BEOGRAD NA MARSU PROTIV BEOGRADA NA VODI: SPACEBOY DOBRICA U NARUČJU COOL ANTIPOLITIKE

Lajtmotiv ovih dugačkih palanačkih meditacija o cool Srbiji je Spaceboy kome je Dejvid Bovi posvetio seriju pesama. Imaginarni kosmoplovac se u transgalaktičkoj Srbiji otelotvorio u liku majora Dobrice i smestio u Beogradu na Marsu. On je danas komandanat „žutih patkica“, jedne od tri udarne brigade Vučićevih korisnih idiota. Uz „Prvu gradsku“ deluju „Druga marksistička“ i „Treća homonacionalistička“

This is Ground Control to Major Tom
You've really made the grade
And the papers want to know whose shirts you wear
Now it's time to leave the capsule if you dare

Bliže se još jedni izbori, ali nije lako boriti se. Kažu da nam nedostaju iskustvo i „dobra“, zapadna istorija. „Mi nismo imali prilike da vidimo veći talas društvenih pokreta (kao što su u zemljama Zapadne Evrope to bili ekološki, antinuklearni, skvoterski...) koji su na ulicama uspeli da obezbede reprezentativnost obespravljenih, manjina i slično“, vajka se Dobrica Veselinović.

Zaglavljen u bliskoj, „postistorijskoj“ prošlosti, deceniji Blera, Klintona i srećnih lepih ljudi, (nezvanični) vođa inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ (NDBG) nudi trećeputašku, zdravorazumsku artikulaciju neoliberalizma i, kako voli da kaže, borbu na duge staze. Sa blagim osmehom, uvek nekako iznad situacije, Dobrica ostavlja utisak flegmatika kome je dobro, koji živi svoj dečački san i kome se nigde ne žuri.

Slušajući Veselinovića nekako deluje da nam jako malo fali da iz blata pređemo u raj: „Nismo uspeli da nateramo protestima, ma kako masovni bili, da se vlast, kao što joj Ustav i zakon nalažu, transparentno odnosi prema građanima koji je plaćaju da obavlja taj posao za njih... Na nama je da postavimo temelje da je drugačije od ovoga što je sada mulj moguće. A mulj se može pregaziti samo ako postavimo dobre osnove, što leži u jasnim planovima i procedurama i transparentnosti upravljanja.”

Pored fetišizacije transparentnosti, NDBG stoji i iza ideje „vrtnog društva“, zajedničkog sadržaoca svih zapadnih vizija modernosti. Čistoća prostora na kome treba da procveta ovakvo društvo po pravilu podrazumeva nevidljivost onih koji nisu cool i emancipovani. Reč je o većini, subalternima koji imaju „loš“ ukus i „pogrešne“ strasti, „belačkog đubreta“ čiji je glas danas jedan od najzaglušenijih. „Obojeni“ Romi bar imaju one koji tvrde da govore u njihove ime.

Hercegovačka ulica je u hiperestetizovanom NDBG svetu prisutna samo zato što je nestala, kao što i radnik na horizontu beogradskih marksista može da se pojavi samo kao leš. Ova dva jalova otpora hrane se srodnim samorazumevanjem. Tu ni nije reč o promenama, traži se potvrda cool-a i smiso života. Zato ovakav otpor redovno mutira u produženi obred prelaz. Tako u marksističkoj igraonici za „adolescente“ kojima se, ponekad, već smeše sede vlasi, Ratibor Trivunac izigrava Boška Buhu, svi su pomalo Suslov, a nekoliko njih mašta o ulozi Staljina.

Odbijajući da komunicara sa „nacionalističkim“ okruženjem, bežeći od distopije realno postojećeg sveta, marksistička antipolitika na otuđenje „masa“ odgovara samootuđenjem. Smeštajući sebe na doksom iscrtanoj pretankoj „crvenoj liniji“, uronjena u praksu obožavanja „univerzalne“ teorije ona, kao i podjednako elitistički NDBG azil, nudi samo jednu estetiku cool-a. To što umesto vernosti (transparentnom) kapitalizmu nosi značku antikapitalizma više je stvar distinkcije nego smisla – što potvrđuje i lakoća s kojom se pretrčava između dva tabora.

Ipak, liberalizam je danas kvočka koja nosi najviše jaja. Iako su se mnogi ponadali, marsksizam ni posle „velikog povratka“ 2008. godine nije obezbedio dovoljno dugačke merdevine za „levičarske“ društvene penjače. Zato ne čudi ni da su posle neizbežnog Borkovog fijaska (neka čuda nisu moguća) ka „građanskom“ NDBG-u krenuli nestrpljivi karijeristi iz takozvane „Levice Srbije“, danas redovni učesnici retkih poludnevnih izleta u Karađorđevu ulicu, ground zero jedne kilave (anti)političke borbe.

Dobrica i njegovo „urbano“ jato oličavaju jednu, u najboljem slučaju, sumnjivu podređenost. Iako je, verujem, i na Vučićevom Prajdu i na antiantivučićevskim NDBG šetnjama bilo nemalo onih koji su siromašni, oba posela su odisala privilegovanošću učesnika. Još je upadljivija politička zbrka – jedan dan uz Vučića, pod zastavom u bojama duge, drugi dan sa žutim patkicama u ruci protiv njega. Biće da je lažnu dilemu o većem zlu zamenio ništa manje tragičan izbor većeg dobra. Zato je ovde vidljivost benignih LGBTQI manjina – danas miljenika skoro svih neoliebarala sveta, od Trampa do Hilari – proglašena za „veće dobro“ od demokratije i slobodnije štampe.

Na Prajdu su bili prisutni i brojni gosti – uglavnom putujući zapadni LGBTQI aktivisti, vitezovi-krstaši homokolonijalizma. Jedan od njih je bio i belgijski profesor Kujen Slotmakers. Za razliku od sunarodnika režisera Jana Fabra, glavnog gosta na ništa manje homonacionalističkom BITEF-u, Slotmakers se izgleda suočio s prošlošću i ne tvrdi da njegova ur-genocidna „država nikad nije bila niti je militantna, niti primenjuje politiku sile“. U Kongu su Belgijanci izvršili, da se zadržim na najnižim procenama broja žrtava, preko 1000 Srebrenica, ali to se nije moglo naći u briselskim udžbenicima koji su decenijama slavili civilizatorsku misiju voljenog kralja Leopolda II.

Slotmakers je zaslužan i za, ako izuzmemo Vučića prekrečenog u dugine boje, najveću kvir pobedu – Twitter trijumf u borbi protiv Facebook profila jednog nacionalističkog „bara“ na Dorćolu, izgleda nedovoljno homonacionalističkom delu Beograda. Istorijska bitka dva nacionalizma, jednog „lošeg“ (srpskog) i drugog „dobrog“ (pozapadnjačenog), počela je 18. septembra njegovim tvitom: „Have never seen such an explicit prejudiced bar in Serbia... this in Dorćol, supposedly the cosmopolitan part of Belgrade #chocked“.

Usledila je krataka rasprava o geografiji beogradskog kosmoplitizma (i lažne subalternosti): „Upsetting indeed, but I wouldn't call Dorćol an it's bars 'cosmopolitan', not the place where young (progressive) Serbs would hang out“, šta je naprednog Slotmakersa nateralo da se ogradi rečima „My local friend used those words for the area (especially given we were a few meters away from Blaznavac)“. Dan kasnije Kujen je čestitao beogradskoj kvir braći i sestrama na velikom sajber uspehu: „I'm amazed by the power of online LGBT community in Serbia. The fb rating of this bar in Belgrade plummeted after sharing this! #keepitup“.

Nažalost, o našoj budućnosti se ne odlučuje na društvenim mrežama. Reč je o borbi u kojoj je malo toga cool i koja zahteva odanost vrednostima koje danas nisu popularne – solidarnost, razumevanje, uvažavanje i širom otvorene oči. Priznajem, pogled nije uvek prijatan, ali (prava) politika zahteva brojne kompromise, nekada i partnerstvo sa snagama koje preziremo i rad u korist masa čiji svet i ukus mogu da izazovu gađenje. Ipak, oni obično ne deluju gadno ljudima koji nedovoljno poznaju Srbiju, njenu kulturalnu i istorijsku lokaciju, već slučajnim Srbima koji kada kažu Zapad misle na slatki plod svoje autokolonijalne imaginacije.

Ako razgrnemo gradske magle i na trenutak se manemo fikus ideologija postaje jasnije da se Beograd na „građanskom“ Marsu i njegove marksističke i homonacionalističke „komšije“ oslanjaju na isti ovozemaljski temelj – antinacionalizam, koji je, u stvarnosti, etnocentričan koliko i nacionalizam protiv koga se bore. Osa ove konvergencije je jako usko shvatanje kosmopolitizma, jednog od pojmova koji, kao i modernost, (hiperrealna i fluidna) prava „Evropa“, pa i sam cool, smeju da postoje samo u jednini. Oni zato teško da mogu da budu nešto više od sinonima za glazure kapitalizma, maske koje prikrivaju lešinarski poredak koji ne priznaje društvo kao smislen pojam i tvrdi da njegov današnji avatar nikada ne može dobiti alternativu.

Tri (slučajno) srpska cool plemena ujedinjuje i verovanje da žive u zemlji koja nije cool i, sve više, da to nikada neće postati. Sva tri su, iz ugla onoga zašta se deklarativno zalažu, antipolitička, odnosno, ako ih posmatramo iz vizure dominatne ideologije, saveznička. Nažalost, to nisu samo tri individualističke, antidruštvene i, u suštini, konzervativne poze već moćne ućutkujuće antipolitičke mašine. Pokreće ih samopravednost i umutrvljujuće verovanje u spoznaju konačne istine. Cool vlasnici bolje budućnosti su tu negde, na korak od nje – samo treba „čitati“ svete tekstove, Marksa, Arent, Altisera, Arent, Džudit Batler... Predavanje kraljice kvir teorije u Dvorani kulturnog centra imalo je atmosferu Drugog dolaska. Nedostajalo je samo da neko uzvikne „Holy Spirit in da House! Fully on Fire...“ pa da eksplodira naboj pregrejane kvir pastve.

Tu, nekako, ni nije bilo mesta za Srbiju. Poseta koncertu Sinana Sakića mu dođe kao egzotika – manje suočavanje sa Srbijom, mnogo više nalik poseti zoološkom vrtu, redak susret sa „zverima srpskim“ u višerasnoj publici. Nema sumnje, bezbedan izbor. U komercijalizovanoj Guči su pravoslavne „životinje“ puštene s lanca dok na koncertima Ace Lukasa oće i da ujedu. Nažalost, tri otuđena cool-a nisu proizvela ni svojoj zvuk. Među slučajnim Srbima nije ni mogao da se pojavi neki pesnik nalik Feli Kutiju, devesternizovanom čoveku crne boje kože, koji je odbacio privilegije, uspeo da povrati svoju crnačku dušu i zapeva – „Suffer suffer for world, Enjoy for heaven“.

Ovde su odsustvo reakcija i insularnost postali potvrda uspeha, lažni dokaz izuzetnosti onih koji veruju da pripadaju negde drugde. Kao i cool „građani“ i homonacionalisti, i (slučajno) srpski marksisti preokupirani su fašizmom, mada bojim se da je uglavnom reč o „fašizmu“. Tu ima mesta samo za mrtve srpske radnike i radnice, one čija palanačka usta više ne mogu da zapevaju Lukasa i Cecu. Srpska Srbija, pak, redovno biva svedena na okrutnu kolonijalnu silu (albansko Kosovo je srce ovog etnocentričnog anti-imperijalizma) i falsifikovana kao avangarda nove fašizacije sveta (Milošević i njegovi „koncentracioni logori“), prikazana kao kolektivni anti-istorijski Gavrilo Princip. Mi smo krivi jer smo, ovaj put umesto u telo jedne klonule imperiju, zapucali u meso demokratske imperije i kraja istorije. Njega, doduše u sledećoj iteraciji, obećava i marksistička kritika omiljenog liberalnog mita.

Kao i za nekadašnje „bele listiće“, čija su nam briselski snovi i „desna skretanja“ darovala Vučićevo samovlašće, ni za NDBG, sklon benignim, politički korektnim „levim skretanjima“, Vučić nije najveće zlo. Samo sa Beograda na Marsu moguće je isticati da je Dragan Đilas deo „jednog miljea prevaziđenog političkog delovanja, centralističkog donošenja odluka, netransparentnog uvođenja javno-privatnog partnerstva (setimo se samo Bus plus sistema), isključivanja građana iz političkog života. To što se on danas čini čak i kao bolja opcija od trenutne političke opcije, svojevrsni je paradoks ove gradske vlasti. Podsetiću vas da su građani protestovali i protiv njega i protiv njegovih homofobnih ispada i protiv rasističkog raseljavanja, diskutabilnih odluka oko rekonstrukcije bulevara ili mahinacija sa javnim gradskim prevozom“.

Ne znam koja količina odvojenosti od realnosti je potrebna da bi neko rekao da mu se „čini“ da je Đilasova vlast, koliko god da je bila loša, gora od Vučićeve. Ili je, biće, i za NDBG Prajd važniji od svih platana, parkića, Bus plusa, slobodnijih medija, uzbunjivača, Olje Bećković... Nažalost, Parada ovde nije, kako nam je redovno sugerisano od strane naših homokolonijalnih gospodara i njihovih glasnika, ni mera ljudskih prava, ni lakmus test „evropeizacije“ ni potvrda da smo prihvatili novi „standard civilizovanosti“ – već altka neokolonijalnog pokoravanja i desubjektivizacije u „kvir vremenima“, politički jeftina dozvola za ukidanje sloboda i uspostavljanje još gušćeg mraka.

Beogradski Prajd nema veze sa pravima LGBTQI osoba i njihovom vidljivošću. Kao i lažna premijerka Ana Brnabić, on postoji samo zato što je zapadnim gospodarima naših života potreban smokvin list koji prikriva verovanje da naša nesloboda predstavlja prečicu do regionalne stabilnosti i kosovske nezavisnosti. Pravi lakmus test je činjenica da moćna infrastruktura prinude ovde brine isključivo o vlasti i njenim polugama. Kada je prisutna na radničkim protestima ona je tu da čuva vlast i dragi joj kapital od radnika, kao što na Prajdu čuva njene dragocene saveznike, koji, nažalost, uglavnom nisu samo korisni idioti naše današnje neslobode.

Tražiti nemoguće je nekada isto što i podržati najgore od svega što je moguće. Zato smo dobili Prajd i izgubili i slobodu i ponos – ne „srpski“, on je sasvim nebitan za ovu priču, već ljudski. Prajd je šminka na licu autoritarnosti, priručni Vučićev karmin, dok je NBDG sitna iritacija. Ona povremeno bukne na licu autoritarne „evropeizacije“ koju podržava Brisel – i, kao i mnoga adolescentska bubuljica, brzo nestane, posebno ako se previše ne cedi.

Bojim se da Dobrica i njegove patkice ne treba da se zavaravaju. Pretnje i brojne neprijatnosti, činjenica da je vlast uključila „čitavu mašineriju” protiv NDBG-a, ukazuju da je Vučić dobro naučio jednu važnu lekciju sa kraja Miloševićeve vladavine. Prethodnom voždu je glave došla jedna „kombi stranaka“ pa njegov najbolji đak ne želi da mu se ponovi Koštunica i da ga jednog dana sruši neka „kombi inicijativa“. Nažalost, slično kao i Koštunica, Veselinović je sebe smestio u oblak principijelnosti, urbani manastir koji lebdi iznad naših života.

Ipak, mnogo više nego na Koštunicu Dobrica Veselinović me podseća na Sonju Biserko. Ne zbog ideoloških sličnosti i zajedničkog cilja već prvenstveno zato što toliko autistična, antipolitička politika oličava savršenog neprijatelja. Iako nije otvoreno autokolonijalna, kao ona koju je za vreme Miloševićeve vladavine nudila Sonja Biserko , Dobričina verzija odlično ilustruje moć i domete kolonijalizma uma. Kao i Miloševiću sa Sonjom Biserko, tako ni u Vučiću uz neprijatelje kao što je Spaceboy Dobrica ni ne trebaju saveznici.

Nažalost, dobre namere u našoj složenoj realnosti teško postaju nešto više od utehe i izgovora. NDBG se ovde ponaša kao skrajnuto evropsko pleme, skup zagubljenih okcidentalca koji odolevaju zovu EU matice. Njihova slatkasta (anti)politika bi možda funkcionisla negde na Zapadu, čiji istoriju, odnose i problematiku veruju da žive na jednom, u najmanju ruku, defektnom mestu. Ali, ovde takva „politika“ ostaje samo jedan prilično benigni lični gest, igrica koja ima jako mali, bojim se zanemarljiv, potencijal da preraste u nešto veće i smislenije.

Verujem da je lepo biti građanski astronaut. Sve te pohvale, lepe reči upućene toplom lideru patkica, otelotvorenju uspešne evropeizacije i slatkog balkanskog cool-a za koga bi danas da oženi urbana Srbija. „Čeda 2.0“ je mnogo prijatniji i skromniji od originala, kome je „ima se može se“ mikonoski san oduvek virio iz nezasitih očiju. Jovanović danas živi u balkanskoj verziji neoliberalne inkarnacije komunizma za 1% i prilepke – meni prema potrebama, ostalima kurac od ovce.

Dobričin cool može delovati kao prihvatljiviji i moralniji azil od neoliberalnog raja na Paklenim otocima, ali, nažalost, nije ništa manje antipolitički. On beg od ovdašnjeg musavog orijentalnog haosa smešta u dozirano aljkavi obod „čistih ulica“ i „nulte tolerancije“, individualističku secesiju u fikciju zapadne margine. Ona kao da se oko Dobrice nekako zapatila nezavisno od Srbije. Ova zemlja tu figurira kao neprepoznata kulturalna lokacija, praznina, pre nego objekat drugosrpske mržnje koja se redovno kristališe oko Prajda. NDBG uglavnom deluje, u žargonu JNA, na „higijenskom rastojanju“ od Srbije. Odatle se izgleda ne vidi da je, koliko god mnogima delovao nedostižno, Vučićev Beograd na vodi mnogo stvarniji od NDBG Beograda na Marsu.

Dobrica je pozvao opoziciju da stane iza njega, odnosno „nas“ kako voli da tepa sebi. To bar nije ono pretenciozno kraljevsko Mi, kakvo neguje Saša Janković, Vučićev mentalni, duhovni i etički klon u kome se nije razvio instikt za politiku. Reč je, u suštini, o kriptokomunističkom Mi levičarske avangarde, znalaca bolje budućnosti koji baštine viziju o modernosti koju nam može doneti samo napredna elita. Izgleda da ostajemo deca samoupravnpg socijalizma čak i kada nam se pod kožu uvuku omiljene tranzicione floskule.

Opozicija je u jako lošem stanju. Na čelu su joj nezasiti čuburski pastir Šutanovac, jurodivi moralni invalid Janković i umišljeni Vuk Jeremić. Tu Veselinović, u jednini ili kamuflažnoj NDBG množini, mnogima s razlogom deluje kao (istinsko) manje zlo. Ipak, verujem da Šapić ima mnogo veće šanse. Iako ga je elitistički Beograd, koji ljude meri pismenošću (i trudi se da prikrije strast prema fiziognomiji), „sahranio“ jer je Namibiju prekrstio u Nambiju (i nema „poželjni“ oblik lobanje koji odaje kulturnost) – čini mi se da je baš Šapić prava mera demokratije u Srbiji, tačnije onoga šta ona ovde jeste i može da bude.

Dobrica Veselinović još ima vremena da odgovori na zov Srbije i sleti. Verujem da mu neće biti lako da izađe iz „kapsule“ takozvanog civilnog sektora u kome je godinama vešto plivao i uđe u političku arenu. Bojim se da mu to što je pohađao „veći broj letnjih škola, seminara i debata u zemlji i inostranstvu te održao velik broj predavanja, treninga i prezentacija“ predstavlja više kamen oko političkog vrata nego što od toga može imati koristi. On je lider koji se iz nekog razloga pretvara da to nije u zemlji koja sve političke opcije, i leve i desne, u velikoj meri posmatra kroz vođe koje ih reprezentuju. Da parafraziram jednu našu (negrađansku) poslovicu, Dobrica je pojeo govno i ušao u politiku, ali odbija da poliže kašičicu.

Nažalost, ne bih se iznenadio ako se ispostavi da je služba u fiktivnom „ministarstvu prostora“ bila prava mera njegovih mogućnosti. Ali, ako nekako uspe da prežali antinuklearne i skvoterske godine koje su mu pojeli skakvci, ako, kao Šapić, bude manje cool i prizemlji svoj Beograd na Marsu, možda ima neke šanse da postane jedan od onih koji mogu da (iz)vuku Srbiju iz mulja. Verujem da dosadašnji hvalospevi prijaju negovom egu, ali major Dobrica je zauzeo važan politički prostor i ne bi valjalo da ostane Space Oddity...

...Far above the moon
Planet Earth is blue
And there's nothing I can do.
_____________________________________________

Inspiraciju su, između ostalih, obezbedili maršal Tito, Džazbir Puar (Terrorist Assemblages), Robert Faris Tompson (An Aestetic of the Cool), Džejms Ferguson (The Anti-Politics Machine), Zigmunt Bauman (Modernity and the Holocaust) i neiscrpni Rastislav Dinić (Zveri srpske). Hvala im.

Zoran Ćirjaković