U POTRAZI ZA NE-VUČIĆEM

Prošli su izbori, pa se valjda ponovo može govoriti o stanju stvari. Još kevće poneki NUNS-ov pas, ali to je lavež krezubih, kakofonija koja sve što može jeste da iritira vođu, koga se ne zna ko više voli – da li „neevropski Srbi“ ili „civilizovana Evropa“? Ako se ne desi neko veliko čudo, naša politička sudbina je zapečaćena na duži rok. Nada jeste jedna jako žilava biljka, ali bojim se da je vreme čuda za nama i da će se čak i deo slučajno srpskog tviterijata vremenom saživeti sa „svinjskom huntom“ – mada, naravo, biće ljutitih „deda“ koji će sebi odseći poslovični ud.

Buka i bes protiv Vučića se u nedelju preko noći pretvorila u buku i bes protiv Srba. Potraga za rezultatima izbora u „mojoj“ glasačakoj jedinici ili opštini rezultirala je povlačenjem novih granica „civilizacije“, „Evrope“, „zaostalosti“... Neki su tako stigli i do svog praga, mada ima i onih koji krhku nadu vezuju za oživljavanje lapota. „Sve mi je teže da se bilo kako identifikujem sa narodom kome nominalno pripadam”, poručila je „urbana“ influenserka Vanja Bahilj, koja se sa Tvitera oglašava pod pseudonimom „Koza na štiklama“, i retorički se zapitala: „Pa kad će više pomreti penzioneri koji glasaju za SPS, serem vam se u produžavanje životnog veka!“.

Iz istog sajber rova nam je stigao i zaključak da „Srbija nema građansku, nacionalnu, društvenu, političku, socijalnu, kulturnu... Ima samo poslušničku svest! To smo po ko zna koji put danas pokazali! Jebo nam pas mater!“. Na to se saborac nadovezao tvrdnjom da je Srbija „primitivna, zaostala, dekadentna, zaglavljena u prošlosti, sa udvoričkim mentalitetom, svetlosnim godinama udaljena od evropske civilizacije i demokratskih vrednosti. Plivajte za ’časni krst’ i postite“, da bi zatim jedan Novosađanin dodao: „I ližite jaja Irineju i ostalim crkvenim idiotima“.

Prekaljeni beogradski autorasista je rezultate izbora iskoristio kao povod da sa sajta katarske Al Jazeere poruči da je Beograd „ostao najveća srpska palanka“ i da je demokratija „kod Srba moguća otprilike kao uzgajanje vinove loze na Himalajima“. (Mada je, mukica, smetnuo s uma da je mnogo više moguća i stvarna nego u Kataru.) Biljana Srbljanović je bila jezgrovitija: „Nije do krađe. Do Srba je.“ Ima neke slatke ironije u činjenici da je naše antisrpstvo toliko srpsko.

Ipak, pored lapota i emigracije, starih rešenja, slučajni Srbi su na ovim izborima otkrili i dve nove nade – profesora Jova Bakića i Dobricu Veselinovića, čije imovinsko stanje i (nedostajuća) radna biografija upućuju na jedno od dva zanimanja koja su jako popularna na ovdašnjoj preverznoj levici – rentijer i sponzoruša, odnosno kako se to već kaže u sve prisutnijoj, muškoj verziji ostvarenog silikonskog sna.

Prvi od dvojice novih heroja nastavlja srpsku vatrenu tradicuju žestokog uzvraćanja i prženja mozga, koja je, na suprotnom kraju političkog spektra, iznedrila Ratka Mladića – i njegovu istorijsku komandu „Raspameti!“. Druga velika nada deluje u skladu sa podjednako starim, umrtvljujućim apsektom naše kulture „bruke i časti“. Ona nam je, pre političkog zabavišta za adolescente zvanog „Ne da(vi)mo Beograd“, podarila tri čvrsta sidra, koja su u velikoj meri omeđila naše mesto i moguće razvojne domete u neoliberalnom svetu – opušteno, iskuliraj, sigurica.

Upadljivo preopušten, Jovo Bakić mi zvuči kao podmlađeni Šešelj. Napadno bahat i neuviđavan u javnim nastupima, uživa dok udara rečima kao maljem, bez mere i prsitojnosti. Podjednako samouvereno saopštava prijemčive istine i sipa potpune budalaštine. Ono što je, ipak, ključno za njegovu rastuću popularnost, Bakić ne ostavlja prostor za amabivalenciju i sumnju, najveće neprijatelje (skoro) svakog Srbina, ponosio se on svojim genetskim materijalom ili ga prezirao.

Da parfraziram jednog uglednog intelektualca – koga kriza srednjih godina nije, kao neke od kolega, odvela u mržnju prema Zapadu već prema Srbiji – Bakić voli da grokće, ali valjda tako saopštene svinjarije prijaju našim imaginarnim Evropljanima. Suši i ćeviće su cool, ali, da se ne zavaravamo, i u elitnom urbanom Beogradu prasetina je prasetina, čak i kada je jako masna.

Teško da ima išta srpskije od neodmerenog i histeričnog povraćanja po korenima i slepe potrage za spasiocem, dva impulsa koja su prethodnih dana pokuljala sa društvenih mreža i iz brojnih komentara besnih čitalaca. Nažalost, podlegao Bakić iskušenju ili ne, potraga za proevropskim hazjajinom – nekada ne-Miloševićem, danas ne-Vučićem – već je iznedrila seriju razočaranja.

Čedomir Jovanović, jedan od prvih u tužnom nizu, ilustruje činjenicu da će mnogi imaginarni Evropljani ovde kao spasioca izvikati čak i jednu moralno hendikepiranu protuvu – samo zato što ponavlja Latinkinu malorspsku mantru, koja jedina može da, makar nakratko, odagna kosmičku strepnju slučajnih Srba.

Ipak, mnogo je tragičnija jedna novija inkarnacija – Saša Janković, politička i ljudska karikatura sašivena po mustri Siniše Malog, mada sa upadljivim manjkom inteligencije i opasnim viškom ambicija. Podsmevati se danas „sendvičarima“ a videti spasioca u Jankoviću može da posluži i kao lakmus test potpunog političkog idiotizma.

Iako su oštro kritikovani iz brojnih razloga, mislim da je ključni problem Zorana Đinđića i Dragana Đilasa to što nisu odgovorili na očekivanja oblikovana političkim obrascem koji ujedinjuje dve Srbije. Prvo, oni nisu ozbiljnije pokušali, a možda nisu ni mogli, da se uklope u ideal vođe-spasioca – da budu dovoljno ne-Milošević odnosno ne-Vučić. Drugo, i Đinđić i Đilas su, uz sve mane, pragmatičani političari koji nisu delili puritanizam i ostrašćenost važne ciljne grupe – umova krojenih po uskoj autorasističkoj meri Radomira Konstantinovića. Zato nisu imali prođu kod „građanske“ Srbije, one koja se ne miri samo sa Srbijom i srpskim zločinima.

Druga Srbija – u čijoj je „pešadiji“ bila i ponosna homonacionalistkinja Ksenija Radovanović, prva hipsterka u srpskoj politici i (neuspešna) kandidatkinja NDMBGD za gradonačelnicu – srušila je, zbog „Prajda“ i dva reda platana, sa vlasti Đilasa i DS na izborima 2012. godine, jedinim na kojima su njeni glasovi odlučivali o budućnosti zemlje. Deceniju ranije, Druga Srbija je prigrlila samo „Zoranov grob“. Po živom Đinđiću, rečeno antivučićevskim žargonom urbane Srbije, pišala je neumorno i neumereno, tvrdeći da je reč o rezervi sa Dobričine i Jovičine velikosrpske klupe.

Ovde je neophodno stalno podsećati da je Đinđićevo ubistvo imalo i drugu „političku pozadinu“. Slušajući kao novinar i prevodilac šta su sve posle 5. oktobra za zapadne medije o Đinđiću govorili uticajni Drugi Srbi (i posebno Srpkinje), teško je bilo ne zaključiti da jedan takav srpski vođa – ukviren kao netransparentni „novi Milošević“ i Karadžićev omiljeni partner za okretanje volova – ne treba da postoji.

Ostrašćene „građanke“ su, nadam se blaženo nesvesne šta čine, mesecima „omekšavale metu“, razredile vazduh za dva (ili tri) metka koje su ispalile Legijine ubice. I dan danas se pitam da li se u tome kriju neki od razloga zašto zapadna obaveštajna služba koja je, bukvalno, nešto ranije spasila život Biljani Plavšić u Banja Luci nije na isti način pomogla Zoranu Đinđiću? Možda stvarno nisu mogli, a možda su poverovali da nije vredan truda.

Među onima koji svakog 12. marta na Novom groblju nariču nad propuštenom šansom ima previše novokomponovanih, nekro đinđićevaca. Pored građana koji iskreno žale, okupljaju se i ovi članovi fan kluba Đinđićevog leša, Konstantinovićevi i Latinkini sledbenici koji u tom ubistvu, u suštini, ne vide jedan („srpski“) zločin već još jedan (lažni) dokaz o srpstvu kao zločinu.

Nažalost, iz istog ideološkog kruga – prividno „evropskog“, ali predvidivo armiranog našim kulturalnim obrascem – dolazi i NDMBGD, parastranka u kojoj sve značajniju ulogu imaju mladi „konvertiti“ iz Levice Srbije. Oni su lako odbacili Marksa i priklonili se Dobričinoj pomodnoj, „postideološkoj“ mantri, koja prija ušima galantnih štiftunga i srodnih neokolonijalnih transmisija. U idejnom galimatijasu koji je proizveo ovaj brak iz sitnih računa i velikih ambicija, Đinđić je ostao omražen kao „neoliberal“ a Đilas kao „homofob“, dok su skoro svi drugi relevantni akteri na srpskoj političkoj sceni diskvalifikovani kao „fašisti“.

Bojim se da u mogućnost da „postideološki“ Dobrica – druga velika nada beogradskih ljubitelja malo drugačije doziranih medijskih nesloboda i prozapadne nedemokratije – „spase Srbiju“ ne veruje ni njegova familija. Patetični upad u napuštetni vojni objekat u ulici Cara Uroša poslednjih dana kampanje samo je ilustrovao koliko su se Dobrica i ekipa borili za lepa lična iskustva, svoj slatki cool i društveni kapital, umesto za bolju, humaniju i prosperiteniju Srbiju.

Neki ljudi se u životu glupiraju zato što nisu ludovali kada je trebalo, Dobrica ovog marta zato što mu „palanka“ nije dala da bude skvoter kada je to bio „ceo svet“. U meri u kojoj je jurodivi Janković drugi Siniša Mali, Veselinović je vedriji avatar Koštunice, s tim da, naravno, umesto „Riste Sotone“ i ćiriličnih parafenalija ide solidarnost sa albanskim žrtvama „srpskog imperijalizma“, koju su u NDMBGD doneli namrgođeni perebezi iz Borkove kombi stranke.

Naš novi Dobrica i ekipa su zaslužni za verovatno najjadniji trenutak u kampanji koja je obilovala jadom i patetikom – kolektivno cupkanje i podvriskivanje kojim su na bini proslavili svoju imaginarnu (i Vučičevu stvarnu) pobedu. Teško je bilo ne osetiti transfer blama. Ako već neko želi da traži argumente u prilog beznađa, može mirne duše da se zaustavi na snimku njihove „žurke“, segment na YouTube-u traje samo 39 sekundi, gde se ovi moroni u nedelju uveče raduju i skaču sa limenkama piva u ruci.

Pogrešio sam kada sam nedavno napisao da Dobrica i ekipa žive u Beogradu na Marsu. Oni su, nažalost, odavno odleteli na Sirijus, mesto sa koga se ni planeta Zemlja ne nazire. Iako sam i sam bio sklon da pogrešim i glasam za ova nova, mlada i (valjda) nekorumpirana lica, danas mislim da je glas za SNS bio mnogo racionalniji i smisleniji izbor od ušećerene NDMBGD antipolitike. Ona je bila izbor „kulturnih“ nojeva kojima je samo važno da je pesak cool. „Dobar ukus“ je u tom miljeu vredniji ne samo od Srbije i Beograda već i od demokratije i „Evrope“.

Umesto da specifičnosti koje utiču na sve aspekte našeg političkog života i sve oblike aktivizma tumače kao različitost, nešto što treba da uzmu u obzir i poštuju, slučajni Srbi ih, po pravilu, posmatraju kao patologiju, nešto ružno i „neevropski“ što treba eliminisati i što, kako vole da se zavaravaju, stanuje samo van njih – tih uverljivo falsifikovanih, dozirano nemarnih, postmodernih i sofisticiranih, ali i dalje tako naših, balkanskih lutkica.

Seleći se sa Čedomira Jovanovića na Sašu Radulovića, pa na Sašu Jankoviću i zatim na Dobricu Veselinovića, Srbija koja voli da veruje da je druga i drugačija stalno ponavlja istu grešku. Ona serijski izvikuje spasioca, da bi ga podjednako brzo i lako odbacila i „sahranila“, ali nije u stanju da prepozna da se baš tu vidi koliko je ista, „srpska“, koliko je izdanak ove naše toliko druge i drugačije, ali ništa manje prave (i „evropske“) Evrope.

Zato, i kada tako „evropski“ skaču i podvriskuju, kada ponosno psuju SPC i SANU i seire o praziluku i seljačinama, kada pred zoru lamentiraju nad svojom zlom sudbinim i idealizuju svoj sprčeni „ceo svet“ – naši Drugi Srbi samo pokazuju da su ne samo „pravi“ već , bojim se, i najveći od svih Srba.

Ako nekako uspeju da se suoče sa svojim drugačijim evropjestvom i merom svog neiskorenjivog, „ontološkog“ srpstva, unutrašnjeg praziluka – da pokušam da prevrednujem ovaj jako jeftin sterotip, možda će konačno moći i da prepoznaju pravog ne-Vučića, spasioca za kojim već decenijama tako očajnički tragaju.

Inašala, rekla bi ovde braća Arapi.

Dok pokušavam da nazrem u kome li se krije taj drugačije netolerantni hazjajin – vođa koji će čitati Vreme i Danas, napajati se kolumnama Slaviše Lekića i Teofila Pančića i umeti da otkrije mudrost čak i u šupljim mislima Vesne Mališić i Isidore Petrović – teško mi je da odagnam vragolasti Bakićev lik. Možda je samo reč o nedostatku mašte, a možda bi, ipak, tako nekako na javi izgledao taj slatki „građanski" san.

Zoran Ćirjaković