Tkač

"Nije mi, međutim, lako da zamislim budućnost postgenocidne dece, koja se igraju na ćilimima satkanim od kostiju iz masovnih grobnica, dok im roditelji lažu da je reč o skupocenim persijskim sagovima."
Sabahudin Gruhonjić

Istorija budućnosti ili B92 pre pet godina

Da li ste primetili da više i ne gledate devedesetdvojku, da više ne čujete većinu nekada omiljenih glasova? Pitate li se zašto su danas glavni aduti ove stanice jedan radijski "Kokošinjac", izanđali "Alo, Alo" i telvizijske vesti za koje priloge rade uglavnom netelvizični i neuki izveštači koje verovatno ne bi primili ni na "TV Palmi"? Pitate li se zašto ste 17. marta dok su gorele kuće Srba na Kosovi i džamije u Beogradu i Nišu morali da gledate "ružičasti" kanal ili Bogoljubovu televiziju da bi saznali šta se dešava?
Imali smo pravo da očekujemo puno više od danas velike medijske kuće koja je devedesetih bila simbol neke druge Srbije. Kreativnost, visoki kvalitet i hrabrost ove tada male radio stanice činili su bolju budućnost mogućom. Posle rušenja diktatorskih režima slični mediji u istočnoj Evropi postali su popularna glasila i neki se danas ubrajaju u najuspešnije kompanije u svojim zemljama.
Devedesetdvojka je krenula suprotnim putem. Televizija je danas tek šesta po gledanosti u Srbiji. Najveći krivac za pad ove kuće i jadne rejtinge je Veran Matić, (su)vlasnik i jedan od zaslužnih za njen nekadašnji uspeh. Uz Verana odgovorna je i grupa njegovih najbližih saradnika. Pored Milivoja Čalije, Veranove desne ruke, tu su još kreativni direktor Srđan Anđelić, Iva Ivanišević, koja obavlja dužnosti urednice televizijskog programa i Sanda Savić, direktorka informativnog programa. Ali na njih nije potrebno trošiti reči. Izbor bliskih sradnika i delegiranje odgovornosti predstavlja za svakog ambicioznog poslovnog čoveka najteži deo posla na puto do uspeha. Ova četvorka je u samom vrhu devedesetvojke samo zato što verno sprovodi Matićevu volju.
Veran je jedan izuzetno topao čovek. Posle prvog susreta s njim ne možete izaći iz kancelarije a da ga ne zavolite. Do nedavno su čak i njegovi bivši sardnici bili spremni da vam "otkinu glavu" ako bi izneli makar i reč kritike. Matić je godinama bio njihov prijatelj, idol i iskreno voljeni "dobroćudni meda". Neki ni do danas nisu promenili mišljenje. Drugi su zgađeni onim što se dešava u kući, ali misle da ga ne treba javno kritikovati zbog starog prijateljstva i Veranovih "prvoboračkih zasluga". Treći ćute jer je B92 i dalje dobar poslodavac u srpskoj medijskoj industriji. Četvrti se ne oglašavaju jer misle da svaki "napad" na Verana znači pomoć u ovoj kući omraženoj trojci: Tijaniću, Kariću i Mitroviću. Peti bi već odavno otišli ali nemaju gde.
Prva reakcija jednog Veranovog saradnika kada sam pomenuo temu ovog teksta bilo je pitanje da li ja to namervam da tražim posao kod Karića ili na Pinku. U srpskoj javnosti opsednutom zaverama i strahom od neprijatelja još se nije zapatila ideja - koja je u samom temelju zapadnog prosperiteta - da je javna kritika poželjan sastojak na putu do uspeha. Svoj ogromni ugled devedesetdvojka duguje svojoj hrabroj i beskompromisnoj kritici svega lošeg u verovatno najsramnijem i najnepotrebnijem periodu naše istorije.
Ali kada se radi o kritici svog rada čelnici devedesetvojke su na žalost do grla zaglavljeni u balkanskom blatu. Svaku kritiku kuće doživljavaju kao napad i svako ko je iznosi mora biti jedan plaćeni, frustrirani, zli, povređeni ili sujetni čovek. Oni veruju da su svi oni koji ih krikuju samo instrumenti i trabanti njihovih "neprijatelja". Matićevoj odvojenosti od realnosti doprinosi i u demokratskoj javnosti sveprisutna nespremnost da se na bilo koji način "udari" na "svetu kravu" sa puno starih zasluga kakav je B92. Radio je za vreme Miloševića bio zatvaran četiri puta, a Matić i saradnici su do sada dobili četrnaest uglednih nagrada. Veliki broj ljudi iz novinarske branše i dalje veruje da je Veran čovek kome se ne treba zameriti koliko god da je loše ono što on radi.
Jedan od problema sa Matićem je u tome što on jednostavno ne razume televiziju i što pri tome insistira da u svemu ima poslednju reč. Tu nikakvi instant kursevi o marketingu i strani medijski stručnjaci ne mogu pomoći. Veran je obezbedio luksuznu, dobro opremljenu zgradu, dobio opremu i organizovao par BBC kurseva, pa sada izgleda misli da program može da mu pravi i uređuje bilo ko. Na današnjoj devedesedvojci uticaj i iskorišćenost zaposlenih obrnuto je proporcionaln njihovom koeficijentu inteligencije, talentu i spremnosti da pokažu inicijativu.
Na Veranovu žalost da bi publika gledala jednu stanicu njen program ipak moraju da prave kreativni i bar nečim obdareni ljudi. To, kao što zna svaki gledalac, još uvek ne znači da će taj program biti i dobar. Problem devedesetvojke je u tome što joj program - Matić ga zove "dostojanstveni mejnstrim" (što otprilike treba da znači "dostojanstveni Pink") - nije ni dobar ni gledan.
Matić i dalje ne uspeva da se odlepi od svoje nekada uspešne, ali krajne primitivne poslovne strategije: donacije, donacije i donacije. Iako je u međvremenu otkrio internet, marketing, "piplmetar", fokus grupe i BBC- jeve instruktore rezultata nema. Njegova televizija - izuzimajući sve jadniji informativni i sportski program - ovog leta često nije uspela da tokom dana emituje ni jedan jedini minut programa koji je proizveden u sopstvenoj produkciji.
Iako je radio i dalje slušan, televizija posle već jednogodišnje "pinkizacije" programa u osam uveče ima gledanost poredivu sa gledanošću "ružičaste" televizije u četiri ujutro. I to pošto su konačno svi oni koji su Matiću i Čaliji izgledali ili zvučali "alternativno" ili rasterani ili sasvim marginalizovani. Glavni aduti televizije su ove godine bili Maja Žeželj, bivša Karićeva spikerka, nimalo glamurozna "Luna Lu" i Robert Nemeček, jedan rashodovani čovek Željka Mitrovića.
Stiče se utisak da je Matić program devedesetdvojke zamislio kao mešavinu BBC-ja i jeftinog Pinka začinjenu visokoprofitabilnom, ali dosadno prezentiranom pričom o genocidu i etničkom čišćenju ("Istina, odgovornost, pomirenje"). U ovom medijskom bastardu nema, na primer, mesta za programe o kulturi. Čitajući ispitivanja javnog mjenja i spisak medijskih "meta" marketinških agencija koje ovde zastupaju izdašne uvoznike uložaka, piva i šampona Matić i Čalija su odlučili da svoj program očiste od kulture i tako stanicu učine komercijalnijom.
Pri tome teško je shavatiti kako se može praviti komercijalna televizija ako se u informativnom programu kopira zastarela BBC-jeva škola koja pravi visokokvalitetan, ali krajnje skup, nekomercijalan i sve manje gledan program. Broj BBC-jevih gledalaca stalno opada. Već više od deset posto Britanaca ne gleda ni minut ovog programa nedeljno iako je svako domaćinstvo u Velikoj Britaniji obavezno da izdvaji 116 funti godišnje (preko hiljadu dinara svakog meseca) za BBC. U BBC-jev budžet se svake godine tako slije oko četiri milijarde evra "javnih" para. Ako je želeo da pravi dobar, ali komercijalni i atraktivan televizijski informativni program Veran je morao da se osloni na dinamičnu koncepciju sve gledanijih vesti koje emituju američki CBS i FOX News ili britanski Sky News.
Jedan od uzroka Veranove teško shvatljive neodgovornosti je njegovo ubeđenje da ova kuća, koliko god da je loša, jednostavno ne može da propadne. On s razlogom veruje da će njegov medijski brod pre nego što eventualno potone kupiti neki od srpskih finasijskih giganata, tipa nedavno pominijane Delte. Tu su naravno i druge uspešne kompanije koje verovatno imaju interes da dobro plate za raskošno opremljenu televiziju čiji signal pokriva sve veći deo Srbije. Objašnjenje zašto se Matić ovako odnosi prema budućnosti B92 leži prvenstveno u tome kako je do došao do pune kontrole nad njom.
Verana Matića su zlobnici pogrešno opisivali kao "šabačkog Teda Tarnera". Životni put CNN-ovog dugogodišnjeg gazde nema dodirnih tačaka sa Veranovom biografijom. Pre nego što je Tarner prodao svoje "mezimče" gledanost CNN-a je stalno rasla. Ovde je puno važnija činjenica da je Tarner za razliku od Matića sam zaradio svoje pare. Veran je danas najuspešnija srpska sponzoruša. Verujem da među deset prvih sponzoruša u Srbiji nema ni jedne koja ima velike grudi, blajhanu kosu i silikonske usnice. Većina šampiona u ovom viskoprofitabilnom "sportu" verovatno nije nikada ni posetila dorćolsku "Silikonsku dolinu". Pored Matića u samom vrhu "prve lige" je i grupa šezdesetosmaških kameleona i nešto nostaligične "dece komunizma".
Mislim da biti uspešna sponzoruša predstavlja po sebi dostignuće vredno poštovanja. Ovaj širom sveta poželjan status (na engleskom "gold digger") ne podrazumeva nemoralne ili protivzakonite radnje. Glavni problem sa Matićem nije u tome kako je došao do tuđeg novca za svoju stanicu, čak ni u tome što je kasnije prisvojio veliki deo ove medijske kuće, već u tome šta je uradio sa "svojom" devedesetdvojkom. Da je Matić napravio dobru televiziju vlastoljublje i vešto prikriveno srebroljublje bi mu bili oprošteni. Na žalost ovde se niko, pa ni najglasniji branioci takozvane "druge" ili "evropske" Srbije, nije držao zakona kao pijan plota. U srpskoj ratno-sankcijskoj kleptokratskoj tranziciji Matić verovatno spada u poštenije, i može se bez ironije reći društveno korisne srpske tajkunčiće. A i kako kaže stara poslovica, u devetnaestom veku omiljena među precima današnje američke poslovne elite: "Samo nemojte pitati kao sam zaradio prvi milion."
Mada je pitanje vlasništva najnebitniji deo priče o devedesedvojkinom padu zanimljivo je da je Adam Mihnjik - slavni poljski novinar i urednik sa kojim Matić najviše voli da se poredi - odlučio da ne uzme taj "dozvoljeni" miliončić. On je predao upravljanje kućom u vremenu tranzicije onima koji su bili sposobni da je vode. "Uspeh Gazete je proizvod mojih kolega... koji su uspeli da organizuju moderan uređivački odbor i funkcionalnu kompaniju. Moj doprinos je ograničen na činjenicu da nisam uspeo da sve to uništim", rekao je Mihnjik povodom desetogodišnjce devedesetvojkinog "vršnjaka", GazeteViborče, 1999.godine. (izvor: http://www.freemedia.at/IPIReport2.00/33Michnik.htm) Agora, medijska imperija nastala iz Gazete Viborče, je za samo 12 godine od osnivanja postala jedna je od 20 najvećih kompanija u istočnoj Evropi prvenstveno zato što je Mihnjik, za razliku od Matića, rešio ne bude "gazda" i da Agora ne bude "njegova kompanija".
Samo zahvaljujući čestom i skupom izbornom "političkom marketingu" i donatorskim parama devetesetvojka koje se mnogi od vas verovatno sećaju nije sasvim uništena. Jedan od "preživelih" mi je nedavno rekao da se oseća kao vrsta u izumiranju. U ovoj velikoj kući još ima ovakvih "dinosaurusa" koji su pošteđni u kreativnom čišćenju koje su sproveli najbliži saradnici gazde bez vizije, mašte i - što je možda najneverovatnije - bez hrabrosti. Unutrašnja borba protiv sebe i svojih demona nekad zahteva puno više hrabrosti nego borba protiv Miloševića i njegovog svemoćnog DB-a.
Zbog nedostatka ove hrabrosti kod onih koji od rušenja Miloševića upravljaju javnom i političkom scenom Srbije našoj bedi se danas jedva nazire kraj. Bilo bi dobro da za početak jedan od njih, Veran Matić, nekako proba da poput Mihnjika dobije svoj lični rat i da odbrani devedesetdvojku od sebe kao što je odbranio od Miloševića. Bilo bi loše ako se savim uruši medijska kuća koja je godinama ovde verovatno bila nešto najbliže toliko satanizovanoj "Evropi", odnosno svemu onome čemu većinska Srbija danas konačno stremi. Veranov lični poraz pozdravili bi svi neprijatelji naše budućnosti.