TRANZICIJA PROTIV VRAČARA

Ulica Strahinjića Bana na Dorćolu, poznata i kao "Silikonska dolina", bila je jedan od simbola devedesetih. To je bilo doba kada su na političkoj sceni vladali crvena ruža i četiri crvenkasta slova "S". Na ekonomskoj lansirnoj rampi carevali su primitivna akumulacija i četiri pepeljasta "P" – pištolj, pejdžer, plavuša i "Padžero". Novo vreme je, pored demokratskih vladara, donelo nove statusne simbole i novu oazu niskih potrošačkih strasti. Vračar je slika prve decenije dvehiljaditih, naše ružnjikave tranzicije.

Ako izuzmemo slabu izlaznost i ljutitu Vesnu Pešić, glavni razlog zašto su Boris Tadić i proseda ekipa sa basketa izgubili izbore krije se u zgradama koje su počev od 5. oktobra jedna za drugom nicale po "novom Vračaru". Na Neimaru, oko Kalenića, Hrama i Krsta zbrinuti su ljudi kojima je partija dala mnogo više nego oni njoj, elokventni govornici na stranačkim skupovima i estradno-umetnički fikusi na predizbornim binama. Ti srebroljupci, naravno, uglavnom "nisu članovi nijedne stranke". Ali neformalna koalicija samoživih ljudi koji boluju od različitih etičkih anomalija pretvorila je Vračar u enklavu svega lošeg što nam je donela smrt Jugoslavije i samoupravnog socijalizma.

Krunsku i okolne ulice su, pola veka posle proleterskih, okupirale tranzicione brigade. Slični ljudi valjda vole ista mesta. Dorćolska padina nije previše zanimljiva novim oslobodiocima. Istini za volju, kuće oko Jevremove i Jovanove nisu onako stare i oronule kao straćare na Krstu i Čuburi, pa se ne daju tako lako gurnuti pod buldožer evropeizacije i modernizacije. S druge strane, za mnoge od geografskih ili ideoloških arivista prestižni Blok 11a je nekako suviše zabačen, betonski i novobeogradski. Zeleno Dedinje je pak previše skupo – ne samo po aru i kvadratu, već i po danu života. Ni po cigare i jogurt se ne može peške, a neko mora i da pričuva kućicu u senovitom šumarku dok se preplanula gazdarica sa svojim anđelčićima baškari na kolonijalnom suncu.

Na Dedinju je bar sve, manje-više, tansparentno. Ljudima sa viškom para i plodnim deficitom morala koji stanuju oko Titove bombardovane avlije obično na čelu – i pozlaćenom antreu – jasno piše ko su i šta su. Mnogima od njih je, međutim, Vračar bio moćna odskočna daska. Ne može, ipak, sve odjednom. Uostalom, i Milošević je, pre Tolstojeve i Užičke, na Vračaru čekao na red.

Naši novi ne-Miloševići evropeizovali su proverene recepte za punjenje džepa kome se ne vidi dno i usporili "ekonomiju destrukcije". Prethodnih godina, naučili smo da korupcija, pored stare, istorijske verzije – koja je transparentno netransparentna i jako žilava – danas ima brojne legalne eufemizme. Često se, na primer, zove "donacija" ili "marketinška usluga", a mnogi vole da joj tepaju, pa je nazivaju "patriotizam", "nacionalni interes", "doprinos izgradnji demokratije" ili "podrška evroatlantskim integracijama".

Na novom Vračaru ništa nije onako kako izgleda. Na Kaleniću praktično nema seljaka. Oni koji oko podneva svrate naoružani fensi cegerima i pletenim korpama retko kad uključuju šporet i uglavnom ih ne zanima ukusno povrće. Pijaca ima čak i svoju Knez Mihajlovu, kratku promenadu na kojoj je sve dvaput skuplje, ali su mnogo veće šanse da se bude viđen. Obližnji art kafe nema veze sa umetnošću. K2 je smešten na vračarskim Himalajima, u ulici koja privlači instant biznismene koji nisu u stanju da "oplode" čak ni kapital koji su prisvojili, ali su zato sigurni da je sve "ekstra" i "vrh" u njihovim malograđanskim životima tapaciranim obiljem. Tamo je i endemska livada u (su)vlasništvu bivšeg ministra na kojoj ne može da se napase čak ni jedna mršava koza – ali može da se smesti par stotina kvadrata svetlog evroatlantskog stambenog prostora.

Tranzicione iluzije se kriju i na trpezi. Malo ispod Krsta vas čekaju evropeizovani leskovači uštipci sa vešto kamufliranim crnim lukom. Doduše, porcije su ostale prilično obilne, po meri nezasite ciljne grupe. Na belom megatanjiru možete da očekujete više kalorija nego što tipično etiopsko selo unese za praznični vikend. Za razliku od obroka, enterijeri su postali minimalistički i dozirano rustični, dok spoljašnjost nosi snažan pečat tradicije koja kaže da je najjeftiniji zidar najbolji arhitekta. Novi ugostiteljski objekti, međutim, često nisu u vlasništvu ljudi čije je ime istaknuto na ulaznim vratima. U obližnjoj piceriji će vam, ako ste novajlija, neko od redovnih gostiju ubrzo, u pola glasa, verovatno promumlati ime "pravog gazde". Šta će čovek, ubi ga imovinska karta.

Mnogi od novih Vračaraca su pažljivi i, na izvestan način, suptilni. Oni ne voze preskupa kola i ne idu privatnim avionom na letovanje na Mikonosu. Zadovoljavaju se skijanjem u Austriji i letovanjem u Turskoj – hotel, "praktično", ima šest zvezdica, ćevapi su, "da ne poveruješ", ukusni čak i kad su bez svinjskog mesa, a i baklava je bre baklava. Naravno, na more se ide samo sa par dadilja, Armani peškirima i Bikenberg papučama.

Uspon do alpskog snega i vračarskog vrha često kreće od Slavije i Cvetnog trga. Nova, tranziciona verzija sladunjave himne ušminkane titoističke urbanosti danas bi govorila da "Njegoševom ulicom devojke idu" i sanjaju da postanu kreativne direktorke u nekoj od marketinških agencija kojima gazduju dva penzionisana idola. Tri decenije pošto im je na jednom koncertu "crko Maršal", ljutite devojke koje su prošle neoliberalno sito i rešeto "gledaju u sliku" njihovog novčanika.

Izgleda da nije bilo lako odoleti iskušenju. Čak je i televizijski Mile zavoleo tranziciju. Ima se tu šta voleti. Neki od tih, danas uglednih i imućnih, građana tvrde da su se za sve to sami borili još devedesetih. Dok su "svi drugi" ovde ili ćutali ili bubnjali po šerpama, oni su hrabro ratovali za partijske kioske i nadgradnje. Zaslužili su, kažu, i više, ali narod je nezahvalan. Drugima su sekira ili, mnogo češće, kum i školski drug "upali u med".

Zato korupcionaško-tranziciona elita koja živi na novom Vračaru ima nekoliko glavnih grana. Jedan od podskupova novog vračarskog sveta čini druga liga direktora parajavnih preduzeća i vlasnika paraprivatnih firmi, što će reći partnera uz čiju pomoć, ako se čovek ne zanese, može "laganica" da se kraducka a da se "sigurica" ne ode u 29. novembra. Zatim, tu su vlasnici šaltera na kojima se izdaju dozvole – ljudi koji su privatizovali franšizu da lupe državni pečat. Najživopisnija je, ipak, "b'ate" grana u kojoj su gore pomenuti kum i stari drug, slučajni partneri u krađi zbog kojih se, ako "pukne" u nekom tabloidu ili partijskom komitetu, obično gubi samo obraz, ne i sloboda.

Različiti ogranci nove elite, ipak, nisu jasno razdvojeni. Ne može čovek danas da se osloni samo na jednu varijantu. Pored toga, mnogi od nas nisu svesni koliko koštaju Swarovski tapete, zebrano furnir i sve drugo što je "mast" oko Kalenceta. Ipak, u stanovima tranzicionih elita caruje skupoceni minimalizam. Istaknuta pravim linijama i oštrim ivicama, praznina je bezbedna – ne može čovek da pogreši i "ispadne seljak". Pravo lice će se pojaviti ako zagrebete sofisticirane glazure onih koji su uspešno evropeizovali svoj garderober i vozni park i uselili se u "pametan stan" sa "eko-sistem maskiranom" klimom i "finger-touch" bravom.

Evro ne poznaje religiju niti ideologiju. Roditelji dece ovdašnjeg postidejnog, pravoslavno-ateističkog izdanja jagme za neoliberalnim kolačem vole jedno francusko katoličko obdanište i vračarske osnovne škole nazvane po velikim srpskim levičarima. Ali kada bi proveli bar petnaestak minuta na roditeljskom sastanku u nekoj od ovih ustanova, Svetozar Marković i Vladislav Ribnikar bi se verovatno prevrnuli u grobu. Kamo sreće da se u zadnjim klupama oblizuje neki novi Nušić ili Sterija. Bila bi grehota da ostanemo uskraćeni za dramski spomenik postkomunističkom vašaru malograđanske taštine u kome svako malo zablista poneko rumeno dete tranzicije ili njegovi bahati roditelji.

Mnoge od njih strašno iritira postojanje javnog prostora, izuzev, naravno, parkića u kome može da se istrči rasni cuko. Želja da sve bude privatizovano često biva izražena komentarima tipa: "Šta ima neko da se parkira ispred moje avlije?" Zato svaki dan na ulicama novog Vračara možete gledati svojevrsnu izložbu različitih skalamerija koje se koriste u velikoj borbi "samo ja i moje pare" bratije sa vozačima-uljezima koji su toliko bezobrazni da žele da se parkiraju na "moje" javno parking mesto. Na njemu, naravno, sme da bude samo arivistički Land Roverov megamodel Range Rover, luksuzni džip koji je "grub spolja, raskošan iznutra" i nikada ne ide kroz blato – baš onako kako sebe vidi gabaritni evro-demokratski i rusofilski kadar koji je savladao društvenu uzbrdicu i popeo se na vrh.

Skoro pa dedinjski, Neimar je s razlogom dobio specifično mesto u klasnoj geografiji Beograda. Vračar je bio prijatan i, nekako, lepo i pametno skrajnut deo Beograda – izdvojen, ne pretrpan, a ipak blizu centra. Neimar je uvek bio njegov najidiličniji deo koji je omogućavao još udobniji "pogled sa strane" na vrevu gradskog života. Zato ne čudi da su samo neki od najimućnijih dobitnika u tranziciji mogli da se dokopaju njegovih uskih ulica i u to vreme niskih porodičnih kuća sa zelenim dvorištem. Cvetne bašte su u međuvremenu uglavnom nestale, a stare kuće su porasle – i u visinu i po dubini. Viši ešalon vračarske elite danas živi u ulicama-tunelima u koje se teškom mukom probijaju zraci sunca.

Tako je to u svetu ljudi koji hoće "ful sve". Oni su na nekada ušuškanom Vračaru stvorili našu najveću demokratsku palanku. Ali, nisu sasvim sami u toj fensi oazi egoizma i nadmenosti. Na prostoru najmanje beogradske opštine je zbijeno i mnogo "stare" arogancije i elitizma koji neguju ljudi koji nisu profitirali od musave evropeizacije ili ruskog fosilnog goriva. Uz tranzione cvećke, oko tezgi na Kaleniću tiskaju se namrgođeni i, što bi se reklo u postkosovskoj Srbiji, samoproglašeni pripadnici druge, treće ili – to, ipak, ne postoji samo u filmovima – četvrte generacije urbanih. To su građani koji na Internetu dobijaju redovno sledovanje mudrosti koja ih utvrđuje u mišljenju da je "sve strašno" i da "to ima samo ovde". Ovi "Evropljani" svim srcem mrze i novi Vračar i ostatak Srbije.

Reč urbano je tamo dobila onaj ružni prizvuk koji je patriotizam stekao u godinama antibirokratskog žara i letećeg jogurta. Kada mi je neko danas pomene, dođe mi da se mašim poslovične veze praziluka i da je ostavim da ponosno viri. Ipak, nije mi teško da razumem mrzovoljnike koji idealizuju dušu onog Vračara od koga nije mnogo ostalo. Tamo nije umro samo stari i bolešljivi rock 'n' roll, već skoro sve ono što se ne može lako prevesti na jezik novca.

Prethodni, mirni i neodoljivo izmešteni Vračar se smanjio i deluje nekako skvrčeno, kao povrće u "Malom Kaleniću" koje čeka neke od onih koji su ponovo prespavali pijačni dan. Ako ste nostalgični za prijatnom, skoro intimnom atmosferom "starog Vračara", možda je bolje da se prošetate po nekom drugom kraju. Dvanaest godina posle 5. oktobra, nešto od onoga što je Vračar izgubio sačekaće vas čak i oko ozloglašene dorćolske "Silikonske doline". Tranzicija je čudo.

(Autor ne stanuje niti je ikada stanovao na Vračaru.)

Zoran Ćirjaković