Nekro

Posle prljavih ratova u temelju balkanskih politika ostali su leševi. Imamo stare leševe – srebreničke, dunavske, jasenovačke, iz Račka, iz jama, fočanske, blajburške, sa "križnog puta", iz Batajnice... Kažu da su neki od njih već zastareli – navodno im je istekao politički rok trajanja. Naše nekropolitičare to ne može da zbuni. Dražin grob je večna rezerva – već dvadeset godina čuči na nekropolitičkom horizontu. Pojavili su se i novi aduti – ubijena su dvojica navijača i nekoliko kosovskih Srba. Mada oni su zastareli još za života. To mi je juna 1999. godine u "oslobođenoj" Prištini, pošto smo saznali da su bradati "oslobodioci" ubili dete srpskog policajca, objasnila dopisnica londonskog Independent-a – "ko drugome jamu kopa sam u nju pada".

I u danima kada se ne kopa politika ovde liči na morbidnu pijacu zločina. Leševi su odavno postali stub naših ideologija. Na javnoj sceni su se pojavili i eksperti čije veštine su preduslov za njihovo političko oživljavanje – speleolozi, ronioci, arheolozi, forenzički antropolozi i patolozi. Ulog je ogroman, ciljevi istorijski. Suočavanje sa zločinima i leševima treba da nas utera u Evropu, prosperitet i veću državu, ali i da nas spreči da uđemo u NATO, izgubimo identitet i stvorimo preveliku državu. Leš se koristi kao uberargument koji treba da učini bezvrednim stavove druge strane. Leš služi da sagovorniku oduzme pravo da bude saslušan. Nekrofilni diskurs zato nalaže da lešu kao adutu bude suprotstavljen drugi leš. Što je više leševa, argumenti u našoj perverznoj, nekropolitičkoj areni postaju jači.

Termin "nekropolitika" pozajmio sam od najvećeg kamerunskog istoričara. Ačile Mbembe ga je upotrebio sa drugačijim značenjem, da opiše potčinjavanje života snazi smrti. Ali, ovaj termin odlično opisuje i višedecenijski balkanski rat žrtvama, sve naše politike koje, umesto za rešenjima, tragaju za leševima.

Nekropolitikama su preko potrebni veliki zločini, ako je ikako moguće genocidi – pravi ili izmišljeni. "Nekažnjeni i zanemareni, ratni i genocidni zločini počinjeni nad Srbima od kraja XIX i u XX stoleću doživeli su svoje političko ovaploćenje u unutrašnjem uređenju druge, komunističke Jugoslavije", tvrdi Nikola Samardžić. Jedna beogradska antiratno-profiterska "inicijativa" piše da se u Srebrenici 1995. godine dogodio holokaust. Imam Nezim Halilović Muderis u svojim hutbama govori o jedanaest genocida nad Bošnjacima. Ako se pažljivije pozabavimo argumentima nekih kosovskih aktivista, shvatićemo da oni u stvari tvrde da se broj genocida koji su Srbi izvršili na Kosovu bitno ne razlikuje od broja albanskih žrtava u tim genocidima. Teško je bilo prebrojati genocide koje su u Kosovskoj Mitrovici "škije" izvršile u proleće 1998. godine. I jedan crnogorski mislilac se zabrojao, pa piše o "korpusu etnocida, genocida, pa i holokausta, prije u BiH, Hrvatskoj i na Kosovu, a onda i u Crnoj Gori".

Decenijama su najrazličitije institucije korišćene za instrumentalizaciju žrtava i seljenje zla i njegovih ubilačkih fantazija iz prošlosti u sadašnjost i budućnost. Terali su nas da pređemo u stanje koje je jedan teoretičar alternativnih modernosti nazvao "sadašnja prošlost". Otpor uokviravanju sadašnjosti leševima ovde nosi rizik od karakternog ubistva, optužbe za izdaju ili služenje zločincima, u zavisnosti od toga kom nekropolitičkom ekstremu pokušate da se suprotstavite.

Naše nekropolitike su vitalne. Diskursi holokausta i genocida stalno iznova bivaju kontaminirani i prošireni. Ništa tu nije sveto. Lukrativna "kulturna dekontaminacija" utemeljena je na besprizornoj kontaminaciji i komodifikaciji sećanja na nacističko konačno rešenje. Dekontaminacija mora da traje večno. Njen uspeh ne sme da postane moguć, jer bi značio smrt nekropolitike.

Histerično izmišljanje nacifikacije zamaglilo je granice koje razdvajaju kontaminatore i dekontaminatore. Manihejstvo je njihova zajednička religija, a ambivalencija je njihov najomraženiji neprijatelj. Njihov diskurs nas dehumanizuje. Tera nas da političke ili etničke "Druge" vidimo kao zveri i da se sami osećamo kao pacovi, obeščašćeni objekti prividno očovečene deratizacije. Njih ujedinjuje i mržnja prema individualizaciji krivice i odgovornosti. Mada, deluje mi perverzno da su zločini jedino pitanje po kome neki naši "građanski" fundamentalisti odustaju od svog individualističkog kreda. Još nisam čuo da helsinška dijaspora, koja sve glasnije govori o kolektivnoj krivici i odgovornosti Srba, ikada pominje kolektivnu krivicu/odgovornost "građana Srbije". Tu ne treba zaboraviti ni kolateralnu diskriminaciju Bracike, Frenkija i drugova.

Današnja nacifikacija Srba, kao i nacifikacija Hrvata i Albanaca pre dvadesetak godina, doprinosi stvaranju crno-belih slika, najmoćnijeg oružja nekropolitike. Te slike treba da budu neuništive. Genocidnim namerama i istorijama pripisivani su atributi koji jasno sugerišu njihovu trajnost i nepromenljivost. Slušali smo o neuništivim mentalitetima i genetskim sklonostima. Ništa tu ne sme da bude slučajno. Pisane su i brojne debele istorije planske, viševekovne nacifikacije. Vertikala je jasna – kako krenemo od sveca koji 1284. godine "zavodio devojčice i kaluđerice", onda jula 1995. godine možemo da stignemo samo u Potočare. Šta drugo?

Jedna od mera uspeha nekropolitike je stepen omasovljenja krivice. Krivica je kolektivna, vole da kažu učitelji nekropolitike. Jedan njihov dobar đak je tu ideju 2005. godine izrazio nešto slikovitije:

"...Stara priča govori istinu
Nema niđe dobra u Srbinu
I ja kažem živa je istina
Nema boljeg od mrtvog Srbina."

Ovakve formulacije kolektivne krivice obično postanu široko prihvaćene u pretposlednjoj fazi nekropolitike. Poslednja – na sreću ne i neizbežna stanica u zloćudnom razvoju jedne nekropolitike, je (novi) masovni zločin. Zato naša egzistencija u svetu nekropolitika postoji samo kao hir istorije, mogućnost da protraćimo nešto vremena u životu koji neko, tu negde, blizu nas, shvata kao nezasluženo odsustvo iz masovne grobnice.

A na početku su bile samo reči. Među najviše i najčešće zloupotrebljenim su reči civilizacija, fašizam i patriotizam. (Moj omiljeni London Review of Books smatra da je fašizam po ovom pitanju najverovatnije neprikosnoven). To, naravno, ne znači da ne treba da budemo "civilizovani", da nema fašizma ili da je svaki patriotizam loš. Ipak, novija balkanska istorija nas je naučila da budemo izuzetno sumnjičavi prema svima onima koji uspaljeno viču da se bore protiv fašizma i uplašeni kada naiđemo na one koji se busaju patriotizmom.Civilizacija je političku nevinost izgubila nešto južnije.

Kada se suočite sa podsaharskom Afrikom, reči civilizacija i divljanje, omiljene fraze dehumanizujućeg "antifašizma" naših ustreptalih "Evropejaca", dobijaju novo značenje. U ime civilizacije ubijeno je nekoliko miliona stanovnika većeg od dva Konga. Reč civilizacija, izgovorena u evropocentričnoj jednini, u velikom delu podsaharske Afrike zvuči gore od najgore psovke. Kada zapadni Evropljani nisu znali kako da civilizuju afričke "divljake", oni su ih masovno ubijali – u 20. veku, ne u nekoj "mračnoj" i dalekoj prošlosti. Progres i civilizacija traže žrtvovanje. Britanci su to zvali "moralni napor", što je eufemizam za masovni zločin. I najnemoralniji napor je bio opravdan u borbi za trijumf tri moćna, zapadna "C" – Civilization, Christinaity, Commerce (civilizacija, hrišćanstvo, trgovina), kako je jedan legendarni britanski istraživač definisao ciljeve genocidne (ovde je ta reč primerena) evropske misije južno od Sahare.

Kada Evropljani u podsaharsku Afriku nisu izvozili civilizaciju ili pucali iz Krupovih topova, glavnog oružja prvih modernih genocida, oni su sejali svoju modernost. Tako su ispod Sahare – pored "progresa", "slobode" i nacionalne države, stigle i ideje o jasno izdiferenciranim identitetima. Posledica idejne evropeizacije Afrike je pokolj skoro petine stanovništva Ruande 1994. godine. "Neporecivo je da je genocid u Ruandi smišljen u glavama ljudi sa diplomama evropskih i američkih univerziteta koji su izgleda sa svojih studija poneli ideju o rasnoj čistoći koja je bila strana istoriji njihove zemlje", napisao je direktor afričkog programa Međunarodne krizne grupe.

Srećan sam što Evropljani nisu "evropeizovali" ili pobili sve afričke "divljake". Mada, štrecnem se svaki put kada Jugoslav Ćosić govori o ljudima i izgovori reč divljanje. Njemu je da pomene divljaštvo u programu kao drugima dobar dan. U javnom diskursu, divljaci i pripadajući leksikon smeju da postoje samo u prvom licu jednine. Te ružne reči sugerišu da su neki ljudi u stvari zveri. Zna se šta ljudi rade sa njima – ko ne zna neka poseti "Lovačku kuću" u sklopu Titovog ognjišta na Dedinju.

Problem je što divljanje može da se vrati kao bumerang. Koristeći danas ovu reč da dehumanizujemo ljude nad čijim postupcima se zgražavamo, mi opravdavamo njeno korišćene u budućnosti. Jednog dana neki od onih koje televizija B92 nije uspela da "pripitomi" uz pomoć Jugoslava Ćosića, "Velikog brata" i "Seksa i grada" možda osete gađenje nad zlodelima nekog pripadnika naroda za koji veruju da je kolektivno kriv i reše da se obračunaju sa "divljacima".

Svaki put kada naše nade smeštamo u civilizaciju (u jednini) i evropeizaciju treba da se setimo da je fašizam nastao u idiličnim evropskim gradovima čiji građani ne bacaju otpatke na ulicu, ne pljuju na trotoar i oko kojih sve, pa i Aušvic, savršeno funkcioniše. Fašizam je čist, uglađen i moderan. Najveći zločini izvršeni su u uniformama koje je dizajnirao Hugo Boss. Jevreje u vozove za Aušvic nisu uterivali musavi četnici sa crnim šubarama i kokardama. Čak i oni koji žele da preuveličaju veliko srpsko zlo to obično rade tako što ga evropeizuju. Nagrađivana bošnjačka rediteljka obukla je Mladićeve ratnike u "naci šik", a njihove žrtve smestila je u holivudski nacifikovane vagone. Da nekropolitika ide uz nekroumetnost mnogo pre Jasmile Žbanić pokazali su nam Vuk Drašković i Dobrica Ćosić.

I bez pomoći umetnika nekropolitika je vešta u izazivanju inflacije žrtava i krivaca. Ona je neprijatelj mira, jer polazi od toga da žrtve prethodnih ratova ne smeju da budu uzaludne – leševi treba da budu korisni. Leševi su idealan kamen temeljac svakog državotvornog projekta – velike Srbije, prirodne Albanije, unitarne Bosne, "evropeizacije"... Problem je u tome što želja da se maksimalno iskoristi njihova moć da menjaju granice i međunarodne ugovore može da dovede do novog rata i proizvodnje još leševa.

Krajem osamdesetih na sećanju na Jasenovac izgrađeno je verovanje da "gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje". Srebrenica je danas glavni adut za one koji žele Bosnu bez entiteta ili bez Srba. U senci ubijanja nevinih, streljanja bošnjačkih mladića čije su ruke bile vezane žicom, nastala je bošnjačka nekropolitika koja veruje da može da "poništi genocid", pretvori žrtvu u pobedu i, na kraju, "umaršira u Prijedor i Banja Luku". Ova nekropolitika je već ostavila kolateralne žrtve.

Pre par nedelja slušao sam ispovest Bošnjakinje koja već 14 godina zna u kojoj masovnoj grobnici su tela njenih najmilijih, ali ne može da ih sahrani, jer ta grobnica još nije ekshumirana. Bošnjačke vlasti neće da umanje bol ove Srebreničanke. Njihov cilj je da svake godine obezbede 300 do 500 identifikovanih leševa koji će 11. jula biti sahranjeni u memorijalnom centru u Potočarima. Da bi dinamika ritualizovanog, emocijama nabijenog masovnog ukopa žrtava srpske sramote bila nastavljena, da bi se od srebreničkih žrtava što duže i što više politički profitiralo, neke žene moraju godinama dodatno i nepotrebno da pate.

Jedna srpska nekropolitika pokušava da obavi dve nemoguće misije. Prva je negiranje srpskih zločina u Srebrenica. Druga se svodi na pokušaje posrebreničavanja srpskog stradanje u pretposlednjem (teško je ne zabrojati se) balkanskom ratu. Ali, u ratovima devedesetih jednostavno nije bilo "srpske Srebrenice" – "Srebrenice" u kojoj su Srbi bile žrtve. Počasno mesto u ove dve jalove misija dobija svaka zapadna budala koja je spremna da pomogne u negiranju ružne istine.

Nekropolitika negiranja Srebrenica je počela kao pokušaj sakrivanja leševa. Zato postoje sekundarne i tercijalne masovne grobnice. Ovde se ne radi samo o pokušajima da se zaštite zločinci. Među muškarcima koji su borili i onima koji su vršili zločine nije bilo malo ljudi koji su nekoliko godina ranije krenuli u preventivni rat. Jedna od glavnih poruka rane faze Miloševićeve vladavine bilo je "nikad više". Prvo su tražili da se setimo Jasenovca i Jadovna i prebrojimo "naše" leševe.

Nisam pomenuo Jasenovac i Jadovno da bi lešom "izbijao" leš. Srebrenica nosi mnogo uznemirujućih i zanemarivanih lekcija, ali jedna mi deluje posebno zapostavljeno. Srebrenica je i priča o tome kako moralni i humanistički imperativ "nikad više" može da se transformiše u sramno i zločinačko "još jednom". Jasenovac i Srebrenica se sudaraju u realnom svetu koji je natopljen krvlju istorije i verovanjima velikog broja običnih građana u kolektivnu krivicu drugih. Pokušaću ovde da stanem na tanak led i da pri tome ne potonem u provaliju u kojoj čame oni koji su relativizovali ili negirali masovne zločine.

Da bi plemenito "nikad više" bilo i sasvim bezopasno, da ne bi bilo pogrešno shvaćeno na prostorima na kojima caruje nekropolitika, ono mora biti, ne samo izgovoreno, već i shvaćeno bez kvalifikacija. U ovdašnjim mozgovima, po pravilu, čuči i jedno "nas". Ovde se "nikad više" prečesto razume kao "nikad više nas" ili "nikad više nama" – neke lekcije Holokausta nisu onoliko korisne i bezopasne koliko izgledaju na prvi pogled. Zato na prostorima na kojima vladaju etničke i multietničke nekropolitike može da se desi da krenemo od plemenitih ideja istine i suočavanja sa prošlošću i završimo u preventivnom (i genocidnom) "još jednom". (Logika je: 'ovca samo jednom ide na klanje', da mi nismo njih, genocid bi se nama desio još jednom...) Zato se u priči o genocidu u Srebrenici, pored užasa, zločina i sramote, krije i izuzetno opasno naličje suočavanja o kome nam metastazirana kultura političke korektnosti zabranjuje da govorimo.

Nekropolitika zahteva stalni angažman i žrtvovanje. Njene kriptokomunističke babice su naučile da sve borbe, naročito ideološke, moraju biti neprestane. Nekropolitika nam, nekada jasnije, nekada uvijenije, sugeriše da ne možemo govoriti o miru, jer postoje samo rat, pre rata i posle rata. Ona egzistira u skučenom, osporenom prostoru u kome je pobeda nemoguća, a poraz je uvek privremen.

Da bi žrtve postale vojnici buduće pobede, leševi moraju prvo postati leševi civila. Zločin – Račak je tu najbolji primer, mora biti "nad civilima". Nekropolitika od (para)vojnika pravi civile. Civili nisu jedine žrtve ratnih zločina. Zločini mogu biti izvršeni i nad vojnicima i zarobljenicima. Ali, što su žrtve nevinije i civilnije to su korisnije. Račak nam pokazuje koliko se nekropolitika isplati – ne znam da li je ikada ranije neka zajednica dobila državu u zamenu za 45 žrtava. Šta god mislili o najmlađoj balkanskoj zemlji, za našu zajedničku budućnost leševi iz Račka su opasni zato što predstavljaju svedočanstvo o veličini nekromoći, o državotvornom potencijalu leševa koji hrani svaku nekropolitiku.

Nude nam se i nekroaktivizam i nekrozabava. Svuda postoji neko ko pokušava da nas natera da odaberemo "naše" leševe i tako se naoružamo za izlazak u arenu. Nekropolitika zbunjuje i izluđuje. Francuski leš kojim su nas nedeljama tukli po glavi ponovo nas je približio gađenju, društvenom idealu nekropolitike, i još više odvojio od komplikovane realnosti. Nekropolitička histerija je nakratko prešla u orgiju gađenja. Zgađeni su prethodnih nedelja na Facebook-u pozivali na "seobu iz Srbije".

Nekropolitika frustrira. Nepristajanje može lako da nas odvede u drugu nekropolitiku. Pozivi na odustajanje od nekropolitika neretko bivaju dočekani pitanjem bombom – zašto sada? Nekropolitičari, naime, veruju da ovde nema druge politike, da su svi nenekrofilni politički akteri samo dobri ili loši ketmani. Oni smatraju da poziv na odustajanje od nekropolitike može imati smo jedan cilj – da depolitizuje "naše" leševe, da tako obesmisli "naše" žrtve, i to baš sada, kada je konačno došao "naš" red da uberemo najveći plod nekropolitike. Onaj ko traži odustajanje od svih nekropolitika biva optužen da, šta god da govori, u stvari samo želi da "nas" spreči da leševima žrtava dopišemo novo poslednje poglavlje nekroistorije.

Leševi obećavaju. "Ćeraćemo se još", kaže kletva ljutitog pesnika. Ali, na našu žalost o "ćeranju" mašta i previše onih koji o Matiji i njegov poeziji misle sve najgore. Leš je, da parafraziram "nacifikovanog" pesnika, najskuplja balkanska reč. Ovde i leševi ubijaju. Zato se bojim naših nekropolitika.