DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno služe „za radovanje Gospodara“.

Ono što zbunjuje je odsustvo svesti autorskog tima šta stvarno jesu u Vučićevoj Srbiji i čemu služi njihova emisija. Kesić je izjavio da je reprizni termin ukinut jer je „televiziji u interesu da prođe što bezbolnije, a nema razlog da nas šutne nogom u guzicu”. Ali, na ovom komercijalnom kanalu pod punom kontrolom vlasti samo je režim taj koji ponekad hoće da prođe što bezbolnije – a ne uredničko-menadžerski tim koji nepogrešivo sprovodi njegovu volju.

Činjenica da su Kesić i njegovi „Njuzovci“ ubedili sebe da opstaju zbog interesa jedne televizije ili zato što se vođa ne usuđuje da ih skloni je vredna sažaljenja ili, ako ste već spalili svoje iluzije, podsmeha. Valjda ljudi kao što je Kesić, koji veruju da su pronikli u mehanizme moći i ogolili ih, ne mogu da vide svoje mesto u njima. Vučić još nema razloga da svoju dvorsku ludu, koju je ponela televizijska slava i „građanske“ pohvale, „šutne nogom u guzicu“. Dugačka istorija sličnih ukrasa moći nam omogućava da bolje razumemo zašto i procenimo kada će to učiniti.

Dvorske lude vuku koren iz srednjevekovnih „Svečanosti luda“, organizovanih u Francuskoj u nedelji posle Božića. Kroz istoriju su imale različite oblike, kako narodske tako i untar piramida moći. „Misa magaraca“ je u katoločkoj crkvi bila način da niže sveštenstvo sebi da oduška i s vremena na vreme parodira stvarnost tako što će počast odati jednom magarcu. Korisnost kratkotrajne iluzija da magarci nisu oni sami već moćnici kojima služe pokazala se mnogo većom od štete koju pravi kratkotrajno izvrtanje jedne, u suštini, neuništive hijerahije.

Ludost je nestala kao službeno zanimanje tokom vladavine Luja XIV. Dvorske spletke su ubile profesiju koja je navlačila „laskanje jednih, zavist drugih a prezir svih“ na dvoru. Izrugivanje službene lude Kralja-Sunca nosilo je rizik od gubitka vladareve naklonosti – što nije povlačilo samo ukidanja privilegija već i smrt dvorjanina „za svet, za sebi ravne, za samog sebe“.

Ali, stara tradicija je nastavila da živi. Uz nove „prinčeve“ pojavili su se „savremeni razgonitelji privida, kadri da im se obraćaju jezikom istine i poruge, kao što su vekovima bili nosioci palice lude“. Luda više nije u službi samo jednog gospodara: „ona je luda društva u celosti – luda naroda.“ Danas njeni skupi, medijski nastupi predstavljaju „obrede transgresije“, koji se, nalik starim lakrdijaškim postupcima, služe „preokretanjem situacija, nepridržavanjem propisa i slobodama svake vrste“. Savremena luda istovremeno oslobađa kritičnost masa i kanališe je u jednu benignu „igru reda i nereda, prilagođenost i pobunu“.

Kesićeva emisija obezbeđuje samo jedan novi odgovor na problem s kojim su se, mnogo pre srednjevekovnih kraljeva, još u prvim vekovima hrišćanstva, suočavale crkvene hijerahije. Koliko god da su bile odane dogmi i pravoverju, one su shvatale da, kada je „obezvređivanje kulta“ previše duboko ukorenjeno, bolje ga je prisvojiti i udenuti u kanon ili kalendar nego pustiti da se nekontrolisano valja ulicama.

Važan razlog zašto je Kesić danas podoban jeste činjenica da on osporava samo jednu hijerahiju – ne ključne vrednosti, viziju budućnosti i ideološku matrici na koju se oslanja. Kesić ponosno sedi na važnijoj od dve stolice na koje se i dalje oslanja Vučićev režim. Domaćin subotnjeg zabavnog programa ističe da bira društvo „i među prijateljima i među saradnicima, pa i među gostima naše emisije“. Zato su mu gosti u emisiji „24 minuta“ uglavnom bili ili politički korektni „Evropljani“ ili estradni likovi za sve prilike i sisteme kao što je Vanja Bulić.

Jedan od izuzetaka je bio Dimitrije Vojnov. Ali, zbog fanatstičnog poznavanja i razumevanja američkog filma i popularne kulture, duhoviti scenarista i kritičar je odavno posatao „srpski fašista“ rado viđen čak i na hepeninzima najmilitantnijih konstaninovićevaca. Zato ne čudi da je ovaj elokventni nacionalista dobio mesto i u televizijskom gnezdu pažljivo biranih, „dobrih“ antinacionalista i natolikih „levičara“. Nisam siguran ni da bi se u Kesićevih 24 pseudograđanskih minuta kao gost pojavio Bazdulj – da se ne zove Muharem. Uostalom, i njega je jedan kolega pisac (i Kesićev dragi gost) ovih dana oklevetao kao „srpskog fašistu“.

Možda su Kesić i Marko Dražić, saradnik koji „vodi glavnu reč“, birali Vojnova i Bazdulja jer su po njihovom ukusu. Ali, iako takav filter prođe i poneki oklevetani um koji nije kolonijalizovala ideja o briselizaciji Srbije po svaku cenu, biranje gostiju po ličnom ukusu predstavlja jeftin izgovor za propagandističko delovanje. Dobar ukus je najčešće dobar samo zato što je naš. On nas navodi da biramo ljude koji naseljavaju slične ideološke, društvene i klasne prostore i dele naš pogled na svet. U novinarstvu, a to je ono što Kesić simulira, odbrana ugleda zasnovanog na dobrom ukusu nije ništa drugo do opravdanje za služenje jednoj dogmi.

Ne bih se iznadio da su se Vojnov i Bazdulj našli u Kesićevom programu prvenstveno zato što nema dovoljno velikog broja artikulisanih „građanskih“ klonova Teofila Pančića, Tibora Jone i Janka Baljka. Ako ostavimo po strani šačicu izuzetaka, izbor jako dosadnih gostiju, koji nas teraju u krevet brzo pošto počne druga polovina emisije, govori da njeni autori nisu samo protiv vlasti već da imaju svog favorita u redovima opozicije.

Nije teško prepoznati da Kesićev televizijski slot funkcioniše na liniji perverznog shvatanja „medijskog svetla“ kao dobre, proevropske cenzure, koje u svojim medijima sprovode i promovišu pripadnici lažne „Grupe protiv medijskog maraka“. Emisija „24 minuta“ u drugom delu postaje dosadana ne zato što je predugačka već zato što je – voljom njenih samopravednih tvoraca – estetski, ideološki i politički jako usko ukalupljena.

Problem ove emisije nije, kako joj mnogi zameraju, to što ne napada opoziciju. U situaciji kada sve televizije, sem jednog jako sumnjivog kanala, usidrenog u mračnim kanalima zapadne moći, stalno napadaju (pravu) opoziciju to je sasvim razumljivo. Uostalom, jedna od najvećih pošasti novinarstva je shvatanje da izbalansiranost i fer pristup znače da uvek i svuda suprotstavljenim stranama i njihovim stavovima treba davati isti prostor – zbog čega, na primer, veliki broj ljudi veruje da ljudske aktivnosti ne izazivaju ubilačke klimatske promene.

Danas postoji samo nekoliko televizijskih emisija u kojima mogu da progovore kritičari režima. Ali, za razliku od Ljubice Gojgić, koju zbog njenog profesionalizma i otvorenosti „evropski“ deo opozicije mrzi više nego vlast, Kesić je odbrao svoju stranu poslovične čaršije i misionari u korist jedne zavodljive, ali, bojim se, neostvarive vizije naše bolje budućnosti. Teško je oteti se utisku da nam njegova emisija poručuje da SNS nije najveće zlo, što ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o njenom neočekivano dugačkom preživljavanju.

Kesić je izjavio da je „zadatak svakog satiričara da kritikuje vlast, a ja bih voleo da se jednom promeni vlast pa da svoju doslednost potvrdimo time što ćemo kritikovati neku drugu vlast“. Iako ne želi da se sasvim autuje i izađe iz (briselski) plavo-žutog klozeta fingirane nepristrasnosti, verujem da bi – ali nisam siguran da će uskoro dobiti priliku. Dvorske lude koje su kroz istoriju bile Kesićevi prethodnici nestajale su kada je postojala opasnost da se promeni poredak: „Ugnjetavač nikada ne ide u korak sa smehom; mora ga se odreći u ime vlastite moći“.

I Kesić i njegovi „Njuzovci“ su fantastični u svom poslu – često bolji od dva američka originala koje su krenuli da imitiraju. To nije lako, ali ogroman talenat i divljenja vredan profesionalni uspeh ne podrazumeva poredive političke domete. Ključ za razumevanja ovakvih programa je kontekst. Vučićeva Srbija nije Obamina Amerika. Džon Stjuart nije bio jedan od Obaminih fikusa, a sve brojniji javni nastupi Zorana Kesića nam govore da on veruje da je ovde nešto mnogo više od jednog, politički jako jeftinog, ukrasa i vođinog priručnog skalpela.

Ima nečeg tužnog u činjenici da Kesić, kao i ranije dvorske lude, nikada javno ne izlazi iz lika. Verujem da činjenica da i u stvarnom životu glumi televizijskog Kesića mnogima deluje jako bizarno. Ali, sve dvorske lude se sučavaju sa jednim ogromnim izazovom – kako da drugima i samima sebi objasne činjenicu da su jedini izuzetak, da je samo njima dozvoljeno ono što nikom drugom nije. Tu racio nije dovoljan – potrebna je i maska.

Slatke iluzije o sopstvenoj izuzetnosti – koje, nažalost, nisu ograničene na nesumnjivo jako redak talenat – podgreva činjenica da su Kesić i ekipa istovremeno fikusi i jedne režimske televizije i (selektivno) antirežimskog nedeljnika. Čak i ako na trenutak zanemarimo Vučića, ne znam šta je tu jadnije – služenje u lažnom, ukradenom NIN-u ili na televiziji koju je Veran Matić prisvojio i zatim preprodao poslovnim ljudima koje ne zanima novinarstvo. U oba slučaja Kesić i kompanija treba da prikriju da je, iako je posle serijskog etičkog čišćenja dve redakcije opstao i po koji slobodni novinar – dozvoljeno samo slugaranjsko novinarstvo.

Televizijskom Švejku su reflektori i kamere izgleda pomutile percepciju pa je poverovao da deluje u zagradi sistema, zamišljenoj oazi slobode iz koje može da krene novi virus demokratskih promena. Ali, njegovih 24 i kusur minuta nisu nikakva pauza već integralni deo vučićevske nedelje, oslonac vešto doziranih sedam televizijskih dana jedne evropske postdemokratije. Zapadnim moćnicima je lakše kada imaju izgovore za podršku Vučiću i tih pola sata subotom uveče je više nego dovoljno da prekrije neslobodu koja je okovala televizije u Srbiji. Nažalost, jedan Jutjub klip Kesićevih čičkarija briše relavantnost svega što smo izgubili.

Ali Vučić, pravi urednik svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, samo na nivou Srbije primenjuje stari recept koji su razradili Veran Matić i dve Tadićeve političke komesarke da bi stesale i upodobile B92, televiziju sa buntovnim duhom i pretećim viškom hrabrosti. Zato Kesić danas nije samo Vučićeva dvorska luda već i priručna varikina – sredstvo za ukljanjanje neprijatnih mrlja koje u našim medijima odavno proizvodi jedna musava i jako cinična „evropeizacija“.

Ono što je ne samo sasvim neprihvatljivo već predstavlja vrhunski bezobrazluk je činjenica da Kesić javnosti Srbije uporno sugeriše da je danas tu gde je zato što je bolji od onih koji su prethodnih godina nestajali sa malih ekrana i iz brojnih štampanih medija. Važan razlog zašto on još nije šutnut „nogom u guzicu“ je to što je njegova televizijska guzica pomagala da budu šutnute i iscipelarne mnogo značajnije, i po vlast potencijalno opasne, medijske guzice.

Jedan od temelja Vučićevog uspeha je sklonost njegovih oponenata, i u stranci i van nje, da ga pocenjuju. Nije malo zvezda kao što je Kesić koje vole da veruju da predsednik nije „koautor“ njihovih današnjih uspeha i glamuroznih medijskih karijera. Zato me ne čudi da su Kesić i pisci njegove sofisticirane parodije na „Danasovoj“ tribini održanoj tokom Sajma knjiga istakli da im je „važno da budu zadovoljni svojim radom“. Mislim da je tu ne samo mnogo važnija već jedino važna činjenica da je i Aleksandar Vučić zadovoljan njihovim radom.

Zoran Ćirjaković