ПОЛИТИЧКА ТАЈНА

„Пробала сам живот, веруј пробала сам свашта“, отпевала је прошле недеље Наташа Беквалац, једна од борбених и вредних али упорно клеветаних жена. Њој случајносрпске елите – културно културне, свезубе и мега писмене – нису желеле да опросте љубав према животу. А можда ни лепоту. У пристојнијим изразима грађанистичког презира, Беквалац је „новосадска Барбика“.

 Нажалост, они који верују да су „после Сребренице“ лажирана, филмска „Аида“ и клечање на ливади у Поточарима прaва мера српског ескапизма овде нису једини еврофили којима би помогло суочавање са опусом ове фаталне жене која сада, из стомака, храбро и неодољиво феминистички, пева „моје је прошло“ и поручује партнеру „узми или остави“.

Не знам колико је мрачних и сјајних тајни скривено у Наташи Беквалац, мада верујем да ту није потребна покварена машта како нам сугеришу стихови песме „Тајне“ која носи заводљиву ауру исповести. Али чини ми се да се у „Тајнама“ крије нешто од онога с чим не жели да се суочи труст западнољубивих мозгова, који се Србији и свету обратио два дана пре Наташе и затражио „суочавања са наслеђем напредњачке владавине“.

 

“Мало је рећи да је српско друштво пред потпуним колапсом... Морално посрнуће, политичко и природно загађење, упропашћавање културног наслеђа и величање неукуса манифестације су друштва дубоко огрезлог у свеопштој корупцији“, поручио је у скуп аутистичних политичких диносауруса, који верују да њихово у Србији никад неће проћи.

Појави се с времена на време „неукус“ у који је лако учитати обичне, свакодневне снове и ламенте генерација, песма која повеже загубљене нити наших малих живота, оних које не  води мисионарски комплекс. После младости, када се намноже седе и нагомила искуство, уме да нам се ослади меланолија, која призива омаму сећања и заборава.

Беквалац нам је испоручује без пардона и калкулација. Али свака моћна, опојна песма, колико год на прво слушање звучала обично и непретенциозно, носи различите поруке. Налик главици лука, откриваће вам се онолико колико сте јој се посветили, слој по слој.

Парафразираћу један стих. Можда не баш „све оно што не знаш“ о Србији али доста тога важног уме да се сакрије у песмама које су намргођени грађанисти склони да отпишу као „неукус“.

У „Тајнама“, које вешто флертују са патетиком и судбином звезде на заласку каријере, проседи балкански изабраник није у стању да уђе у Наташину главу и упозна њену другу страну. Нажалост, наша отуђена, елитистичка опозиција и њени нестраначки пастири упорно одбијају да уђе у главе Наташине публике и уваже људску, животну страну слабости и страсти које царују унутра.

У љубави важи „истина је некад гора и од лажи“, али не и у политици. Зато ме не чуди да сва стратегија опозиције – за коју је тешко рећи да ли је више растројена Александром Вучићем или Србима – стаје у слоган који би могао да гласи „Стани-Промени“. Без идеја и несуочени са Србијом којој пева Наташа Беквалац, нисам сигуран да умеју ишта боље.

Зоран Ћирјаковић (31.1.2022)