BILJANA VUČIĆA BELEŠE

Ključni argumenti u ovoj principijelnoj odbrani Biljane K. od primitivnih napada neprincipijelnih antivučićevaca preuzeti su iz kritičkih kvir studija. Prva kuma Vučićevog Prajda je pokazala da je javna intelektualka spremna da pliva protiv struje i suprostavi se ne samo srpskom nacionalizmu već i dogmatama unutar svoje Srbije

Sa prethodnim istorijskim pomirenjem nismo imali sreće. Velika ljubav Borisa Tadića i Ivice Dačića je trajala kratko. Drugi brak dve Srbije – istorijsko pomirenje Matijevićevog parizera i epskog tripa – postavljen je na mnogo zdravije osnove. S jedne strane političkog oltara Matijević, svetac zaštitnik radničkih stomaka čiji je parizer za mnoge gubitnike u tranziciji i evropeizaciji glavni izvor preko potrebnih belančevina. S druge je hrabro stala Biljana K., građanska ikona, artistkinja raskošnog uma i brojnih talenata, koja nije bila žrtva tranzicije.

Parizer je u srpsku politiku i istoriju stidljivo ušao oktobra 2011. godine kada je tokom „Utiska nedelje“ naša velika spisateljica tvitovala da se jedan od sagovornika u studiju „oseća“ – „Ne znam kako to da kažem. Sociolog ima problema s varenjem #umreću“. To je bila Tadićeva era. Na partijskim iventima su se jeli kanapei i suši. Sem retkih izuzetaka, koji su iritirali čula Oljine gošće, Tadićevi glasači nisu jeli parizer pa je predsednik mogao da brine o mentalnom zdravlju krava i produkciji dugačkih filmova.

Ali, ni EU ni većina građana nisu bili zadovoljni režijom i suši evropeizacijom – i promenila se vlast. Jeste da kada „uđemo u Evropu“ ovde više niko neće jesti loš parizer, ali put do budućnosti koja se ne „oseća“ zahteva neke neprijatne kompromise. Na veliku žalost naših kulturnih građana, podrška Brisela tu nije dovoljna. Potrebna je i volja glasača koji ne samo da nemaju za suši već muku muče i sa parizerom.

Parizer je vremenom postao metafora koja odlično ilustruje prirodu novih podela u Drugoj Srbiji, koja preferira mnogo skuplje prerađevine. Jedni su zapušili nosiće, postrojili se uz prvu, parizer Srbiju i stali iza Vučića, dok su s druge, antirežimske strane ostali imaginarni Zapadnoevropljani, koji tvrde da ne sme biti nikakvih kompromisa sa parizerom i da „put u Evropu“ ne može biti popločan jednom nezdravom, polutrajnom kobasicom.

U diskvalifikacijama Vučićevih pristalica ključno mesto je dobio najdostupniji od svih, Matijevićev parizer. Za važan deo, govoriću ovde njihovim jezikom, pismene, kulturne, građanske i civilizovane Srbije, problem je činjenica da nepismena sirotinja može da glasa. Naši imaginarni Zapadnoevropljani veruju da su gladni i gladnjikavi ljudi glupi. Da nisu, kaže logika naše „građanske“ elite, ne bi jeli parizer i išli bi na BEMUS.

„Kako da skapiraju kad mozga nemaju! Pretvorio se u parizer koji danima jedu!“, napisla je na Tviteru jedna Jankovićeva obožavateljka. Članovima fan kluba jurodivog Lozničanina jedan od omiljenih argumenata u Tviter debatama je „smrdi ti matijevićev parizer iz usta“. Štaviše, na poslednjim izborima mržnja prema ljudima koji jedu parizer je postala „lična karta“ pristalica opozicije, koji izgleda na tanjir ne stavljaju ništa jeftinije od PIK-ove, „Made in EU“ praške šunke i vole da (ironično) skandiraju „Jedem leba i parizer Vučića sam simpatizer“.

Uz psovanje izbeglica i „arivista“, nije bilo malo razočaranih „pravih Beograđana“ koji su se posle izbora lamentirali nad klasnim čišćenjem prestonice: „Stari grad, Savski venac i Vračar su glasali razumom, što znači, @avucic i #SNS parizer ekipa da se tornjaju tamo gde su poželjni!“. To su delovi Beograda u kojima uglavnom stanuju siti, kobe govedina i Pakleni otoci građani. Na ovim opštinama su se udomili i glavni odbor DS i mnogi istaknuti NVO aktivisti, dobitnici u tranziciji koji ili nikada nisu probali parizer ili su se toliko nakrali, odnosno profitirali od evropeizacije/suočavanja/transparentnosti, da su zaboravali da su se nekada i sami radovali skromnom parizeru i njegovoj klasnoj sestri mortadeli podriguši.

Ali, posmatranje vučićevaca kroz prizmu jeftinih mesnih prerađevina ima jednu slepu mrlju epskih proprcija. Nisu svi na Matijevićevom parizeru. Postoje i vučićevci koji su na Radomiru Konstantinoviću. Oni su se i ove jeseni tripovali – od Vučićevih para i za Vučića. Njihov miting podrške održan je u Sava centru. Nije ga prenosio Pink već RTS, a i, s razlogom i na radost domaćeg finansijera, hvalospev mu je posvetio i jedan „Gardijan“, vodeće glasilo umerenih „pravih levičara“ širom sveta.

Da ne bude zabune – ovde ne iznosim estetski već isključivo politički sud. Verujem da ni sam Vučić nije očekivao da će mu se mala politička investicija u visoku kulturu toliko isplatiti. Tu ne treba gubiti iz vida ni da na svim globalnim (polu)periferijama vlastima legitimitet ne obezbeđuju samo glasači već i politička klasa u globalnim metropolama kao što su Brisel i London, koja od svih „dobrih“ nacionalizama najviše voli homonacionalizam.

Iza Vučića u Srbiji danas stoje dva klasno miljama udaljena pola. Jedan nema ni za parizer, drugi se znoji nad pitanjem šta da ponese na svoj miting podrške evropeizatoru od koga se očekuje smanjivanje ustava i još koje čega. Da bi bilo jasnije o koliko velikim mukama je reč citiraću deo posta Biljane K. koji odlično ilustruje prirodu i veličinu ovdašnjih nevolja s privilegijama: „Sad pakujem torbu i u njoj: jedno ćebe, jastuk veliki, jastuk mali, čepići za uši, nojs kanselejšn slušalice, maska za spavanje, hrana (koja?), džemper jer mi je uvek hladno, još jedno ćebe, majica jer mi je isto uvek toplo, čarape za avion, kućne papuče, papuče za do wc-a, hrana i dalje ne znam koja, voda, kafa, ali nemam termos, ostao mi na faksu, neka knjiga? glupo je knjiga, ali možda baterijska lampa, ako treba nešto da nadjem u torbi?, punjač za telefon, gde da punim telefon?, garderoba: donji deo kašmirske pidžame, heat tech potkošulja i džemper, vadim onaj drugi džemper, ne treba mi, vraćam džemper, ovaj će mi se ogaditi, vlažne maramice, kremu za ruke, kremu za lice, voda u spreju, kompjuter?, gde da punim kompjuter...“

Nije lako jednoj angažovanoj građanki da ode na miting. Prekarni i nezaposleni saborci Biljane K. muku muče samo sa sendvičom i sokom, a ona mora da se rve sa kašmirskom pidžamom, „nojs kanselejšn“ slušalicama, vodom u spreju i čak dva ćebenceta.

Ali, ona nije bila sama na glamuroznom mitingu podrške Vučiću. Zašto su se onda kola ovih dana slomila samo na ovoj, valjda pravilno primenjuem rodno diferencirani novogovor, cvetici srpske građanske inteligencije i jednoj zakrpljenoj metalnoj streli koja nastavlja da hita ka Evropi – žutom suncu i plavom nebu? Ima li i dalje vučićevaca kojima se – čak i u puritanskoj Srbiji koja obožava Sašu Jankovića, Zorana Kesića i Teofila Pančića – gleda groz prste?

Ženama se malo šta prašta, posebno kada su pametne i elokventne kao Biljana K. Ali, pored endemske mizoginije, reč je o primeni dvostrukih standarda. Izgleda da je danas služenje autokratama OK samo kada je gej. U ovim kvir vremenima, kako je post-9/11 eru nazvala Džazbir Puar, samo neko ko je kvir sme da bude priručna alatka jednog nedemokratskog režima. Svi drugi mogu da očekuju da će zbog „kolaboracije“ sa, na primer, kako reče Vesna Pešić, ovdašnjim Musolinijem biti rastrgnuti i dehumanizovani na Tviteru i u takozvanim nezavisnim medijima.

Ključ za razumevanje važnosti ovog političkog paradoksa je u izuzetno veštoj spoljnoj politici režima i činjenici da se na Zapadu nalazi ključni izvor njegove stabilnosti. Predsednik Srbije nije samo čovek po ukusu Brisela i Pekinga, neko ko uspeva da, duže nego što su mnogi očekivali, vešto balansira između SAD i Rusije. Vučić savršeno primenjuje homonacionalizam, kako je Puar nazvala ideološku matricu koja se kristalisala posle 11. septembra. Ona je obezbedila i novi, politički korektan vetar u leđa odbrani zapadnih interesa, neokolonijalizmu i različitim „humanitarnim“ intervencijama. Istovremeno, omogućila je autoritarnim stabilokratama da svojim zapadnim partnerima i zaštitnicima obezbede pokriće za podršku nedemokratskoj vladavini.

Promišljeno, strateško privilegovanje kvir preokupacija i interesa – svest o globalnoj hegemoniji homonacionalizma, ideologije koja nam poručuje da su LGBT inkluzija i vidljivost lakmus test, merilo svih ljudskih i političkih prava i sloboda – objašnjava zašto je Vučić vremenom obezbedio podršku ili saučesništvo mnogo zvučnijih imena nego što su Petar Luković, Jakša Šćekić, Marko Blagojević i Zoran Panović, koji su se njegovoj strategiji pseudodemokratske evropeizacije okrenuli još u prvoj rundi cepanja nekada druge Srbije.

Odavno je na Fejsbuk profilu prve kume beogradske Parade ponosa teže naći reči kritike upućene PPV/premijeru/predsedniku nego poslovičnu iglu u plastu sena. Samo je bilo pitanje vremena kada će prećutna podrška nekog od istaknutih homonacionalističkih aktera isplivati na površinu. Iako tu ima onih koji su, po kriterijumima Vesne Pešić i Kristine Kovač, mnogo „krivlji“ od Biljane K. – njima se ne smeši linč i pljuvačina kroz koju je na društvenim medijima prošla ova hrabra Srpkinja i neumorna provokatorka, građanska borkinja koja ne bira mete.

Uostalom, ona nas je sve već javno pozvala da u kafiću u njenom kraju 22. novembra dočekamo osudu Mladića u Hagu: „Uz piće i aplauze, proslavićemo objavljivanje presude krvniku i spustiti glave u znak pijeteta za sve pobijene u ratu u Bosni“. Ne znam šta je za taj dan planirano u Tršiću, ali verujem da neće manjkati prepoznatljivih lica.

U moru (ne)građanskih uvreda i psovki upućenih Biljani K., sem u krugu najbližih prijatelja, teško je bilo naći reč razumevanja a kamoli podrške. Jedna od retkih je došla od Muharema Bazdulja, godinama mete nekih od najotrovnijih strela koje je ova iskusna medijska ratnica upućivala sa društvenih mreža. Bazdulj je prvi uočio da se među onima koji predvode javni linč Biljane K. na Fejsbuku i Tviteru ističu kreativci koji su od 2012. godine ne samo konkurisali već i dobili nemali novac od Vučića. Ako su mogli da „profitiraju“ talentovani muškarci, teško je razumeti zašto sada ne može nekažnjeno da se naplati jedna kreativna žena.

Nagrađeni spomenik u centru grada predstavlja kulminaciju niza političkih događaja ove jeseni, koji su obezbedili nedostajući deo legitimiteta i podrške režimu – i u kojima je ključnu ulogu imao isti liberalni milje. Posle Vučićevog Prajda i vučićevskog epskog tripa dobili smo i ovaj spomenik Vučiću (i Đinđiću). Biljana K. i njen nadareni prijatelj su ga mnogo efektnije uobličili kao spomenik Vučiću nego što bi to umele netalentovane aplogete iz SNS-a.

I u slučaju ovog spomenika nije relevantna vizuelna već samo politička pismenosti, a nje Biljani K. nikada nije manjkalo. „Ispravan“ i dosledan politički stav je imao važno mesto u brojnim glorifikacijama njenog celokupnog opusa, i u inostranstvu i u Srbiji. Zato je teško ne propoznati da nas ona na Studenstkom trgu, između ostalog, podseća da je Đinđićevo ubistvo imalo i „drugu pozadinu“ – koja je hrabrog i borbenog premijera učinila mnogo lakšom metom za dve, nažalost neprekinute, zločinačke „strele“ poslate iz najmračnijeg kutka nekada prve Srbije.

Biljana K. je bila jedna od retkih liberalki koje su pragmatičnom Dinđiću oprostile „desna skretanja“ pre nego što je streljan i koje su razumele zašto je njegova evropska „strela“ jedno vreme morala da ide na dole. Nasuprot njoj, većina u dogmatskoj Drugoj Srbiji je uporno klevetala i mrzela živog Đinđića zbog retkih susreta sa Miloševićem, nekoliko kilograma pečenih paprika u Dobričinom dvorištu i jednog Karadžićevog vola na obroncima Trebevića. Zato ne treba da čudi ni da je baš Biljana K. postala prva ugledna građanka koje je javno demonstrirala da je spremna da sve oprosti i Vučiću, novom avataru autoritarne modernizacije i odavno priželjkivanom oživotvorenju ataturkovskih snova naše autorasističke inteligencije.

Pri tome, za razliku od Đinđića početkom 2003. godine, predsednik Srbije danas dobija brojne pohvale iz Brisela i drugih evropskih metropola. Jedan talentovani prijatelj je rekao da je Biljana K. „učinila Balkan bližim Evropi“ – što nam odavno Angela Merkel i Johanes Han, prilično bukvalno, redovno poručuju kada govore o svom velikom srpskom prijatelju Aleksandru Vučiću. Verujem da će ih naš predsednik ubrzo odvesti do spomenika koji će zaseniti plato na kome su se kuvale studentske pobune.

Vučića sada – pored Brisela, Nemačke i brojnih srpskih stomaka u kojima se krčka Matijevićev parizer – naviše guraju i Biljana K. i drugi urbani umovi, koji imaju dobar i skup ukus i sposobni su da kreiraju kako upečatljive spomenike našim evropeizatorima tako i vrhunske umetničke tripove. Zato, ako Vučić sam ne polomi strelu i ne odseče sebi krila, ovaj novi domaći motor obećava da će još duže pilotirati Srbijom na turbulentnom letu ka Briselu. Naprednjački Ikar je prilično mlad uzleteo, a, kako reče jedan Biljanin kolega, daleko je sunce.

Zoran Ćirjaković