СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИХ И ПРОТИВ ДОМА СПРЕМНИХ

Није све у чињеници да смо пали ниско. Када падате, не постоји права мере и нема дна. Колико год да сте доле, увек може ниже. Срећом, национални идентитет је необична биљка. Делује крхко, али је јако жилав. Таман помисле да је клонуо и да вене, да је готов, а он се уздигне. Уме да се храни најтежим поразом колико и највећом победом.

Зато је некада значајније како смо падали него колико смо пали. Из тога се може назрети шта нас чека. Чему можемо да се надамо. На то утиче елита иза које смо се постројила у две колоне. Они који верује да Србија треба да пада и да не може довољно да падне – назвао сам их против дома спремни – стали су иза Латинке Перовић и њених Врачараца. Они који верују да Србија не сме да пада, иза Мила Ломпара, згађеног измученим телом Србије, мокрогорског идеолога који је поносне Србе претворио у – за дом неспремне. Ако посматрамо путовође, њихове слике Србије и српства, лакше ћемо разумети и наше ново место и његову звучну позадину. Буку и бес Латинкиних и гробну тишину Ломпарових.

ЕСТЕТИЧАРИ И МОРАЛИСТИ: Врачарски пастири одбијају да се суоче са чињеницом да су, иако нежељени, постали доминантни. Разумем их. Њихове заслуге су ту – ако занемаримо давне дане белолистићарења, мањинарења и љубави према Петом паркићу и платанима – занемарљиве. Збуњени су. Србија је на њиховом путу, а ниште није како су очекивали.

Нисмо ушли у ЕУ. Уместо Ђинђића, Вучић. Класни непријатељ гледа „Пинк“ и „Хепи“ док ови привилеговани естетичари нису у стању да виде даље од Вучићевих уста и паризера, који као да је прављен за крезубост која их избезумљује колико и наша пост-транзициона нормалност, свакодневица филтрирана плодовима наше незападне историје и неоколонијализмом, и натопљена нашим страстима и морама. Фрустрирани су колико и отуђени. Неки су презрели Србе и постали аутошовинисти.

Али, мржња је покретачка емоција. Зато су данас грађанисти свуда а њихови једини прави, много бројнији, националистички непријатељи нигде. Понижени и оклеветани, било као раја, од својих Мокрогораца, било као нацоши, од Латинкиних Врачараца, гунђају између своја четири зида и проклињу Вучића, „колективни Запад“, „Прајд“ и Ненада Чанка.

Њихове мокрогорске путовође се куну у српство али су згађене Србима. Ови привилеговани моралисти – наши нови, православни „бегови“, који као алиби за своју јаловост и  растројеност Србима нуде хорор приче о „рајинском менталитету“ и „кметовима“ – не виде Србију од „Пинка“ и „Хепија“. Али, за разлику од љубави и мржње, одличних сабораца, са гађењем се не може у борбу. Само у пораз. Овај пут сервиран у тишини, резигнираности и засићености историјом, која је у Србији годинама била на стероидима.

Моћ подразумева одговорност, а наши елитисти би моћ без одговорности и доминације без борбе. Ту се путеви две сукобљене елите раздвајају. Латинкини естетичари су, захваљујући НАТО-у, добили доминацију без моћи; националистима је моралиста у Ломпару забранио борбу коју им је наметнуо НАТО. Тако естетика, један антиполитички импулс, храни буку и бес, док је други, морализам, који је у својој претходној бенседин инкарнацији поручивао „Коме је до морала у политици, нека иде у НСПМ“, произвео гробну тишину.

Нажалост, суперего уме да постане не толико лош савезник у политици колико један од већих непријатеља. Велики скоро колики робовање западним вредностима, схватањима и нормама, од којих је најотровнија „демократија“, тачније тврдоглаво, саморазорно бркање расположивих западноликих операционализација са идејом демократије.

Данас једина могућа демократија, обликована западним и скројене од западног, у Србији је немогућа. Одрживе су само њене боље и лошије копије. При томе, што оне више личе на демократију, већа је вероватноћа да ћемо изабрати недемократу. Смена власти овде, по правилу, не значи почетак смењивости власти већ, чини ми се, почетак једне нове, другачије, софистицираније и, можда,  демократскије несмењивости.

При томе, Ломпар и Слободан Антонић, Мокрогорци, као и Ђорђе Вукадиновић, Шолаков зачински суверениста, верују да нису националисти, да су само национални. Да су изнад те пластичне идеологије, која нам је стигла са Запада заједно са модерношћу и удобно се сместила у не-елитној Србији. Да се њих, у суштини, не тиче сатанизација српског национализма, његово претварање у „нацизам“ и идеологију не толико варвара колико звери српских.

Јако је тешко бити одговоран путовођа, верујем, милиона поносних националиста и не одвести их на странпутицу када закључите да сте нешто боље и узвишеније, да нисте један од њих. Док маса презрених поносних Срба воли да дода „нисам шовиниста“, њихова елита воли да крене од пуританског „нисам националиста“. Не чуди да је таква национална елита, не само политички, постала ништа. Начитана икебана Вучићеве владавине.

ПАРИЗЕР ДЕМОКРАТИЈА: Интелектуалне елите у српској политици данас постоје само као декорација, баласт и букагије. Одбијајући, свака на свој начин, да пристану на Србе и Србију оне нису у стању да се конструктивно укључе у друштвене сукобе и уваже одреднице стварности. Да пођу од онога што постоји и раде за добро Србије каква постоји.

А када крећете од фикција, када не желите да гледате ван себе и када Србију самеравате са собом, мало шта можете да произведете сем фрустрација и апатије. Када исмевате улазак паризера у политику, када онима који немају за боље од паризера говорите да „нису за боље од паризера“, не треба да вас чуди да сте у Србији, не само политички, постали страно тело. Да сте недоступни, бљутави и непотребни. Као суши у „Матијевићевој“ месари.

Када је све што желите, сем моћи, да лечите, преваспитавате и преумљујете, када верујете да немате шта да научите од обичних људи, да у њима има мало чека вредног, нормалног и здравог – онда сте на путу да почнете да губите не толико од Вучића колико од паризера.

Најкраћи пут до срца и гласа сиромашних, а таквих је овде много, често иде преко стомака, и зато је паризер нашао место у срцу српске демократије. Мира Богдановић, која је оголила патологију „либерализма“ Латинке Перовић, подсећа да популизам, оличен и у паризеру, представља „нелиберални демократски одговор на недемократски либерализам“.

Паризер је у Србији постао део одговора на чињеницу да оно што кажу да овде мора пре свега и изнад свега, данас је то окретање од Приштине ка Бриселу, „европеизација“ и сродне либералне фантазије, не може ни демократски ни „демократски“ без популизма, без подилажење пониженима, губитницима и занемаренима у транзиционим и другим процесима неолиберализације друштва, којима елите, не само наше и не само либералне, нису у стању да промишљају алтернативу. Метафора јесте јефтина, али паризер је овде „европеизован“ и стављен у службу српског „европског пута“ – за Париз, не за Москву.

Сваки елитиста који одбија да уважи логику, смисленост и рационалност Вучићеве паризер демократије – кројене по три главне српске мере: сиромаштву, културном обрасцу и западном мешању – на путу је ка једном од два српска самопорицања, ка врачарском презиру или мокрогорској згађености. Ако се сам већ није антипаланачки рассрбио или ломпаровски пресрбио и стигао на једну од те две елитне дестинације. Неки су кренули још даље, путем преболевања Србије и српства. Има и оних који су већ прежалили Србију.

И Латинкини и Ломпарови у Вучићевој владавини виде „непрекидно оргијање, спој оријенталног и америчког примитивизма“. Пошто крећу од истог, од Доситеја, не чуди да све чешће заврше у истом – на фаталном становишту хабзбуршког Србина кога „Би-би-си“ данас слави као „'бек-пекера' из 18. века“ који је „скинуо мантију“ и затим у Немачкој „доживео велики лични преображај“.

Иако описан као „један од ретких, ако не једини прави Европејац у сељачкој Србији“, Доситеј је није окренуо „од истока ка западу“ – већ од себе ка самопорицању. Доситеј је извор свих српских елитистичких лудорија. У њиховом темељу се налази разорна двоглава илузија – веровање да ми нисмо Европа и да су овде, како пише Маринко М. Вучинић, један од плиткоумнијих Доситејевих ботова, модернизација и европеизација синоними. Верујући да нисмо оно што јесмо, осудили су нас да се гложемо око онога што не можемо да будемо.

ЧЕКАЈУЋИ „СРПСКО ПРОЛЕЋЕ“: У Србији су вођена два рата, културни, велики рат, од историјског значаја, који се води(о) за потку српског друштва и контуре пожељног саморазумевања, и политички, за оловку којом ће бити писана историја и исцртавани обриси друштва, и зато само наизглед мање важан. Чини се да је први рат окончан једним јако тужним исходом – што више образовање то више згађености Србијом. Чак је и Правни факултет данас нагрижен аутошовинизмом. Пошто у културном рату нема ни капитулације ни великих битака, налик изборним, националистичка нада да се може разгорети ће увек тињати. То је једно од њених, све бројнијих, „и већа чуда су се дешавала“.

Ипак, највећи добитник у културном рату није Александар Вучић већ амерички амбасадор.

На „Твитер“ профилу његове екселенције у очи упадају два лика – Жељко Митровић и Слободан Георгијев. Они оличавају два стуба америчке политике. Први, да треба да влада Александар Вучић, и други, да се Вучићу не може веровати и да зато треба да влада што је могуће слабији и униженији. Ако се, којим случајем, оклизне и падне, из америчког угла, може га заменити само неко још бољи. САД су се током „арапског пролећа“ извештиле у проналажењу замена за незамењиве који су били много више незамењиви од Вучића.

Американци знају одговор на питање Мире Богдановић, која је демонтирала Латинку Перовић и као ангажовану историчарку и као левичарку, на које је Никезићева „Ла“, икона овдашњих обожавалаца НАТО-а, Америке и либерализма, одбила (јавно) да одговори: Да ли је Вучић део „доминантне“ или „нежељене“ елите?

Оно је јако једноставно, где промишљени одговор – онај који се не јавља у прдопудерашким мозговима зомбираним садржајем луксембуршких канала Н(ДХ)1 и Нова SS – зависи само од личног идеолошког, и повезаног идентитетског, избора. Верујем да би, на пример на Мокрој гори, која је и као метафора и као физичка локација наследила Равну гору, без размишљања одговорили – нежељене али доминантне, и зачинили то неким јаким речима.

Из угла америчког амбасадора, пак, одговор на Мирино једноставно питање је подједнако јасан – и последња инкарнација Латинке, и мртви Милован Ђилас и хиперактивни Драган Ђилас, и Биљана Србљановић и Ђорђе Микетић и данашњи Вучић су део жељене елите. То је елита чија је доминација ослонац америчке политике у Србији. Штавише, реч је о неколико ослонаца – главном и пар помоћних.

ДОБРИ МОМЦИ: За разлику од Египта, на политичкој сцени у Србији нема антиамеричког „Мурсија“ – само прозападни „Сиси“ и туце Брисел-или-смрт „сисића“. Москва је, пратећи своје приоритете, овде спала на „Гаспром“, статус најскупљег, драгоценог украса у Вучићевом кабинету, Александра Вулина, две „Кркобабићке“ и Николу Врзића, кога Руси плаћају али који не ради за њих. Шта је ту тачно Љиљана Смајловић, неочекивана „русоколонашица“, која је чари Москве открила тек као витална пензионерка, вероватно би умео да одгонетне ајатолах Али ал-Систани, највећи стручњак за кетман.

Из америчког угла, овде ни на изборима ни на улицама нема помена вредних „лоших момака“, који су негде залутали – да ли у демократији, да ли у „Катени мунди“, „Печату“ и „Информатици“, или на Мокрој гори, мало је важно, мада мени јако инспиративно питање.

Поврх свега, изгубљене путовође поносних Срба нису у стању да се суоче ни са случајним Србима, који им, иако неупоредиво малобројнији, полако преотимају и оно што у Србији још нису изгубили. Уверен да се бори само против „плаћеника“ и „издајника“, да су с друге стране кључни Сорош и ЦИА ослоњени на југословенско и глобалистичко становиште, мокрогорски политбиро зомбираног српског национализма не види неке од најважнијих извора саморазумевања који многе младе, високо образоване Србе серијски окреће против српства и Србије. Истовремено, мокрогорски труст мозгова се окренуо против вредних младих људи, љубитеља „Црног Церака“, Цобија или Александре Пријовић,  који би морали да му буду један од важних ослонаца – и чека „духовну обнову српског народа“.

Зато не треба да чуди да се у политичком рату у Србији данас један „добар момак“ бори против још бољих проамеричких момака, који имају две и по мане. Прве две, повезане – много их је, а кад се споје сви ти бољи западнољубиви аматери, ти ентузијасти, опортунисти и верници „европеизације“ и суочавања, не добије се таленат и вештина једног прекаљеног професионалца, мага српске политике и реал-национализма. Да западну логику изразим парафразирајући моћног али јако неталентованог касно-комунистичког политичара, који је завршио у кречу: Ми нисмо од једног српског вође пошли, ми смо до њега дошли.

ЛОШИ МОМЦИ: Оно пола мане тиче се једне једноставне чињенице, за коју кривица, ипак, није само опозициона. Американци, чије елите нису склоне елитизму и не изјашњавају се у категоријама „културан је“ и „како је некултуран“, знају да у Србији навођена демократија много боље иде уз паризер и ријалити „Елита“ него са сушијем и прдопудерашком елитом. Они знају да је овде све лакше са „некултуром“, Кристијаном и „Цецом и децом“. Њихов једини проблем са Светланом Ражнатовић је чињеница да је певала на Аркановим митинзима а не на онима где су говорили Иван Ђурић, Весна Пешић и Чедомир Јовановић.

За разлику од грађаниста, који проклињу дан када су одлучили да шетају „против насиља“ док сањају запаљиво насиље које би, као 5. октобра, изазвало експлозију „демократије“, и Мила Ломпара, просветитељски деконтаминараног вође који је својима забранио насиље и наредио веру у демократију, амерички амбасадор зна да Србија свуда, па и у „Европу“, може да иде само „неевропски“ и квазидемократски. Он зна да су овде веће медијске слободе, оне које не би кројили Митровић и Георгијев, и стварнија демократија, где Запад не би сабирао посланичка места, два велика непријатеља западних интереса.

Што се тиче главног путовође и идеолога „лоших момака“, верујем да се његова екселенција забавила ако јој је неко прочитао Ломпаров текст „О пасивном отпору“. Таквог националистичког непријатеља овде ни ЦИА није умела да направи. „Агент сератор“ се рађа. Он је сублимација корисног идиота – ради за непријатеља радећи против непријатеља. Зато је, верујем, само Мило Ломпар овде незамењив, гледано из две перспективе. Америчке, њиховом срећом, и суверенистичке, њеном несрећом.

Чак се и без Митровића може, мада амерички амбасадор зна да ни најстабилнији српски брод не треба превише љуљати док плови према Западу, а бојим се да би свака српска власт зажалила ако би се решила Жексових услуга. Он је преко потребан јер овде Запад не управља само антидемократском већ и антиполитичком машином. „Пинк“ служи да закрпи рупе које она производи и обезбеди имагинаријум који је толико заводљив и адиктиван да може да забаруши кратер који је Запад 1999. године ископао у српском Уставу – а који, бојим се, сем ескапизмом, паризером и сродним популистичким ђаконијама, може бити попуњен само ратом или серијом јако болних унутрашњих ломова.

Пробаћу још јасније. „Пинк“ је постао оно што је 1991. године био Центар за антиратну акцију. Само светлуцав, у много боја, дотеран ботоксом, на стероидима, тестостерону и много већем брду долара. Жељко Митровић је данас Стојан Церовић за неписмене, крезубе и неистуширане. Нови, неочекивани, турбо-миротворац. При томе, јак ко НАТО.

СТВАРНО И НЕМОГУЋЕ: Главни проблем са новим именом „Задруге“ је што у ријалитијима нема елитизма и самопорицања, сенке свих српских елитизама, и зато Митровићева „Елита“ – „Задруга 7“ по претходном рачунању посткумановског времена, могло би се рећи и једног од бројања неостварених „догодине“ – ствара погрешну слику о српским елитама.

Србија данас граби ка само једном дну. Елите су се приближиле саморазумевању – мислим дакле самопорекнут сам. Ту, бојим се, главно питање није да ли су већ од којих су. Да ли су се напили Константиновћеве филозофија или их је опила Ломпарева реплика?

Занимљиво ми је и неколико повезаних потпитања. Зашто су наши елитисти побегли од стварности? Колико мисле да су бољи и вреднији од оних који једу паризер? Шта се види из мехура у коме су се ушушкали? То су важна питања, иако се до одговора на њих обично стиже заобилазним путем. Одговори се, по правилу, не могу добити, они се морају пронаћи. На њих су, обично, већ дали одговор. Сами су нацртали и аутопортрет и карикатуру Србије.

Ништа није црно-бело па ни „канселованост“. Да нисам претворен у први пост-транзициони „друштвени леш“, па затим ципеларен и оверен са неколико националних „метака“ у главу, вероватно не бих имао времена да пронађем добре илустрације – не како нас виде елитни случајни Срби, то је ем лако ем је постало прилично досадно – већ како нас виде поносно српски елитисти. Како нас види светосавски доситејевац који важи за највећег поносног Србина и који се наметнуо као „отац нације“? Шта види у нама? Какви смо му и чему смо му? Где смо се измигољили из идеала српства који му је важнији од Србије?

„Наш народ не поштује поштене и вредне људе… Тако је васпитан. Он слуша људе који му говоре оно што воли да чује, с једне стране, и оне којих се плаши. Слободног човека који му говори истину, а он је слободан и независтан, народ сматра за неку неправилну појава која се појављује… Према томе, васпитање народа је дуг процес, треба да се понавља кроз поколења. Зато је Доситеј или школски систем изузетно важан био, а ми смо цео 20. век потрошили унутар југословенског школског модела. Знате, ви морате људе научити да поштују нешто да би до тога држали. До девесточетрнаесте наши људи су поштовали зато што је тај модел био такав какав је био, са јако много сељачког становништва које је имало један патријархални модел. Онда се прешло на други модел. Он је имао друго значење. Тако да није све у политичарима, нешто је у народу… Ту проблем није мали“, рекао је Мило Ломпар 27. априла 2022. године.

Да будем оптимиста па да кажем да се такви „проблеми“ решавају вековима. Нажалост, не верујем да је много лакше решити се елитистичке менталне матрице, умишљености која конструише тај „проблем“. Животи људи и народа обележени су нерешивим проблемима.

Како ја то разумем – а ово није једини ламент ове самопроглашене мегаинтелектуалне „неправилне појаве“ над сељачком Србијом и једина кофа елитистичких гована коју је просуо по данашњој – док смо орали и злопатили се као „бечки свињари“, чекајући следеће клање, Ломпару смо били добри.

Латинкини наследници се, пак, споре око тога да ли смо икада били добри или смо се самоуспоставили као лоши. Није мало оних за које је само мртва Србин добар културно недеконтаминирани и хашки несуочени Србин. Док Ломпару смрдуцкамо, све више Латинкиних следбеника мисли да нам је место у септичкој јами.

У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ДОМОМ: Ипак, мислим да је од питања зашто смо им лоши и како и када смо се покварили, занимљивија једна друга групе питања. Она се тичу идеала коме треба да тежимо, слике српског националног односно грађанског савршенства. Та питања могу да нам помогну и да спознамо два узора. Не шта су у њиховим очима, већ шта су? На кога личе? У чему се огледају? Какав је „дом“ за који би били спремни?

Два српска елитизма, и два самопорицања у која су се умотали, одвели су њихове путовође на исту дестинацију – у Хрватску. Иза Латинке и Ломпара провирује једна грађанска, анационална „Хрватица“ и један православни, светосавски „Хрват“. То је оно што желе да постанемо. Да би им ваљали и да би их задовољили. Да би прошли нарцисоидни тест Мила Ломпара, Мише Ђурковића, Николе Самарџића и Дубравке Стојановић.

Колико год се трудиле да побегну од Срба или реално постојећег српства, наше елите не могу да оду даље од Хрватске. Сваки самопорекнути Србин је „Хрват“. Хрватска је „дом“ свих Срба који су одлутали од живог српства и Србије, нашег брдовитог, незахвалног простора, који је историја, мајка овог дела Европе и његове оклеветане различитости, осудила да буде мусав, клизав и тешко ухватљива; лиминалан што би рекли теоретичари.

Хрватска је права мера српских елита, згађених и изгубљених у магли просветитељства, илустрација њихове зона комфора – али не и сигурна кућа. Јер у Хрватској Срби могу да буду добри само када су мртви или када их је јако мало. Када се не виде и када им се смеши нестанак. Сем као изузеци, шачица која потврђује правило, у Хрватској Срби не могу да постану довољно не-Срби. Колико год да су самопорекнути, рассрбљени и пресрбљени.

У идентитетском растројству наших елитиста, Европа је по правилу тамо, негде где идемо а не овде где јесмо, а Беч је место где, по њима, почиње та права ствар. На жалост тих малих српских Метерниха, који верују да им Азија дише за вратом, Беч је сувише далеко, и оперски и сплаварски. Сувише је нереалан као „дом“ да би чак и сами, колико год да су рафинирани и на ноте, могли да се у њега упишу и сместе, иако је то стварни идеал и ментална пројекција њиховог сопства. Београд је 1928. добио свој „круг двојке“, своју верзију бечког срца, али то је остала мера бечког у Београду – јефтина имитација као замена за немогуће.

Када београдске фикције Беча самеримо са стварношћу, добијемо одраз Загреба. Зато, када размишљамо о српским елитистичким сецесијама и начитаним иредентизмима, није корисно размишљати о Аустросрбима, колико год да би било оправдано, већ о грађанским и светосавским Хрватима. Хрватска је топли „дом“ њиховог сопства – не Аустрија, не мителојропа, не чак ни „алпе-адриа“, њена разводњена, лајт варијанта.

На оба терминала – на крају пута радикалнијег, идентитетског, случајносрпског самопорицања и просветитељског, много сведенијег мада перверзнијег, које се поноси именом и идеалом српства, и његовом прошлошћу – царује исти комплекс. Непризната, неосвешћена завист према Хрватима, најближем српском Западу. Загреб је, не Фројдов Беч, једини доступни „пенис“ њихове интернализоване цивилизацијске незрелости.

Ако, на тренутак, заборавимо католичанство, на које ћу се вратити касније, и погледамо шта су, ко су и какви су Хрвати, схватићемо да, из угла наших завађених елита – „они имају оно што ми треба да имамо“, како стоји у једној од најстаријих дефиниција зависти. Оно што је кључно, Хрвати имају баш оно што наше елите верују да саме имају, а да масе, они Срби које презиру или којих се гаде, немају. Другим речима, они су у Хрватима нашли све оно што верују да сваки цивилизовани, васпитани Србин треба да има у себи. Зато је „Хрват“ оно што сваки самопорекнути Србин јесте. Тачније, реч је о горе поменутих двоје „Хрвата“.

РАСКРШТЕНИ И СТЕРИЛИСАНИ: Један је грађански „Хрват“, пошто, када беже од свог идентитета, Латинкини самопорекнути Срби, по правилу, не желе да се покатоличе, не желе да се „пре-крсте“ већ да се раскрсте. Да се и формално ослободе источне, „неевропске“ вере колико и „клерофашистичке“ цркве и постану исправни, неконтаминирани Европљани. Да, буквално, пониште „дејство“ крштења, чина који их је оверио као православце и привезао за српство – што је, иначе, немогуће. Зато је њихово „хрватство“ необично. Мало померено.

Брисел је њихов Ватикан. Врачар је њихов Каптол. Изигравајући алтернативу и симулирајући субалтерност, усиљено фуцнути Центар за културну деконтаминацију је њихова катедрала. Константиновић је њихов Миле Будак. Павелића и Ратка Младића су задржали онако како су склони да их виде (прави) Хрвати. Према првом су равнодушни; другим су ужаснути. Милошевић је за њих Хитлер; Туђман је Зеленски.

Сребреница им је изузетно, страшно зло, историјско; „име геноцида“. Јасеновац је обично, неисторијско зло, суштински неважно, јако ружно али сасвим разумљиво наличје хрватског националног ослобођења и деконтаминације њиховог европејства. Расистички стереотипи о Србима, о одбаченим својима, не разликује се много од оних које о Србима износе (прави) Хрвати. Ти Латинкини грађанистички „Хрвати“ су против (српског) дома спремни, али нису на све спремни. Далеко од тога. Баш као и велика већина (правих) Хрвата за Хрватску.

Обично „паметно“ обучени и пажљиво упаковани, ти грађански „Хрвати“ се у Београду препознају и по томе што се озаре када неко помене Крлежу; што у „Недељнику“ читају Анту Томића и остале (не)поштене Хрвате – лајт усташе, хрватске Теофиле и шачицу југоносталгичара, који су своје новчанике и его интравенозно прикључили на комплекс инфериорности и фрустрације грађаниста, и што би убили свакога ко помисли да би требало променити име Југословенског драмског позоришта. Они верују да, сем мањина, у Србији треба да постоји само једна националност – грађанин Србије. Дакле, само они.

Други је светосавски „Хрват“, Ломпаров стерилисани поносни Србин. Он се ужасава сународника, већине која ни не помишља да се просветитељски деконтаминира и изметне у „Хрвате“ који пишу ћирилицом. Еталон је богобојажљиви, васпитани и цивилизовани Србин са манирима, продуховљен и начитан, поносан на националну идеју (идеје не умеју да користе даљински управљач) али згађен стварношћу српства. Бојим се не толико прљавштином, баналном вулгарношћу и примитивизмом колико сировошћу сиромаштва и другоевропејством, посебно Србима који уживају у хибридној модерности коју је изродило. Зато Ломпарови највећи непријатељи нису на Врачару, нити у Бриселу, већ у Борчи и Сурчину. Жекс је у тој посрбљеној утопији цивилизованости, бетонираној Кјеркегором, Хегелом и западним вредностима, гори од Веслија Кларка, а Станија од Хилари Клинтон.

Ломпар, у суштини, Србе види као моралније, страдалничке „Хрвате“, више обогаћене него оптерећене искуствима геноцида и сеоба. Субјект његовог „српског становништва“, кога у Србији тешко налази ван себе и круга својих обожавалаца, апологета и послушника, непријатно личи на поправљеног, намученог и декатолизованог Хрвата. То је Србин по имену и вери угуран у „цивилизовану“, културно културну, сапету и суздржану архитектуру Хрвата. То је припитомљени Србин. Деконтаминирани варварин. Елитистичка фантазија.

НЕУХВАТЉИВОСТ БАЛКАНА: Исток је увек источно, али није увек само источно. Некада је унутра, а некада се појави и западно од нас. Тако је и Србији најближи, хрватски Запад климав и срболик, колико год да је конструисан као супротност српства. Он је пренапрегнут и склон паду у оријенталну прошлост и оно што јој је претходило.

Неухватљиво плаши и избезумљује, нарочите елите, који мисле да све или знају или могу да сазнају. Када је нешто неухватљиво склоне су или да закључе да не постоји или да га на силу угурају у схватљиво, у нешто што им је познато.

Неухватљивост Балкана обично је разрешавана упоредним самоискључивањем из Балкана и поистовећивањем Балкана са варварством, које су овом тешко пролазном колажу изолованих, и зато у великој мери самодовољних, брда, планина и долина, лепили сви, од Византије до Европске уније. Како је приметио Зоран Милутиновић, ми више не можемо да пишемо о нама а да не напишемо „варварин“, што је термин који је „нетачан, али неопходан, зато што нема ни једног другог“. Зато је највише што можемо, пише Милутиновић у књизи Преболевање Европе, да га напишемо и оставимо прецртаног.

Други проблема са неухватљивошћу Балкана јесте да није хомогена. Не само да на Балкану није све исто, што је очито, већ сви његови делови нису подједнако неухватљиви. За Србију би се могло рећи да је европска крајина Оријента, мада, пошто је реч о покушају да ухватимо неухватљиво, ту тврдњу је много лакше оспоравати него бранити. Тврдња да је Хрватска источна крајина Запада је, ипак, много клизавија.

Мирис Оријента је оно што излуђује хрватске елите, чини ми се много више него српске. Схватање да је Хрватска крајина Запада, земља коју су Срби контаминирали балканством које мирише на Оријент, представљало је путоказ, својеврсну црвену мараму која је хрватску политичку класу усмеравала ка Јасеновцу. Зато Јасеновац није функционисао само као оргија злочињења над мањином већ као обрачун са загађењем. Београдски Центар за културну деконтаминацију је пола века касније обезбедио легитимитет овом схватању.

НЕПРИЈАТНИ ЗАДАХ: Једино бајонет, секира и метак могу да гарантују да ће културна деконтаминација бити обављена – али само ако сте препознали све изворе контаминације. Ако вам неки није промакао.

Запад није толико простор и саморазумевање колико норма, тачније скуп, „кластер норми“ које Балкану стоје као пилету сисе. Нажалост, Хрвати верују да им „не стоји“ Балкан. Не чуди да је један хрватски Србин одлучио да Југословенима отпева: „Балкане, Балкане, Балкане мој / Буди ми силан и добро ми стој“. Али, није вредело. Хрватска елита је наставила да се држи схватања да им и изглед и европејство кваре Срби. Наравно, специфичност хрватског европејства, кога није лако угурати у западну нормативну матрицу, није нестала са нестанком Срба. Истеривањем Срба, из Хрватске није истеран балкански ђаво.

Хрвати себе, у великој мери, виде као не-Србе, али Србин више није утвара која им дише за вратом. Тај оријентални задах који осећају, и пре Јасеновца и после „Олује“, Хрвати издишу из себе.

Јасеновац је, између осталог, настао као плод веровања да оријентални задах не може бити хрватски. Јасеновац је производ хрватских илузија о себи; фалсификовања стварности хрватства; потребе да буде оснажена лажна слика; веровања да ће елиминисањем Срба одстранити непожељни, непризнати или непрепознати део сопства, оријенталну димензија хрватства, која је истовремено важно обележје његове неухватљивости.

Мислим да је баш та дубока, можда неизбрисива онтолошка сличност, која, колико год да је порицана и затирана, у Хрватској уме да провири и када јој се најмање надате, спојена са географском и језичком блискошћу, допринела и да се типична елитна српска грађанисткиња огледа у идентитетски кастрираној, дезинфикованој Српкињи; у замало Хрватици. Ту се она од лоше, каљаве, балканске Лепе Лукић преобразила у добру, глазирану, европску Белу Крлежу. Из нечега у ништа.

А тамо, у свом новом цивилизацијском „дому“, све те идентитетске „избеглице“ из српства своје ново, „право“ место могу да нађу само негде између две крајности случајносрпског самопоништавања: између западнољубивог геџованства Светислава Басаре, сировости гнома који пати што је успео да „изда 'Земљу'“ само као магазин, и продуховљеног алтернативног прдопудераштва Лане Басташић, тетовиране барбике Јасеновца и посмртне маске која је прекрила лица породице Зец, убијене као објава судбине Срба у Хрватској; људском крвљу писана верзија „Даје се на знање“.

Јован Деретић је препознао да књижевност овде није спољашњост историје, да је „чинилац унутар система“, па не чуди да су књижевници, свесно или не, бојили „трагичне обрте“ српске историје и трасирали стазе којима смо касније несигурно корачали у будућност. То важи и за ову најновију, слепу улицу која води као једној скученој „Европи“, која, чак и када је Хрватска, када издише Балкан, није наша. То је идентитетски ћосрокак на чијем почетку, као неки манити скретничар, стоји јуродиви Владимир Арсенијевић, Ломпаров непријатељ у огледалу, и ваби недовољно згађене да уђу у њега и пљуну на Србе, Србију и српство.

За Србију у тој суженој, западноликој „Европи“ има још мање места него у Хрватској за Србина који је „издао 'Земљу'“ и Српкињу која се у сенци једног мртвог бетонског цвета поново родила као прелепа јасеновачка „Барби“, као приближно Хрватица, као бољи цвет.

ЛЕПА ЊИХОВА И НАША ДУША: Поред искуства сеоба и елиминације у неколико итерација, ужаса Јасеновца и Јадовна и њиховог мекшег наставка, „Бљеска“ и „Олује“, постоји једна важна ствар коју Хрвати немају а која се овде прелива. Која куља са београдских сплавова и кипи из „Елите“, шест „Задруга“, седам „Фарми“ и девет „Парова“. За разлику од Хрватске, Србија има душу. И има је на претек. Лако је препознатљива, иако бива испоручена у различитим не-елитним паковањима, регистрима и нијансама.

Да би од Хрвата могли да направе западњаке, њихове елите су морале да им ишчупају балканску душу. Али, у људе није лако уписати нову душу; ниједну па ни западну. Зато је Хрватска постала пустиња душе. Зауздана, културна, западнолика – али земља без душе.

Душа, оно највише, може се најлакше ишчитати из онога што елите воле да виде као најниже. Душа се помаља када попустите стеге, када смо истовремено насамо са собом и пред другима. Душа је уточиште. Свака култура направи своју и зато је свака моћна. Српска и кубанска колико и америчка или индијска. Мора да је много тешко кад вам је изваде.

Ту више није реч само о популарној, „ниској“ култури. „Данас“, службени гласник српског аутошовинизма, објавио је овог месеца текст под насловом: „Често ћете чути у Хрватској да сви гледају српске филмове, али нико не зна да каже зашто“. Не сећам када ми је неко у Београду последњи пут поменуо да је гледао неки хрватски филм. Како се спуштамо „ниже“ на лествици „културности“ и пожељне дистинкције, ствари са душом постају све транспарентније. Тако стижемо до чињенице да Срби имају Цецу а Хрвати Томпсона. Али, у Србији ни аутошовинисти не слушају Томпсона док у Хрватској и усташе слушају Цецу.

Зато се у Загреб из Београда одлази у посету пријатељима или породици; у музеј; некада у „Икеу“, најдоступнију западну вредност, или када тамо стигне нешто друго чега овде (још) нема. Моја последња посета Загребу, хладном граду, била је посета концерту „Тинаривена“, ходочашће малијанској, убрзаној верзији „сахарског блуза“. Из Загреба се, пак, у Београд долази по душу. Неки су толико гладни душе да не умеју да се зауставе. Душа те испошћене хрватске људе загреје, почну и да горе, а реке су хладне.

Тешко је живети без душе. Тада постане тешко сместити се између две крајности. С једне стране, тешко је попустити стеге и уздићи се у уз размазану, сунце-море-залазак, њањаву музику, чак и када је пева виртуоз, Оливер Драгојевић. С друге, уз Томпсона је тешко зауздати се; остати у меланхолијом обојеној ватри колико и обавити сублимацију емоција, преусмерити их ка нечему узвишенијем. Тешко је било, уз Томпсонове песме, поред „судбине и среће“, у руке не узети и нож. Чини ми се да је уз Томпсонову мелодичну, некрофилну психоделију, и стихове који садрже оргију домољубља, хрватски дебалканизовани мачо без душе морао да се потруди да из „Бог и Хрвати“ не пређе у српска крв и Хрвати.

Не чуди ме да је Томпсон певач уз чији су прозукли глас Хрвати прославили једну од своје две највеће победе, улазак у такозвану Европску унију. (Прва је била 1995. године, када је  лепа њихова коначно етнички очишћена.) Томпсон је огледало хрватског западњаштва, његове обездушене суштине. Томпсон је и вага хрватства – на чија два таса стоје прижељкивана „цивилизованост“ и одбачено „варварство“. Запад и Балкан.

КУКАВИЦА И ПИЛЕ: Цеца је, пак, огледало српског другоевропејства и звезда у чију коју је музику спакована есенција наше душе. Уз Цецу, презрену „српску мајку“, уз њен храпави, песковити глас, и српске и хрватске сузе падају на горе. Ту не провирује крвожеђ. Нема је ни у стиховима Бубе и Џале, несташне „турбо-треп“ деце наше бошњачке браће по души.

Џала Брат јесте био изабран за одборника СДА у Вогошћи – општини која је вероватно најантисрпскија у несрећнијем од два ентитета несрећне земље, којој више од половине становника ни име не воли да изговори – али Џала Брат није Томпсон. Напротив. Он је налик бошњачкој Цеци –  и зато је регионална звезда. Зато су Буба и Џала мелем за многе људе с душом.

У Цециним стиховим немогуће је наћи српски национализам. Арканов лик се ту назире, ако сте толико опсесивни и затровани да морате да га пронађете, у једној кукавици и у једном орлу – „А моје срце је пиле покисло, жуто и мало / Што је крај орла једном заспало“. Али, „Пиле“ је ламент. Меланхолична ода судбини. Песма за плакање, не за клање.

„Кукавица“ је, пак, стављена у службу галактичке пизме једног талентованог елитисте, у коме се кондензовало једино дно ка коме Србија граби. Та сцена, вешто режирана као слика српског зла, илуструје истовремено снагу и беду аутошовинизма умотаног у суочавање за српским злом.

Нисам сигуран да  постоји још нека земља чији пут у будућност иде преко минског поља аутошовинизма. То је један од разлога зашто овде многи воле да верују да је мој појам будаласт и да појава коју описује не постоји. Да би нешто стварно постојало само овде, потребно је да се сложи много овде – и тако је настао аутошовинизам.

Има код Цеце само једна реч која би, да је жив, могла да узнемири Анту Павелића – Београд. Зато, када позајмљују српску душу, када је крадуцкају да би попунили онтолошку празнину, Хрвати не морају много да бирају. Могу да узму топлу Зеру, могу да чују „велечасни“ у њеном „време касни“, али могу да узму и Цецу – оно што најбоље вози Балканце у њима; што најнежније милује и најлепше храни Оријент у хрватском позападњаченом бићу без душе.

Усташе су ипак, чини ми се, завршиле са оним што су имале против нас; аутошовинисти су тек почели. Баш као и усташе – као људи који су одбацили душу.

РЕСЕТОВАЊЕ МОЗГА: Душа је одличан амортизер. Зато Срби и када падну много ниско не могу превише да се угрувају. Нажалост, наше елите – и Латинкини и Ломпарови, не знам који више – гаде се мало чега као наше душе. Ови први би да из нас ишчупају све српско, па и душу; ови други би да нам изваде само душу.

Зашто је то немогућа мисија? Зашто Срби не могу да постану народ без душе? Зашто поносни Срби не могу да постану православни „Хрвати“? Зашто Србија не може да постане Хрватска? Зашто не може да постане друга балканска пустиња душе?

Србија не може да иде хрватским путем „у Европу“. Хрватској већ више од сто година са Запада стиже само добро. Србији је током претходних век и по, са изузетком бугарских зулума, зло стизало само са Запада. Запад је брижна хрватска мајка; Србији је Запад непријатељ. Хрвати не морају ништа да забораве да би на Западу видели добро, Срби морају да ресетују мозак да би могли да забораве зло. Наша историја чува нашу душу.

Нисам сигуран да Србија може да се угура у Запад ни (гео)политички, а камоли онако како су ту учинили Хрвати. За разлику од Хрватске, у Србији се нормативно насиље „европеизације“ не схвата ни као мање зло, а камоли као нешто што је пожељно и добро.

Хрватске елите су могле да се ослоне на Ватикан како би хрватске масе пребациле на Запад. У Србији нема јединства елита и маса, какво је погодовало извлачењу Хрватске из Балкана. У Хрватској се Запад не своди на магнетизам богатства и моћи, у Хрватској се Запад воли. У Србији га је тешко не мрзети. Србији Запад није чак ни оно што је Хрватској Србија. Он је нама нешто много горе од тога. Запад је наш највећи усуд.

Зато некадашња „Друга Србија“ – данас случајни Срби, поносни што су презрели своју душу – на власт може да дође само на туђој грбачи.  Неспособност да се суоче са собом, не толико са Србијом и Западом, главни је извор њихове буке и беса. Зато за тај српски удес нема лека.

Испод њега су скривени одговори на серију једноставних „зашто“: Зашто је Вучић –  који не би могао да постане оно што јесте да претходно није био велики националиста, да није волео Војислава Шешеља онолико колико је касније заволео Макса Вебера – нешто најбоље што је могло да им се деси? Зашто је заслужио да му се грађанисти клањају и, у знак захвалности, да клекну сваки пут када прођу поред зграде председништва Србије?

НАЈБОЉИ НЕПРИЈАТЕЉИ ИЛИ НЕЗАХВАЛНИ САВЕЗНИЦИ: Латинкини против дома спремни елитисти јесу постали грађански „Хрвати“, али Србија није Хрватска. То је важан, не и једини, разлог зашто Ломпар предводи за дом неспремне, зашто нема ни „пасивног отпора“ на који је позвао. Такав отпор не иде из душе – он полази од демократије. Креће из Ломпаровог православног али позападњаченог сопства, не из реално постојећег српства, дубоке културе – сличније турској него руској или аустријској, много ближе иранској него шведској – мимо које не може да постоји никакво српско становиште. Полази од скупе доситејевске илузије да се наше сопство може очистити од „отоманског глиба“, који се није, како верује Синиша Ковачевић, залепио само за наше ципеле већи и за нашу душу. Блато је српска колевка.

Вучић је једини српски путовођа, једини помена вредан политички актер, који је данас на ти са Србима и српством – и зато он не може да падне. Он може само да сруши самог себе.

Нажалост, наше елите нису суштински наше – не само оне које не крију презир већ ни оне које се куну у српство. Ми смо ниско, а оне нису толико изнад колико су се још више подигле. Оне су летеле док смо падали. Не знам кога су тиме више обрадовале. Александра Вучића или америчког амбасадора? Не знам ни шта више воле два господара наше стварности, један, кога покреће амбиција, и други, који остварује визију. Мокру гору или Врачар?

Чини ми се да су Вучићу дражи његови најбољи непријатељи него незахвални савезници. Нажалост, само је он спреман за Србију – што много више говори о њима него у њему. Посебно о онима који, као Синиша Ковачевић, верују да  је „Србија постала респектабилна када се отворила ка Европи“. Нажалост, тада су српске елите почеле да се затварају; да одлазе од Србије, ка себи или ка Западу. Не чуди да је наш „дом“ остао сам са Александром Вучићем. Зато, и после дванаест година, наставља да важи – куд он ту и сви ми.

Зоран Ћирјаковић

ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА

„Колонијализам“ је постао једна од најјефтинијих српских речи, флоскула којом воли да се фрља наша десна елита, која је до ногу потучена у културном рату па је кренула да крцка синекуре, цвилка код „руских“ Кркобабићки и лаје на звезде, уместо да покуша да се некако споји са реално постојећом Србијом, коју је презрела и проклела. „Модерност“ је, пак, постала српска реч која је, чини ми се, скупа скоро колико „Косово“ и „Европа“, две најскупље српске реч.

Заједно са „колонијализмом“ и „модерношћу“, две моћне и пластичне колико и саморазумљиве и отрцане речи – прве, која је овде име непостојећег, намаштаног стања и друге, која садржи кључ српске стварности и одраз српске различитости – наше елите су украле полазну тачку наше политике и укинуле могућност да она пође од стања нашег друштва, од онога шта смо, где смо и на чему смо. Тужна судбина речи „колонијализам“ и, још тужнија, „модерности“, илуструју невеселу судбину Србије, земље коју се њене елите осудиле да плута у мору њихових илузија и заблуда, зачињеном нарцисоидношћу и засићеном самопорицањем.

ДОСИТЕЈ, ИМЕ КОЛОНИЈАЛНЕ ЖУДЊЕ: „Колонијализам“ је овде изговор понижених суверениста за ћорсокак у који су Србију, заједничким снагама, угурали леви и десни баштиници илузија Доситеја Обрадовића, хабзбуршког Србина који је Србију осудио на самопорицање и мимикрију која подсећа на колонијалну. (Анти)колонијални дискурс овде није чедо османске владавине, која, иначе, није ни била колонијална. 

Окупација, колико год да је дугачка и окрутна, и колонијализам нису синоними, као што ни земља која никада није била колонијализована не може бити (пост)колонија. Такође, сва царства односно империје не можемо посматрати као империјалистичке, што је појам који, као и колонијализам, смисао добија у контексту модернизацијских и глобализацијских процеса, које су покренули и водили западни актери. Нажалост, сви поменути појмови, који данас углавном имају негативне конотације, бивају растезани у прошлост или будућност на, неретко сумњиве или спорне, инструменталне начине, који подривају њихову какву-такву смисленост и конзистентност. Колико су појмови тешко ухватљиви, а околности често јако сложене и противречне, сведочи и чињеница да су многи аутори изабралаи, као најсмисленији, појам полу-колонија када говоре о британској управи у Египту у периоду када је формално-правно био османски, а неки би рекли и псеудонезависан али окупиран од стране Британаца.

И „менталитет“ овдашњих елита, који личи на колонијални па има смисла говорити о колонијалном менталитету, креће од Доситеја Обрадовића – чија мисао не да није била обојена наслеђем, по многима, вишевековног османског „колонијализма“ већ је била заснована на протеривању и стигматизовању свега оријенталног што су нам Османлије даривале. Кајмак, бурек, сарма, ћевапчићи и скоро све другог што волимо да једемо, срећом, није страдало у културално слепој, доситејевској, хабзбуршкој деосманизацији, која је у Србији временом мутирала у два самопорицања и завршила у култури аутошовинизма.

Доситеј Обрадовић је утемељитељ, гуру и отац, име и презиме свега што у Србији мирише на колонијализам, као и безумне, преписивачке модернизације, чији резултати фрустрирају наше завађене елите. Чини се неутажива, жеђ за колонијализмом у Србији неодвојива је од схватања да Србија може да се модернизује слепо копирајући западну мустру. Тачније, да мора да буде западна, што је немогуће, да би била модерна, што одавно јесте.

Не знам како ће то да процесира мокрогорски политбиро културно деконтаминираног српског национализма, тај колективни антиполитички зомби који се одјавио из Србије, али овде је оријентално или једно од обележја супротстављања неоколонијализму или маска коју преко недемократског и нежељеног, аутоколонијалнг покоравању Бриселу навлаче они актери који желе да прикрију или посрбе своју ружну агенду.  Да одмах одговорим на заблуде и злурадост лакомислених. „Неоколонијализам“ и „аутоколонијализам“ нису обележја колонијализма – већ два феномена које се јављају пошто је колонијализам нестао.

Два „колонијализма“ са префиксом изражавају два начина како бива компензовано непостојање колонијализма у условима када различити актери очекују корист од  односа који у неким својим аспектима подсећају на колонијалне и зато желе успостављање таквих односа. Док неоколонијализам настаје шездесетих, као последица западног жала за тек преминулим колонијализмом, аутоколонијализам је препознат три деценије касније, на простору бившег Совјетског савеза, где настаје као последица жудње за силом-заштитницом, била то Русија или „колективни Запад“, праћене свешћу да заштита има цену, која се не плаћа само, мање или више добровољним, предавањем дела суверенитета Москви односно Бриселу.

МАШАЛА: Колонијализам је, као и национализам, једно од темељних обележја модерности. Једноставно, без колонијализма и национализма не би било модерности, која је настала на Западу али је временом постала прво истински глобално стање. Оно што излуђује српске елитисте, модерност је упоредо са распростирањем плурализована – па смо, уместо једне, оригиналне, западне модерности добили мноштво самосвојних, алтернативних модерности, од којих се једна сместила у Србији и кондензовала у лику и делу неуморне Јелене Карлеуше колико и намргођене Дубравке Стојановић.

Карлеуша је овог августа отпевала своју, инклузивну, за све три вере и неверу, свебалкански модерну обраду неолибералног вјерују и потврдила да у Србији немамо „уље на води“, како тврди дадиља српског аутошовинизма, већ необуздану вољу за животом, нашу а светску животну воду са никада довољно ескапистичког „шећера“: „Позирам, позирам / Лепа сам позирам / Машала / Собом се дрогирам / Лепа сам позирам /  Машала / Насловна страна за Вог / Ја сијам то дао ми Бог“. Штавише, верујем да су нашим отуђеним елитама, мокрогорским православцима колико и врачарским атеистима, данас неопходне две врсте културне деконтаминације. Прва, сат дневно насамо са Јелениним хитовима. Могу да бирају шта им је ушима милије – „Алфа“ или „Омега“, па им онда пуштати оно што нису изабрали. Друга, месец дана у Киншаси. Буџет, раскошан, 100 долара дневно, плус бесплатно чишћење амеба по повратку, ако нису затварали уста док су прали косу.

„Модерност“ је много подмуклија и сложенија реч од „колонијализма“ – који је створио, али је, ослоњена на ослобођени, зрели капитализам, модерност постала самоодржива. Колонијализам одавно није потребан модерности, која је, као и развијеност, недовршено стање, нешто чега никада није доста, мада је колонијализам одржаван једно време пошто му је цена постала превелика а рок трајања истекао. Невоље са модерношћу Србије ћу оставити за неки наредни текст. То је много комплекснија и важнија тема од илузија о Србији као „колонији“, које су више симптом ружног исхода него помена вредан обликотворни чинилац стања у коме је Србија.

За разлику од деструктивног бунцања о Србији као не-модерној или анти-модерној, илузија о Србији као „колонији“ је само паралишућа, али то не значи да је бенигна. Та илузија је све популарнија и на путу је да постане одомаћена. Иако много не заостају Миша Ђурковић и Мило Ломпар, њен главни заговорник је Слободан Антонић, један од најплоднијих српских умова, мислилац који је, често полазећи баш од искустава некадашњих ваневропских колонија (Запада), дао не само оригиналан већ и немерљив допринос разумевању постпетооктобарске Србије и перверзија којима је обележена. Уколико се одлучи да направи (пун) искорак из „налик колонијалном“ у „колонијално“ у Србији биће то јако лош интерпретативни гест, сазнајни корак назад.

До сада, Антонић се кретао само од својих илузија, много мањих од оних које сам сам имао, мада занимљиво ми је да је једна од већих везана баш за питање модернизације, тачније за везу између демократије и (праве) модерности на просторима где она касни, коју је сугерисао 2003. године. Надам се да сада неће отићи у супротну крајност. Примена постколонијалне и сродних теорија на Балкану уме да буде корисна, али је јако клизава. Не би било добро да крене путем Сање Лазаревић Радак, коју цитира, и побрка српство са постколонијалношћу, мусаву стварност са ружним репрезентацијама или (наш) поунутрашњени, слатки Оријент са ружним (западним) оријентализмом. Ако се не чува, уме ту балкански човек и мозак да поломи. А Србија одавно нема продуктивнијег и драгоценијег од Антонићевог.

КОЛОНИЈАЛИЗАМ НА ПЈЕНУ ОД МОРА: Брине ме и утицај Мила Ломпара, српског „Салијерија“, амбициозног интелектуалца јако моћног али јаловог ума, који је каријеру направио серијски „позајмљујући“ и рециклирајући не само туђе идеје већ и целе људе, великане као што је Милош Црњански, српски „Моцарт“. Надам се да је Антонић, и сам однедавно опијен мокрогорским ваздухом, остао свестан да је идејно и идеотворно анти-Ломпар; да је, као човек оригиналне мисли, супротност естрадног интелектуалца који је постао део стандардне летње туристичке понуде, будвански филозоф „на пјену од мора“ и, са егом већим од Ловћена и амбицијом учесника „Задруге 6“, Вучићев најкориснији идиот.

Оно што ме плаши је да ли је Антонић пригрлио Ломпарову јефтину реплику, „Искуство нам је колонијално“, на најцитиранију реченицу Радомира Константиновића – „Искуство нам је паланачко“. За разлику од идеолога српског аутошовинизма, који је изрекао тврдњу која је тачна али је „паланку“ сместио у фалсификовани, нацифилни рам, безидејни мокрогорски путовођа другог српског самопорицања је промашио и мету и контекст. Искуство нам је другачије европско, дакле (и) „паланачко“, али наша искуства су колонијална само ако смо их, на пример, стицали у Стенливилу, Горњој Волти или Тангањики – што би, у Ломпаровом случају, ако није био у Анголи или Мозамбику, значило да их је стекао пре него што је зачет.

Обесхрабрује и чињеница да је Антонић у тексту „Србија као колонија“ – који је на крају наслова морао да има знак питања – цитирао будаласту тврдњу да је Србија мултиколонија, колонија „не само САД и ЕУ, већ и Русије и Кине“, Јова Бакића, још једног естрадног мегаинтелектуалца. Овај став првог српског левичара-тријатералца, јуродивог „Ломпара“ за некрштене и раскрштене, требало би или да буде цитиран као мега будалаштина или третиран као, ако вам, којим случајем, падне на памет да тај ментални курцшлус узмете као аргумент у прилог тезе коју развијате, упозорење да вам је мисао негде залутала, да сте се изгубили и отишли толико далеко од колонијализма да се он више ни не види.

Верујем да је данас једно од важнијих питања, можда кључно: Како је Србија постала оваква каква је иако није колонија (Запада) нити је икада била колонизована (од стране Запада)? Погрешна тврдња да Србија јесте колонија нас удаљује од одговора на то јако непријатно, болно питање, које може бити формулисано и као: Како је Србија, чије искуство није колонијално, постала земља чија унутрашња политичка и друштвена динамика има обележја која су карактеристична за земље чије искуство јесте колонијално?

ИЗГУБЉЕНИ У КОЛОНИЈАЛИЗМИМА: „Колонија Србија“, и „колонијализам“ као одредница српског положаја, овде не могу да прођу као метафоре из истих разлога из којих не пролазе „дивљаци“ „звери српске“ и „православни талибани“. „Колонија“, „колонијализам“, „дивљаци“, „звери“ и „талибани“ су заокружени појмови који не остављају простор за тумачење и не садрже амбиваленцију. Њихов садржај је јасан и једнозначан. У њих су урезане асоцијације које буде и конотације које носе. Оне, тако употребљене, не преносе већ дају значење.

„Колонијализам“, као и придев „колонијално“, појам је који, верујем, данас може легитимно – што значи без непримереног и неодговорног растезања значења – да се искористи на шест начина. И ту као квалификована, помоћна или сведена одредница, односно одраз чињенице да однос који смо уз помоћ ње именовали по нечему асоцира на аспекте колонијалног.

Прва легитимна изведеница из „колонијализма“ јесте перспектива неоколонијализма, која је универзално валидна. Једноставно, (скоро) све незападне земље суочене су са западним неоколонијализмом, који је заменио прескупи, непрактични и/или морално неодбрањиви западни колонијализам. На неоколонијализам ћу се вратити мало касније.

Други је везан за појам „колонијализма ума“, који је, такође, валидан свуда ван Запада. Западни канон је једини живи канон и зато чак и свака критика Запада мора да пође од њега. То важи и онда када је јако моћна, иновативна и илуминативна, када долази од најоригиналнијих незападних аутора, од којих су, верујем, најистакнутији Дипеш Чакрабарти, Гајатри Чакраворти Спивак и Ашиле Мбембе – где је њихов дуг Грамшију, И. П Томпсону, Дериди односно Фукоу огроман (и нескривен). Нажалост, немогуће је деколонизовати ум и све што је изводиво, а ни то није нимало лако, јесте суочити се са његовом колонизованошћу. Што овде значи, између осталог, усвојити свест да су појмови којима описујемо и вреднујемо стање у Србији по себи мањкави и неодговарајући и да зато, чак и када нам говоре много, још више скривају и изобличују; по правилу чине да делује ружније и тужније.

Друге две одреднице које садрже појам „колонијализам“ могу се примењивати локално, у специфичним случајевима, мада њихова релевантност није ограничена. Унутрашњи колонијализам је, на пример, појам који је често коришћен у Етиопији – иначе, једној од ретких афричких држава која никада није била колонија – да опише доминацију једне од заједница/ народа/ племена, мада мислим да се и ту редовно злоупотребљава, из разлога и на начине у које овде немам простора да улазим, како би се утицало на западне актере да се снажније мешају у унутрашње односе. Наравно, то није случај само у Етиопији.

Такође је коришћен како би био описан однос према маргинализованим заједницама у Индији, не само на Андаманским и Никобарским острвима, као и у неким другим земљама у сличним околностима, обележеним огромном асиметријом моћи која је упарена са географском изолацијом. Јако обазриво и скрупулозно, као метафора, помоћна алатка, чини ми се да одредница „унутрашњи колонијализам“ може бити од помоћи за разумевање односа, данас две, српске „мисионарске интелигенције“ према (обичном) народу и његовој вољи. Мокрогорски и врачарски власници цивилизованости, знања и врлине би не само да нас „цивилизују“ већ и да нас „колонизују“ – да буду истовремено наши дресери и арбитри наше еволуције. Као Белгијаци некада у Конгу. Наравно, не верујем да би, већина, секла шаке. Свака метафора има своја ограничења. Мада, овде постоје Светислав Басара, Наташа Говедарица и Драган Бурсаћ, па човек не може да буде превелики песимиста.

Коначно, за нас најзначајнија, четврта одредница која садржи реч „колонијализам“ јесте аутоколонијализам. Реч је о свесној жељи да једна земља, тачније, обично је реч о елити или једном делу елите, добровољно уступи део суверенитета некој метрополи, која не мора да буде западна, у замену за неку корист – која може бити безбедносна, материјална, чак и идентитетска. Ова одредница је толико корисна и илуминативна да би, ако би је доследно примењивали, и покушали да избегнемо западноцентричност, уочили би да најснажнији отпор аутоколонијализму који део српског суверенитета нуди Бриселу долази од актера који га нуде Москви. Важна одредница српске политике, пре почетка рата у Украјини, који је ресетовао ток европске историје, била је – сукоб аутоколонијализама.

Оно што аутоколонијализам чини суштински различитим од колонијализма – јесте добровољност, чињеници да принуда, по правилу, мада и ту има неких изузетака, не само на простору бившег Совјетског савеза, не долази од стране метрополе којој се нуди део суверенитета. У том смислу, рат у Украјини можемо посматрати и као последицу историјског пораза унутрашњих снага које су аутоколонијалну жудњу везивале за Москву. Нажалост, бојим се да је украјински рат на путу да обесмисли исти облик аутоколонијалне жудње у Србији.

Највише спорна али неодољива изведеница из координата колонијалног стања, јесте колонијални менталитет. И ту се поставља питање свих питања када је реч о коришћењу појма колонијализам и одреднице колонијални у Србији: Како је овде могло да се појави – међу елитом, међу начитанима, хронично истуширанима, фул писменима и блиставо свезубима – нешто налик колонијалном менталитету, који, по себи, настаје као интернализовани резултат колонијализма? Шта је то у бићу српске елите, интелектуалној традицији, саморазумевању, књигама које су читале, њеном баш културном „културном обрасцу“… што је омогућило да колонијални менталитет овде настане без колонијализма. Или, да парафразирам Фелу Кутија – нигеријског генија, једног од мојих узора, који је имао снаге да порекне своју самопорекнутост – који је колонијални менталитет везао за људе које су њихови колонијални господари ослободили ропства, али који сами себе не желе да ослободе ропства: Како се и зашто колонијални менталитет у Србији јавља код људи који никада нису били робови Запада? Како смо од никад робом стигли до увек робом Запада?

Најновији, хомоколонијализам, појам уведен пре девет година, изузетно је значајан за разумевање како механизама неоколонијалног потчињавања Србије тако и локалне инструментализације и апропријације неоколонијалних императива од стране власти како би она ојачала своју позицију и оснажила оспоравани легитимитет. Треба истаћи да се хомоколонијализам ослања на једну важну одлику колонијализма, коју други облици савременог, постколонијалног покоравања или не садрже или она има секундарну улогу. Наиме, хомоколконијалне норме бивају отворено промовисане као нови стандарди „цивилизованости“, најновија у серији ауторизација, тестова човечности, модерности и/или нормалности које незападна друштва треба да прођу. Зато хомоколонијализам није само потчињавајући већ намеће радикулну промену друштвених односа у државама-метама, као што је Србија, што се јасно види на примеру такозваних Парада поноса, које су, уз укључивање хомократа у врхове власти и промену схватања брака, главна хомоколонијални заповест.

Поред ових шест, постоје још бар два, верујем непримерена, начина како бива коришћена одредница „колонијализам“ – у свету без колонијализма. Први, за нас јако важан, везан је чињеницу да је српска „управа“ на Косову, често и релативно успешно, уоквиравана као „колонијална“. Други, чини ми се подједнако споран, везан је за ревизију незападних историја, њихово, понекад опсесивно, самеравање са западном, и огледа се у уоквиравању османске и хабазбуршке владавине на Балкану као колонијалне. Мада, и ту је могуће направити неке корисне и важне паралеле са учинком прекоморског, класичног западног колонијализма. У том контексту, корисно је сетити се и да је британска владавина у Ирској била третирана као колонијална на начине који су инспиративни и занимљиви.

Не чуди ме да има много оних који су у Србији изгубљени у „колонијализмима“, али ме плаши број интелектуалаца који се фрљају са „колонијализмом“. Посебно када је реч о онима који, када им у контексту Србије поменете Африку или Азију, почну да вас бомбардују дисквалификацијама које обично крећу од „ми смо у Европи“ или „треба ваљда да се угледамо на успешне“. (Што, иначе, одаје склоност веровању или да је богатство прелазно, као грип и „болест пољупца“, или, још глупљем, да ће човек који имитира богате и сам постати богат.) Нажалост, знање о колонијализму је постала обрнуто пропорционално склоности да буде коришћен појам колонијализам. Чини ми се да су многи новокомпоновани антиколонијалисти вођени веровањем да знају шта је колонијализам када га виде. Зато ме не чуди ме да га у Србији виде свуда где погледају.

ИСКУСТВО НАМ ЈЕ ИМИТАТОРСКО: Непримерено растезање појма „колонијализам“, које чини да он много више замагљује него што објашњава, присутно је и у Африци, где је искуство скоро свих држава колонијално. Мит о недовршеној деколонизацији игра исту улогу као овде мит о Србији као колонији. Он не подразумева само бег од стварности,  већ и одбијање одговорности. Он самопроглашеном антиколонијалисти или деколонијалисти шапуће оно што жели да чује: Нисам поражен ја. Нису моји непријатељи савладали моје велике идеје и родољубиве визије. Поразио ме колонијализам. Невин сам. Неокаљан сам.

Неприхватање чињенице да је колонијализам у афричким земљама завршен проглашењем независности, да је деколонизација обављена, иако младе државе немају пуну контролу над својим судбинама, чини да, како пише Олуфеми Таиво, велики подсахарски интелектуалац, који ме подсећа на Јована Скерлића, што значи да ми се његове идеје углавном гаде али да се дивим његовом мозгу, „ако проширимо његове параметре изван овога, ми јуримо сенке и погрешно идентификујемо узрочност“.

Када стање у коме сте сами прогласите за „колонијално“, онда сте на путу да га одомаћите, да почнете да живите у свету сенки пре него што одговорите на питање ко вас је колонизовао, где се овде појављује плеоназам „колективни  Запад“. Као и у Подсахарској Африци, деколонизација Србије тако постаје замислива али, у суштини, немогућа. Може се рећи да неоколонијализам јесте српска судбина, али та тврдња не укида нашу одговорност, централну улогу коју у одржавању неоколонијалног односа имају српска саучесништва, била освешћена или не. Колонијализам, пак, подразумева давање амнестије злу самопоништавања и двовековног окивања српског друштва туђим, западним. Оно креће од Доситеја, који, тада стидљиво и обазриво, изговара „востани из мрака“ али, у стварности, командује „востани из себе“, да би се, негде код Скерлића, то велико српско зло поцепало и удвојило.

Када разапнете опну колонијализма над својом јаловошћу, својим неуспесима и својим заблудама, онда сте се, бојим се, у најбољем случају, одјавили из српске политике, или сте, као Мило Ломпар, постали самоправедни шраф у антиполитичкој машини којом управља Запад. При томе, нису ти неухватљиви, колективни „колонијалисти“ писали Устав „Србије колоније“ – да на тренутак пристанемо на будаласту тврдњу да су праве колоније, дакле оне које нису нестале тако што су се њихови белачки досељеници отцепили од метропола које су их послале да их колонизују, имале уставе – већ је том, ваљда ванвременском и неисторијском „колонијализму“, који нема почетак и који не може имати крај, Устав подарио Војислав Коштуница и јато данашњих, новокомпованих „антиколонијалиста“, којима је тада био окружен.

При томе, главни проблем тог несрећног Устава нису ставке које се не поштују већ оне које се поштују. (Када сахрањујемо ћирилицу, господине Коштуница? Хоћемо ли и српску заставу, о истом трошку?) Мада, трудим се да не помињем његов највећи проблем – илузију да у колективистичкој „култури бруке и части“ решавање кључних, најважнијих историјских и идентитетски питање можете ставити у руке закона, једине реално постојеће, западнолике демократије и других производа „индивидуалистичке културе кривице“, које су овде, сем када их се дохвате етички неомеђени, страна тела. Нажалост, када сте окружени хипнотисанима, нарочито када су највише хипнотисани они који су паметнији и ученији од вас, знање и смела, одговорна мисао бивају уоквирени као синдром лудила. Није српски говорити – ако истовремено не клечите или пред западним идејама и вредностима или пред свиме што је западно. Није ни здраво.

Нажалост, искуство нам је имитаторско – не колонијално. Постати имитатор, без да сте колонизовани и у околностима какве постоје у Србији, чини да, верујем, не би био непристојан неко ко би рекао – искуство наше елите је имбецилно.

УПОТРЕБА КОЛОНИЈАЛИЗМА: Незахвално је судити о намерама, али чини ми се да су главне чари убацивања појма „колонијално“ у тумачење стања Србије у томе што он прикрива колико је све овде не-колонијално, што не мора да буде освешћено. Другим речима, у Србији није реч само о формалним разлозима, колико год да су моћни, зашто је флоскула „колонија Србија“, без знака питања, бесмислена, већ о суштинским – о ономе што прокламација „колонија Србија“ затомљује. Била она свесно нуђена као таква или се – чини ми се баш у Антонићевом случају – јавља случајно, сасвим наивно, као последица, само на први поглед јако малог, исклизнућа из мудро и одговорне обликоване сазнајне матрице, уз помоћ које нам је Антонић до сада обезбедио многе злата вредне увиде и појмове.

Главни проблем са коришћењем појмова као што су „колонијализам“ и „деколонизација“ у савременој Африци јесте што пребацује одговорност на некадашње колонизаторе, бивше метрополе. Наравно, оне ни данас нису невине, далеко од тога, али повици „колонија“, „колонијализам“ и „неуспешна деколонизација“ говоре нешто друго – само оне су криве.

Штавише, главна разлика, коју је истакао још Кваме Нкрумах, јесте да колонијализам подразумева одговорност метрополе за стање у колонијама, док неоколонијализам подразумева да западне силе немају никакву одговорност. Зато је овде, као и у подсахарској Африци, мало оних који вичу „неоколонијализам“; који су спремни да признају да нам нису криви само они на Западу. Сила је њихова, као и „донације“, али је одговорност изнад свега наша. При томе, треба имати у виду да, у суштини, не постоји „неоколонијални статус“ када говоримо о појединим земљама, само ситуација када је неоколонијализам довољан да се обезбеди повиновање вољи Запада - а, између осталог, одбијање санкције Русији илуструје да оно у Србији није потпуно. Далеко од тога.

У Србији је, као и у многим подсахарским земљама, на делу покушај инверзије ове логике – на „колонијализму“ и „колонији Србији“ обично инсистирају актери који желе да скину сваку одговорност са себе и пребаце је на спољне непријатеље, обично на Запад. Зато ме не чуди да баш Мило Ломпар – најбољи непријатељ и неоколонијалног мешетарења у Србији и домаћег аутоколонијализма окренутог ка Бриселу – лаже па каже „искуство нам је колонијално“. 

Ипак, бисер над „колонијалним“ бисерима је тврдња, коју је Ломпар неколико пута изрекао на различите начине, и коју је портал Србин.инфо сажео у наслову „Проф. др Мило Ломпар: Србија је колонија, а Вучић починитељ велеиздаје“. Нажалост, не може и једно и друго - или Србија није „колонија“ или Вучић није „велеиздајник“. Наиме, ако Србија јесте „колонија“, онда је Вучић у њој супротност велеизадјника. Једноставно, ако је Србија колонија, онда би у њој Мило Ломпар био један од кандидата за велеиздајника тог колонијализма. Вучић може бити „велеиздајник“ само ако Србија није колонија. Само у том случају је овде могуће издати. На жалост професора Ломпара, закони логике важе без обзира на величину коефицијента интелигенције.

Миша Ђурковић, ударник фантазије о „Србији колонији“ и манекен десне инкарнације наших поносно колонизованих умова, серијски бунца о „потребама колонизатора“ и „колонизацији српског образовања“, да би измишљање колонијализма и колонијалног система климакс доживело у тврњама „да више неће бити релевантних домаћих субјеката и да ће као у правој колонији све држати странци“ и „да је најозбиљнији посао који је колонијални систем одрадио потпуна деградација положаја професора, наставника и учитеља“. 

Не знам како би Ђурковић протумачио чињеницу да је поредива, можда и гора, дегредација забележена у САД, где ђаци и њихови родитељи све чешће у ресторанима бивају услужени од стране наставника. Можда би од њега сазнали да су марсовци колонизовали Америку. Ако некако заборавимо шта су све у Индији, док је била британска колонија, држали Индијци, што се звало индиректна владавина, остаје да сачекамо да др Ђурковић развије теорију, са примерима, о „правим колонијама“ које нису колонизовали ни Британци, ни Французи, ни Немци, ни Шпанци већ „странци“ - па можда ту сазнамо колико је немачких колонизатора, колико словеначких, колико пољских а колико словачких учествовало у колонизацији Србије и како то да они нису заратили. Само, искуство ми говори да, када неко осети потребу да каже „правим“, онда обично нема ничег правог - па ни колоније.

Рећи да је Србија „колонија“ данас је утеха и изговор поражених – бојим се да се већ може рећи и затртих у  оном кључном, културном рату – просветитељски самопоништених, лајт западнољубаца. Они су се, углавном ситуирани, постројили иза Ломпара и учаурили на Мокрој гори, али имајући у виду колико се ова илузија шири навешћу још разлога  – формалних колико и суштинских. На пример, колонијалне силе, сем Британци у случају Кајбер пролаза (односно Хајберског кланца), што је једини изузетак за који знам, нису плаћале мито колонизованима и куповали њихову потчињеност. Да је Србија колонија Запада, не би нам давали кредите и донације. То нам дају зато што нисмо колонија, а желе да се понашамо као да јесмо.

Данас нема колонија. Не исплати се, беспотребно је и скупо у условима када је западна моћ толико велика и распршена по, и даље, скоро целом свету да јој се чак и Кина, једини стварни изазивач и главни глобални ривал, опире јако обазриво и дозирано. Западна премоћ, иако све мања, и даље је толико велика да се Кина још не усуђује да поврати Тајван, који је неспорно њен. Западна глобална премоћ под капом САД, и даље једином велесилом – што значи силом која је у сваком тренутку, у свим деловима света, у стању да своју моћ пројектује као стварну, кредибилну претњу – укинула је потребу за колонијализмом. Дакле за било директном било индиректном физичком контролом далеких простора. Веровање да ту могу да постоје изузеци, америчком крвљу са залили ратници који не беже од мученичке смрти и верују да нема Бога, ни „леве руке Бога“, до Алаха

Ово ново стање можемо описати помоћу два појма – оба изведена из речи „кололонијално“. Старијег, афроцентричног појма неоколонијализам, где није лако додати нешто смислено дефиницији коју је дао Кваме Накрумах, и новијег, колонијалност, изведеног из необичног, противречног искустава Латинске Америке, који истиче неомеђену колонијалност западне моћи. Мање је коришћен, иако је одличан, јер креће од јако противречног постколонијалног стања у Јужној Америци. Његову специфичност илуструје чињеница да Симон Боливар бива третиран као „ослободилац“ а не изданак једне, виталније гране колонизатора, која је желела да колонизованим просторима влада сама, без надзора две иберијске метрополе. Иначе, њихова, тешко појмљива бруталност дозвољава да реч „дивљаштво“ користимо без наводника када говоримо о људским пословима. Ако баш морамо да говоримо о људима као „зверима“, како нам овде налаже „Пешчаник“, онда се бојим да су ту Португалци без конкуренције. Чак се ни нацисти, сем у Белорусији и Русији, нису купали у крви оних које су касапили.

Колонијализам је био тотализујуће стање. Оно је дозвољавало субверзију и отпор, који је могао бити или оружани (релативно ретко) или суптилан, индиректан и притворан (редовно), али није дозвољавао ово што данас имамо у Србији. Да Србија јесте „к“ од колоније увела би санкције Русији и овде не би постојали руски државни медији, које је Путин предао Вучићу на управљање. Веровање да Путинова Русија – притиснута, заграђена сила, која је решила да се од Запада брани на, и развојно и људски, најскупљи начин – отворено и недвосмислено подржава западног „колонијалног управника“ у Србији, захтев менталну акробатику каквом, за разлику од Слободана Рељића и Мила Ломпара, не владам.

Али, чак и ако Драган Шолак, стварни вођа једине помена вредне, западнољубиве српске опозиције и командант „Протеста против насиља“, успе да скине Александра Вучића с власти, затвори „РТ Балкан“ и „Спутњик“ и уведе санкције Русији, Србија неће постати колонија – већ бисер неоколонијализма, крунски доказ зашто је колонијализам данас непотребан. Земља која се одупрла НАТО-у, предала се зарад могућности да лепше сања о чланству у ЕУ.

ЕВРОПА УВЕК, АУТОКОЛОНИЈАЛИЗАМ САД: У Србији је јако важно истаћи да се о феноменима који вуку на колонијално стање, практично, ни не размишља у земљама где народ дели прозападну оријентацију елита, иако је, по себи, сваки импулс придруживању такозваној Европској унији аутоколонијлни – израз жеље да се добровољно и свесно жртвује део сувернитета зарад очекиване користи. Такав је био и у Словенији и у Румунији, и такав је данас у Црној Гори – где је Мила Ђукановића победила идеја „Европа сад“, на којој је сам јахао неколико деценија.

„Европа сад“ је аутоколонијални слоган од кога није лако наћи ни јаснији ни беднији. „Европа сад“ је сведочанство у Ђукановићевом највећем успеху, о чињеници да је Црногорце, самосвојни народ, који је себе схватао и као приближно Србе и као и Србе, претворио у контру српства – случајно православне Хрвате са албанским менталитетом. Назив „Европа сад“ је одлична илустрација колико су се његови поданици искоренили и самопоништили, у какве идентитетске крпе је претворио чак и многе од оних који га презиру.

Црна Гора, Словенија и Хрватска би, ако применимо логику која каже „колонија Србија“, биле много веће „колоније“ од Србије. Штавише, том логиком у Европи нема државе која није нечија „колонија“ – Беларусија је руска, док је неколико земаља подељено по питању који „колонијализам“ је оптималан. Наравно, једина смислен одредница је аутоколонија. То је била и подела у Србији, све док Запад није оградио Русију (и њене аутоколније) и тако успавао аутоколонијализам који је у Србији окренут ка Москви, укинуо га као политичку снагу – ван мере у којој је и ту аутоколонијалну позицију монополисао Александар Вучић, што је Запад спреман да толерише због снаге његове главне, прозападне оријентације и свести о снази проруског сентимента у Србији.

У суштини, став „колонија Србија“ има ослонац само у емотивном аргументу – ми, већински, не волимо Запад; Запад нам је непријатељ и не желимо да се повинујемо његовој неоколонијалној доминацији. Али, колонијализам није ствар која се јавља у оку посматрача. Главна одлика колонијализма није то да су покоравање и десуверенизација нежељени већ да су наметнути и одржавани директном, опипљивом физичком силом – која је, у време колонијализма, могла да буде капиларна, артеријска или пулсирајућа, изражена у периодичним казненим експедицијама, али увек ту негде, јако близу, у најгорем случајају неколико недеља далеко.

Србија се 1999. године одупрела покоравању силом, али, чак и да није, да је поклекла и капитулирала, не би постала колонија већ би цела била окупирана. Ипак, кровни, ванкосовски циљ НАТО агресије није био ни колонизовање Србије ни окупација целе територије већ демонстрација алтернативе неоколонијалном диктату, која је била прилично успешна. Да није породила хибрис, који је Америку 2003. године одвео у ирачку авантуру, била би то савршена илустрација суштине неоколонијалног стања – НАТО је надваладао одлучног непријатеља без да изгуби једног јединог војника. Кумановски споразум је осигурао оно што Запад није изборио бомбардовањем, а Милошевић је заузврат добио раскошан смоквин лист, Резолуцију 1244.

„КОШТУНИСТАН“: „Коштунистан“ је реч која ми се гади, један од раних производа српског аутошовинизма, у којој је кондензована логика порицања српског другоевропејства. Али, ако неко каже да је Србија „колонија – онда он говори да она јесте „Коштунистан“. Поновићу још једном. Колоније немају уставе, а Коштуничин Устав, који је овде цементирао право на аутошовинизам и утро пут свођењу ћирилице на еквивалент краснописа, декорације јавног простора, јесте ем темељ „колонијалног“ положаја Србије ем је писан унутар ДСС миљеа, из кога су изашли актери који највише воле да говоре о Србији као „колонији“.

Да сумирам, префикси „нео“, који је обезбедио име новог глобалног стања, и „ауто“, који упућује на (не само нашу) немоћ, нису тривијалне квалификације већ централне одреднице. Они упућују на срж стања које мирише на колонијално потчињавање, али које то није. Без њих, као и оних које упућују на стање (елитних) умова и  менталитет (елите), „колонијализам“ овде није толико бесмислен колико антиполитички појам. Посебно ако имамо у виду да је идеолог „отпора“ овом наводном колонијализму мегаинтелектуалац који је, у стварности, Вучићев „агент сератор“. Господин је забранио сваки облик отпора који није јалов, западнољубив и фотељашки. Тиме је „отпор“ свео на спој мокрогорског псеудонационалистичког кефтања и будванске интелектуалне онаније.

Аутоколонијализам, као одустајање од суверенитета, поносни колонијализам ума, као одустајање од мишљења које није каналисано амовима западног, колонијални менталитет, као умирујуће утапање у стадо крава и волова хипнотисаних Бриселом, хомоколонијализам, као израз неутаживе воље за моћ привилегованих квир нарциса, па чак и неоколонијализам, схваћен као њихова сигурна кућа и топли дом – српски су инстикти; аутохтони, мада стално прихрањивани илузијама о западном као универзалном. Они су се развили ван колонијалног стања и без историје колонијализма – њихова централна одредница је да нису колонијални. То је оно што је овде стварно страшно, престрашно и поражавајуће, а не чињенице да толико јако и непријатно миришу на наслеђе колонијализма. Поновићу и овде, верујем, најважније питање: Како је Србија постала оваква – оволико робољубива, да се поново ослоним на Фелу Кутија – а да није колонија, нити је икада била колонијализована? Зашто је толико оних који идеју наше слободе везују за робовање било Бриселу (доминантна мањина) било Москви (оклеветана већина)?

Таква стварност, имам утисак, чедо је Доситеја Обрадовића и чувара његове разорне ватре. Не НАТО пакта, „колективног Запада“, или како се већ то зове у непресушној каријеристичкој дијареји Слободана Рељића, већ две подврсте моћних српских мозгова, које оличавају Иларион Руварац, Слободан Јовановић, Јован Скерлић, Латинка Перовић, Војислав Коштуница… Да не идем интелектуално и идејно много ниско, ка идејном простору на коме царују трећепозивци два сукобљена самопорицања, др Јовица Тркуља, један од, нажалост, заборављених асова „аутошовинистичког становишта“, др Олга Манојловић Пинтар, најлепша „аутошовинисткиња“ у Србији, мада, конкуренција није јака, аутошовинизам још није постао део саморазумевања „лепих људи“, и Маринко М. Вучинић, неуморни културни ратник и „едукатор за Европу“, коме сам доделио тапију на „Сорош антиколонијализам“, једну од бројних постпетооктобарских перверзија.

Слободан Антонић је један од великих српских интелектуалаца које не видим нигде у тој нашој тужној причи, где њен депресивни заплет није везан за мањак памети, напротив, већ за вишак нарцисоидности. Разумем чари Мокре горе – као и буржоаске боемије Врачара, иако још нисам сасвим сигуран где сам више непожељан; код „Димитрија“, где су ме стрељали погледима, или код „Висконтија“, где се, бојим се, не би задржали на погледима – али нећу разумети ако оне Антонића одведе ка наслову „колонија Србија“, без великог знака питања и гомиле ограда у тексту, које снажно сугеришу да није. Ниједан наслов не може бити леп ако је погрешан.

Зоран Ћирјаковић