni dobro plaćeni ili volonteri. Ipak, brak iz računa kineskih komunista i američkih neoliberala, čiji je prirodu ogolio Donald Tramp, cementirao je duboke korene i poluge savremene globalizacije. Ona je stvorila svet u kome globalno profitiraju samo najbogatiji i njihovi minjoni. Gubitnici su koncentrisani oko obala Atlantika, a dobitnici na obalama Indijskog okena i u Istočnoj Aziji.

Drugi, mnogo noviji neprijatelj oživljavanja i jačanja prave levice je unutrašnji – „kosmopolitska“ inetelektualna elita, u koju spadaju mnogi, i liberalni i radikalni, zombi levičari. Njihov napadni antinacionalizam – čak i kada se, u svetu država-nacija, desi da nije nacionalizam za druge – u stvarnosti je ne samo antinarodna već i antiradnička ideologija, a ponekad i nešto gore od toga.

Kada Aleksej Kišjuhas meditira o „društvu koje se davi pod težinom svoje istorije“ i etnonacionalizmu „koji patološki guši ovo društvo i državu duže od tri decenije“, bojim se da, bio on toga svestan ili ne, navodi jednog bošnjačkog šovinistu da zaključi otprilike – „Kada to rade sebi, šta li će tek nama?“. Teško je ne propoznati koliko ovakve reči u našem srbofobičnom okruženju utiru put jednom, valjda zdravom, nepatološkom gušenju i davljenju – i legitimišu „još jednom“, koje čuči iza svakog balkanskog „nikad više“ i o kome ne maštaju samo preživeli i njihovi potomci. Zapita se čovek čitajući Kišjuhasa i slične srboskeptične mislioce da li da gubimo vreme i čekamo da neko drugi izvrši genocid nad nama ili da odmah krenemo na autogenocid.

Kišjuhasovo pseudonaučno guslanje u Danasu, prividno benigna apologija zapadnog natčoveka, cementira sliku o našoj inferiornosti i armira je tvrdnjama kao što su „tanki smo sa znanjem“ i okovani „dubokim društvom“, upakovanim u tanku oblandu borbe za „Modernu“. Pri tome, za Kišjuhasa, sliku i priliku ovdašnjeg liberala, mišljenje različito od njegovog je „antizapadni, ruskokolonaški i antimoderni narativ koji parazitira na našoj socioistorijskoj zaostalosti“ i „patriotsko vanumlje“, koje proizvodi naš „predmoderni mentalitet“ – što je, kao i „duboko društvo“, manje transparentan, konstantinovićevski podmukao način da se izrazi staro (auto)rasističko shvatanje o našoj nepopravljivoj zaostalosti.

U ambicioznom tekstu, pisanom kao mali memorandum ponosno slučajnosrbijanskog autkolonijalizma, Kišjuhas zaključuje da, „šta god falilo Evropskoj uniji, u našem malom, lokalnom i uskogrudom sociopolitičkom kontekstu, ta naga eksterna sila jeste i jedna kosmička istorijska šansa za (po)kretanje ovog društva u pravcu modernosti“. Ovako naivna i ogoljena, neobuzdana pornografija kolonijalizma uma, savršeno ilustruje logiku zavodljivog beznađa koje se širi Srbijom. Postoji li nešto retrogradnije i poraznije od misli koja budi nostalgiju za okupacijom?

Antinacionalisti svoju strast prema malima i manjima redovno koriste kao izgovor za prezir, često (auto)rasistički obojen, prema brojnijima, prokazanoj većini „zatucanih“, „predmodernih“, „neistuširanih“, „krezubih“ „nepismenih“... Realno postojeća levica ponekad mora da se ugrize za jezik da ne bi zvučala (auto)šovinistički. Ona je, zgađena, okrenula leđa narodu i naciji – uokvirenoj kao rezervoar zla, kancerogena mešavina nakaze i fikcije – i više ne može lako da se uključi u, ponovo sve važniju, nacionalnu političku utakmicu. Nije lako boriti se za ono što vam se gadi.

Širom Evrope i u SAD raste broj otuđenih, „slučajnih“ građana. Ovi elitisti vole da veruju da nikome ništa ne duguju i da se sve političke kotve i reperi nalaze u njima samima. Prividno samoiskorenjeni i oslobođeni svakog oblika pripadanja, oni su na različite načine uspeli da se izoluju od negativnih posledica globalizacije i imaju razloga da veruju će nastaviti da bujaju u globalnoj preraspodeli bogatstva koju ugrožavaju potezi Donalda Trampa.

Što se tiče starog, globalnog neprijatelja vraćanja interesa deprivilegovanih masa i njihovih zastupnika u politiku, ono što je, čini mi se, postalo ključno nije toliko laka pokretljivost robe i kapitala – koliko proizvodnje. Sa nešto izuzetaka, važi da što su radnici u Evropi zaštićeniji i bolje plaćeni manja je šansa da će nešto raditi. Ko, iz ugla industrijalaca oslobođenih svih stega, traži previše prava i beneficija, neće dobiti ništa. Tako su i u Srbiji radnici ostali bez oružija za borbu – oni više ne mogu da prete ni štrajkom, uskraćivanjem rada, ni nasiljem, jer moguće mete su, po pravilu, ili daleko (vlasnici) ili lako pokretne, uvek spremne za selidbu (sredstva za proizvodnju).

Kada danas tragamo za zlom, prvo treba pogledati oko reči kao što su prava, sloboda, otvoreno, tolerancija ili transparentno. „Otvorene granice“ i „slobodna trgovina“, zajedno sa mogućnošću lakog i brzo premeštanje proizvodnje, jesu zla koja su ovde ne toliko vezala ruke radničkoj klasi koliko su je rastočila i dezavusiala, smestila na ružno životno dno, gde nekada kapne malkice pomoći ili plodova prekarnog rada.

Privatizacija je u Srbiji bila toliko užasna i ružna u velikoj meri zato što se odvijala pod kapom neoliberalne globalizacije, pune slobode za poluge kapitala i lažne slobode za žrtve njegovih ludorija. Globalizacija je glavna fabrika tajkuna, a privatizacija je uglavnom bila pomoćni motor, koji je pomagao da se pohlepni i nemoralni mnogo brže i više opare.

U Srbiji, mnogo toga odavno nije moguće proizvoditi ne zato što smo lenji ili glupi ili što imamo loše vođe – već zato što je, koliko god mi, s razlogom, verovali da je jeftin, naš rad globalno preskup u svetu „otvorenih granica“ i „slobodne trgovine.“ Ono što ovde zovemo eksplotacija je san mnogih, ne samo u velikom delu Podsaharske Afrike, već i u Pakistanu i Indoneziji. Eksploatacija radnika postaje politički smislen pojam samo u okruženju u kome ogroman broj ljudi ne mora da razmišlja da li će sutra, bukvalno, imati šta da stavi usta.

Kada se kaže „ceo svet“ ovde se, po pravilu, misli na Zapad i previše ljudi nije svesno koliko se u mnogim delovima sveta loše živi, za koliko malo se tamo radi jako mnogo i koliko ljudi sebe smatra srećnim što uopšte nalazi posao. Kada je mladi Britanac, šokiran, upitao Indonežina, koji mu je opisao koliko dugo i u kakvim usloviima radi za neverovatno malo u „fabrici“ za preradu ribe – „Pa zašto uopšte radite?“, ovaj mu je odgovorio da drugog posla nema i da, kada danas ne bi čistio rakove, njegova deca sutra bukvalno ne bi imala šta da jedu. Šok apsolutne bede je ono na šta ništa u Evropi ne može da nas pripremi. Jedina stvar koja je u nekim dalekim zemljama još šokantnija jeste sveprisutnost takve bede, njena običnost i neizuzetnost.

Jedan uticajni neokolonijalni medij je nedavno tekst o položaju srpskih radnica objavio pod naslovom „U predvorju Bangladeša“. U ekvivalentu Dedinja u Daki, gledao sam pre dve godine kako se ulica popravlja tako što, malo sa strane, gladne ili prezadužene žene i njihova deca tucaju kamen sedeći u prašini. Ali, uvaženi kolega nije morao da ide u glavni grad Bangladeša. Dovoljno je bilo par klikova i otkrio bi da je razliku u minimalnoj ceni rada više od četiri puta – proveravao sam par dan pošto je postao dostupan tekst, koji je lanisrao trend bangledešizacije Srbije na društvenim medijima. Istini za volju, razlika se stalno smanjuje. Bangladeš, uz Vijetnam, već godinama spada u red male grupe zemalja sa ubedljivo najvećim rastom zarada. Ali, i dalje, naša loša zdravstvena zaštita bi bila odlična zdravstvena zaštita u Bangladešu.

Siromaštvo iz koga stanovnici Istočne i Jugoistočne Azije izlaze istovremeno gura naše radnike u siromaštvo i uništava naše fabrike mnogo više od svih loših privatizacija. Naime, profit u vremenu lake pokretljivosti proizvodnje nije vezan samo za eksploataciju rada po sebi već, sve češće, za seljnje proizvodnje u siromašnije delove sveta. Proizvedena roba se zatim, podjednako lako, vraća nazad, zahvaljujući pritiscima koji carine i druge namete uglavnom održavaju na niskom nivou.

Istovremeno, nesklad ne samo između cena rada već i značenja minimalne zarade koju dobijaju radnici u različitim delovima sveta ja takav da oni ne mogu imati zajedničke interese, sem onih koji su trivijalni. U uslovima kada oporezivanje bogatih ne predstavlja realnu opciju – oni su se em izveštili u (legalnom) kupovanju političara i stranaka em im je lako da (legalno) pobegnu sa svojim parama i resursima, i presele se u neku od zemalja koje ih danas čekaju raširenih ruku – put deglobalizacije kojim je krenuo Tramp predstavlja verovatno jedini način da se otklone brojne posledice sistematske destrukcija radništva i društvenosti u Srbiji koliko i Britaniji.

Protiv bregzita su glasali oni koji, na primer, ne da ne plaćaju cenu činjenice da je jako loša plata u Britaniji odlična plata u Poljskoj – već od nje sami često imaju korist, čak i kada angažuju poljske molere ili vodinstalatere, koji su sa „tržišta rada“ skoro sasvim isterali britanske kolege, danas, s razlogom, gnevne i sve neprijatnije domaćine.

Bregzit je toliko klevetan jer predstavlja retku pobedu protiv interesa kapitala. Ona je toliko značajna da je pitanje da li će odoleti udarima reakcionara. Pri tome, dubina i razuđenost korena neoliberalizma je takva da će i u Britaniji najveću cenu ovog pokušaja da se nešto promeni platiti oni koji vape za baš takvim promenama.

Ipak, ohrabruje činjenica da su, boreći se zajedno, siromašni i, koliko god to delovalo neverovatno, deo političke klase pobedili snažnu, sasvim principijelnu koaliciju velikih korporacija i iskorenjenih urbanih „kosmopolita“, u suštini slučajnih Britanaca. Kao i u Srbiji, ova odrednica ne opisuje samo anacionalno i antinacionalno samorazumevanje – ona je istovremeno klasna.

Posledice velikih razlika između okolnosti u kojima žive gubitnici globalizacije u Prvom i dobitnici u Trećem svetu odavno nisu primetne samo kada je reč o proizvodnji. Sve se više sele pravne i finansijske usuge. Sa ubrzanom elektrifikacijom velikih delova Južne Azije i Podsaharske Afrike, u kojoj nije malo gradova gde manje od 10 % stanovništva ima struju, kao i sve bržim i dostupnijim internet vezama, broj bezbednih radnih mesta u Evropi i SAD postajaće sve manji.

Rezvoar raspoloživih „ljudskih resursa“ je ogroman. U Trećem svetu (zemljama u razvoju) i Četvrtom svetu (siromašnim zemljama u kojima nema pomena vrednog ljudskog razvoja), mnogo je hronično gladnih, koji žive u apsolutnoj bedi i ljudskoj degradaciji teško pojmljivoj čak i siromašnima u Srbiji, zemlji koja se nalazi negde pri razvojnom dnu (bogatog) Prvog sveta.

Primera radi, u Indiji 170 miliona ljudi, oko 12 % stanovništva, živi u „esktremnom siromaštvu“. Prema istom kriterijumu u Srbiji je 2015. godine, po podacima Svetske banke, u takvim uslovima živeo statistički zanemarljivo mali broj ljudi, dakle manje od 0,1 % odnosno sedam hiljada ljudi.

U velikim delovima Indije i Pakistana redovno i stabilno snabdevanje električnom energijom predstavlja san koji neće uskoro postati java. Tu se „krije“ stotine miliona ljudi za koje je plata pet puta manja od ovde poniživajuće sinonim za dostojanstvo. Na suprotnoj obali Indijskog okena, etiopski radnici pojam godišnjeg odmora uglavnom ni ne poznaju. Srećni su ako tokom godine dobiju sedam slobodnih dana – što je manje nego većina u Srbiji u „svetom januaru“.

Emaptija i podrška da, ali u ovakvom svetu nikakva zajednička borba nije moguća. Iluzija da jeste znači predaju, nastavak izdaje radničke klase. Zato je važno da u SAD neko jako moćan nastavi Trampovim deglobalizacijskim stopama – treba se nadati bez ružnog ličnog prtljaga nekonvencionalnog predsednika.

Politika koja stvarno brine o deprivilegovanim masama, danas mora biti ne samo nacionalna i populistička već i nacionalistička. Uostalom, takve su bile i politike zahvaljujući kojima su latinoamerički levičari prethodnih decenija uspevali da sačuvaju plamen ključnih levih ideja i uđu u koridore moći, iz kojih se jedino može uticati na sudbine poniženih i prezrenih.

Da ne bude zabune. Ne govorim o ekonomskom nacionalizmu već o nacionalizmu – snažnom osećanju pripadanja i solidarnosti koji on budi. Naravno, nacionalizam je imao i može imati brojne negativne posledice, ali bojim se da je glavni argument protiv nacionalizma na jako klimavim nogama.

U pozadini nedavnog rasta fašizma i, mnogo više, „fašizma“ nije višak već višedecenijski ozbiljan manjak nacionalizam u svetu u kome je država nacija jedina norma koja nema alternativu. Ne samo naše šanse da živimo bolje, izlečimo neku (izlečivu) belest i putujemo, već i mogućnost da uopšte živimo jedan život dostojan življenja, determinisane su pasošem – državom našeg rođenja. Samo je klasni položaj roditelja bitnija odrednica.

Ali, svako pripadanje, koje nije elitno ili manjinsko, danas je sumnjivo, povod za nemilosrdne dsikvalifikacije i javni linč. Na levici je metastazirala tačerovska otuđenost od društva i zajednice, koja je postala opasna skoro koliko i otuđenje rada. Tako, nisu samo britanski Laburisti, koji konačno pokušavaju da ponovo postanu levičarska partija, simbol i prava slika trijumfa tačerizma već su danas to i liliputanske, kombi organizacije kao što je ovde Marks21, skup folklornih marksista, koji su protiv naroda, zgroženi radnicima od krvi i mesa i ideološki ukanaljeni LGBT politikama identiteta i samoljubljem. Njihov parolaški antikapitalizam je zavodljiva maska koja skriva prvobitnu akumulaciju društvenog kapitala i jagmu kojom je obeležena, sasvim kapitalističku pohlepu i samoživost koja se zaklanja iza prezira prema materijalnom.

Ne čudi da takvoj, cool levici – koja, otuđena i hronično zgađena, godoovski čeka ili prave okolnosti za revoluciju (radikalni) ili pravi kraj ideologije i istorije (liberalni) – svi iole smisleni predlozi i rešenja zvuče, ako ne baš fašistički, onda retrogradno, prevaziđeno, zaostalo, glupo ili smešno.

Verujem da se podsmevaju sloganu „kupujmo lokalno“, ali to je jedan od preduslova da ljudi u zemlji kao što je Srbija žive bolje. Dok je boljitak Kineza, Laošana i Bangladešana vezan za to da Rusi, Amerikanci, Bugari i mi ne kupujemo lokalno, naš, verovatno najviši, društveni i radnički interes jeste da kupujemo lokalno i da ga kupujemo kod lokalnih trgovaca – pod uslovom da oni zatim investiraju lokalno. To bi značilo da im bude zabranjeno da zaradu iznose iz zemlje, kao što je bio slučaj u Južnoj Koreji tokom godina uzleta.

Znam, ovo vam danas najverovatnije zvuči kao naučna fantastika. Najveća od svih prepreka promenama vezana je za način kako nas globalizovana ideološka matrica regrutuje da radimo protiv sebe, kako proizvodi naš dobrovljni pristanak. Represija je sekundarna i retko se primenjuje. Mada, protesti „žutih prsluka“ u Parizu – bez političkog vođstva, organizovani mimo zombirane levice – odlično ilustruju koliko je ostala značajna.

Kada ovako razdruštvljeni i otuđeni, okovani aspiracijama i hipnotisani vešto indukovanim željama, danas radimo protiv sebe – mi od toga imamo realnu, opipljivu korist. Ovo lukavstvo ideologije se lepo vidi i u stvarnosti, na kineskim pijacama i buvljacima, i u virtuelnoj relanosti, svaki put kada nešto naručimo na AliEkspresu, obično srećni i ponosni što smo našli nešto „neverovatno jeftino“, sve sa slatkim osećajem da smo prevarili sistem. Za veliki broj ljudi subjektivizujuće i samopotvrđujuće „trošim dakle postojim“ odavno je postalo trošim dakle robujem. Varajući sistem mnogi od nas u stvari varaju sebe.

Realnost je složena, zbunjujuća i kontradiktorna, čak i tamo gde nam sve deluje jasno. Ipak, slika o njoj, više od svake „objektivne“ činjenice, zavisi od perspektive, mesta sa koga posmatramo ovoliko asimetričnu globalizaciju. Za više sreće Kineza ima je nedovoljno, za manje nesreće Srba ima je previše.

Ono što je, po mogućnost da naša stvarnost bude promenjena, najgore od svega jeste to što slika o njenim globalnim i lokalnim odrednicama zvuči politički nekorektno. A kada postane rizično opisivati realnost, nestaju šanse da ona bude promenjena organizovanim političkim delovanjem. Oni koji bi trebali da ga vode pretvorili su se u zgađene paralevičare, zabarikadirane u manje ili više udobnim, elitističkim i „kosmopolitskim“ mehurima. Iz njih se mnogo toga ne vidi, a ono što se ipak vidi ovim otuđenim antinacionalistima uglavnom deluje jako ružno.

Biće da je jedna od stvari koje se ne vide to da slavljeni „svet bez granica“ u stvarnosti funkcioniše samo kao svet bez granica za oplodnju kapitala – u kome su milioni osuđeni da postanu ili kmetovi ili višak, ljudski otpad neoliberalne globalizacije.

Deglobalizacija koju je okinuo Tramp preduslov je promena, koje su zatim moguće samo unutar država-nacija. Za to su i ovde preko potrebne, danas nedostajuće, nacionalne političke snage koje veruju u tradicionalno leve ideje uvažavanja rada, solidarnosti i društvene pravde. Dakle snage kojima je na prvom mestu obespravljena i ponižena većina, a tek onda manjine – miljenice neoliberala, koji su (neekonomsko) osnaživanje odabranih manjinica nametnuli kao merilo uspešnosti (ekonomskog) sistema.

Mogućnost da se ovakve snage pojave u Srbiji deluje mnogo manje verovatno od šanse da u SAD pobedi Donald Tramp, moćnik koji je 2018. godine stavio prvi klip u točkove globalizacije. Nažalost, ovdašnji antinacionalizam je prečesto antiljudska ideologija. Ona „dekontaminiranima“ i „nekontaminiranima“ govori da su radnici sami zaslužili da pate – jer su verovatno ili nacionalisti ili mizogini ili homofobični ili senvičari... a neki možda i sve to zajedno. Antinacionalizam se ovde hrani nesrećom i patnjom prezrenih, „nepismenih“ i „nekulturnih“, i usput proizvodi različite metastaze samomržnje, u koje stalno proklizava. U univerzumu Slučajnih Srba, balkanska kletva „da komšiji crkne krava“ lako mutira u – da nama crknu sve krave.

Ipak, treba se nadati. Ko je pre pet godina mogao da pretpostavi da će Donald Tramp postati predsednik i, kao najmoćniji čovek na svetu, uzdrmati nakazni sistem koji ga je stvorio? Ko je mogao da pretpostavi da će 2019. godine lideri najbogatijih zapadnih zemalja bežati od „Davos muškaraca“, napirlitane intelektualne i poslovne bagre koja se svakog januara okuplja u alpskoj idili kako bi čestitala sama sebi? Ko je mogao da pretpostavi da bedeme EU neće rušiti migranti, teroristi i druge nezapadne ale i bauci već demokratski izražena volja oklevetanih masa?

Ne znam ko će ovde oživeti pravu levicu, ali znam da je Srbija danas mnogo više svet nego tokom prethodne tri decenije. Zato Jovo Bakić, Matija Medenica, Borko Stefanović, Aleksej Kišjuhas, Dubravka Stojanović i Dobrica Veselinović neće ostati sudbina naše levice. Oni su samo tužna slika i prilika jednog nestajućeg sveta, zombiji postistorijske prošlosti.

Zoran Ćirjaković

AGAMBENOVSKI VODIČ KROZ RAZBIJANJE GLAVE BORKA S.

jako dugačak (i klizav) tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta – u kome pokušavam da odgovorim na pitanje šta da se (ne) radi i objasnim zašto verujem da ćemo nastaviti da živimo u (neproglašenom i sve vanrednijem) vanrednom stanju, izuzeti iz mnogih zakona i „evropskih vrednosti“, uz blagoslov „evrope“

Ima nečeg dirljivog u Tviter obraćanju Slobe Georgieva Johanesu Hanu, zvanično „Komesaru za evropsku politiku prema komšiluku i pregovore o proširenju“ – mada, čini mi se da bi smislenija odrednica bila gaulajter Zapadnog Balkana. Retko se naše autokolonijalne elite usude da ugrizu evropsku ruku koja ih hrani i brani.

„Vaša politika je propala. Ne možete očekivati razumne politike od nedemokratskih režima u Srbiji i Kosovu. Odgovorni ste što ste ih godinama otvoreno podržavali“, brbljivi guru foteljaškog otpora Vučiću na Tviteru otpisao je Johanesu Hanu, koji se lako zanese kada počne da hvali dva balkanska moćnika.

Ima nečeg naivnog u izlivu pravedničkog besa slučajnog predsednika Srbije Borisa Tadića, izazvanog prebijanjem kolege Borka Stefanovića i njegovih saradnika u Kruševcu. „Besramna je svaka osoba iz EU koja podržava takav poredak. To je besramno. Ako Vučićev režim misli da ćemo ustuknuti od borbe za normalno ljudsko dostojanstvo – veoma se vara“, presudio je Briselu i Berlinu izbledeli moćnik, politički kum Srpske napredne stranke, tužna karikatura, reciklirani političar koji veruje da danas na javnoj sceni zavređuje nešto više od podsmeha.

Šta toliko frustrira zaboravljenog bivšeg predsednika, slučajnog Slobu iz Vremena, ratobornog Slavišu Lekića i pletoru njihovih „proevropskih“ i prodemokratskih saboraca? Zašto ih je izdala njihova Evropa? Zašto više od starih, beskrajno vernih, uvek budnih autokolonijalnih „psića“ više voli Aleksandra Vučića? Da li će ih ponovo voleti kao nekad? Kada će prestati njihov bol? I, konačno, koliko će antirežimski bol biti bolan? Da li će se krvava bajka naše frustrirajuće „evropizacije“ završiti na Borkovoj razbijenoj glavi?

Italijnaski filozof Đorđo Agamben, naslanjajući se na misao Karla Šmita, napisao je delo koje olakšava razumevanje protivrečnog stanja Srbije u mnogo musavijem i zbrkanijem svetu posle 11. septembra. U njemu su SAD, jedina supersila, proglasivši globalni „rat protiv terora“, suspendovale stara pravila. Agambenova misao olakšava suočavanje sa redovno idealizovanom „Evropom“, pravom prirodom njene perverzne uloge u Srbiji i, što je najvažnije, bolnim i jako destruktivnim posledicama zapadnog inženjeringa u regionu.

Agambenova knjiga je prevedena kod nas pod donekle zbunjujućim naslovom Vanredno stanje. Na engleskom je objavljena pod nazivom koji se može prevesti kao „Izuzetno stanje“ ili „Stanje izuzetka“ (State of exception) – od Ausnahmezustand, pojma preuzetog iz Šmitove teorije prava, nemačke složenice gde ausnahme znači izuzetak a zustand stanje.

Naš jezik ne poznaje ovu alternativnu formulaciju pojma vanredno stanje (State of emergency). Šteta, jer ona ističe dve važne stvari. Prvu, činjenicu da vanredno stanje građane uvodi u jednu, manje ili više, vanpravnu izuzetnost, pravnu prazninu, koja, po Agambenu, predstavlja konstitutivni činilac pravnog sistema. Drugu, da ovaj pravni prazni prostor, po pravilu, legitimitet dobija pozivenjem na neki izuzetak, obično pretnju, izuzetne okolnosti koje umeju da potraju.

Od 11. septembra vanredno stanje, izuzetak, postalo je redovno, „normalni oblik vladavine“, koji, kaže Agamben, više nije „validan samo u nekom određenom periodu vremena“. Svuda u svetu, ubrzo ne samo u kontekstu borbe protiv „terorizma“, različiti oblici izuzetnog stanja su postali norma i, uporedo s tim, pomeran je prag tolerancije Zapada prema unutrašnjem nasilju dovoljno kooperativnih režima. Sve je lakše relativizovati i sakriti granicu između „vanrednih okolnosti“ i pukog izgovora za odbranu interesa domaćih i transnacionalnih centara moći.

Tu se vidi i da je jedan od ključnih razloga zašto je pogrešno o Vučićevoj Srbiji razmišljati kao o „povratku u devedesete“ vezan za tada popularan antirežimski slogan – „Srbija je svet“. Činjenica da Srbija i tada jeste bila i da je i danas deo sveta, devedesetih je radila protiv Miloševićeve vladavine dok danas radi u korist Vučićeve. Današnji svet i onaj iz devedesetih nemaju mnogo dodirnih tačaka.

Agamben ističe da smo svedoci sve snažnijeg prisustva vladavine kao „menadžmenta odsustva reda“ – „dok se čini da je vladavina zakona u opadanju“ širom sveta. Demokratija biva obesmišljena ili izgubljena kao kolateralna šteta u procesu uspotavljanja nove političke normalnosti, u kojoj izuzetak postaje pravilo. Danas se može ono što se do pre petnaestak godina nije moglo i zahteva se sve manji i tanji smokvin list.

Ono što naši ljutiti „Evropljani“ ne mogu ili ne žele da razumeju jesu razlozi zašto su ih izdale njihove briselske ikone – i zašto će u jednom trenutku, koji, čini mi se, više nije daleko, režim osetiti potrebu (i slobodu) da prestane da koristi bilo kakav smokvin list. Pokušaću da pomognem da nekako sačuvaju svoje vrele političke glave, omađijane slatkim postideološkim iluzijama i zaslepljene zavodljivim briselskim mitom, ali nastaviću, i dalje uz malu pomoć Agambena, izokola.

Na srpskom ne postoji homonim koji bi omogućio da se poigramo sa dva značenja i lakše prepoznamo vezu, koja nam se u nemaloj meri baš zato što je nema u jeziku ne ukazuje na prvi pogled – state kao stanje i state kao država.

Posledična igra reči – vanredno stanje / vanredna država odnosno stanje izuzetka / država izuzetak – olakšava da nazremo vezu između „vanrednog stanja“ u međunarodnoj politici, Srbije kao države kojoj nije dozvoljeno da postoji onakva kakva njen ustav kaže da jeste, i unutrašnjeg „vanrednog stanja“, činjenice da sve manje stvari u Srbiji funkcioniše „redovno“, onako kako bi trebalo da funkcioniše u nekom neizuzetnom stanju.

Pritisak da konačno bude razrešena prva tenzija, da Srbija postane manja i kao takva bude prihvaćena kao „redovna“, „normalna“ država, održava ono što Vučićevi neprijatelji redovno gube iz vida – meru u kojoj je Kosovo i dalje srpsko, koliko se malo toga u vezi statusa Kosova može rešiti bez partnera u Beogradu. Nažalost, to ne znači da vreme radi u korist Srbije.

U uslovima kada manje ili više bolan sporazum može isporučiti samo jak lider, kada su demokratija i medijske slobode prepreka kompromisu, nameće se potreba da unutrašnje stanje bude sve više vanredno. Prva tenzija, vanredno stanje u kome se Srbija nalazi kao država, može se razrešiti samo kvazidemokratski ili autoritarno, (neproglašenim) vanrednim stanjem unutar države. Ovo se uklapa u dva uporedna globalna procesa. Prvi, stariji, brisanja granica između unutrašnjeg i spoljnog u politici, i drugi, noviji, brisanja granica između pravnog i nepravnog.

Sve u vezi Srbije na Zapadu odavno biva svedeno na priznavanje nezavisnosti Kosova. To je ne samo zahtevana „redovnost“ već i jedina normalnost, jedina „zapadna vrednost“, koju Zapad ovde danas smatra relevantnom. Istovremeno, sve u vezi samoproglašene nezavisnosti Kosova predstavlja izuzetak, koji, pri tome, Zapad uporno pokušava da predstavi kao normalnost, rutinu, kako ne bi bio formalizovan jedan potencijalno zarazan presedan. Nikoga ne bi trebalo da iznenadi što Zapad ovu fikciju projektuje i na predstavu onoga što se dešava unutar države.

I dalje jedini relevantni, zapadni mentori i arbitri naše političke scene su od samog početka svesni da, da bi ključna, spoljna, međunarodnopravna „izuzetnost“ bila razrešena na očekivani način, sve drugo u Srbiji, ne samo u političkoj sferi, mora postati „izuzetno“ – vanredno, zbunjujuće, perverzno, iskrivljeno, nemoguće, bizarno, kontradiktorno... Uskraćivanje prava Srbiji kao državi uslovljava stanje svih prava građana države Srbije. Degeneracija prvih prava izopačuje druga.

Zato ovde EU i SAD ne smeta to što demokratija nije demokratija, što dijalog nije dijalog, što medijske slobode nisu medijske slobode, što javni servis nije javni servis... Štaviše, oni znaju ne samo da mora tako već i da će verovatno morati mnogo gore i, možda, krvavije. Ono što traže u vezi Kosova, a što je bez presedana u novijoj istoriji, ne može tek tako. Zato ne verujem da će Borkove kruševačke rane biti najteže niti da Borkova lokva krvi može ostati jedina.

Ko u srpskoj politici ne razume veličinu kosovskog uloga, očekivanu ličnu cenu najtežeg, najbolnijeg i najrizičnijeg, istorijskog „da“, u našoj istoriji obeleženoj „istorijskim ne“, može da ode u manastir ili u kasino, ali ako ne „ustukne“ – trebalo bi da se sprema za mesto u bolnici, a možda i na groblju, i očekuje potpunu ravnodušnost, složiću se tu sa Tadićem i Georgievim, besramnih i odgovornih zapadnih moćnika, koji obitavaju u Briselu, Beču, Berlinu, Parizu i Vašingtonu.

Ipak, onima koji vole da gledaju samo ka Severu i Zapadu bilo bi pametnije da okrene glavu – i na trenutak pogledaju Siriju. Ona deluje daleko, u Aziji, ali bojim se da je Srbiji mnogo bliža nego što shvatamo. Naravno, ne predviđam poredivo krvoproliće. Svako poređenje je relevantno samo do neke tačke. Samo želim da ukažem na nekoliko povezanih razloga zašto je Alepo manje daleko od Beograda nego što volimo da verujemo i zašto, gledano iz Brisela, deluje još bliže.

Kada su se 2011. godine Sirijci pobunili – poverovavši da ne može gore – mnogi su još gajili iluzije da smo bili svedoci kraja istorije i ideologije. Otrežnjenje, uključujući suočavanje sa Obaminim praznim pričama o „crvenim linijama“ i povratkom realpolitike na velike vrata, zahtevalo je sedam godina neizmerne patnje i koštalo je desetine hiljada ljudskih života.

Ipak, baš kao i u današnjoj Srbiji, ključan je bio lični ulog samog vladara i „njegovih“. Pri tome, za razliku od na Zapadu omraženog Asada, Vučić je drag gost i preijatelj. Najslabija karika u njegovom debelom vladalačkom lancu je istovremeno i najdalja – Moskva. Srbija nema luku u koju mogu da pristanu Putinovi brodovi, koji su odbranili Asada, suverena koji je u jednom trenutku bio na korak od pada.

Vučićev pragmatični malosrpski nacionalizam i sve čvrša ruka, koja obećava jednu „realnu Srbiju“, danas ne odgovaraju samo očekivanjima mnogih srpskih birača već su sasvim prihvatljivi zapadnim centrima moći. Vučić deluje u skladu sa duhom postliberalnog vremena, koje je zakucalo čak i na, verovalo se, armirana vrata najsnažnijih zapadnih bastiona demokratije.

Ljudska prava i slobode nisu samo u Srbiji ustupila mesto stabilnosti. Sva zahtevana i poželjna rešenja za bliskoističnu i balkansku „burad baruta“ više nisu demokratska. Pri tome, u najnovijem svetskom poretku Vučićeva čvrsta ruka je jedna od mekših i tolerantnijih, mada će u nastavku pokušati da objasnim zašto je naivno i neodgovorno očekivati da takva može i da ostane.

Konačno, kada govore o nama, zapadni moćnici sve otvorenije priznaju da veruju da se mnogi problemi koji ih brinu mogu rešavati samo na nedemokratski, „balkanski način“. Neko će reći da je to rasistički i orijentalistički, ali bojim se da su mnogi u Briselu svesni činjenice koja nam, opsednutim „evropeizacijom“ i obećanim „pridruživanjem“, redovno izmiče iz vida.

Beograd i, na primer, egzemplarno evropska Ljubljana bili su istoj državi sedamdesetak godina, dok smo sa orijentalnim Alepom sudbinu delili pet puta duže. Sviđalo se to nekome ili ne, naša shvatanja moći, odgovornosti i obaveza, (samo)razumevanje koje dele vođe i građani, bliža su sirijskim nego slovenačkim. Mi jesmo u Evropi, ali Azija je u nama.

Ovi isprepletani globalni, regionalni i lokalni činioci su važni ako želimo da razumemo odnos „Evrope“ prema Vučiću i njegovim neprijateljima. On je istovremeno racionalan i pragmatičan i u uzima u obzir i situaciju u Srbiji i pravac kojim se ona kreće. Nažalost, antirežimski aktivisti i lideri i dalje nisu u stanju da shvate ono što je ključno za vrednovanje njihovog aktivizma (i razbijenih glava) na Zapadu i razumevanje zapadnog odnosa prema otporu Vučiću i posledicama.

Tu nije mnogo važno to što su opozicija režimu. Ni to kakav je režim. Ni to što ih optužuju da su „opozicija svojoj državi“. Ono što je ključno jeste činjenica da su, koliko god verovali da su proevropski, kao opozicija režimu postali – opozicija „Evropi“, prepreka ostvarenju interesa koji države članice EU vide kao vitalni i vezuju za viziju trajnog mira u regionu.

Šta to znači? Koje su moguće posledice? Kakav razvoj „stanja“ u Srbiji možemo da očekujemo ako pregovori Beograda i Prištine uspeju, a kakav ako se nastavi zamrznuti konflikt?

Već je mnogo toga, i vezano za Kosovo i za neke prizemne ciljeve, u Vučićevoj Srbiji otišlo predaleko i ishod pregovora više nije previše relevantan za uspostavljanje kontakta sa protivrečnom srpskom realnošću i kalibrisanje očekivanja od budućnosti. Agamben i Šmit nam mogu pomoći i da razumemo zašto oba scenarija ne obećavaju redovno stanje.

Da bi stigli do neobičnog slučaja „prevelike“ Srbije uputno je krenuti od načina kako je početkom dvadesetih godina prošlog veka Karl Šmit razmišljao o „apsolutnom vanrednom stanju“, kada u idealnoj, „sasvim abnormalnoj situaciji“ bivaju suspendovane pravne norme. Šmit tu samu definiciju suvereniteta vezuje za postojanje suverena, bilo pojedinca bilo neke institucije, sposobnog da odluči o vanrednom odnosno izuzetnom stanju. Agamben je kasnije apsolutno vanredno stanje i sasvim izuzetnu situaciju vezao za sliku (koncentacionog) logora.

Pitanje suvereniteta u Srbiji danas nije komplikovano samo zbog Kosova već i zato što EU i drugi zapadni moćnici insistiraju da je stanje, koje je po mnogo čemu vanredno, u stvari redovno. Brisel i Vašington su ovde, parafrazirajući Šmitovu formulaciju, postali akteri sposobni da odluče o redovnom odnosno normalnom stanju. Činjenica da je ovaj sud zasnovan na interesima a ne na lako prepoznatljivoj relanosti je ono što frustira antirežimske snage – i što je navelo Georgieva da pomene odgovornost Zapada a Tadića da lidere EU i zemalja članica proglasi besramnim.

Brojne iluzije koje lideri opozicije i „nazavisni novinari“ gaje o EU i SAD ih navode da nastave borbu, kojoj se već smeši jedan jako ružan i tužan kraj, zavaravajući se da će se Zapad ovde uskoro „progledati“, vratiti se „zapadnim vrednostima“ i podržati ih. Čak je i Dragan Đilas, koji je obično bio u stanju da održava kontakt sa neprijatnim realnostima, napisao: „Napad na Borka je napad na svakoga od nas ko slobodno i drugačije misli od ove vlasti“.

Đilas izgleda ne želi da razume da se u Briselu ne očekuje da slobodno misli i da je dogovaranje sa Prištinom jedina „misao“ koja se van Srbije računa. Zato ovde danas nije politički smisleno biti za članstvo u EU i istovremeno „drugačije misliti od ove vlasti“, koja je na putu da se dogovori sa Prištinom – a kamoli rušiti je dok to čini. Pokušaću da budem jasniji. Bojim se da je Brisel prebijanje Stefanovića razumeo kao samopovređivanje – a ne bi me iznenadilo ako bi ga, da nije priževeo batine, EU arbitri svih naših politika i borbi protumačili kao, u suštini, samoubistvo.

Zato bi Antonela Riha – koja je na Tviteru objavila da će blokirati „sve koji pišu kako je Borko udario sam sebe metalnom šipkom u potiljak i postavljaju pitanje šta je uopšte radio u Kruševcu“ – trebalo prvo da „blokira“ EU, koja nam implicitno, ali jasno i nedvosmisleno, govori da Borko jeste sam sebe udario šipkom u potiljak i da nije imao šta da traži u Kruševcu. U najboljem slučaju, da se „okliznuo na koru od banane“, kako je napisao jedan cinik. Ali, i njemu je, nažalost, promaklo da ova „žvaka“ ovaj put ne dolazi iz miloševićevske već evropske „kuhinje“.

Treba nekada slušati botove. Oni umeju da kažu ono što „Evropa“ odavno misli a neće eksplicitno da kaže – a to je da su, danas i, bojim se, još zadugo, neprijatelji Vučića u Srbiji neprijatelji „Evrope“. Ovakvo zapadno razumevanje „antifašističke borbe“, i svakog drugog antirežimskog delovanja, ne važi samo za opozicione političare i „nezavisne novinare“ već se odnosi na svakoga oko čijeg javnog delovanja može da se kristališe otpor Vučiću – sportiste, pisce, glumce, reditelje, muzičare...

Agambenov fokus na današnju redovnost, neizuzetnost vanrednih stanja, bila ona formalno proglašena ili ne, koristan je i za slučaj da Vučić prestane da bude najveći prijatelj „Evrope“ u Srbiji ili ako „Evropa“ u jednom trenutku zaključi da mu je istekao rok trajanja.

Prva opcija, nepostizanje dogovora sa Prištinom, moguća je ali nije mnogo verovatna. Odredbe Briselskog sporazuma – koji je postao neminovnost onog trenutka kada je Srbija pristala na ulogu EU kao posrednika – takve su da je teško poverovati da on ne namerava da ide do kraja.

Beogradu su na Kosovu toliko vezane ruke da su obrisi alternative dogovoru sa Prištinom, ko god i kako god da vodi pregovore, prilično jasne – nepriznato Kosovo pod punom albanskom kontrolom i verovatno bez ijednog Srbina. Inače, bojim se da je baš to prava slika onoga što mnogi u Srbiji zovu zamrznuti konflikt.

Druga opcija, pokušaj Zapada da sruši Vučića posle eventualnog postizanja zadovoljavajućeg sporazuma sa Prištinom, sudariće se sa činjenicom da Vučić ne samo da nije glup već je, verovatno, jedan od najinteligentnijih igrača na srpskoj političkoj sceni. Pri tome, on je bio spreman da uči iz svojih grešaka. Vlastoljubivi Vučić u jednom jako važnom smislu nije „pravi Srbin“ – ne odustaje, diže se kada (pro)padne i nastavlja.

Zato je i mogao da stigne od vladike Nikolaja do Konstantinovića, od Draže do Latinke, od Miloševićih skuta do suknje Angele Merkel – ostavljajući sve vreme snažni utisak nacionaliste. Nekada strasni vernik ideje Velike Srbije, danas je na liniji koja govori da mu je cilj što veća Mala Srbija. To, možda, predstavlja pravu meru nacionalizma u, teško je to ne reći bez prideva koji je Milošević voleo da zloupotrebljava, poražavajuće antisrpskoj „Evropi“. Bojim se da „prave“, nereformisane nacionaliste, sasvim razumljiva mržnja prema Vučiću i opsesija njegovim makijavelizmom sprečavaju da shvate koliko je on i dalje nacionalista.

Mislim da je kada govorimo o razumevanju Vučićevog zbunjućeg i dinamičnog, amorfnog i pragmatičnog nacionalizma, potrebno podsetiti i naše ponosne „prave“ nacionaliste i njihove zaslepljene i perverzno etnocentričene antinacionalističke neprijatelje – nacionalizam je zavisan, „slab oblike ideologije“. To je jedna od istovremeno moćnih i „tankih ideologija“, kao što je i feminizam, koje se gnjezde u neku od „domaćinskih“, konceptualno zrelih i zaokruženih, „debelih ideologija“, transformišući ih pri tome i urušavajući polako neke od njihovih temeljnih ideja.

Ovu prilagodljivost nacionalizma treba imati u vidu i kada razmišljamo kako je nacionalizam postao, po Majklu Biligu, „najuspešnija ideologija u ljudskoj istoriji“, odnosno „dominantna operativna ideologija modernosti“. Kako piše Siniša Malešević, „skoro sva savremena društvenopolitička uređenja... imaju tendenciju da legitimitet svom postojanju daju u nacionalističkim kategorijama“.

Vučiću njegov nacionalizam omogućava da, bez značajnih rizika, i dalje toleriše, imajući u vidu veličinu izazova i ličnih rizika, zbunjujuće visok, mada sve manji, stepen medijskih i političkih sloboda. Njegova moć ne izvire samo iz zapadne podrške, mada ona značajno olakšava pseudodemokratski i pseudoredovni oblik vladavine koji i dalje praktikuje, već ključni temelj ima u spoju vešto izbalansirane ideološke matrice i izdašnog patrimonijalizma, zadovoljstva nomenklature postrojene iza samouverenog i prilično galantnog gazde.

Bojim se da Vučićevi neprijatelji greše kada njegove brojne i česte, neretko dramske, upadljivim viškom emocije nabijene, nastupe vezuju za navodno ličnu patologiju. Mislim da su skloni da i njega i veličinu izazova vezanih za dogovore sa Prištinom značajno pocene, što su dve zablude koje ih čine posebno ranjivim i povećavaju verovatnoću da će delovati glupo i histerično.

Još je pogrešnije Vučićeve poteze i ponašanje posmatrati kao izraz „kukavičluka“. Levica Srbije je napad na Stefanovića nazvala kukavičkim dok u komentarima na Tviteru možete pročitati: „Najveća kukavica u ovoj zemlji je AV koji i pored mnogobrojnih poziva i dalje beži od izlaska ’na crtu rečima’ svojim političkim protivnicima. Ali, ovde se ne radi o različitom mišljenju, već o pokušaju Vučićevih podguznih muva da negiraju činjenice“, kao i tvrdnju da je Vučić „apsolutista koji nema hrabrosti da se pred kamerama obračuna sa političkim protivnikom, udara uvek s' leđa!“

Ipak, reč je o tome da se do dogovora o „konačnom statusu“ Kosovo može doći samo uz ignorisanje činjenica i manje ili više apsolutistički. Nema tih činjenica sa kojima se može izaći pred građane Srbije i opravdati Kosovo van Srbije. Nažalost, ono što otuđeni, slučajnosrpski mentalni „krug dvojke“ ne shvata – priznavanje nezavisnosti Kosova, ili neke njegove malo manje verzije, nije, kako vole da veruju, neki trivijalni čin, puko suočavanje sa „realnošću“.

Čak i mnogi građani koji imaju razumevanja za veličinu uloga, ne poznaju dovoljno koliko je i zašto Kosovo važno njihovim sunarodnicima, koliko i na koje načine su vezani za, uglavnom preimenovane i etnički očišćene gradove ili vrleti. Tako čak i hrabri, moralni i vredni ljudi, koji su ginuli ili jedva ostali živi na Košarama i brojnim drugim mestima, i koji zalužuju da budu nazivani herojima, u svesti jednog broja građana – često baš onih koji tvrde da se „kosovska realnost“, i bez pregovora, može i treba priznati preko noći – postoje uglavnom kao zločinci ili šovinisti.

Brojni su razlozi zašto svaki kompromis, znam da će zvučati patetično, zahteva ili nadljudsku količinu hrabrosti ili neku skrivenu motivaciju, o kojoj nisam u stanju da smisleno spekulišem. Bojim se da je nesklad između stvarnih Vučićevih rizika i njihove precepcije u opoziciji ono što nameće, između ostalog, i „kukavička prebijanja političkih protivnika“ i „dijalog bez dijaloga“.

Pokušaj da nešto razumemo ne znači da to opravdavamo, a kamoli podržavamo. Ono što se od Srbije traži na Kosovu ne može da se da demokratskim putem, uz smisleno uvažavanje slobode govora i političkog delovanja. Bez obzira na motive, hrabrost ili neke niže impulse, poslovični „kosovski čvor“ u Srbiji mogu da odreše – i prežive, fizički koliko i politički – samo dve vrste političara.

Prva, lideri koji su spremni na sve, pa i da budu drama queen, koja neumereno preteruje, i da se posluže najrazličitijim, medijskim i političkim, prljavim trikovima. Druga, oni koji bi na vlast došli u NATO tenku i unapred planirali da sa nje (živi i zdravi) odu NATO avionom.

Nečinjenje, zamrznuti konflikt, predstavlja izbor koji je mnogo lakše opravdati. Nažalost, Srbiji je ostavljeno da bira između dva poniženja i na Vučiću je da napravi taj izbor. Koje je veće – ružni kompromis ili odustajanje od svakog kompromisa, pitanje je na koje će odgovor ostati u oku posmatrača. Samo jedna varijanta će postati stvarnost i zato je teško smisleno porediti sa alternativnom – i onim što ona povlači sa sobom.

U takvim okolnostima, izboru između dva velika zla, čini mi se da je Borko poslužio kao uvodna lekcija i uvertira za dan, ili, bolje reći, godine „posle“. Koliko je ona bila potrebna, i koliko je, istovremeno, nedovoljna, svedoči činjenica da Balša Božović‏, čovek čije samo postojanje na političkoj sceni odražava veličinu tragedije opozicije, na Tviteru i dalje poručuje „Borićemo se“.

Antirežimski aktivisti, novinari i političari nisu razumeli poruku Brisela – da je Borko, u suštini, sam naleteo na metalnu šipku, niti pokazuju bilo kakve znake da su na putu da uvaže cenu i veličinu ličnih rizika koje nosi dogovaranje sa Tačijem (i smanjivanje Srbije). Zato se bojim da se bolno savladavanje poruke Brisela i veličine kosovskog uloga neće završiti na razbijenoj glavi Stefanovića. Biće da je on samo jadan od prvih koji su osetili koliko je velika i bolna cena kada dve najskuplje srpske reči – Kosovo i Evropa – postanu jedna, a neko reši da ignorišete tu cenu.

Šta god da odluči, verujem da će nam Vučić pre ili kasnije demonstrirati da jeste suveren u smislu u kome je govorio Karl Šmit. Vučić je u raznim, ne samo političkim i (post)kosovskim pravcima otišao predaleko i ne verujem da će sve tanja iluzija redovnosti moći predugo da opstane. Čini mi se da pravo pitanje nije da li će ga biti, već šta će buduće „pravo“ vanredno stanje podrazumevati, koliko represije, i koliko dugo će trajati.

Razumem zašto antirežimlijama nije lako da se suoče sa realnošću a kamoli budućnošću – determinisanom zahtevom da Srbija u miru uradi ono što se ni od jedne moderne države nije tražilo. Njihov glavni problem tu nije u zbunjujućim činjenicama, na primer, da je sve više medija, emisija, političara, predstava, filmova i glumaca koji su istovremeno nedozvoljeni i nezabranjeni, koji postoje ali ne sme da ih bude – već u veličini iluzija koje moraju da spale.

Poruka Tadića EU da je besramna i poruka rezigniranim građanima Srbije „Sram vas bilo vi što ćutite, bando jedna“, koju je je iz bolnice poslao jedan od Borkovih saradnika, potvrđuju da će spaljivanje iluzija ići jako teško. Biće da ovde, pored bandi, ima i dosta samopravednih zombija, pa se bojim da će ono zahtevati, iz briseleske perspektive, podosta još nevidljivije krvi i uzaludnijeg bola od onoga koji je osetio Borko Stefanović. Nezahvalno je biti opozicija Evropi.

Zoran Ćirjaković

ODJECI I REAGOVANJA

Autor tekstova na ovom "b(r)logu" je "nacinovinar", "teška neznalica, baš blam neznalica", "režimsko govno", "pičketina", "Žohar Ćirjaković", "budala", "sterilni pljuckavac sa strane", "izgleda kao lik kom pobegnu zene koje je jedva nekako zarobio u svoj podrum","retardiran", "potpuni idiot", "poludeo za Palmotićevu", "zvrji samo u svojoj eho sobi", "nebitan", "patrijarh i cezar naci-lažova", "najgluplji čovek ovde", "Vučićev tarzančić", "Ментални болесник", "pokvarenjak", "неки новинар, случајно пречест туриста по егзотичним дестинацијама Африке", "APSOLUTNO mizogina stoka", "debil", "gmizavac i moralna nula", "sajber Yutka", "kulov", "mizogino đubre", "državni projekat", "смањено урачунљив, тако да га треба за почетак адекватно хоспитализовати…", "opskurni lik", "bespolna osoba", "UDBAvka", "epigon puno pretencioznijih, pa i koliko-toliko bolje opremljenih autora", "једна врста деформисане личности", "mlohavi umnobolnik", ljigavi eksponent "frankenštajnske srbije", "lud i zao", "mama dobila sa čivavom pa ga ubi kompleks", "mizogini proganjač", "guru svih naci umobolnika sa ovih prostora", "gmaz", "maliciozni seksista", "politički deda ženomrzačkog pacova", "progonitelj", "čovek na previše medikamenata", "seksističko smeće", "obična budaletina", "očigledno nije u vinklu i prolupao je i traži bolje uhlebljenje", "neostvarenii 'levičar' nacionalista", "gmaz", "Neki novi jutka", "Abu Dildo", "frustrirani klošar", "otrov", "svinjski čoban", "naci-paćenik", "blago poremećen", "stalker", "pizdić", "sendvičar", "degenerik, idol srpskog alt rajta", "bot režima", "općenito ne osobito zapaženi novinar koji je posljednjih godina nekako misteriozno izrastao u vedetu 'umjereno' desne publicistike", "maligni retard", "dosadno govance", "slabo plaćeni mediokritet", "intelektualna rupetina", "nesretnik koji pičke nikad video nije", "ISPRDAK iz UZICA I ti Titinog", "tipični 'jurodivi', samoproglaseni (ev)genije, sličan svojim baticama Fajgelju, Malagurskom i Davidoviću fireru", "sinonim za govno od čoveka", "delija sa onim pederskim glasićem", "retard", "nebitna budala", "neljudska kreatura bez mozga i morala", "sluzav i zao", "nesrećni preplašeni mužjak", "Cirjakovic je intelektualac koliko i Miroljub Petrovic ili Nesa Slina.", "pritajeno zlo", "isfolirana patetična naci budala", "kvzaiintelektualac", "bezveznjak", "opasna nakaza", "Cyber Jutka", "sramota za struku... (koji je) čigledno prodao dušu đavolu...", "Mješavina Žike Obretkovića i Koste Čavoškog", "deluje perverzno", "idiot za sve pare", "sitan grebator. Isprdak od isprdka", "jeziv neki čovek", "ima odlike mentalno obolelog čoveka", "Abu Ćirjak Bin Bulazn", "nacionalistički moron", "ni majka ga nije volela, a baba mu se razmišljala", "Žohar Ćirjaković", "kineski Krle", "čovek spornog intelektualnog habitusa" sa "nekakvom kockastom srbendsko - plemenskom glavom", "cinkaroš sa vezama u vlasti", "Abu Ćirjak (je) SNis-ove gore list i glas, samo što poludivljaštvo, seksizam i malograđansku bedu izlaže previše učevnim tonom", "neznalica", "govno ološko", "radi na 5 fakulteta, ima 10 plata", "retard", "jedan od onih 60% što im ni jedna ne da pičke", "beznačajan", "Buco", " iskreno verujem da cirjakovic ima i karakterne i obrazovne falinke za posao predavaca", "sajber jutka", "idiot" koji "završi ETF a onda pređe na 'političke nauke' pa se posle bavi koprolalijom", "marginalni pojedinac", "umisljenog poluintelektualac", "Kase rodijo ćaća nije znao dal da puca u vazduh ili u koljevku", "plitkoumni podvižnik", "'nezavisni' picopevac", "incel", "totalna prsotina ili zlobnik koji pikira ka sledecem uhlebljenju", "abu ćirjak", "bukvalno srpski fašista", "nedojebani žbir", "grdobni patuljak iz odurnih bajki", jedan od likova "koji su odavno od trbuhozboraca mutirali u tipične dupeoratorske tumače", "nesposobni, feminizirani denuncijant i priučeni novinar", "veci jutka i od jutke", "šovinista koji izmišlja reči u pokušaju da materijalistički zasnuju svoju mržnju prema onima koji se protiv šovinizma bore", "državni novinar", "više voli da bude nataknut na pravog Sebastiana", "čovek, koji ima dijagnostikovan psihološki poremećaj", "krme", "pseudo-levičar DSS šovinista", "kvazimodo", "neumorni proizvođač tekstualnog proliva na različitim medijskim platformama", drugo ime za "desno orijentisane krugove", "zamlata", "Još jedan Jutka, samo nešto pismeniji", "psihopata autošovinizamvoč", "četvrti metak Nikole Vrzića", "akutni bolesnik", "fašista", "krloid", "možda voli foursome sa muškarcima", "najstroža budala", "pravi moderni gebelsić koji radi na propagiranju klasične osrednjosti", "budala", "islednik Druge Srbije", "pritajeno zlo", "LEGIJAlista", "iskompleksirana nakaza", "polupismeni ali zavidno ostrašćeni europejac", "samozvani novinar, uvek patriotski nadahnut i spreman da potpiše bilo šta", "bruka", "razguženi pavijan", "odstreljivač ljudi (pretežno žena, kao i uvek)", "nijedan fakultet na planeti ovakvu individuu ne bi angažovao ni za portira", "nesrećnik", "srpski alt rajt [se loži] na tog istog Ćirjakovića i njegovu boles prikazujući to kao znanje koje glupa ljevica ne može razumjeti", "mentol", "poznat po egzibicionizmu u javnim istupima", novinar koji "dokazuje svakim svojim ispljuvkom da je novinarstvo u Srbiji prepušteno marginalnim pojavama", "Covek je toliko iskompeksiran da mu nema spasa i za njega vazi pravilo da je batina iz raja izasla", "netalentovani matori predator", "klasican spin doktor koji probira informacije koje odgovaraju njegovom narativu zanemarujuci one koje se ne uklapaju u priču, zatim učitava stavove, izvlači usiljene zaključke i koristi ad hominem napad kao argument. nije ni čudo da je malagurskom najbolji", autor koji u "svom sablasnom pisanju" vidi "jedini način za afirmaciju", "kompletan smrad", autor koji ima "nedostatak kognitivno-spisateljskih sposobnosti", "podrumdžija", "egzorcista izmaštane autošovinističke hereze", "sam sebe (i kockastu glavu) zatvorio da živim u svojim halucinacijama o sopstvenoj važnosti i o sopstvenoj veličini", "grdobni patuljak iz odurnih bajki", "najznačajniji mislilac državotvorne advokature", "pičkastija verzija Milo Yiannopoulosa", "čovjek u previranju, [koji] vodi unutarnji džihad za spas svoje duše", "idiot", "glup, a misli da je naročito pametan", "frustrirani lik koji svoju uskraćenost leči na najgori način", "sitna riba i poslušnik u tajnovitom, ali transparentnom miljeu domaćih tajnih službi", "Slabo uraćunljiv košpico smajlovićanac", "nesrećnik" koji bi "međ širim Srbljem od kog je šatro neotuđen, prvi bio procenjen za pedera", "nacionalistički mozak", "Cirjakovic je obrazovani Djuka bizon", "revizionista", "debil", "intelektualna rupetina", vodeći kandidat "za državnog sekretara za Srednji vek", "koštunjavi pesticid koji se samoproglasio novinarom", "hulja", neko koga "treba izlagati na putujućim izložbama diljem naše Srbije", "etablirani naci-krmemanjolac", "Politikin debeovac", "govedo koje konfabulira", "tipičan primerak onih što im izbijaju graške znoja po čelu i zaigra jabučica kad Šeron Stoun prekrsti noge", "denuncijant koji svako malo pukne i bavi se svojim privatnim nebitnim vendetama", priučeni novinar koji "politiku kao politiku jednostavno ne razume", neko kome su "izvadili mozak i poslali na ispitivanje – rentirali novi, iz bogate kolekcije dr Koštunice", "govno ološko,", lupeta kao i obično, malko lešinari "kao i svaki naručeni službenik službe", "pojmaroš", "namerni Srbin", egzemplarni primer "Zle Inteligencije", "bagra", autor čije je tekstove prenosio "sajt onog nakaznog Cvijanovića što je rikno skoro", "nesrećnika koji se teši racionalizacijom da sve to čini ili za dobrobit svoje domovine ili za dobrobit svog bankovnog računa", novinarčić koji se "podojio DSS dogmom, preforsirao svoje, ionako, male mentalne kapacitete, pokušao nešto i još jednom dokazao da je glupost stvarno neuništiva", "zlikovac", novinarčić koji uvek "balavi istu priču, bez konkretnih argumenata, sa puno mržnje, kao već prepoznatljivim načinom pisanja", "promašen slučaj", "pederčina udbaška" i "skot Pahomijev", "Cirjakovic je intelektualac koliko i Miroljub Petrovic ili Nesa Slina", "ono što bi Krle trebao da bude - diskretni aplogeta režima", jadničak "jer je i sam bog od njega digao ruke", "životni parazit", "svinjče što je raširilo sve četiri. čeka čika pahomija", "govnar" zbog koga nesvršena filosofkinja i približno Evropljanka Jovana Gligorijević ima potrebu da "šibne rivotril čim mu čujem ime", za koga tvrdi da se "smežurao od ejakulata" i piše "padam u iskušenje da mu dam iz sažaljenja"...

... "po suštini i tradiciji... progonitelj", osoba "koja tvrdi da je Srbija po svojoj suštini i tradiciji orijentalna, a ne evropska država. To je prosto neuko, neozbiljno i ne zavređuje odgovor", otelotvorenje "zaštićenih belih medveda koji nas danas proglašavaju slučajnim Srbima [a] išli su u safari turizam po ratištima, skriveni iza akreditacija zapadnih medija, da sa bezbedne udaljenosti gledaju kako nam očevi krvare i da o tome izveštavaju", "čovek [koji] ne veruje ni u šta i može da piše bilo šta", "živi dokaz da su komunisti ponekad preterivali u svojim prosvetiteljskim praksama", autor koji javnu sferu "svako malo zagadi svojim pisanjem", "smrad dopisnik međunarodnih časopisa", "izrazito podmukao i morbidan", "posinak Ljiljane Smajlović i Saše Gajevića", govno koje se povremeno "vraća u žižu javnosti", "nepsimeni bot", polutalenat koji "nikad neće postati neko i nešto u ovom sistemu ili bilo kom drugom", neko ko zna "kako biti pizda a da te ne provale odmah", "DSS mozak... koji kao neki propovednik zagovara teoriju mraka, jer dan sve otkriva", "kompleks na dve noge", proizvod "izliva fekalija u mozak", "nacoš", "najgori smrad i kompleksaš", "demon", "masni Dragoš Kalajić", fizikalac koji je "kopao albanske kosti po Srbiji za potrebe Haga", "bitanga", "Krstić za bogate", "govedo odvratno", novinar koji se loži "a nema talenta ni kapacitet", "najgluplji čovek u Srbiji", neko ko pojmove iz društvenih nauka "onako priučen i sapet svojim ličnim opsesijama, vuče kao robijaš kuglu", "ciaš", "gmaz", neko ko "ima i HRONIČAN triper u ustima, i hroničan herpes na anusu", "pseudointelektualna palanačka protuva", "govnjiva, sujetna uštva", "Smeće iskompleksirano",...

... "AutoĆira" koji nije "u stanju da napravi ni najjednostavnju strukturu teksta. Liči na produženu pandursku belešku", "udbaški monstrum", autor "antiglobalističkih bljuvotina", "isfrustriran", "anomalija unutar našeg medijskog polja", "faličan", "glupi fašista", čovek za koga "svi znaju da se leči", "penis metak Nikole Vrzića", "zlo koje se pušta iz trezora DB po potrebi", autor koji piše sa "ostrašćenim, stomačnim porivom da se ljudi ponize, da se izblate, da se od celog javnog mnjenja napravi jedan veliki kokošinjac", jedan od "fokusiranih, pribranih poltrona i denuncijanta, koji imaju moć da osete šta i kada treba pisati", jadničak koji je "navikao sa čika Pahomijem", neko ko mrzi ljude jer su "pametni, obrazovani i imaju stav koji je nepotkupljiv", "nasilnička gnjida, serijski progonitelj i zlostavljač", "kerov kurac", neko ko drka na Kamerun i "male crnce", neko ko "igra jednom rukom džepni bilijar kroz bušan džep dok uživa u ovom stimulišućem dezenu za guz papir", "tipični moderni današnji 'tradicionalni' srpski domaćin, jede ućebana govna dok arči nasleđenu kućnu srebrninu", bolesnik koji proizvodi "bolesničke izlive mišljenja", neko ko piše ono što je "toliko glupo, neuko i neobrazovano da je pobedivo i na domaćem terenu", "tako mator, tako glup, tako besprizoran", novinar zbog koga je "bolje da otvorimo psihijatrijske dosijee, pa da se to lepo prepiše, pa da se vidi ko je kakav, od čega se lečio, kako se lečio, da li se izlečio", "Slučajni Autoćirjaković", čovek čija "shvatanja zaslužuju neko drugo okruženje. Da li je u pitanju mentalna bolnica ili zatvor, odlučiće neko stručniji, ali bi jedna od tih institucija vrlo rado prihvatila takav profil ličnosti", "svinja-hijena-zver", čovek koji je "grešan" pa ga zato "Bog kažnjava", autor kome "misao dolazi iz guzice", neko ko živi "u svojim halucinacijama o sopstvenoj važnosti i o sopstvenoj veličini", sličan "srbotelektualacu i koprolaličaru... prof. dr. Krstanu Dj. Kovjenicu, poznatom još i kao 'Krle Onan'", uključen u "silovanje svih u tzv srbiji koji sebe ne vide kao 'mi' nego kao 'ja' do srBske sabornosti", onaj kome ne smeta "što je Vučić navodno diktator, nego je akcenat na tome što je 'prozapadni' diktator. Da je on 'diktator' tipa hajl putler, ili debeli kim iz S. Koreje i slican ološ koji rovari po civilizaciji, onda bi bilo u redu, jel tako. Pa tooooo, tooooo, ne moraš se više kriti, otkrij svoje pravo lice anticivilizacijskog zla, toooo, ha ha ha ha", "gnusoba koja se odaziva na prezime Ćirjaković", "neprevaziđeni proizvođač proliva na usta, samozvani novinar i strućnjak Zoran Ćirjaković", " kakav je autošovinista ovaj Ćirjaković, kakvo potcenjivanje naroda koji demonstrira", "degenerik Zoran Ćirjaković", "klonirani Nebojša Medojević", "Ćirkaković, koji obrazuje ljude sopstvenim skribomanskim uracima", "kardelj pojma autošovinizam", "govno", "stručnjak za pseudoakademsko olako frljanje terminima i pojmovima o kojima nikad nije znao ništa što ga nije sprečilo da ništa o njima ni ne nauči", "tzv. Slučajni Ćirjaković Namerni Srbin, kao Čučeći Tigar Pritajeni Zmaj... To Krle za one koji su savladali skoro sva slova oba pisma ali još nisu načisto šta bi sa njima", "problem je taj sto, makar u onome sto sam video kod cirjakovica nema elemenata krivicnog dela. biti mizogini skot nije kaznjivo. zapravo, za razliku od rackovica, ovo je situacija u kojoj treba da apeluju na njegovu maticnu kucu - fmk."...

A može se reći i "Abu Ćirjak, uvređeni palančanin? Lik je samo isfrustriran jer je intelektualna rupetina, kao i ovi „odozgo“ što ga štite i dozvoljavaju mu to da radi jer je godinama obavljao zadatak „raskrinkavanja“ poštenog sveta", "Taj humanoid je opasno poremećen", "ko zna ćirjakovića gadno mu je i da misli na njega", "Ovaj Ćirjaković je latentni gay i ima zešći problem sa zenama sa autoritetom pa makar bilo to ova Jelena NATO. Da nije bilo ovo kukanje danas nikada ne bih bio svestan da taj čovek ima neki javni uticaj. On je šatro 100& nezavistan. On je pre 100% poremećen.", "Ćirjaković je izgubio kompas i počeo, ne samo da se ponavlja i da prežvakava iste teze, već i da lupeta, bude zao, maliciozan, da zalazi u privatne stvari svojih žrtava, da bulazni, tračari, prdi sve u šesnaest", "lik je lud", "odakle je on upao u 21. vek sa ovakvim razmisljanjem, mislim lupetanjem?!", "evo zvali su poremećenog Ćirjakovića na javni servis", "koga je gradjanska Srbija proglasila degenom jer je udario na baka Latinku Perovic" "ludak Z.Cirjakovic (pardon, PROFESOR Z.Cirjakovic)", "dosta je da Vučić pošalje Ćirjakovića da besedi onom svojom dikcijom o slučajim Srbima, ko ne pobegne umreće od unutrašjneg krvarenja", "Pogledao sam tviter onog Ćiribiribela Ćirjakovića. Kao da sam video unutrašnjost stana nekoga koga ne podnosim i otkrio da je unutra samo gomila smeća, prljavog suđa i starih novina, a ovaj mrmlja u ćošku dok piša u plastičnu flašu", "Daj, da li je moguće da te ona iskompleksirana nakaza od Ćirjakovića smrdljivog može izvesti iz ravnoteže??", da "čovek nesuptilno botuje za Vučića i brani Miru Marković i Slobu od napada", da "ta šizofrenija u njegovoj glavi potiče od toga što mu je poslodavac Nada Popović Perišić, Mirina najbolja drugarica i JULovski partijski drugar koji je preplivao u demokratske vode. Al-Ćirjaki je antiglobalista i levičar baš onako kako je Mira bila levičar", "Abu Ćirjak, uvređeni palančanin? Lik je samo isfrustriran jer je intelektualna rupetina, kao i ovi „odozgo“ što ga štite i dozvoljavaju mu to da radi jer je godinama obavljao zadatak „raskrinkavanja“ poštenog sveta. U fazonu: a što da svi ne budemo u blatu. Za takve poput njega i Ugrice postoji samo jedna reč: bedastoća"...

P.S.

"Ne poznajem materiju baš najbolje. Može li neko da mi objasni, po kojim je kriterijumima Ćirjaković novinar?... (Ваљда по томе што је радио као новинар за Newsweek, The Los Angeles Times, Б92, НИН и Политику?)... Znači, još jedna gromada poput DJV. Trebalo je da ostane u Los Angelesu... (Значи још један либерал који одобрава насиље, уколико није извршено над њим.)... Ne, samo pobornik ideje da treba da se konačno napravi neka institucija i za budale, poput ludnice za ludake ili bolnice za bolesnike. Inače dotični je novinar tačno onoliko, koliko je Dejan Lučić pisac. To što ste radili u novinama, ne čini vas novinarom... (Чекајте мало господине, Ви дакле тврдите да је насиље према некоме у реду само зато што нисте љубитељ његовог писања? Или, још горе, да је у реду изубијати некога ко је, како Ви кажете, болестан или будала??)... Najpre da definišemo pojmove. Vidite, Vučić je ludak a Šešelj budala. Kao što vidite, budale mogu biti i te kako opasne. Ako ne verujte meni, pitajte Ćuruvijinu i Đinđićevu decu. Zato, zajebite me sa ljudskim pravima i sl. To je za ljude, ovaj se nije kvalifikovao u tu grupu... (Нисам знала да је на нама да одређујемо ко заслужује да живи, а ко не.. Нећемо се сагласити свакако, тако да нема смисла настављати разговор. Поздрав.)"

PORTRET MILIJARDERA U STAROSTI: ZAŠTO JE DŽORDŽ SOROŠ PRESTAO DA BUDE SOROŠEVAC I ŠTA TO ZNAČI ZA SRBIJU

dugačak tekst o tome zašto možemo da očekujemo da će Soroš platiti kartu za naš (mogući) pravi "povratak u devedesete"

Biće da se Amerika vratila u devedesete, srpske devedesete. Ne verujem da ste ni 1999, istovremeno najmračnije i najantisoroševskije godine naših života, u medijima u Srbiji mogli da pročitate o Džordžu Sorošu ono što se danas redovno čuje u SAD. Kako je ove nedelje istakao zabrinuti Njujork tajms – najuticajniji dnevni list na svetu, čiji je srce uvek bilo na strani „otvorenog društva“, vizije na koju je angažovani milijarder nemilice trošio svoje pare – vređanje i stanizacija Soroša prešli su sa „oboda u mejnstrim“ američkog društva.

Vodeće glasilo, donedavno, liberalnih gospodara posthladnoratovskog sveta piše da je danas „teorijama zavere o Džordžu Sorošu zasićen... svaki kutak Republikanske stranke“, vladajuće u SAD. Soroš je pre nedelju dana bio prvi na meti serije improvizovanih eksplozivnih naprava, koje je poslao jedan antisemita, obožavalac Donalda Trampa. Njujorški kolega milijarder je u Soroševom imaginarijumu nasledio Slobodana Miloševića i Viktora Orbana, jednog od prvih pitomaca, mladog dečka koji je krajem osamdesetih najviše obećavao u njegovoj mađarskoj postojbini.

Tramp je danas na vrhu liste ljudi koje Soroš vidi kao smrtne neprijatelje. On sve manje troši na izgradnju „otvorenog društva“, ostvarenje ideala koji ga je pokretao decenijama. Poslednjih godina očajnički pokušava da koristeći svoje brdo dolara ugasi požar desnog populizma i nacionalizma, koji se širi i glasačkim kutijama koridorima političke moći u SAD.

Vreli letnji meseci odavno su u medijskim krugovima postali omražena sezona – niti ima mnogo povoda za pisanje niti dovoljno zainteresovanih da pročitaju napisano. Zato me ne čudi da je malo ko u Srbiji naleteo na jedan mnogo ozbiljniji tekst o najpoznatijem mađarskom Jevrejinu, objavljen, takođe u Tajmsu, polovinom jula, u prestižnom nedeljnom dodatku Magazin pod naslovom „Džordž Soroš se kladio na veliko na liberalnu demoktratiju. Sada se boji da gubi“.

Da bih poverovao u ono što piše, morao sam nekoliko puta da pročitam ključni deo dugačkog portreta usamljenog milijardera, jako rezigniranog i razočaranog 88-godišnjaka – ali, verovali ili ne, Džordž Soroš više nije „soroševac“. Ne znam da li je tekst pročitao Milan Antonijević, koji je prošle nedelje postavljen na mesto izvršnog direktora Fondacije za otvoreno društvo Srbija. Mora da frustrira činjenica da velikodušni sponzor, koji se i u biznisu i u politici uvek kladio „na veliko“, više ni sam ne veruje u mogućnost izgradnje „otvorenog društva“.

Pitam se za koga će ova neočivana predaja predstavljati veće iznenađenje – za naše ljutite anti-soroševce ili još ljuće soroševce. Ipak, verujem da će nekada drugim, danas samo Slučajnim Srbima biti mnogo teže da se suoče sa realnošću. Zato ću naširoko citirati pasuse koji otkrivaju zašto je Soroš, hodajući svetionik liberalizma, odbacio veliku ideju, koju je decenijama širio kao jedino ispravno vjeruju prividno postideološkog sveta.

„Pedesetih u Londonu, Soroš je bio student austrijskog filozofa u egzilu Karla Popera, koji je bio šampion shvatanja o 'otvorenom društvu', u kome dominiraju lična sloboda, pluralizam i sloboda mišljenja. Poperov koncept je postao Sorošev cilj”, piše novinar Tajmsa na početku teksta.

„To je žestoko napadan konecpt ovih dana... Soroševa vizija je ugrožena čak i u svojim starim uporištima. Soroš se suočava sa mogućnošću da cilj kome je posvetio većinu svog bogatstva i poslednje poglavlje svog života završiti kao nesupeh. Ne samo to: našao se u neudobnom položaju čoveka koji je obeležen kao nitkov na koga je usmerena antiglobalizacijska rekacija... ’Nažalost, gubim isuviše na previše mesta u ovom trenutku“, izjavio je prošlog proleća.

Priroda Soroševog ličnog poraza – i koliko je bolno suočavanje sa činjenicom da se u životu ne može sve kupiti novcem – postaje jasnija na kraju teksta.

„Postalo mu je jasno da njegov mentor i inspiracija, Karl Poper, nije bio u pravu u jednom kritičnom smislu. U demokratskom društvu, politika, u suštini, nije potraga za putem do istine; reč je o osvajanju i držanju vlasti i manipulisanju sentimenta javnosti da bi se to ostvarilo. ’On [Poper] je bio filozof nauke, a nauka predstavlja potragu za stvarnošću,’ rekao je Soroš. ’On nije razumeo politiku. U politici, spinujete istinu, ne otkrivate je.’ Pitao sam ga šta je Poper, koji je umro 1994., mislio o njegovoj političkoj fialntropiji. „Snažne je podržavao, što znači da me nije uzimao ozbiljno’, rekao je Soroš, smejući se. ’Ne mislim da bi Poper bio srećan da čuje moju sadašnju poziciju, jer sam kritičan prema njemu“, piše novinar Tajmsa, koji je Soroša za ovaj tekst u prvoj polovini godine intervjuisao u nekoliko rezidencija i hotela širom sveta.

Verujem da će Slučajnim Srbima – koji vole da viknu „fašizam“ čim ih nešto uznemiri u poniženoj „pravoslavnoj džamahiriji“ koju nevoljno nastanjuju – biti još teže da se suoče sa onim za čim Soroš posebno žali. A to su poređenja sa „nacistima“ koje je pravio tokom vladavine predsednika Džordža Buša (mlađeg). „To je verovatno bila greška“, rekao je novinaru Tajmsa, i dodao da je sada pažljiviji i da izbegava reč „fašizam“ kada „opisuje političku situaciju u Sjedinjenim državama i Evropi“.

U dugačkom tekstu ima mnogo toga ličnog, pa i tabloidnog – takva su vremena. Na primer, o tome kako je Soroš pre tri decenije odlazio na ručkove sa Trampom, dok se Sorošev prijatelj zabavljao sa jednom od Trampovih najbližih saradnica. Ipak, ono što bode oči je mera Soroševe pizme prema Obami, političaru čija samoživa strana odlično ilustruje jedan od glavnih problema sa liberilima širom sveta – činjenicu da su prečesto skloni da poveruju da nikome ništa ne duguju.

Sklonost liberala da se ponašaju kao da je njihov uspeh proizvod isključivo sopstvenih napora i talenata, čedo jednog vrlog i prividno neukorenjenog, metastaziranog „Ja“, u velikoj meri je utrlo put populistima. Oni su, često ne samo na rečima, spremni da pokažu solidarnost i empatiju prema sve uplašenijim pripadnicima svoje nacije. „Ekonomski nacionalizam ne obećava dobit vlasnicima akcija već svim građanima“, izjavio je ovih dana Stiv Benon, jedan od najzavodljivijih i jako kreativnih desničarskih umova, koji su zaslužni za širenje verovanja da je „budućnost zapadne politike populistička, a ne liberalna“.

Obama, poslednji relevantni američki liberal, nije izneverio samo nade glasača u SAD i crnog stanovništva širom sveta već i Soroša, jednog od najizdašnijih sponzora njegovog neočekivanog izbornog uspeha 2008. godine. Soroš kaže de je Obama „u stvari moje najveće razočaranje“. Nadao se da će ga crni predsednik povremeno pozvati da se posavetuje, bar o ekonomskim pitanjima, ali da je, umesto toga, bio „potpuno isključen“.

Pošto je izabran, Obama „mi je zatvorio vrata“, žali se Soroš. „Jednom me pozvao da mi se zahvali, što je trebalo da traje pet minuta. Ja sam zapodenuo razgovor i morao je da na mene potroši tri minuta više. Tako sam uspeo da to razvučem na osam minuta.“ Veliki sponzor liberalizma danas žali što je ignorisao jednu Obaminu crtu, koja je odavno postala očita – sklonost da „podrazumeva one koji ga podržavaju i da se bori za naklonost onih koji mu se suprotstavljaju“.

Kao so na ranu, Benon, ideolog Trampove vladavine, ne propušta priliku da istakne da mu je Soroš uzor i da pokušava da iskopira model mreže Soroševih fondacija kako bi „promovisao koordinisani nacionalistički pokret“. Cilj mu nije da stvori novu globalnu mrežu već hrišćansku i belačku koaliciju protiv globalizma i postane anti-Soroš koristeći recept koji je Soroš usavršio i tako doprineo padu Slobodana Miloševiće i plejade „loših momaka“ koji su se suprostavljali Zapadu. „Soroš je omražen jer je delotvoran. Ja se nadam da ću jednog dana biti podjednako delotvoran – i podjednako omražen“, izjavio je Benon Njujork tajmsu.

Šta to znači za Srbiju? Kako se desilo da je vođa, koji kao da je pravljen po sve popularnijem i izdašnijem benonovskom kalupu, istovremeno jedan od miljenika starijeg i mlađeg Soroša, sina koji polako preuzima očevu političku palicu? U kakvom odnosu stoji Soroševo odustajanje od „otvorenog društva“ sa budućnošću koji je Zapad namenio Srbiji – manje države i sve zatvorenijeg društva?

Jedna od stvari koje su preživle kraj kraja istorije, shvatanje koje je u „međunarodnoj zajednici“ i njenim uticajnim akademskim i aktivističkim polugama dan danas živo i zdravo kao i poslednjih dana jula 1995. godine, jeste verovanje u negativni „srpski izuzetak“. Ono kaže da možda i drugi na „necivilizovanom“ Balkanu nisu u stanju da stvore „otvoreno društvo“ – ali samo je kod nas ono nemoguće. Samo mala i slaba Srbija može da obezbedi održivo „konačno rešenje“ za pacifikovanje „eksplozivnog“ regiona, što znači i da Srbija svojim teritorijama treba da namiri Albance.

Ono je toliko široko i toliko duboko ukorenjeno na Zapadu da najviše na šta Srbija može da računa u pregovorima koji su u toku jeste mogućnost da zadrži deo Kosova, razmenom etnički skoro sasvim homogenih teritorija. Čak će i taj, za mnoge građane Srbije previše bolan kompromis, teško moći da prođe. Čini se da ključni akteri sa Zapada poslednjih nedelja pokušavaju da pošalju jednu preteću poruku – da Srbija može da bira da li će u bliskoj budućnosti izgubiti mnogo ili kasnije još više. Cilj je da budu razvejane nade koje se ovde, ne bez razloga, vezuju za „zamrznuti konflikt“ i promene u globalnom odnosu snaga.

Na žalost onih koji se protive svakom zamislivom sporazumu, Srbija je jedno od mesta gde su stavovi Soroša i Trampa jako blizu. Za obojicu ovde i nije reč o Srbiji već o Balkanu. Zato se bojim da su saradnici dva velika američka rivala dele stav da je zavodljiva vizija „večnog balkanskog mira“ ostvariva samo ako se njihovom partneru u Beogradu omogući da napravi, bar za sve klimavije „evropske standarde“, jedno jako zatvoreno društvo.

„Tramp Srbin“ i „Soroš anti-Srbin“ Srbiju posmatraju kroz istu prizmu, u kojoj nema mesta za „otvoreno društvo“. Verujem da je Soroševo razočaranje u Poperovu kratkovidu političku viziju samo dalo podsticaj starom shvatanju o ne samo našoj „negativnoj izuzetnosti“ već i neuništivosti takve zamišljene izuzetnosti, koje se prepoznaje i u delovanju brojnih organizacija i projekata koje je finansirao beogradski ogranak njegove fondacije.

Stiče se utisak da glavni cilj Fondacije posle 5. oktobra nije bio da se Srbija promeni i „dekontaminira“ već da stvori i ojača elite koje će Srbe žedne prevesti preko kosovske (i još po koje) vode. Potpuni Tadićev krah doprineo je širenju verovanja da pokušaj sa doziranom otvorenošću i demokratizacijom srpskog društva nema šanse na uspeh i da se do zamišljenog regionalnog „konačnog rešenja“ može stići samo uz ponosne čvrstorukaše, koji su spremni i sposobni da „održivi sporazum sa Prištinom“ isporuče po svaku (unutrašnju) cenu.

Novi, depoperizovani Soroš se priklonio realpolitici, oslonjenoj na stare, ružne balkanistričke stereotipe, koji su tokom devedesetih godina posrbljeni i prilagođeni pomodnim dogmama političke korektnosti i nekažnjivosti. Čini se da je i sam odustao od davanja smislene podrške koliko-toliko „otvorenom društvu“ u Srbiji. Zato ne čudi da se posle godina upadljivog odsustva iz srpske javnosti – sumnjam da ima mnogo onih koji su u stanju da navedu ime žene koja je na čelu beogradskog ogranka zamenila oteranu Sonju Liht – „Soroš“ ovde nije vratio da podrži „borce protiv medijskog mraka“ i nokautiranu opoziciju već njihovog najvećeg neprijatelja.

Vođeni svojom tako srpskom mržnjom i opijeni slatkim evropskim iluzijama, ovdašnji građanski zagovornici „otvorenog društva“ odbijaju da se suoče sa činjenicom da se ne bore toliko sa Vučićem koliko sa pletorom ključnih zapadnih lidera, kojima se priključila i njihova ikona – Džordž Soroš. Nažalost, bojim se da cena ovako velikog slepila neće ostati mala. Vučićev ulog u kosovskoj priči je mnogo veći od pomoći koju može da očekuje od Brisela, Vašingtona i Soroša.

Pradokslano, ovdašnji urbani politički idioti, inistrirajući na navodnoj civilizacijskoj nakaznosti i nepopravljivosti (ostalih) Srba, rade u korist svoje štete i osnažuju verovanje u negativnu „srpsku izuzetnost“, koja se i dalje nalazi u teško vidljivim temeljima snažne zapadne podrške Vučiću. Snaga nove i sasvim neočekivane, neliberalne realnosti, koja je samlela i Soroša, jednog od najvećih vernika u prethodni, postistorijski svetski poredak, dovodi u pitanje ne samo sadašnju, jako lošu strategiju borbe protiv Vučića i tužnu kolekciju likova koja je predvodi – već i smislenost bilo kakve borbe za promene, dok god Zapad računa na Vučića kao partnera oko Kosova.

Pri tome, čini mi se da veliki broj Vučićevih, prividno iracionalnih i destruktivnih poteza, treba posmatrati u kontekstu sasvim razumljive potrebe da predupredi očekivani zapadni „svileni gajtan“, rušenje sa vlasti pošto mu posle „istorijskog dogovora sa Prištinom“ istekne „rok trajanja“ . Ako treba tražiti razloge za duboki pesimizam, onda se bojim da oni nisu toliko vezani za „prodaju“ najavljenog sporazuma građanima Srbije, mada to nije ni mali ni benigni izazov, već za svest vođe o veličini i prirodi opasnosti koje ga čekaju posle njegove primene.

Zato me ne bi iznenadilo ako se Srbija stvarno „vrati u devedesete“. Znam da nije neka uteha, ali ne treba zaboraviti da je kartu za ovaj, čini se sve izvesniji, put platio i Džordž Soroš, isti onaj čovek za koga mnogi u Beogradu veruju da ih je svojim parama često usrećivao tokom devedesetih, pa, na kraju, i izbavio iz njih.

Sam Soroš – koji se novinaru Njujork tajmsa požalio „Nisam srećan što imam toliko mnogo neprijatelja. Voleo bih da imam više prijatelja“ – utehu bi, pak, mogao da nađe baš u Srbiji. Ovde ga danas vole i smatraju prijateljem i Aleksandar Vučić i njegovi najglasniji neprijatelji. Vređanje i stanizaciju, kakva je nekada bila rezervisana za Soroša, razmenjuju međusobno.

Zoran Ćirjaković

SVET POSLE LEVICE: PROLETERI SVIH ZEMALJA, UKINITE SE

dugačak tekst o svetu bez (prave) levice i nekim od globalnih razloga zašto se bojim da ćemo još neko vreme nastaviti da živimo u postlevičarskom svetu

Brazil je bio samo poslednji u nizu. Širom sveta, od siromašnih Filipina do prebogatih SAD, sve je više glasača koji su pogledali unutar svojih država i tamo ih nije privuklo ništa sem desnice. Čak i Aleksisa Ciprasa danas više vole u Pentagonu, Briselu i sedištu Svetske banke nego u radničkim predgrađima Atine. Štaviše, stvari po levicu stoje još gore nego što to mnogima izgleda.

Strah od migranata i serijski trijumf desnice na izborima jasno su pokazali da slavljene i hvaljene „plišane revolucije“ u Istočnoj Evropi krajem osamdesetih nisu bile izraz liberalnih težnji već zakasnele „nacionalne revolucije“. Ipak, tužno stanje stvari je najočitije u Latinskoj Americi, donedavno svetloj levičarskoj tački u prividno postideološkom svetu, u kome su političke i intelektualne klase vremenom sve više okretale leđa pitanjima redistribucije i nejednakosti.

Sve one kojima je i političko srce stvarno na levoj strani, mnogo više od izborne pobede jednog „fašiste“ u Brazilu trebalo bi da zabrinu nedavni porazi levice u Argentini i Ekvadoru, gde je pobedila na predsedničkim izborima ali je ubrzo zatim izgubila pobednika. Južna Amerika nije uspela da odoli spoju, s jedne strane, moći SAD i kapitala, koliko je to uopšte moguće razdvajati, i, s druge, jedne važne, često zanemarene posledice sve dubljih i intenzivnijih globalizacijskih procesa.

Naime, ovakva kakva je, globalizacija je i u jednom jednom jako važnom ali redovno zanemarivanom smislu ukinula suverenitet mnogih relativno prosperitetnih zemalja širom sveta, u koje spadaju i neke od latinoameričkih zemalja i Srbija. One više nisu u stanju da obezbede ekonomsko osnaživanje i smisleno uključivanje svojih siromašnih građana, niti da srednjoj klasi garantuju održavanje standarda na koji je navikla i koji veruje da joj pripada.

Sud o poretku, koji sve manje toleriše ne samo alternative već i varijacije, više se ne donosi po onome šta on čini za većinu obespravljenih i poniženih građana već za pripadnike taktički izbranih manjina. Ekonomska inkluzija i osnaživanje – koje jedino može da garantuje održivost i smislenost svih drugih oblika osnaživanja – zamenjena je inkluzijom, neretko svedenom na puku vidljivost i priznavanja različitosti, politički bezopasnih, prvenstveno rodnih manjina.

Istovremeno, interesi sve ugroženije radničke klase i siromašnijih slojeva, sklonih da po rodnim pitanjima ne dele stavove otuđenih levičarskih kosmopolita i ciničnih vlasnika i slugu kapitala, diskvalifikovani su i na samoj levici zbog njihove sklonosti antigej i nacionalističkim stavovima.

Nažalost, sem u Istočnoj Azije, gde uglavnom žive oni dobitnici globalizacije koji nisu bogataši, i Latinskoj Americi, u okolnostima na koje ću se vratititi kasnije, levica nije ozbiljnije promišljala nacionalno i olako je ignorisla mesto i ulogu nacije-države u globalizovanom svetu.

Levica je u ostatku sveta ostala zaglavljena na dva zavodljiva, ali politički prilično nevažna nivoa – globalnom, u kome je, kako se moglo očekivati, redovno gubila od kapitala, i na, ne toliko lokalnom koliko individualnom, na kome je kapital još surovije porazio stvorivši masu konzumenata, koji nikada ne mogu da steknu dovoljno stvari i utisaka potrebnih da bi zadovoljili svoje stalno rastuće aspiracije.

Levica više ni ne pokušava da ponudi odgovor na staro pitanje „Šta da se radi?“ i pokrene mase prezrenih i siromašnih – i onih koji se s razlogom boje da bi to uskoro mogli da postanu. Naime, ne samo da se, na primer u SAD, odavno više ne proizvode farmerke i da se (istinski) proizvodi sve manje i manje automobila, već su danas „autsorsingom“ i „ofšoringom“ sve ugroženija radna mesta obrazovane srednje klase. Čak i ako mečka neoliberalne globalizacije još nije zakucala na njihova vrata – mnogi su postali svesni da je samo pitanje meseca ili godine kada će.

Uspeh Donalda Trampa na izborima 2016. godine je u velikoj meri bio posledica činjenice da radna mesta polako i sigurno odlaze iz SAD – i da nije bilo nikakvih indikacija da će ih zameniti neka druga. Pokazalo se da je Obamina „Nada“ bila samo prazan slogan, marketinška šarena laža. Ni Donald Tamp se poslednjih meseci nešto ne hvali činjenicom da je stopa nezaposlenosti najmanja u novijoj američkoj istoriji. Jer, tačno je da nikada nije bilo manje ljudi bez posla, ali, istovremeno, ni nikada više Amerikanaca koji od svoje zarade ne mogu da spoje kraj s krajem.

Takozvane lažne vesti i lažni mediji su postali toliko čitani i zavodljivi prvenstveno zato što su mnogi građani shvatili da su ih decenijama lagali „pravi“ stručnjaci i „pravi“ mediji – tvrdeći da će neoliberalna globalizacija biti dobra za sve, da je reč o razvojnoj „plimi koja će podići i najveće brodove i najmanje čamce“. Bojim se da je baš to bila najopasnija od svih savremenih „lažnih vesti“ – fikcija koju su liberali prihvatili još početkom devedestih i pomerili se udesno, na Gidensov „Treći put“, ideologiju lažnih centrista kao što su bili Bil Klinton i Toni Bler.

Ni mnogo radikalniji, „pravi levičari“ nisu ostali imuni na globalistički mit o kraju ideologije. I oni su vremenom pali na manjinske politike identiteta i izdali siromašne slojeve. Oslonjena u velikoj meri na korozivno fukoovsko-deridijansko nasleđe, ideologija roda – iako je sam pojam redovno ismevan i osporavan – postala je najdinamičnija ideološka matrica ovog segmenta levice. Jedna od posledica je i shvatanje da – dok je za „postideološku“ desnicu svaki potrošač postao dobar građanin – za prividno postideološku levicu danas je samo mrtav radnik dobar radnik. Izgelda da ne primećuju da je kosmopolitizam, kojim vole da se diče, prvenstveno klasna, pa tek onda, možda, i kulturalna odrednica.

Pri tome, preduzetnici ideologije roda i srodnih levičarskih (anti)politika nisu se samo otuđili od glasača, mase istinski prezrenih i poniženih, već su postali prilično jeftini. Ono čime se obično zadovoljavaju – katedre na uglednim fakultetima, ušuškani „bezbedni prostori“ i takozvane nevladine organizacije – em predstavlja zanemarljiv trošak za imperiju kapitala em stvara iluziju da još postoji nešto što se zove levica koja preti poretku. Lično je u ovom elitsitičkom, narcisoidnom miljeu odavno postalo, iznad svega – antipolitičko.

Naravno, treba brinuti o Prajdu, genetski modifikovanoj hrani, belim medvedima, platanima i plastičnim kesama – ali i tu su levičare svih boja i nijansi već porazili korporativni preduzetnici i pragmatični političari sa desnice. I njima su danas abortusi, kitovi i „gejevi“ OK koliko i levičarima omamljenim političkom korektnošću i opsednutim identitetskim povredama i „okidačima trauma“, ućutkujućim argumentom kojim se hrane sve identitetske antipolitike.

Tako se levica, prvo liberalna a zatim i marksistička, uglavnom svrstala uz one protiv kojih bi trebalo da se bori. Na primer u Srbiji, ne samo da radnička klasa ne odlazi na Prajd već tamo nešto nema ni „gejeva“. Glavna specifičnost beogradske Parade je u tome što se – uzmesto izdašnih korporativnih sponzora političke korektnosti i profitabilne inkluzije – na njoj tiskaju NATO ambasadori. Ipak je mala Srbija mnogo viša „evropska vrednost“ od istopolnih brakova.

Ne treba da nas čudi ni činjenica da organizatori svake godine biraju samo „kumu Prajda“. Sasvim u skladu sa duhom savremenih, „kvir vremena, Aleksandar Vučić je zaključio da mu je politički jako korisno (i izuzetno jeftino) da postane „kum“ svih naših septembarskih Parada ponosa i da na, formalno, najmoćniji položaj u državi postavi jednu ponosnu lezbejku. Vučićevom Prajdu zato aplaudiraju čak i neumorne, mada klasno slabovide, kvir teoretičarke i borkinje protiv „patrijarhata“, za koje je bratstvo, ne samo kada miriše na naciju, postalo jedna jako ružna i opasna reč, ali su svoje privilegovano ideološko sestrinstvo promovisale u etalon solidarnosti i brige.

Ako u ovim „kvir vremenima“ još postoji neki lek, onda mi se čini da bi levica mnogo više postigla pod sloganom „Proleteri svih zemalja razjedinite se“. Nažalost, u svetu u kome je nacija-država postala jedina stvar od koje se ne može pobeći (i nikako se ne isplati bežati), levica je ne samo samu ideju nacije već i smislene borbe na nacionalnom nivou prepustila nacionalistima, koristeći pri tome svaki, pa i najgluplji i najtrivijalniji povod da ih izjednači sa fašistima.

Naime, nacionalna država je ključna odrednica arhitekture savremenog sveta. Samoproglašene građanske države ne postoje – reč je o političkom triku koji treba da zamagli jedno malo drugačije shvatanje nacije. Nacionalizam je, pak, najžilavije čedo prosvetiteljstva. Bio je jedan od glavnih motora uspešne modernizacije i bogaćenja etnički prilično homogenih, zapadnih država.

Ali, nacionalna država i nacionalizam su proglašeni za zlo i postali su najveći tabui za grlate „antifašiste“ – koji će, bojim se, ostati bez glasa, teksta i smislenih prideva ako se jednog dana ponovo suočimo sa pravim fašistima. Nažalost, antifašizam danas predstavlja malo šta sem dobre mere idejnog bankrota jedine realno postojeće, antinarodne i antiradničke levice.

Iako se sve ređe čuje slogan „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, on i dalje zvuči jako plemenito i slatko utopistički. Nažalost, tu postoje dva sasvim realna problema.

Prvi, koji su otkrili proleteri svih zemalja, solidarnost se ne maže na hleb. Od nje se ne može kupiti Ajfon naš nasušni. Razuzadani kapitalizam nije postao samo, iz ugla radnika, globalna trka ka dnu već i utakmica sa ne toliko nultim koliko negativnim zbirom. Koliko jedni radnici dobiju (uglavnom na Dalekom Istoku) još više će izgubiti drugi radnici (uglavnom u Evropi i SAD).

Drugi problem se tiče činjenice da je proleter postala, ako ne baš ružna, onda za mnoge današnje levičare nepodnošljivo arhaična i jako sumnjiva reč. Od nje kao da postoji samo par gorih i odbojnijih „stvari“ – tu je na prvom mestu znojavi i ubrljani radnik, čovek od krvi i mesa.

Proleteri odavno nisu kul, ali uporno odbijaju da odu u ropotarnicu istorije. Od činjenice da ovdašnji „prezreni na svetu“ mogu da gledaju Marićeve Parove, (post)moderne srpske levičare više užasava samo činjenica da mogu da glasaju. I u Srbiji, vodeći glasogovornici današnje, klinički mrtve levice kao da poručuju – Proleteri svih zemalja, ukinite se. Nestanite.

Kako smo stigli dotle? Zašto su proleteri jedna od retkih „stvari“ koje se naš tipični, marksistički koliko i ljudskopravaški, NVO levičar gadi više od Zadruge? Možda grešim, ali meni se čini da je i u Srbiji pre reč o političkom samoubistvu levice nego o uspehu nekog zajedničkog zločinačkog poduhvata inih kapitalista i njihovih političkih trbuhozboraca.

Ako je to neka uteha, relevantni odgovori na ova lokalna pitanja su globalni. Širom sveta – i radikalno, uglavnom marksističko i feminističko, krilo levice i ono umivenije i našminkanije, liberalno – raskorenili su se i preselili sa ovog, neobičnog i često jako frustrirajućeg, globalizovanog sveta u oblake „kosmopolitizma“ i „teorije“. Biće da se odatle na planeti Zemlji vide samo fašizam, manjinska prava i drveće.

U ovdašnjem kontekstu to bi bile organizacije kao što je pokret Naši, Prajd i platani, koje je posekao omraženi – i naravno nacifikovani – „Đitler“. Tu negde, između Prajda i platana, krije se i jedan od razloga zašto mnogi „Ovča, Borča, čačača“ i drugi deprivilegovani Beograđani, koje naše liberalne elite mnogo više vređaju nego što im se (samo) ružno podsmevaju, nalaze da je danas najracionalnije i najpametnije da glasaju za SNS. „Vučićevi“ im bar daju nešto što nije bujica elitističkih uvreda i najgorih psovki. Uostalom, čak je i najgori sendvič ukusniji od „govana“, kojima ih svaki dan na društvenim medijima časte pismeni i kulturni „građanski“ aktivisti.

Predstavivši svako pozivanje na narod kao nacionalizam i populizam, što su, pak, izjednačili sa šovinizmom, (klero)fašizmom i nacizmom, ovdašnji levičari su sebe sasvim odsekli od glasača, koji s razlogom sumnjaju da će ikada dobiti pomena vrednu demokratsku dividendu ili da će jednog dana postati dobitnici u globalizacijskim procesima. Nažalost, naši levičari ovim siromašnim i ponižavajuće osiromašenim ljudima odavno ne nude čak ni nadu i utehu – samo, često neskrivenu, mržnju i prezir.

Ipak, levica svuda, pa i ovde, može da se pozove na olakšavajuće okolnosti, koje se, opet, najbolje vide baš u Latinskoj Americi. Mnogima se, ne bez razloga, čini da je samo pitanje vremena kada će vlast u Boliviji i Venecueli izgubiti dvojica velikih levičarskih populista, koji, pri tome, uopšte nisu bili gadljivi na nacionalizam. To je, da parafraziram izlizani kliše, u velikoj meri posledica činjenice da su te dve zemlje isuviše blizu individualističkim SAD da bi mogle da izgrade i učvrste jedno kolektivističko društvo zasnovano na društvenoj pravdi i solidarnosti.

Grci i mi smo, pak, jako daleko od „američkog dvorišta“. Ali, baš u slučaju Miloševićevog nacionalizma i Ciprasovog flerta sa antikapitalizmom, pokazalo se da daljina ne predstavlja prepreku. SAD su i dalje jedina supersila, sposobna da svoju moć u svakom trenutku projektuje u svakom delu sveta i više nego spremna da kazni one koji veruju da se ekonomski može drugačije ili da se države mogu graditi mimo interesa SAD. Kina i Rusija, glavni izazivači, padaju na oba glavna testa. Staljinovom, „koliko Peking i Moskva imaju nosača aviona“, koliko i ideološkom – da li nude stvarnu alternativu?

Ipak, ove olakšavajuće okolnosti ne mogu da aboliraju posustalu levicu od činjenice da jako malo čini kako bi odbranila interese naroda i radničke klase – onih koji nisu pripadnici sve većeg broja sve malobrojnijih manjina. Štaviše, tu nije reč samo o pukoj nezainteresovanosti za muke građana čija se poniženja i obespravljenost ne mogu vezati za pripadnost manjinskim zajednicama.

Naime, boreći se da, na primer, iz „klozeta“ izvuku LGBT populaciju, da učine njene probleme i nevolje vidljivim, oni su u „klozet“, često još mračniji, gurnuli i zaključali milione siromašnih ljudi. Reč je o građanima koji ni na jedan način nisu imali korist od „privilegija“, koje se u levičarskom miljeu često sasvim nekritički vezuju za puku pripadnost etničkoj većini.

Prihvativši stav da je sve u vezi nacije i nacionalnog identiteta nebitno – zamišljeno, izmišljeno, namaštano ili konstruisano, sahranivši i Bogove i ljudsku dušu na smetlištu istorije i neukosti, proglasivši čak i najređe seksualne prakse i rodne identitete važnijim i stvarnijim od svake etničke i verske pripadnosti – ključni liberalni i marksistički aktivisti i medijski umovi nas nisu samo gurnuli u čeljusti kapitala, jedinog preostalog Boga, već su istovremeno sebe osudili na jednu udobnu, ali jalovu i jako neodgovornu marginu.

Danas su nekim važnim levičarskim idealima mnogo privrženiji Orban, Vučić i Putin nego njihovi neumorni i sve militantniji levičarski kritičari. Ali, činjenica da su čak i Hamas, Hezbolah i iranski ajatolasi po mnogo čemu više levo od klinički mrtve levice malo toga govori o ovim desničarima, odanim različitim ideologijama, verama i nacijama. Nažalost, ona odlično ilustruje meru ne samo idejnog i ideološkog već i ljudskog pada onih koji tvrde da govore u ime levice i onih koji se diče da promišljaju njene politike. Bojim se da rezultati predsedničkih izbora u Brazilu nisu ni poslednja ni najružnija slika sveta bez prave levice. U ovoj tužnoj priči dno se, nažalost, još ni ne nazire.

Zoran Ćirjaković