TRAMPE, LEVIČARU

jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu ću trebati 30 minuta – o nekoliko prividno nepovezanih tema važnih za razumevanje interakcije globalnog i lokalnog, koja oblikuje našu nadu i beznađe.
o tome zašto donald tramp, slučajni levičar, vraća veru u pravednije sutra u srbiji; o važnosti deglobalizacije; o rasističkim stranputicama i političkoj ekonomiji slučajnih srba (i slučajnih britanaca); o našim tačerističkim marksistima i razlozima zašto verujem da je antinacionalizam postao reakcionarna ideologija a nacionalizam možda poslednja šansa za spas levice

***

Potraga za izgubljenom levicom može delovati kao uzaludan posao. Ipak, zračak nada se konačno pojavio u SAD – tamo gde smo ga najmanje očekivali, ali, istovremeno, u jedinoj državi u kojoj nada ima potencijal da preraste u nešto više od drmanja kaveza. Morales, Čavez i Cipras jesu budili mnogo zavodljiviju nadu, ali SAD su i dalje globalni hegemon, zemlja koja ima ključnu ulogu u (re)defenisanju pravila igre. Ne treba biti prestrog prema njima, posebno ne prema Ciprasu, koji sve češće biva opisan kao izdajnik levice. Čini se da tragedija Venecuele predstavlja odličnu ilustraciju kako bi izgledala Grčka, zemlje koja, za razliku od Venecuele, nema rezerve nafte ili drugih profitabilnih strateških resursa, da Cipras nije na vreme odustao i kleknuo.

Pokazalo se da je u SAD prethodna, Obamina nada bila šarena laža, prazna priča umotana u televizičnost, dobar imidž i seriju marketinških trikova. Nadu u koju vredi verovati ponudio je Donald Tramp. Čak i ako poklekne ili bude srušen, njegov doprinos je istorijski. Udarivši na zamajac globalizacije – „slobodnu trgovinu“, armiranu malim carinama i taksama i lakom pokretljivošću proizvodnje – pokazao nam je da je moguće menjati čelični poredak i da nisu u pravu oni koji veruju da neoliberalizam ne može da dobije alternativu.

Danas alternative nema. Ne zna se koji segment levice je u gorem stanju – liberalni ili radikalni. I jedni i drugi su izdali radničku klasu i siromašne – i postali kapitalokolonaši, da parafraziram antifašističku etiketu, koja je u Srbiji nedavno dobila i novu, sve popularniju liberalnu, ponosno evro-fundamentalističku inkarnaciju rusokolonaši.

Revolucija je za mnoge postala izlizana, ružnjikava reč, mnogo više marketinška nego politička. Živimo u jednom ponosno konformističkom, sve narcisoidnijem vremenu u kome, sem budala i sanjara, malo ko promišlja okretanje sveta naglavačke. Doduše, radikalni latinoamerički levičari, stasali u društvima koja su najduže osećala batinu i hipokriziju američke moći, revolucionarnu inspiraciju nalaze u Osami. Bin Ladenove slike odavno krase proteste od Meksiko Sitija do Buenos Airesa. Logika je, ako revolucija nije na vidiku – crvena ikona postaje onaj ko je najvećem neprijatelju naneo najružniji bol.

U Evropi, koju strah od Arapa ujedinjuje više od svega drugog, srpski salonski revolucionari su napredovali od slika Save Kovačevića i Boška Buhe do antiikolonijalizma Aljbina Kurtija, obogaćenog srboskeptičnim mislima Dimitrija Tucovića, i seksipila kurdskih borkinja, crvenkastih, pa valjda zato dobrih nacionalistkinja sa kalašnjikovom u ruci i nezavisnim Kurdistanom u srcu. Nikoga ne treba da čudi da su Donald Tramp i Najdžel Faraž danas, ako izmemo Islamsku državu i al Kaidu, nešto najbliže revolucionarima što postoji.

Na liberalnom krilu su ponosno elitistički, antiradnički paralevičari, neumorni policajci misli i reči. To su antifašisti koji su više preokupirani produkcijom „fašista“ nego otkrivanjem fašizma. Obuzeti mukama hendikepiranih i očarani rodnim, seksualnim i rasnim manjinicama, skloni su da, kada im se ne dopada, demokratski izraženu volju deprivilegovanih masa diskvalifikuju kao (uvod u) fašizam, glas antiistorijske korpe bednika, koja odbija da nestane iz njihovog vrlog novog sveta. Reč radnik kod naših tviter liberala prečesto nosi konotacije u rasponu od neistuširane stoke koja smrdi u autobusu do slike homofobičnog koljača i silovatelja na čekanju. Takav liberalizam zvuči neprijatno fašistički.

Promena ovoliko tužne, globalne političke realnosti nije mogla da krene iz Grčke, Venecuele ili Bolivije – već samo iz dvorišta najmoćnijih, zemalja kao što su SAD i Velika Britanija. I to tek pošto se broj gubitnika u globalizacijskim procesima približio kritičnoj masi.

Konačno se, u formi populizma, pojavio protivotrov antipolitici otuđenih elita. Kao i u životu, kada nas izdaju pravi prijatelji, slučajni saveznici postaju zlata vredni. Tramp i Faraž su, verovatno sasvim nesvesno, otvorili put stvaranju uslova kako bi proleteri konačno mogli da u svojim zemljama ostvare održive uspehe – do kojih, nažalost, danas mogu doći samo razjedinjeni.

Najteže je spaljivati slatke, plemenite iluzije. Prepoznati problem u lepom i zavodljivom mnogo je teže nego kada se on sakrije u transparentnom zlu. Pri tome, ovde se odavno ne prašta ni suočavanje sa neprijatnim realnostima. Opasno je ne samo misliti već i znati – ako to znanje ne može da se uklopi u ideološke amove naših crvenkastih, mada politički krezubih „bul-terijera“. Ipak, rizikovaću buku i bes konstantinovićevaca i marksovaca.

Dakle, zašto bi slogan levice trebao da postane „Proleteri svih zemalja, razjedinite se“? Zašto su stari levičarski snovi o jedinstvu prezrenih postali nespojivi sa promenama? Zašto se u doglednoj budućnosti, da bi se stvari menjale, mora ići u mnogo nacionalnih kolona? I, konačno, zašto nam je bio potreban Tramp? Zašto – pre bergzita i neočekivane pobede bahatog rijaliti milijardera – nije bilo ni ove male, i dalje jako krhke nade?

Čak i kada radnici u različitim delovima sveta koriste iste ili slične reči – siromaštvo, tranzicija, privatizacija, reforme... – one za njih nemaju ista značenja i konotacije. Vizure su nesamerljive a interesi nepomirljivi, sam ako ih svedemo na opšta mesta, koja, po pravilu, imaju malu političku snagu.

Raj za jedne, uglavnom na Dalekom Istoku, jeste pakao za druge, uglavnom na Zapadu i njegovim balkanskim i drugim predgrađima. Rast standarda prvih je neodvojiv od pada standarda drugih. Iako dobici prvih nisu proporcionalni gubicima drugih, optimizam kojim zrači sve veći broj Indonežana i Kambodžanaca povezan je pupčanom vrpcom sa sivilom i anksioznošću koja je iznedrila Trampa i bregzit. Razlika između gubitaka ovde i dobitaka tamo jesto ono što stvara milijadere, u Prvom i, sve više, Trećem svetu.

Ova globalna veza nije ni slučajna ni prirodna, niti je stvorila neka „nevidljiva ruka“. Ona je, možda nenamerni, proizvod vešto osmišljene i pažljivo dizajnirane ekonomske arhitekture sveta posle Drugog svetskog rata, koja je vremenom utkana u skoro sva nacionalna zakonodavstva. Sklon sam da verujem da njegovi tvorci – koji su u glavama imali interese SAD i kapitalizma, koga su uglavnom doživljavali kao razvojnu i modernizacijsku panaceu – nisu očekivali da će sistem postati toliko destruktivan po obične građane SAD i drugih zapadnih zemalja i toliko kompatibilan sa „azijskim vrednostima“ i samorazumevanjem ljudi na Dalekom istoku.

Iskustva stanovnika delte Mekonga, nedaleko od („komunističkog“) Ho Ši Mina, sa kapitalizmom i globalizacijom imaju malo toga zajedničkog sa iskustvima stanovnika Rakovice ili novobeogradskih blokova. Za prve su tržišne reforme, uz sve probleme koje su donele, uglavnom nešto jako dobro, dok je za druge tranzicija prvenstveno sinonim za gubitak i seriju poniženja. Ista ona sila koja Vijetnamce uzdiže, i u smislu ličnog standarda i mesta na mapi sveta, spušta građane Srbije, koji i dalje žive mnogo bolje od Vijetnamaca. Pri tome, iako je njima objektivno lošije, subjektivno im je bolje nego nama.

Činjenica da jednima donosi sve više dobrog a drugima sve više lošeg, da su posledice sve opipljivije i životnije, čini da se globalizovani sistem ne može ni uzdrmati a kamli rušiti sa podeljenog društvenog i klasnog dna već samo sa vrha – tačnije najvišeg od svih političkih vrhova. Trampova politika daje nadu da će se odlučivanje vratiti na nivo država-nacija – što je preduslov da u zemljama kao što je Srbija radnička klasa, prekarni slojevi, podklasa, nezaposleni i siromašni artikulišu zajedničke interese i ponovo postanu moćna politička snaga.

Nažalost, tu ih, ne samo u Srbiji, čekaju dva moćna neprijatelja.

Prvi je stari, mada sa novim licem – kapital i njegove brojne transmisije i apologete, uključujući samožive libekovce i slične sluge bogatih, bili oni dobro plaćeni ili volonteri. Ipak, brak iz računa kineskih komunista i američkih neoliberala, čiji je prirodu ogolio Donald Tramp, cementirao je duboke korene i poluge savremene globalizacije. Ona je stvorila svet u kome globalno profitiraju samo najbogatiji i njihovi minjoni. Gubitnici su koncentrisani oko obala Atlantika, a dobitnici na obalama Indijskog okena i u Istočnoj Aziji.

Drugi, mnogo noviji neprijatelj oživljavanja i jačanja prave levice je unutrašnji – „kosmopolitska“ inetelektualna elita, u koju spadaju mnogi, i liberalni i radikalni, zombi levičari. Njihov napadni antinacionalizam – čak i kada se, u svetu država-nacija, desi da nije nacionalizam za druge – u stvarnosti je ne samo antinarodna već i antiradnička ideologija, a ponekad i nešto gore od toga.

Kada Aleksej Kišjuhas meditira o „društvu koje se davi pod težinom svoje istorije“ i etnonacionalizmu „koji patološki guši ovo društvo i državu duže od tri decenije“, bojim se da, bio on toga svestan ili ne, navodi jednog bošnjačkog šovinistu da zaključi otprilike – „Kada to rade sebi, šta li će tek nama?“. Teško je ne propoznati koliko ovakve reči u našem srbofobičnom okruženju utiru put jednom, valjda zdravom, nepatološkom gušenju i davljenju – i legitimišu „još jednom“, koje čuči iza svakog balkanskog „nikad više“ i o kome ne maštaju samo preživeli i njihovi potomci. Zapita se čovek čitajući Kišjuhasa i slične srboskeptične mislioce da li da gubimo vreme i čekamo da neko drugi izvrši genocid nad nama ili da odmah krenemo na autogenocid.

Kišjuhasovo pseudonaučno guslanje u Danasu, prividno benigna apologija zapadnog natčoveka, cementira sliku o našoj inferiornosti i armira je tvrdnjama kao što su „tanki smo sa znanjem“ i okovani „dubokim društvom“, upakovanim u tanku oblandu borbe za „Modernu“. Pri tome, za Kišjuhasa, sliku i priliku ovdašnjeg liberala, mišljenje različito od njegovog je „antizapadni, ruskokolonaški i antimoderni narativ koji parazitira na našoj socioistorijskoj zaostalosti“ i „patriotsko vanumlje“, koje proizvodi naš „predmoderni mentalitet“ – što je, kao i „duboko društvo“, manje transparentan, konstantinovićevski podmukao način da se izrazi staro (auto)rasističko shvatanje o našoj nepopravljivoj zaostalosti.

U ambicioznom tekstu, pisanom kao mali memorandum ponosno slučajnosrbijanskog autkolonijalizma, Kišjuhas zaključuje da, „šta god falilo Evropskoj uniji, u našem malom, lokalnom i uskogrudom sociopolitičkom kontekstu, ta naga eksterna sila jeste i jedna kosmička istorijska šansa za (po)kretanje ovog društva u pravcu modernosti“. Ovako naivna i ogoljena, neobuzdana pornografija kolonijalizma uma, savršeno ilustruje logiku zavodljivog beznađa koje se širi Srbijom. Postoji li nešto retrogradnije i poraznije od misli koja budi nostalgiju za okupacijom?

Antinacionalisti svoju strast prema malima i manjima redovno koriste kao izgovor za prezir, često (auto)rasistički obojen, prema brojnijima, prokazanoj većini „zatucanih“, „predmodernih“, „neistuširanih“, „krezubih“ „nepismenih“... Realno postojeća levica ponekad mora da se ugrize za jezik da ne bi zvučala (auto)šovinistički. Ona je, zgađena, okrenula leđa narodu i naciji – uokvirenoj kao rezervoar zla, kancerogena mešavina nakaze i fikcije – i više ne može lako da se uključi u, ponovo sve važniju, nacionalnu političku utakmicu. Nije lako boriti se za ono što vam se gadi.

Širom Evrope i u SAD raste broj otuđenih, „slučajnih“ građana. Ovi elitisti vole da veruju da nikome ništa ne duguju i da se sve političke kotve i reperi nalaze u njima samima. Prividno samoiskorenjeni i oslobođeni svakog oblika pripadanja, oni su na različite načine uspeli da se izoluju od negativnih posledica globalizacije i imaju razloga da veruju će nastaviti da bujaju u globalnoj preraspodeli bogatstva koju ugrožavaju potezi Donalda Trampa.

Što se tiče starog, globalnog neprijatelja vraćanja interesa deprivilegovanih masa i njihovih zastupnika u politiku, ono što je, čini mi se, postalo ključno nije toliko laka pokretljivost robe i kapitala – koliko proizvodnje. Sa nešto izuzetaka, važi da što su radnici u Evropi zaštićeniji i bolje plaćeni manja je šansa da će nešto raditi. Ko, iz ugla industrijalaca oslobođenih svih stega, traži previše prava i beneficija, neće dobiti ništa. Tako su i u Srbiji radnici ostali bez oružija za borbu – oni više ne mogu da prete ni štrajkom, uskraćivanjem rada, ni nasiljem, jer moguće mete su, po pravilu, ili daleko (vlasnici) ili lako pokretne, uvek spremne za selidbu (sredstva za proizvodnju).

Kada danas tragamo za zlom, prvo treba pogledati oko reči kao što su prava, sloboda, otvoreno, tolerancija ili transparentno. „Otvorene granice“ i „slobodna trgovina“, zajedno sa mogućnošću lakog i brzo premeštanje proizvodnje, jesu zla koja su ovde ne toliko vezala ruke radničkoj klasi koliko su je rastočila i dezavusiala, smestila na ružno životno dno, gde nekada kapne malkice pomoći ili plodova prekarnog rada.

Privatizacija je u Srbiji bila toliko užasna i ružna u velikoj meri zato što se odvijala pod kapom neoliberalne globalizacije, pune slobode za poluge kapitala i lažne slobode za žrtve njegovih ludorija. Globalizacija je glavna fabrika tajkuna, a privatizacija je uglavnom bila pomoćni motor, koji je pomagao da se pohlepni i nemoralni mnogo brže i više opare.

U Srbiji, mnogo toga odavno nije moguće proizvoditi ne zato što smo lenji ili glupi ili što imamo loše vođe – već zato što je, koliko god mi, s razlogom, verovali da je jeftin, naš rad globalno preskup u svetu „otvorenih granica“ i „slobodne trgovine.“ Ono što ovde zovemo eksplotacija je san mnogih, ne samo u velikom delu Podsaharske Afrike, već i u Pakistanu i Indoneziji. Eksploatacija radnika postaje politički smislen pojam samo u okruženju u kome ogroman broj ljudi ne mora da razmišlja da li će sutra, bukvalno, imati šta da stavi usta.

Kada se kaže „ceo svet“ ovde se, po pravilu, misli na Zapad i previše ljudi nije svesno koliko se u mnogim delovima sveta loše živi, za koliko malo se tamo radi jako mnogo i koliko ljudi sebe smatra srećnim što uopšte nalazi posao. Kada je mladi Britanac, šokiran, upitao Indonežina, koji mu je opisao koliko dugo i u kakvim usloviima radi za neverovatno malo u „fabrici“ za preradu ribe – „Pa zašto uopšte radite?“, ovaj mu je odgovorio da drugog posla nema i da, kada danas ne bi čistio rakove, njegova deca sutra bukvalno ne bi imala šta da jedu. Šok apsolutne bede je ono na šta ništa u Evropi ne može da nas pripremi. Jedina stvar koja je u nekim dalekim zemljama još šokantnija jeste sveprisutnost takve bede, njena običnost i neizuzetnost.

Jedan uticajni neokolonijalni medij je nedavno tekst o položaju srpskih radnica objavio pod naslovom „U predvorju Bangladeša“. U ekvivalentu Dedinja u Daki, gledao sam pre dve godine kako se ulica popravlja tako što, malo sa strane, gladne ili prezadužene žene i njihova deca tucaju kamen sedeći u prašini. Ali, uvaženi kolega nije morao da ide u glavni grad Bangladeša. Dovoljno je bilo par klikova i otkrio bi da je razliku u minimalnoj ceni rada više od četiri puta – proveravao sam par dan pošto je postao dostupan tekst, koji je lanisrao trend bangledešizacije Srbije na društvenim medijima. Istini za volju, razlika se stalno smanjuje. Bangladeš, uz Vijetnam, već godinama spada u red male grupe zemalja sa ubedljivo najvećim rastom zarada. Ali, i dalje, naša loša zdravstvena zaštita bi bila odlična zdravstvena zaštita u Bangladešu.

Siromaštvo iz koga stanovnici Istočne i Jugoistočne Azije izlaze istovremeno gura naše radnike u siromaštvo i uništava naše fabrike mnogo više od svih loših privatizacija. Naime, profit u vremenu lake pokretljivosti proizvodnje nije vezan samo za eksploataciju rada po sebi već, sve češće, za seljnje proizvodnje u siromašnije delove sveta. Proizvedena roba se zatim, podjednako lako, vraća nazad, zahvaljujući pritiscima koji carine i druge namete uglavnom održavaju na niskom nivou.

Istovremeno, nesklad ne samo između cena rada već i značenja minimalne zarade koju dobijaju radnici u različitim delovima sveta ja takav da oni ne mogu imati zajedničke interese, sem onih koji su trivijalni. U uslovima kada oporezivanje bogatih ne predstavlja realnu opciju – oni su se em izveštili u (legalnom) kupovanju političara i stranaka em im je lako da (legalno) pobegnu sa svojim parama i resursima, i presele se u neku od zemalja koje ih danas čekaju raširenih ruku – put deglobalizacije kojim je krenuo Tramp predstavlja verovatno jedini način da se otklone brojne posledice sistematske destrukcija radništva i društvenosti u Srbiji koliko i Britaniji.

Protiv bregzita su glasali oni koji, na primer, ne da ne plaćaju cenu činjenice da je jako loša plata u Britaniji odlična plata u Poljskoj – već od nje sami često imaju korist, čak i kada angažuju poljske molere ili vodinstalatere, koji su sa „tržišta rada“ skoro sasvim isterali britanske kolege, danas, s razlogom, gnevne i sve neprijatnije domaćine.

Bregzit je toliko klevetan jer predstavlja retku pobedu protiv interesa kapitala. Ona je toliko značajna da je pitanje da li će odoleti udarima reakcionara. Pri tome, dubina i razuđenost korena neoliberalizma je takva da će i u Britaniji najveću cenu ovog pokušaja da se nešto promeni platiti oni koji vape za baš takvim promenama.

Ipak, ohrabruje činjenica da su, boreći se zajedno, siromašni i, koliko god to delovalo neverovatno, deo političke klase pobedili snažnu, sasvim principijelnu koaliciju velikih korporacija i iskorenjenih urbanih „kosmopolita“, u suštini slučajnih Britanaca. Kao i u Srbiji, ova odrednica ne opisuje samo anacionalno i antinacionalno samorazumevanje – ona je istovremeno klasna.

Posledice velikih razlika između okolnosti u kojima žive gubitnici globalizacije u Prvom i dobitnici u Trećem svetu odavno nisu primetne samo kada je reč o proizvodnji. Sve se više sele pravne i finansijske usuge. Sa ubrzanom elektrifikacijom velikih delova Južne Azije i Podsaharske Afrike, u kojoj nije malo gradova gde manje od 10 % stanovništva ima struju, kao i sve bržim i dostupnijim internet vezama, broj bezbednih radnih mesta u Evropi i SAD postajaće sve manji.

Rezvoar raspoloživih „ljudskih resursa“ je ogroman. U Trećem svetu (zemljama u razvoju) i Četvrtom svetu (siromašnim zemljama u kojima nema pomena vrednog ljudskog razvoja), mnogo je hronično gladnih, koji žive u apsolutnoj bedi i ljudskoj degradaciji teško pojmljivoj čak i siromašnima u Srbiji, zemlji koja se nalazi negde pri razvojnom dnu (bogatog) Prvog sveta.

Primera radi, u Indiji 170 miliona ljudi, oko 12 % stanovništva, živi u „esktremnom siromaštvu“. Prema istom kriterijumu u Srbiji je 2015. godine, po podacima Svetske banke, u takvim uslovima živeo statistički zanemarljivo mali broj ljudi, dakle manje od 0,1 % odnosno sedam hiljada ljudi.

U velikim delovima Indije i Pakistana redovno i stabilno snabdevanje električnom energijom predstavlja san koji neće uskoro postati java. Tu se „krije“ stotine miliona ljudi za koje je plata pet puta manja od ovde poniživajuće sinonim za dostojanstvo. Na suprotnoj obali Indijskog okena, etiopski radnici pojam godišnjeg odmora uglavnom ni ne poznaju. Srećni su ako tokom godine dobiju sedam slobodnih dana – što je manje nego većina u Srbiji u „svetom januaru“.

Emaptija i podrška da, ali u ovakvom svetu nikakva zajednička borba nije moguća. Iluzija da jeste znači predaju, nastavak izdaje radničke klase. Zato je važno da u SAD neko jako moćan nastavi Trampovim deglobalizacijskim stopama – treba se nadati bez ružnog ličnog prtljaga nekonvencionalnog predsednika.

Politika koja stvarno brine o deprivilegovanim masama, danas mora biti ne samo nacionalna i populistička već i nacionalistička. Uostalom, takve su bile i politike zahvaljujući kojima su latinoamerički levičari prethodnih decenija uspevali da sačuvaju plamen ključnih levih ideja i uđu u koridore moći, iz kojih se jedino može uticati na sudbine poniženih i prezrenih.

Da ne bude zabune. Ne govorim o ekonomskom nacionalizmu već o nacionalizmu – snažnom osećanju pripadanja i solidarnosti koji on budi. Naravno, nacionalizam je imao i može imati brojne negativne posledice, ali bojim se da je glavni argument protiv nacionalizma na jako klimavim nogama.

U pozadini nedavnog rasta fašizma i, mnogo više, „fašizma“ nije višak već višedecenijski ozbiljan manjak nacionalizam u svetu u kome je država nacija jedina norma koja nema alternativu. Ne samo naše šanse da živimo bolje, izlečimo neku (izlečivu) belest i putujemo, već i mogućnost da uopšte živimo jedan život dostojan življenja, determinisane su pasošem – državom našeg rođenja. Samo je klasni položaj roditelja bitnija odrednica.

Ali, svako pripadanje, koje nije elitno ili manjinsko, danas je sumnjivo, povod za nemilosrdne dsikvalifikacije i javni linč. Na levici je metastazirala tačerovska otuđenost od društva i zajednice, koja je postala opasna skoro koliko i otuđenje rada. Tako, nisu samo britanski Laburisti, koji konačno pokušavaju da ponovo postanu levičarska partija, simbol i prava slika trijumfa tačerizma već su danas to i liliputanske, kombi organizacije kao što je ovde Marks21, skup folklornih marksista, koji su protiv naroda, zgroženi radnicima od krvi i mesa i ideološki ukanaljeni LGBT politikama identiteta i samoljubljem. Njihov parolaški antikapitalizam je zavodljiva maska koja skriva prvobitnu akumulaciju društvenog kapitala i jagmu kojom je obeležena, sasvim kapitalističku pohlepu i samoživost koja se zaklanja iza prezira prema materijalnom.

Ne čudi da takvoj, cool levici – koja, otuđena i hronično zgađena, godoovski čeka ili prave okolnosti za revoluciju (radikalni) ili pravi kraj ideologije i istorije (liberalni) – svi iole smisleni predlozi i rešenja zvuče, ako ne baš fašistički, onda retrogradno, prevaziđeno, zaostalo, glupo ili smešno.

Verujem da se podsmevaju sloganu „kupujmo lokalno“, ali to je jedan od preduslova da ljudi u zemlji kao što je Srbija žive bolje. Dok je boljitak Kineza, Laošana i Bangladešana vezan za to da Rusi, Amerikanci, Bugari i mi ne kupujemo lokalno, naš, verovatno najviši, društveni i radnički interes jeste da kupujemo lokalno i da ga kupujemo kod lokalnih trgovaca – pod uslovom da oni zatim investiraju lokalno. To bi značilo da im bude zabranjeno da zaradu iznose iz zemlje, kao što je bio slučaj u Južnoj Koreji tokom godina uzleta.

Znam, ovo vam danas najverovatnije zvuči kao naučna fantastika. Najveća od svih prepreka promenama vezana je za način kako nas globalizovana ideološka matrica regrutuje da radimo protiv sebe, kako proizvodi naš dobrovljni pristanak. Represija je sekundarna i retko se primenjuje. Mada, protesti „žutih prsluka“ u Parizu – bez političkog vođstva, organizovani mimo zombirane levice – odlično ilustruju koliko je ostala značajna.

Kada ovako razdruštvljeni i otuđeni, okovani aspiracijama i hipnotisani vešto indukovanim željama, danas radimo protiv sebe – mi od toga imamo realnu, opipljivu korist. Ovo lukavstvo ideologije se lepo vidi i u stvarnosti, na kineskim pijacama i buvljacima, i u virtuelnoj relanosti, svaki put kada nešto naručimo na AliEkspresu, obično srećni i ponosni što smo našli nešto „neverovatno jeftino“, sve sa slatkim osećajem da smo prevarili sistem. Za veliki broj ljudi subjektivizujuće i samopotvrđujuće „trošim dakle postojim“ odavno je postalo trošim dakle robujem. Varajući sistem mnogi od nas u stvari varaju sebe.

Realnost je složena, zbunjujuća i kontradiktorna, čak i tamo gde nam sve deluje jasno. Ipak, slika o njoj, više od svake „objektivne“ činjenice, zavisi od perspektive, mesta sa koga posmatramo ovoliko asimetričnu globalizaciju. Za više sreće Kineza ima je nedovoljno, za manje nesreće Srba ima je previše.

Ono što je, po mogućnost da naša stvarnost bude promenjena, najgore od svega jeste to što slika o njenim globalnim i lokalnim odrednicama zvuči politički nekorektno. A kada postane rizično opisivati realnost, nestaju šanse da ona bude promenjena organizovanim političkim delovanjem. Oni koji bi trebali da ga vode pretvorili su se u zgađene paralevičare, zabarikadirane u manje ili više udobnim, elitističkim i „kosmopolitskim“ mehurima. Iz njih se mnogo toga ne vidi, a ono što se ipak vidi ovim otuđenim antinacionalistima uglavnom deluje jako ružno.

Biće da je jedna od stvari koje se ne vide to da slavljeni „svet bez granica“ u stvarnosti funkcioniše samo kao svet bez granica za oplodnju kapitala – u kome su milioni osuđeni da postanu ili kmetovi ili višak, ljudski otpad neoliberalne globalizacije.

Deglobalizacija koju je okinuo Tramp preduslov je promena, koje su zatim moguće samo unutar država-nacija. Za to su i ovde preko potrebne, danas nedostajuće, nacionalne političke snage koje veruju u tradicionalno leve ideje uvažavanja rada, solidarnosti i društvene pravde. Dakle snage kojima je na prvom mestu obespravljena i ponižena većina, a tek onda manjine – miljenice neoliberala, koji su (neekonomsko) osnaživanje odabranih manjinica nametnuli kao merilo uspešnosti (ekonomskog) sistema.

Mogućnost da se ovakve snage pojave u Srbiji deluje mnogo manje verovatno od šanse da u SAD pobedi Donald Tramp, moćnik koji je 2018. godine stavio prvi klip u točkove globalizacije. Nažalost, ovdašnji antinacionalizam je prečesto antiljudska ideologija. Ona „dekontaminiranima“ i „nekontaminiranima“ govori da su radnici sami zaslužili da pate – jer su verovatno ili nacionalisti ili mizogini ili homofobični ili senvičari... a neki možda i sve to zajedno. Antinacionalizam se ovde hrani nesrećom i patnjom prezrenih, „nepismenih“ i „nekulturnih“, i usput proizvodi različite metastaze samomržnje, u koje stalno proklizava. U univerzumu Slučajnih Srba, balkanska kletva „da komšiji crkne krava“ lako mutira u – da nama crknu sve krave.

Ipak, treba se nadati. Ko je pre pet godina mogao da pretpostavi da će Donald Tramp postati predsednik i, kao najmoćniji čovek na svetu, uzdrmati nakazni sistem koji ga je stvorio? Ko je mogao da pretpostavi da će 2019. godine lideri najbogatijih zapadnih zemalja bežati od „Davos muškaraca“, napirlitane intelektualne i poslovne bagre koja se svakog januara okuplja u alpskoj idili kako bi čestitala sama sebi? Ko je mogao da pretpostavi da bedeme EU neće rušiti migranti, teroristi i druge nezapadne ale i bauci već demokratski izražena volja oklevetanih masa?

Ne znam ko će ovde oživeti pravu levicu, ali znam da je Srbija danas mnogo više svet nego tokom prethodne tri decenije. Zato Jovo Bakić, Matija Medenica, Borko Stefanović, Aleksej Kišjuhas, Dubravka Stojanović i Dobrica Veselinović neće ostati sudbina naše levice. Oni su samo tužna slika i prilika jednog nestajućeg sveta, zombiji postistorijske prošlosti.

Zoran Ćirjaković