Fašizam se fašizmom ne izbija

Fašizam se fašizmom ne izbija

Zoran Ćirjaković

Fašizam je večan, tvrdi Umberto Eko. Agresivni i preteći neonacizam, nažalost, postoji u skoro svim državama - čak, kako smo saznali prošlog meseca, i u Izraelu, među jevrejskim doseljenicima iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Glorifikovanje Hitlera i nacizma je izuzetno rašireno među pripadnicima jedne od najvećih svetskih religija. Mnogi u SAD već godinama pokušavaju da izjednače islamski fundamentalizam, a neretko i sam islam, sa "islamofašizamom" - stotine hiljada civilnih žrtava u Iraku su direktna posledica uspešnosti ove lažne fašizacije. Jedan američki "antifašista" zahteva i nuklerani udar na Meku. Svet je, ako slušamo samoproglašene antifašiste (postoje, naravno, i pravi antifašisti), danas toliko zaražen da verovatno ni stotinak nuklearnih bombi ne bi bilo dovoljno da ga očisti planetu od zala etiketianih kao fašizam.
Prilepiti nekoj zajdenici etiketu fašističke je postao nejjednostavniji način da se ona dehumanizuje. To je nekada primenjivao Milošević, gurajući tako Srbe u masovne zločine, a to danas ovde uporno čini mala grupa političara, naučnika, uglavnom istoričara i istoričarki, i predstavnici par navodno nevladinih organizacija. Na sajtu jedne od njih mogli ste naći i tvrdnju da se u Srebrenici dogodio "Holokaust", što je uvreda miliona žrtava dva Holokausta počinjena u prošlom veku - prvog, koji su Belgijanci izvršili u Kongu, i drugog, nacističkog pokolja evropskih Jevreja.
Naši paraantifašisti idu i korak dalje - kažu da se u Srbiji pojavio nacizam. Iz njihovih reči sledi da je u Srbiji ili vaskrsao Adolf Hitler ili je neko od ideologa i ideološkinja novokomponovanih srpskih antifašista izumeo vremensku mašinu. Naime, u svetu već odavno nema nacizma - postoji samo ogavni neonacizam.
Ovde se ne radi o slučajnoj grešci ili NIN-ovom cepidlačenju. Iza nedeljnog kontramitinga stoje, između ostalih, i autoriteti i lideri koje bi verovatno najadekvatnije bilo opisati kao "antiantifašiste". Oni dokazuju i tvrde, ne samo da je Srbija nacistička i da su Srbi "biološki otpad", već da je, kako piše njihova liberalno-komunistička predvodnica, "srpski fašizam autohtona pojava. On nije samo refleks nacizma u Nemačkoj". Zbog toga se, po tvrdnji ove istoričarke, našeg modernog hubrisa, "taj fašizam ovde regeneriše, uprkos porazu njegovog izvornog oblika na globalnom planu. U svim zemljama antifašističke koalicije javljaju se manifestacije fašizma, ali ne dešava se obnova ideologije fašizma i nacizma do nivoa pretenzija da on postane vladajuća ideologija."
Fašistički marš u Novom Sadu je zato predstavljan kao nešto mnogo više od sramotnog i pretećeg skupa. Njegov značaj je preuveličan i njegov kontekst je falsifikovan da bi se dokazale autošovinističke tvrdnje beogradske istoričarke. On u njenom krugu nije shvaćen kao opasan i opominjući izuzetak, ružan nusproizvod decenije poniženja i bolne tranzicije, talasa razočarenja i frustracija kakav je zapljusnuo i evropske države koje nisu bile bombardovane i živele pod sankcijama i Miloševićem. Umesto toga paraurbani talibani ovaj marš predstavljaju kao otelotvorenje suštine, ne samo postđinđićevske Srbije, već "srbijanstva". Mali novosadski "Firer" je tu samo uzet kao lažni dokaz da u Beogradu vlada veliki "firer", političar ispred čijeg imena često, sasvim rasistički, stavljaju nemačko "Von", koje valjda treba da pocrta stepen srpske "nacifikacije".
Ne smetaju fašisti lažnim antifašistima koji su se okupili na kontramitingu u Novom Sadu, već to što u Srbiji nema više fašizma, kako je prorokovala ambiciozna istoričarka, nekada titoistička moćnica koja je bila isuviše mlada da bi se borila protiv (jedinog pravog) nacizma. Njeni sledbenici su ti koji danas, po meri njene misli i olimpijske samouverenosti, uporno "nacifikuju Srbiju". Zato i ostaje utisak da bi novosadskom "Fireru" bilo teško da smisli bolju strategiju za pridobijenje novih pristalica od one koju su mu, koristeći preterivanja i polusitine, servirali beskrupulozni i krvožedni "antifašisti" i "denacifikatori".
Borba protiv fašizma nije laka - kako je na CNN-u ove nedelje izvestila Kristijan Amanpur u jednoj velikoj zemlji, na čijem čelu je već decenijama proamerički diktator, slobodni izbori bi doveli do sigurne pobede jedne neonacističke partije. Centar današnjeg neonacizma je daleko od Srbije. "Stormfront", organizacija koja već godinama vešto pokušava da neonacizam učini prihvatljivim, ima sedište u SAD - i više 103 000 članova. Internet sajt ove organizacije, kojoj se svake nedelje priključi 500 novih članova, je postao glavno "okupljalište" svetskih neonacista, uključujući i one iz Srbije.
Među "antifašistima" koji su u nedelju želeli da se "svim sredstvima" (sic!) obračunaju sa neonacistima, "klerofašistima" i ultranacionalistima sigurno je bilo i pravih antifašista. Ali, kad nam je već nametnut diskurs pun teških reči i navučenih klišea, može se reći da su u nedeljnom sukobu u Novom Sadu kolo ipak vodile dve fašistoidne struje. To nije bio, kako neki tvrde, "nastavak sukoba partizana i četnika", već prvenstveno odmeravanje ekstremista koje su želele da politički profitiraju jer demokratskim sredstvima ne mogu da ostvare svoje galaktičke ambicije.
Citirana istoričarka tvrdi i da Srbi imaju mentalitet "pred kojim istraživač nekad zastaje i pita se da li on uopšte može da se menja". Nacizam i fašizam su prvenstveno bili dva monstruozno uspešna "recepta" za menjanje mentaliteta koji su prethodno optuženi kao nepromenjljivi - to je najefikasnije ostvareno u Aušvicu i, kada se radi o Musolinijevim sledbenicima, na visoravnima Etiopije. Zato je potrebno stalno podsećati naše ustreptale i ratoborne "antifašiste" da se fašizam ne izbija fašistoidnim ili autošovinističkim idejama. Čak ni onda kada su one okićene zaklinjanjem u Hanu Arent, modernizaciju i crveni liberalizam.