Leševi i dve karijere

Leševi i dve karijere
Zoran Ćirjaković

Kada sam sa još devet gledalaca, četiri uniformisana lica i dva operativca u civilu - koji su verovatno poslati da čuvaju ofucana i masnjikava sedišta od srpskog besa, ušao prošlog četvrtka na premijerno prikazivanje filma "U zemlji krvi i meda" nisam očekivao povratak u 1988. godinu.

Anđelina Žoli nam je ponudila rimejk "filma" koji je Slobodan Milošević režirao krajem osamdesetih. Slike golorukih žene sa decom u naručju poslužile su Slobi da stvori iluzije apsolutne nevinosti – Srba kao večnih žrtava koje nisu u stanju da čine zlo. I u Anđelininom scenariju glavnu ulogu imaju bebe koje plaču i žene koje beskrajno pate i očajnički vrište. Tu su i krvoločne, bezosećajne zveri koje ih ubijaju. Samo su u njenoj verziji iz 2011. lovina postali Bošnjaci, a Srbi beštije.

I reakcije su slične. Milošević je uz pomoć priče o bespomoćnim srpskim žrtvama iz tada poslednjeg rata postao anđeo "ostataka zaklanog naroda". Anđelina je u Bosni našla "svoje" žrtve i ljubav preživelih nije izostala. Sarajevska premijera je imala nešto od euforične atmosfere mitinga iz prvih meseci antibirokratske revolucije. Nova bošnjačka boginja poslala je svojoj publici neke sasvim prepoznatljive poruke: Vi ste moj izabrani narod. Vi ste jedine žrtve. Vi ne možete da uradite ništa loše. Vi ste nevini kao bebe.

Tu se ne završavaju sličnosti između dve sebične nekropolitike. "U zemlji krvi i meda" je proizvod želje jedne moćne i uticajne osobe da postane veća nego što jeste. Dakle ponovo neko ko ima ogromne ambicije gradi karijeru i popravlja imidž na balkanskim leševima. Krajem osamdesetih to su bili leševi nevinih srpskih žartava, a danas se seksi spomenik humanosti i milosrđa gradi od leševa nedužnih bošnjačkih civila.

Zašto je to danas opasno? Rat za Bosnu nije završen. Nju je teško i zamišljati, a kamoli graditi. Ova krhka država jedina na Balkanu nema nacionalnost i, što je ovde mnogo opasnije, nema svog nacionalizma. Bar pola njenih stanovnika ne smatra da je ona zemlja za njih. Rat rečima oko Anđelininog filma je samo nastavak rata za Bosnu, poslednje u seriji razgorevanja vrućeg dejtonskog primirja.

Ovaj prividno ljubavni film je postao deo borbe za istoriju. Nju više ne pišu istoričari. Oni sporo pišu, a i knjige su im predugačke i nekako komplikovane. Demokratizovanu istoriju koja se lako vari, koja je pitka i logična, pišu mediji i Holivud. Sastavljaju je estradne zvezde, angažovani novinari i elokventni javni intelektualci. To su obično ljudi koje "voli kamera" i koji su prethodno uspeli da pozlate sopstvene biografije.

Ovdašnje publike imaju svoje istorije koje postoje nezavisno od ove globalne instant istorije. Kao i skoro sve dugo na Balkanu i one imaju nacionalnost. Postoji bošnjačka istorija i postoji srpska istorija. To su dve zaokružene, završene priče u kojima nema šta da se doda. Svi sve znaju. Obe strane još jedino traže blagonaklone arbitre, ljude sa strane koji će im reći da je samo njihova istorija prava istorija. A ko tu može da zamisli boljeg sudiju od Anđeline?

Sasvim je nevažno da li je, pre nego što je presudila, mlada diva razumela da se ovde ne radi o žrtvama kao pojedincima ili o mnogo velikim, pa čak ni o ubedljivo najvećim žrtvama. Ovde se uvek radi o "nama" kao genetskim žrtvama. Reči "mi smo žrtve" ovde po pravilu podrazumevaju da mi ne samo da nismo bili nego da ne možemo da budemo zločinci.

Sem, možda, kada ubijamo da ne bi bili ubijeni. "Nikada više" ovde znači nikada više mom narodu, a ne nikada više svim ljudima. Ovde sve metafore dobiju nacionalnost. Zato Anđelinin film na Balkanu ne može da postoji kao metafora. To znaju i Srbi i Bošnjaci. Zato je jedni mrze a drugi obožavaju.

Sva balkanska "nikad više" podrazumevaju "još jednom". Niko ovde nije toliko glup da dva puta ide na klanje. To je bila jedna od prvih Miloševićevih đavolskih lekcija. Ali u njoj je, kao i Anđelininom filmu, bilo mnogo toga tačnog. Ni njen rimejk nije loš zato što prikazuje nešto što Srbi-zločinci nisu radili – sve je to, na našu sramotu, neprijatno blizu istini. Štaviše film bi bio falsifikat da je rediteljka pravila neki "pola-pola" balans između žrtava u Bosni. Ono što je u njemu opasno – i miloševićevski – je to što je srpsko-bošnjačku klanicu oslikala kao 100 odsto srpsku, što nije pustila da bar bude 99 prema 1. Tu se krije to bolno nemetaforično "još jednom".

Mučno je bilo gledati tu pornografiju nasilja. Nisam ostao do kraja filma. Ionako znam kraj. Sećam se godina raspleta.