(Moj predlog naslova je bio "Maćeha druge Srbije", ali se glavni urednik opredelio za naslov "Majka druge Srbije")
(текст објављен у НИН-у 2006. године)
Žena ima malo u srpskoj politici. U zemlji koja je prethodnih decenija promenila jednog vožda i nekoliko očeva nije bilo mnogo mesta za žene. One najaktivnije su javno blaćene i proglašavane vešticama ili izdajnicama. Prvu (privremenu) predsednicu republike odlikovao je fatalni nedostatak harizme i talenta za politiku. Otkad su, posle 5. oktobra, Mira, Vesna i Danica nestale sa javne scene, muška dominacija politikom je postala još veća nego pod Miloševićem. Srbija kao da se odrekla svoje polovine. Dakle, ko je danas najuticajnija Srpkinja?
Žene su najaktivnije u “drugoj Srbiji”. To je fluidan pojam koji za razne ljude ima različita značenja. Neki bi tu ubrojali i Demokratsku stranku, pa čak i G17+. Ali izraz se obično koristi za NVO, nekoliko “nezavisnih” medija, malene građanske stranke koje nikada nisu pregovarale ili sarađivale sa Miloševićevim režimom i njihove pristalice. Stvoren je utisak da je reč o jedinstvenom bloku, umnogome kao posledica prljavih napada u režimskim medijima za vreme Miloševićeve vlasti kad su ove grupe klevetane kao nepatriotske i izdajničke. U ovom marginalnom, ali politički izuzetno uticajnom segmentu srpske političke scene krije se i Latinka Perović, već godinama bez konkurencije najuticajnija žena u Srbiji.
Latinka Perović (72), jedna od naših najuglednih istoričarki, po drugi put učestvuje u kreiranju srpske sudbine. Ona je početkom sedamdesetih bila najmoćnija žena u Srbiji. Tada je, kao sekretar Centralnog Komiteta SKS, bila najbliži saradnik Marka Nikezića, predvodnika “srpskih liberala” i druga najmoćnija ličnost u Srbiji. Latinka, inteligentna, vredna i ambiciozna žena – u opskurnom svetu titoističkih koridora moći, iako bez boračkog staža u “revoluciji” – napravila je meteorsku karijeru koja joj je već tada obezbedila mesto jedne od najmoćnijih žena u istoriji i jedne od retkih čija pozicija nije bila rezultat braka sa moćnijim muškarcem. Danas je Latinka lider najekstremnijeg krila “druge Srbije”, žena čiji je uticaj doveo do toga da smo posle 5. oktobra pored ultranacionalističkog, dobili i “građanski” ekstremizam.
“Mi ovde imamo sukob dva ekstremizma. Šešeljevog nacional-boljševizma, što nije ništa novo, naći ćete to u mnogim zemljama, i Latinkinog staljinističkog liberalizma. I jedno i drugo se oslanjaju na socijalno radikalne koji veruju da se može preskočiti deset stepenika i predstavljaju odgovor na najprizemnija očekivanja”, kaže ugledni beogradski istoričar. Latinka jedva da postoji na javnoj sceni u Srbiji, ona se retko pojavljuje u medijima i drži se daleko od očiju javnosti. Građani Srbije njene stavove ne čuju iz njenih usta.
“Sve radi iz senke i pušta druge da govore u njeno ime.. Krug u kome ona izigrava gurua širi crno-belu sliku, a takva slika nikada nije istinita. Ona produbljuje laž o Srbiji... Oni su doprineli zabludama Zapada i davali materijal onima koji su hteli da spreče stvaranje racionalne slike o Srbiji. Time što su govorili o nama da smo crna rupa, da smo ljudi mraka, da smo ljudi mržnje, ne samo da su ugrozili Srbe već i ceo region... Danas govore Evropi da treba takve da ostavi iza sebe”, kaže za NIN direktorka ugledne nevladine organizacije. “I jedan (Šešeljev) i drugi (Latinkin) ekstrem Srbiju guraju s one strane normalnosti. Ti ekstremi jedni druge podupiru, sužavaju taj prostor normalnosti.”
Putevi kojim Latinkina politika i shvatanja danas utiču na naše živote su krajnje opskurni. “Ona je poluvidljiva, kao sfinga, netransparentna... Sva je zakulisana sa većom moći nego što se sluti”, kaže nekadašnji njen saradnik.
Latinka uticaj ostvaruje prvenstveno preko grupe odanih “građanskih mudžahedina”, kako ih je nazvao jedan NIN-ov sagovornik, koji je apsolutno obožavaju. Ona nije toliko uticajna zato što je stvorila nešto veliko, već zbog onoga što je u Srbiji marginalizovala i paralisala i zbog uticaja koji njena interpretacija, obično prenesena pomoću vernih saradnika, ima u međunarodnoj zajednici.
Glavni Latinkini glasnogovornici i igrači su u Čedinom LDP-u i u Helsinškom odboru i česti su gosti u radijskoj emisiji Peščaniku, glavnom glasilu ove grupe. “Njeni ključni ljudi su histerični, agresivni i samouvereni. Ona je ostavila kosti u biblioteci, a oni su pročitali tri knjige, dva sajta i nekoliko predgovora. Sve što umeju da kažu biračima jeste: kad pobedite nacionalizam, biće vam bolje”, smatra bivši funkcioner Građanskog saveza. “Posle pada Miloševića oni su sami sebe nokautirali.
Latinka Perović je skromna žena i koliko god to Srbima zaraženim teorijama zavere izgledalo neverovatno, ljudi iz njenog kruga nisu plaćenici, profiteri ili izdajnici. “Tu ima izuzetno sposobnog i pametnog sveta, finih ljudi koje je ponela frustracija i bes i koji su podlegli mržnji. Oni su sada izgubljeni potencijal u zemlji koja ipak ide napred. Mnoge zbunjuje činjenica da su neka vrata danas ipak otvorena”, kaže NIN-ova sagovornica. “Nažalost, najglasniji među njima su intelektualni i moralni patuljci, ljudi koji su svojom isključivošću i glupošću oterali Srbe od druge Srbije.”
Velika većina iskreno veruje u crno-belu sliku Srbije iako je ona često bila onoliko jednostavna koliko i lažna, po oslanjanju na poluistine sasvim miloševićevska, ne samo štetna po demokratsku Srbiju već po svojim posledicama ponekad fatalna za žrtve srpskih zločina. Milošević je pao s vlasti ne zbog, nego uprkos njihovom delovanju. Oni na svet gledaju iz “flaše” od stakla zamračenog Latinkinom pesimističkom vizijom u koju zraci svetlosti ulaze samo pošto su prelomljena kroz prizmu Radomira Konstantinovića i Hane Arent. Ali oni su, kako kaže jedna sagovornica, Hanu Arent čitali s amovima. Zlo koje vide samo ovde postoji na još mnogo mesta. Ovo je važno istaći ne kao opravdanje za sramotne srpske zločine već kao mogućnost da iz tuđih iskustava naučimo lekcije i lakše modernizujemo zemlju koja mnogima deluje nepopravljivo.
U Latinkinom uticaju leži jedan od odgovora na pitanje zašto su građanske, demokratske snage toliko slabe, zašto je “druga Srbija” ovde politički minorna i zašto će put do moderne, demokratske Srbije biti još duži i teži nego što je Miloševićevo nasleđe obećavalo. Latinka je jedan od odgovornih zato što je srpska nesreća danas bipolarna, što nas nacionalistički i “građanski” ekstremisti, diskvalifikujući demokratsku opciju (bilo kao izdajničku, bilo kao fašističku), umesto u jedan, guraju u dva ćorsokaka. Kao i većina arogantnih i samozaljubljenih aktera srpske političke scene, Latinka nudi validne argumente sumnjive relevantnosti kao jedine istine. Odabrane slike iz srpske istorije i analize brojnih istoriografa se nude kao ilustracija da Srbija u stvari nema budućnost, da će dok se ne suoči sa zločinima i ne smanji na pravu meru ovde sve ostati krvavo, genocidno, neevropsko i nepromenljivo.
Latinkina obraćanja podsećaju na papske enciklike. Čak i kad priča o pokretima i organizacijama kojima pripada, Latinka govori u trećem licu. Ona govori na skupovima i promocijama u malim, polupraznim dvoranama i tekstove obično objavljuje u opskurnim publikacijama i zbornicima. Intervjue najčešće daje za novine koje se u Srbiji ili uopšte ne prodaju ili se slabo čitaju. Isposničkog lika, skromna i energična, Latinka na javnim nastupima deluje ozbiljno, skoro svetački odvojena od okruženja. “Trudi se da deluje ljubazno, odmereno, decentno i neblazirano... ali nekako uvek osećate taj nemi bes. Ona je ljuta na one koji je ne razumeju”, kaže jedan njen bivši saradnik. “Nisam je video da se smeje. Ona veruje da Srbija nema pravo da se raduje dok se ne suoči (sa zločinima). Valjda zato nosi tu svetačku masku.” Aktivista jedne od nevladinih organizacija kaže da se oko namrgođene “svete Late” uvek oseća nekako neopušteno, “kao u crkvi”. “Ona stvara oko sebe pobožnu atmosferu. Kao kad ste u crkvi, pa se plašite da slučajno ne padnete ili ne oborite nešto”, kaže sagovornik NIN-a koji je poslednjih godina sarađivao s “ikonom druge Srbije”.
U Srbiji devedesetih, Latinku Perović ništa nije iznenadilo, a kako piše Olivera Milosavljević, to nije smelo “nikog razumnog da iznenadi”. Njeni saborci tvrde da je “gotovo sa neverovatnom, sa matematičkom preciznošću” predvidela tok stvari i njenu mudrost i analize ne dovode u pitanje. Latinka i oni koji misle njenom glavom su uvek u pravu. “Kad pogledamo svoju kratku istoriju od 150 godina, onda ćemo zapravo videti da smo i mi, kao i naši prethodnici, kao ljudi koji su zagovornici, pobornici ideje modernizacije, dakle procesa promena uvek bili u pravu i uvek gubili”, reći će Čedomir Jovanović.
“Za nju, psiholoŠki, mi svi ne postojimo, osim da ona dokaže da je čitav taj nacionalistički koncept bio pogrešan od početka – što je, naravno, tačno – i tu je koren te njene surovosti... Nije bila tako surova dok je bila u toplom okruženju. Marko Nikezić je bio njen duhovni svetionik, bio joj je izuzetno blizak i jedino je njega slušala. Volela je muža, koji je umro tokom NATO bombardovanja, ali sa njim nije bila intelektualno bliska... Nikezić je bio čovek vizije, ozbiljan političar, i izgubivši njega, Latinka je izgubila taj korektiv koji je jednoj tako krutoj i ambicioznoj ženi bio neophodan... Bila je bliska i starijem sinu koji je sada u Belgiji, ali od kada njih dvojice nema pored nje, svi ti silni ljudi koje poznaje nemaju na nju nikakav uticaj... Latinka gleda Sonju Biserko kao svoje čedo, a Sonja u nju gleda kao u boga. Ali tu nema emotivne bliskosti... I pored svih tih kontakata, ona je danas sama”, kaže stari porodični prijatelj.
“Krutost njenih stavova daje povod da se razmišlja o profilu njen ličnosti”, kaže jedan njen bivši saradnik. Saborac iz vremena “liberalizma” sedamdesetih smatra da “ono što je stalno kod Latinke jesu ambicija, ozbiljnost i radinost. Već sa 27 godina je bila predsednik AFŽ-a ... Ali teško je danas prepoznati tu Latinku. Ona danas igra neshvatljivo prljavo... postala je zarobljenik politike, tu su i ambicije... Šteta što je tako. Takva pamet. Bojim se da je problem karaktera... Njeno ponašanje danas dokazuje da sve što se dešavalo u vreme liberala nije imalo veze s njom. Ona je tada samo sledila Marka... Ne treba zaboraviti da je bila i u Rankovićevom kabinetu.”
Latinka PeroviĆ je 1972. godine “najurena u usponu snage” zajedno sa ostalim “liberalima”. “Tu se o klasičnom liberalizmu ne može govoriti, ali to je ipak najdemokratskiji, najprogresivniji sloj koji se pojavio u titoističkom režimu. Oni nikada nisu Tita dovodili u pitanje, hteli su stvari nešto malo da unaprede, nisu bili revolucionari. Marko je govorio da nisu imali na umu reforme... Ali Tito je bio opsednut Srbijom i opozicijom. On se plašio Srbije. Sve što je kretalo iz Srbije on je shvatao kao zaveru, bilo da su to bili liberali, bilo nacionalisti”, kaže NIN-ov sagovornik.
Slavoljub Đukić u knjizi “Slom srpskih liberala” piše da je to bio period u kom je “bujala kultura, umetnost i štampa, a tolerisane (su) zabrane u kulturi... Uneli su svežinu, kulturu istupa, lične sposobnosti... Liberali su bili u sukobu sa opozicijom, oštro su napadali srpski nacionalizam, a na kraju su bili prognani kao opozicija... Oponenti su im zamerali da prema njima nisu bili liberalni... zabranjeno je više listova, hapšeni su studenti”.
Marinko Arsić Ivkov u knjizi “Krivična estetika” piše da “dok je izgledalo da će režim biti večit i dok su se mnogi umetnici i mislioci vukli po sudovima, Marko Nikezić, Latinka Perović, Bogdan Bogdanović... nisu se ni čuli”. Ivkov ideju o postojanju liberala i demokrata u okviru komunističkog režima naziva nonsensom. “Baš u vreme vladavine ‘komunista s ljudskim likom', tobožnjih liberala i demokrata, progoni umetnosti i slobodne misli ne samo da nisu jenjavali nego su bili i pojačani. Popularnosti svrgnutih grupa ili pojedinaca iz partijskih vrhova najviše je doprinosio sam režim, proglašavajući ‘otpadnike' antikomunistima, liberalima. I tek kad bi potpuno bile udaljene od režimskog kolača, te osobe su proglašavale sebe opozicionarima”, piše Ivkov.
“Kada se kaže liberali, politika i ideja, to je Marko Nikezić. Latinka je bila najangažovanija kao operativac, držala je tu aparaturu u rukama”, kaže nekadašnji saborac, žrtva čistke 1972. godine. Kongres Kulturne akcije u SR Srbiji, održan u Kragujevcu oktobra 1971, predstavlja klimaks Latinkine moći. Ona je ponosna na svoju ulogu u organizovanju ovog kongresa – naziva ga “najširim okupljanjem inteligencije u Srbiji posle Drugog svetskog rata”. Kongres je organizovan kao pokušaj da se kultura bolje iskoristi kao bojište za “konflikte političke prirode” radi sprovođenja “moderne, samoupravne politike”, i, kako je rekao Radomir Konstantinović, “protiv agresije... motiva i simbola ... koji su po pravilu sa desnice”. Jedan od desetina referata imao je naslov “Dekulturizacija kulture kao stvaralaštvo čoveka namenjeno čoveku”.
U uvodnom izlaganju na skupu, koji je između ostalog rezultirao paljenjem stripova na lomači, Latinka izražava zabrinutost što “socijalistički sadržaj nije uvek i u svemu potvrđen. Ponegde je u ponečemu doveden u pitanje”. Ona lamentira i nad tim što je “od svega najteže oslobađanje, od, svuda još toliko prisutnog, građanskog pogleda na svet” i piše da “lažne vrednosti ne rađa samo kulturna industrija na Zapadu”. Rešenje za Srbiju u kojoj postoji “nizak stepen civilizacije” nalazi u stavu da “stare bogove nije dovoljno sahraniti, treba stvoriti svet u kom oni neće moći da žive”. “U isto vreme ne bismo smeli biti ravnodušni prema neukusu i polupismenosti brojnih listova i edicija”, rekla je Latinka na skupu koji je organizovala u rodnom gradu.
Jedna od Žrtava nametnute neravnodušnosti u Srbiji bio je i Tarzan. Zdravko Zupan, u tekstu “Strip u Srbiji 1955-1972”, piše o Zakonu protiv šunda koji je donesen posle Latinkinog kongresa. Na udaru zakona, kako piše Zupan, nisu se našli samo stripovi. Ugašena su brojna izdanja, uključujući i “neukusnog” Tarzana. Na poslednjim brojevima jedne edicije “Dečjih novina” stajalo je, kako navodi Zupan: „Cena izdavača 3 dinara; prodajna cena u užoj Srbiji 5 dinara. U ostalim krajevima 3,40 dinara”. Mitar Milošević, glavni i odgovorni urednik “Dnevnika”, napisao je da stripovi ove kuće „imaju moralnu vizu u osam evropskih zemalja, ne i kod nas”.
NebojŠa Popov piŠe o “represivnom delovanju samih liberala”. Pod udarom režima čiji su “liberali” bili važan deo, našli su ne samo nacionalisti već i praksisovci i šezdesetosmaši. “Kada se, recimo, tvrdi da je u vreme liberala bilo najviše zabrana novina, časopisa, knjiga, filmova, pozorišnih predstava, itd., za šta postoji obilje činjenica, ne treba zanemariti da je tada bilo i više slobode stvaralaštva i kritičkog mišljenja. Ali, reč je o divljoj slobodi bez institucionalne zaštite; naprotiv, nizali su se talasi ideološke i administrativne represije”, piše Popov i pita se “da li je liberalizam uopšte zamisliv, a kamoli ostvariv – bez slobode štampe i akademskih sloboda”. Popov smatra da su oni bili “liberali pre svega po izbegavanju većeg zla”. To je bila “karikirana etiketa liberalizma kao popustljivost prema razlikama ili prema onima koje treba likvidirati”.
Još spornije od prirode Nikezićevog liberalizma je ćutanje “liberala” krajem osamdesetih i početkom devedesetih kad je represija prestala da bude prihvatljivo opravdanje. Mirko Tepavac je kasnije govorio da će “svaki problem postati rešiv ili bar podnošljiv kada nacionalizam više ne bude dominantan”. Ako se ne radi o naknadnoj pameti, ostaje pitanje zašto su liberali odbili da se javno angažuju tokom “antibirokratske revolucije” i bujanja nacionalizma. Svetozar Stojanović navodi da je u tim kritičnim godinama od Latinke i ostalih “liberala” dobio “odlučan odgovor da nemaju nameru da ulaze u bilo kakve stvari... To odbijanje (dovelo je) do toga da jedan broj ljudi ostane po strani, a da u prvi red izbiju neki ljudi koji uopšte nisu bili kritički”.
U godinama van politike Latinka se bavila strukom. “Kao istoričarka, Latinka je vrlo korektna, nema šta da joj se zameri. Sociološki i politički deo kod nje je problematičan. Ona tu polazi od stava koji predstavlja metastazu dijalektičkog materijalizma. Zamenila je besklasno društvo modernim društvom, a kolektivizaciju suočavanjem. Ona modernizaciju vidi kao cilj, a ne kao proces... Latinka, kao verski fanatik, u nauci traži dokaze za nešto što je nenaučno. Ona hoće da teorema postane aksiom”, kaže ugledni beogradski istoričar.
Latinka piše da “drugi odgovor... osim istraživanja stvarne društvene istorije ne postoji”. Ta istorija nam govori, kaže Latinka, da kad god su “tekovine modernizacije” dostigle “kritičnu masu za modernost poništavane su”. Evropska i moderna Srbija je “kontinuirano osuđivana, prećutkivana i krivotvorena”. Uvek su na kraju pobeđivale proruske, patrijarhalane i nacionalističke snage. Latinka govori o “agoniji srpske patrijarhalne civilizacije”, “intelektualno istrošenoj i apatičnoj srpskoj javnosti”, Srbiji kao zemlji u kojoj je “skepsa mnogo plodotvornija”. Ključ je u istoriji, “tragici neizbežnog”, koja nam pak sugeriše da ključa nema, da se iz “zatvorenog društva ne može izaći”, da je “antievropski trend” sveprisutan i da je “evropeiziranje” Srbije uglavnom bilo “fasadno”. Latinka se pita “da li je sloboda dosegla... pad u varvarstvo”.
Latinkini stavovi su bili melem na ranama onih koji su živeli sa drugih strana balkanskih frontova. “Ovde su je svi odbacivali, i onda kada je počeo rat, cela (bivša) Jugoslavija je otkrila tu liberalnu Srbiju. I svi su počeli da je zovu, Hrvatska, Bosna, Slovenija. Dilatirali su joj ego i ona je izgubila vezu sa realnošću. Objavila je rat svim svojim protivnicima”, kaže njen nakadašnji saborac. Stavove koji su se dopali čitaocima u okruženju Latinka je uverljivo argumentovala fantastičnim poznavanjem poslednja dva veka srpske istorije. Još je cenjenija bila zato što je koristila srpsku istoriju kao kristalnu kuglu u kojoj je videla crnu “srbijansku” budućnost.
U Latinkinim tekstovima ključne reči i stavovi su najčešće vešto kamuflirani, nedorečeni ili izneseni u citatima iz istorijske građe. Ona voli da govori glasom starih autoriteta, što je metod koji zahteva izuzetnu erudiciju i zavidnu inteligenciju i omogućava autoru da se ne suoči sa kritikama a ostane u kuli sazdanoj od slonovače tuđih zaključaka. U tim citatima je i sugestija da su danas, baš kao i 1864. godine, “sve priče o Srbiji kao liberalnoj zemlji... smešne i otkrivaju nerazumevanje njene istorije i savremenog položaja”. Latinka nam govori da su “forme života Srba pod Turcima praktično petrifikovane”, da se suočavamo sa skoro neuništivim mentalitetom koji je “nadživeo” orijentalnu formu koja ga je stvorila i institucije (kao što su zadruge) koje su ga održavale u prošlosti. Sa posebnim žarom citira i pominje ruske autore: “inteligencija ispod nivoa na kojemu bi se morala nalaziti”, piše o Srbima Kulakovski. Valjda teza o nesposobnosti “Srbijanaca” (neaustrougarskih Srba) da se modernizuju zvuči uverljivije ako je formulišu pravoslavna braća.
Za razliku od Nikezića koji, kako sama piše, svoj poraz nije pretvorio u mit, Latinka je šireći mit o Srbiji koja je nesposobna da se modernizuje, o svojevrsnom istorijskom usudu koji joj ne da u Evropu, svoju frustraciju Srbima pretvorila u novi destruktivan mit. “Svaka apsolutna istina o naciji je mit”, kaže sagovornik NIN-a. “U tom mitu ona nalazi opravdanje i za shvatanje da je boljševizam bio pacifikator Srbije.” Iako tvrdi da “mit nije osnova za politiku”, ona je svojoj političkoj deci ostavila u nasleđe novi mit i oni reč moderno već zloupotrebljavaju i mistifikuju kao šovinisti reč patriotsko. “Ona je vrhunski, ali jednodimenzionalno obrazovana i veruje da je rešenje svih srpskih problema modernizacija”, kaže sagovornik NIN-a. Modernizacija je merilo svega. Titoizam tako postaje najbolji period naše istorije. “Srbija se u drugoj Jugoslaviji modernizovala više nego ikad. Modernizacija je (za Koštunicu) šuplja reč”, piše Latinka.
Latinka veruje da je Srbija njenim uklanjanjem sa vrha vlasti “već početkom sedamdesetih godina, izgubila bitne pretpostavke za promene” i da je tada u velikoj meri određen ishod posttitovskog razdoblja i sudbina Jugoslavije. “Da ne bi ispalo da je bilo uzalud ono što je nekada radila, ona daje opravdanje za komunizam, on nije uspeo, ali je, kako tvrdi, pomogao da se uspostavi moderno i demokratsko društvo na Balkanu”, kaže beogradski istoričar. “Latinka sprečava racionalnu diskusiju o budućnosti. Tu nalazimo ostrašćenost koja negira Srbima pravo da imaju legitimnu nacionalna poziciju koja neće biti diskfalifikovana kao nacionalizam ili nacizam”. Budućnost Srbije filtrirana kroz Latinkinu mračnu prizmu srpske prošlosti izgleda nekako bezizlazno. Prošlost tu nije ni lekcija, ni opomena, ni korisno iskustvo, već krunski dokaz za nemogućnost promena.
Ono što kod Latinke uglavnom nalazimo u fusnotama, citatima ili naznakama, kod njenih bojovnika dobija oblik bujice nedomišljenih, uvredljivih i fatalističkih fraza. Bez Latinkinog širokog obrazovanja, njeni epigoni – koji bi da Srbiju danas ekspresno, silom, teritorijalnim amputacijama i kaznama reformišu i modernizuju – nude mešavinu poluistina, stereotipa i slika iz 19. veka začinjenih komunističkim žarom za prinudnim oblikovanjem novog, u ovom slučaju evropskog čoveka.
Po potrebi, Latinka se nudi kao nepristrasni istoričar i arbitar: ovde je, kako nam stalno govori, istorija sadašnjost, a po potrebi kao pristrasni akter i strateg. Uvek je naizgled van svega, na svetačkom tronu građanske Srbije, iznad opasne balkanske žabokrečine u koju prstiće umesto nje guraju drugi. Mnogo od onoga što pominju Arent, Konstantinović ili Perovićeva važi i za mnoga druga društva. Ali odbijanje da se pogleda preko plota i upozna okruženje (izuzev kontakta sa samodovoljnom, građanskom zajednicom u susedstvu) pravda se činjenicom da nije bilo bošnjačke ili albanske Srebrenice i da je srpska patologija jedinstvena.
U Latinkinoj političkoj strategiji nekako se ne primećuju iskustva koja ne dolaze sa njenog knjigama pretrpanog stola u profesorskom delu Univerzitetske biblioteke. “Pročitala je i razumela ogroman broj knjiga, ali problem je ono što nije čitala”, kaže jedan Latinkin kolega. “Postoji samo svet koji ona poznaje, ili za koji veruje da poznaje, i za nju nema drugog sveta sem onog koji je u knjigama. A to nije dovoljno da bi se razumela naša krvava kaljuga iz devedesetih, more isprepletanih procesa, lomova, sve male i velike pritoke balkanske reke krvi.”
Latinka piše o sudaru patrijarhalnosti i modernosti i o tome da “antropolozi i etnolozi ukazuju na antagonistički karakter odnosa između patrijarhalnosti i modernosti”. Ali veliki broj antropologa poslednjih decenija širom sveta nalazi dokaze i o kompleksnom i ambivalentnom odnosu ova dva procesa, naročito u društvima koja se iz raznih razloga opiru “evropeizaciji”. Navođeni su primeri u kojima je modernizacija bila “maligna”, sredstvo jačanja i glavni saveznik “patrijarhata” i tvorac brojnih paradoksa. Modernizacija, kako piše holandski antropolog Pejter Hshire sa Univerziteta u Lajdenu, dovodi i do “reprodukovanja tradicionalnih, i još češće pseudotradicionalnih svojstava u još većem obimu”. Islamski fundamentalizam, rast veštičarenja u Africi ili turbofolk su proizvodi modernizacije.
Latinka Perović i njen krug su opsednuti Orijentom i njegovim destruktivnim nasleđem u Srbiji. Srđa Popović piše u najgorem duhu evropskog kultur-rasizma da Srbija “ima dve nepomirljive opcije pred sobom, ili Evropa ili Azija i blato – tu je centar nemoguć. Na te dve stolice ne može da se sedi, jer su one toliko razmaknute”. Sonja Biserko, glavna Latinkina “transmisija” i verovatno jedan od bizarnijih proizvoda Miloševićeve ere, svoju knjigu u kojoj je pokušala da “pronikne u srž balkanske, u prvom redu srpske moralne i političke katastrofe na kraju DžDž veka” nazvala je “Srbija na Orijentu”. Nikola Samardžić govori o “neoazijatskom folkloru” i uništenju “životnih snaga koje usisava azijatska mentalna despotija dominantnih elita”.
Miša Đurković piše da su “evropski orijentisane elite” stalno isticale kao prioritet “obračun sa orijentalnim, azijatskim nasleđem koje je uvek bilo živo kod običnog naroda”. Rezultati otvaranja, liberalizacija i demokratizacija su neretko shvaćeni kao neprijatelji modernizacije i vrhunac borbe protiv tih trendova je, kako piše Đurković, bio Latinkin Kongres Kulturne akcije “gde su osuđene sve kategorije pop kulture kao kič i šund i u skladu sa najradikalnijim prosvetiteljskim nasleđem marksizma tražila se zabrana stripa, neofolk muzike i sličnog.”
Sonja Biserko je pre nekoliko meseci govorila o “teroru većine koja sledi najniže instinkte” u “srbijanskom društvu koje karakteriše svojevrsna destrukcija i primitivizam”. Čak i ako se složimo s ovim, ostaje činjenica da su ta destrukcija i primitivizam bitne karakteristike njenog okruženja. “Ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu”, kaže Petar Luković čiji tekstovi liče na kandidaturu za mesto Pol Potovog ideologa ili političkog komesara “Škorpiona”. U Latinkinom krugu ćete čuti i da je Srbija “nesposobna za razvoj”, da je “u njoj stalno obnavljano primitivno seljaštvo... otporno na promene”, da “nema diskontinuiteta sa 18. i 19. vekom”. Pojedini Latinkini sledbenici su konstruisali horizontalu srpske navodne nacifikacije koja nije dugo išla samo od Miloševića, preko Šešelja do Koštunice, već se završavala na Đinđiću.
Jedno od glavnih pitanja je koliko Srbija mora da bude mala da bi mogla da bude moderna? Latinka Perović smatra da treba “vratiti Vojvodini 19-vekovnu ulogu u odnosu na Srbiju. Bila je prosvećenija, bila je deo Evrope, vladao je u njoj zakon, bila je deo pravne države. Tako da mislim da Srbija, zaista, mora da se koncentriše na sebe, iako su istrošene njene materijalne i ljudske rezerve. Mora da se oslobodi tih svojih centripetalnih tendencija”. Sonja Biserko piše da se “samodestruktivni proces može i dalje pratiti, u odnosu prema Crnoj Gori, Kosovu, Vojvodini, Sandžaku...” (Da li tri tačke upućuju na potrebu “amputaciju” Preševske doline, Vlasima, Šopima i Bugarima naseljenih delova?) Srbija je predstavljena kao bolesnik koji sam serijski izaziva gangrene svog multietničkog tkiva i onda mu muđunarodna zajednica kao milosrdni anđeo život spasava amputacijom.
Čak i kada priznaje da među velikim političkim strankama u Srbiji postoji “modernizatorski blok”, Latinka mu valjanost odriče tvrdeći da taj blok “misli da je nacionalizam dobitnička karta i... nacionalni interes izjednačava sa nacionalizmom”. “Ona veruje da će zbog zaostale mentalne strukture prosečan Srbin, dok god neko može da mu plasira protivnika, uvek tog protivnika kriviti što loše živi... Ona veruje da dok imamo komplikovanu situaciju, nacionalisti će imati čime da se hrane, dok oni imaju čime da se hrane, nema modernizacije, dok nema modernizacije, nemamo o čemu da razgovaramo. Tu nije važna ni korupcija, ni ekonomija. Nacionalizam mora da se izgladni,” kaže sagovornik NIN-a. “Ali Latinka je zarobljenik svoje misli. Ona ne shvata da stvari moraju ići paralelno, da nema preduslova. Izgladnjivanjem ljudi se neće doći do suočavanja.”
Latinka Perović odaje utisak žene koja je nezainteresovana za stvarne rezultate svoje strategije. “Najvažnije pitanje za Srbiju je suočavanje sa prošlošću, odnosno sa zločinima. To smatram glavnim merilom za suštinske, a ne prividne promene i u Srbiji i u njenim institucijama”, izjavila je ona sarajevskim “Danima”. “Zločin se ne smatra zločinom, nego instrumentom jedne politike koja je samo faktički poražena, ali nije mentalno.” Na pitanje “hoće li srpska nacija propasti prije nego što postane svjesna svojih grešaka”, “vodeća intelektualka srpske liberalne scene, odgovorna povjesničarka s onu stranu mitologije” je odgovorila da je “to vrlo teško prognozirati, ali je vrlo važno upozoriti na takvu mogućnost”.
“Filosofiju palanke” Latinka smatra “ključem za razumevanje krvavog haosa” devedesetih i piše o “bescenju života”, “zgušnjavanju nacije”, srpskoj “eksteritorijalnosti” unutar Evrope, “degenerizaciji kolektivizma” sa “karakteristikama koje zvuče kao dijagnoza” i samouvereno propisuje lek. Iz činjenice da je srbijanski bolesnik nekako neosetljiv na terapiju, Latinka izvlači zaključak da je neizlečiv. Ona veruje da se do moderne Srbije može stići samo jednim putem i da srpski nacionalizam (koji je uvek maligni) može imati samo jednu, u osnovi genocidnu završnicu. “Latinka Perović (se) nije zadržavala samo u lagodnoj poziciji kritičara već je imala hrabrosti da definiše najnepopularnija rešenja kao jedino ispravan nacionalni cilj”, piše Olivera Milosavljević. “Latinka Perović ne piše o drugima, Hrvate i Albance gotovo ni ne pominje, međunarodnu zajednicu samo ako je ko pita. Ona piše o nama, o onome što smo hteli, pa smo i dobili, o onome što možemo ali nećemo, i o onome što nam iz toga što nećemo sasvim sigurno sledi.” Latinka, “devetnaestovekovac”, kako za sebe voli da kaže, ipak veruje da njen put od politike do struke, gde je bila poštovani “rigorozni profesionalac”, i nazad u politiku, naoružana strukom i znanjem, još nije završen. Njena poslednja šansa je Čedomir Jovanović, najtalentovaniji od svih loših političkih đaka, koji treba da joj pomogne da ostvari ambiciju upakovanu u želju za modernizacijom Srbije.
“Motiviše je uvređenost Što se Srbija nije njima okrenula. Ona je užasno sujetna i sebe je videla kao neku vrstu mesije, adresu kojoj će se ovaj narod morati okrenuti u nekom trenutku da ga spase. Kada Latinka kaže da Srbiji nema spasa, tu vidim elemente osvete, mada to ne mora da bude svesno... U tom krugu ima i psihopatologije i koristoljublja, mada ne kod Latinke. Ona je skliznula u neku vrstu mržnje, nepatvorene mržnje. Posle pada sa vlasti ona je bila potpuno izolovana. Ljudi su prosto bežali od nje i njenog muža. Nije bilo lako sa tim živeti... I na kraju smo stigli do njene priče da smo svi zlo, da smo svi nacionalisti, da smo mračni. Kao da ovde nije bilo svetionika, kao da sve vreme nismo imali demokratske potencijale”, kaže istaknuta predstavnica građanske Srbije koja je u režimskim medijima devedesetih navođena kao jedan od najvećih izdajnica.
“Oni su stalno potkopavali, bušili, smetao im je svako ko nije prihvatio njihov totalitarni koncept. Sad govore o amputacijama, da treba sve odvojiti... Ako se opredele za jednu političku opciju, onda svi moraju da budu za tu opciju. Sad svi moramo da budemo ‘čedisti' jer, kao, jedino on nastavlja ono što je Zoran radio. Pa zašto onda nisu voleli Zorana, zašto su ga klevetali dok je bio živ”, kaže NIN-ova sagovornica. “Đinđića nikada nije cenila, mislila je da ne zna gde je. Zavolela ga je jer je izručio Miloševića, a postala je opčinjena njime tek kad je ubijen”, kaže Latinkin bivši prijatelj. Tada je rekla da je “gotovo nezamislivo da bi (Đinđić) mogao ostati nezaustavljen” i da je “Đinđićevom smrću prvi je put u Srbiji proizveden jedan moderan mit. Đinđić je svojom smrću postao simbol Srbije koja nije nekrofilska”. Čak i kada je o Đinđiću počela da govori kao o “simbolu reformi” i “faktoru kristalizacije”, ona nije prihvatala njegovu pragmatičnost. Beskompromisno i nepolitičko delovanje Latinkinih ideoloških misionara predstavlja potpuno odstupanje od Đinđićevog političkog nasleđa i strategije koje se ne može kamuflirati pokušajem da Zorana predstave kao ikonu i simbol svog jalovog delovanja. Latinka insistira na moralno nespornim i poželjnim, ali za ostvarenje cilja kontraproduktivnim prioritetima.
“Taj kontinuitet od Pašića, preko Rankovića, Ćosića i Miloševića, mislim da danas više održava Demokratska stranka Srbije, nego Srpska radikalna stranka... Za Srbiju, za njenu budućnost, mislim da je mnogo opasnije delovanje Demokratske stranke Srbije... DSS nije politička stranka, oni su sada samo politička etiketa celog tog zločinačkog udruženja koje je sve svoje snage ugradilo u Miloševićeve ratove, razaranja, pljačku”, kaže Nikola Samardžić, jedan od glavnih Latinkinih pulena. Samardžić tvrdi da su se “tradicionalnom establišmentu (Karadžić, Mladić, Arkan, Ćosić, Stanišić, itd.)” “približile “postmiloševićevske elite (Koštunica, Nikolić, Tadić, itd.)” i tako obezbedile “trajanje političkog mentaliteta”.
“Oni više mrze Koštunicu i Tadića nego što mrze Šešelja. To je taj njihov strah od normalnosti. Oni znaju da za njih nema prostora u normalnoj Srbiji... Oni nam govore da nema izlaza. To je budalaština, opasna, baš opasna budalaština. Ne znam situaciju da društvo nema izlaza. Danas tvrde da nemamo izlaza zbog nazadnih tendencija. Pa ti ljudi su ranije tvrdili da se nikada nećemo osloboditi Miloševića. Sve je to strašno slušati... Bez demokratskog bloka, bez Tadića i Koštunice nema demokratizacije i normalnosti u Srbiji. Koliko god da se ja ne slažem sa njima, koliko god da bih sama volela nešto drugo, ali toga nema, a Srbija mora da ima izlaz iz ekstremizma”, kaže NIN-ova sagovornica iz ugledne nevladine organizacije.
“Među onima koji govore da nemamo izlaz najglasniji su ljudi kao Latinka, koji nisu bili samo funkcioneri u jednopartijskom sistemu, već su bili srećni funkcioneri.... Suđenja su organizovana, ljudi su hapšeni za njenog vakta, ali ona nikada nije rekla da joj je žao zbog toga. Oni nije rekla mea culpa... Zato ne mogu da verujem da se promenila”, kaže ova NIN-ova sagovornica. “Oni godinama gube bitku za bitkom, pa kažu ti Srbi ne vrede, moraju da odumru, tu prosto nema pomoći. Kad ne možemo da budemo odlični, onda ne treba ni da postojimo”, smatra nekadašnji Latinkin saborac. “Latinka je vešta i opasna. Nemojte zaboraviti da je sedamdesetih bila drugi čovek u jednom ogromnom sistemu. Ona ume da organizuje svoje sledbenike... Ali oni nisu večni. To je kao čir, pre ili kasnije će morati da pukne.”
Zoran Ćirjaković
