ПОНОСНИ СРБИ И ДОБРИ ХРВАТИ СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА

Хијерархија аутошовинистичког зла у Србији није иста као пре две деценије. Данас су много опаснији и друштвено разорнији умивени, привидно отворени медији, који нису транспарентно аутошовинистички, као што је „Недељник“, него „Пешчаник“ или „Данас“, који се поносе својим аутошовинизмом и не покушавају да га прикрију

* * * 

Политика је овде судбина, како је приметио социолог Есад Ћимић, један од најпознатијих намерних Хрвата. Не верујем да је могуће на бољи начин сажети суштину наших подела и изразити чврстину зидова којима су утврђене. Не чуди ме да не могу да се сетим када сам последњи пут разговарао с неким ко чита „Време“ и (лажни) „НИН“.

Одавно сам приметио да они који су ми замерали што сам почео да пишем за „Печат“, по правилу, или читају „Недељник“ или имају позитивно мишљење о магазину чији главни уредник и власник вешто лажира отвореност. Многи су ми с поносом рекли да не читају „Печат“, неки и да га никада нису држали у рукама. Нажалост, садржај њиховог омиљеног недељника представља једну од клизавијих, релативно нетранспарентних, странпутица које српски понос воде на аутошовинистичку гиљотину. Зато ово није први текст у коме се бавим садржајем магазина намењеног боље образованим сегменту „урбане“ средње класе – који је (културно) „културан“, турбо писмен и свезуб, дакле склон паду у аутошовинизам.

Иако није најважније, „Недељник“ је огледно гласило доминантног, прозападног крила српске дубоке државе. У њему се кристалишу оба српска самопорицања и фантазије којима су оптерећена, као и помоћне улоге овдашњих зачинских националиста и хрватских верификатора аутошовинизма. Први, свесно или не, обављају оригиналну функцију зачина. Наиме, они су у Европу стизали како би маскирали трулеж, ужеглост и отужност (не само сиротињске) хране. У „Недељнику“, много ређе на „Н1“ и „Нова С“, зачински националисти служе да сакрију воњ покоравања Западу и одомаће понижења која прате опонашање.

Били на насловним странама, као Матија Бећковић, или аутори бенигних, геополитичких, историјских и економских причица, зачински националисти у аутоколонијалним медијима имају прођу као нужно зло, бућкало за елитистичке „сомове“ који још нису презрели своје српство. Ти инструментални, употребљиви националисти, ружни „наши“ аутошовинистичког самопорицања, више су жртве сопствених илузија о универзалности западних вредности него пуки корисни идиоти западнољубивог дела дубоке државе.

Тешко је овде нешто постићи без прављења компромиса, ако се јавно деловање базира на морализаторском саморазумевању, и зато разумем све облике „колаборације" са иним „злом“. Али, чини ми се да неки од зачинских националиста, ипак, не схватају да пишући за „Недељник“, или говорећи за овај магазин, хране „зло“ које је веће од „Пешчаника“ и портала „Аутономија“ узетих заједно. Наиме, док су циљна група транспарентно аутошовинистичких медија већ „обрлаћени“ односно „обраћени“, бојим се непоправљиви фундаменталисти и зилоти случајносрпског „вјерују“, „Недељник“ активно и циљано производи нове обраћенике на аутошовинистичко и сродна случајносрпска становишта.

Овдашња, релативно плитка, дубока држава делује у сенци неоколонијалне наддетерминације, која је опколила и растресла Србију, и даље кињи САНУ због (нацрта) „Меморандума“, а СПЦ због ауре коју обезбеђује свим верзијама веровања да Запад није српска судбина. Њени пулени, Владимир Костић, одлазећи председник САНУ, и Вељко Лалић, главни уредник „Недељника“, одлично илуструју профил институционалних носиоца дугорочне десрбизације Србије, која има различите димензије – од одбацивања ћирилице као ружног, непрактичног, заосталог писма, којe нам је, како воле да додају, донео не-Србин, до схватање да је српство ружан, заостали идентитет.

Десрбизација се ослања на неколико испреплетаних процеса, инжењеринг идентитета који укључује две сродне немогуће мисије –  истеривање Оријента из нас и нашу преевропеизацију, што, зачињено високо селективним суочавањем са (ружном) прошлошћу, аутошовинисти зову „културна деконтаминација“. Нажалост, зилоти „лајт“, просветитељског самопорицања, чија је икона Слободан Јовановић,  ту су много више „корисни идиоти“ него непријатељи аутошовинистичког, које је утемељио Радомир Константиновић, „отац“ данас највећег српског зла.

Барометар његовог домета није везан за оно што су умивени (Владимир Костић и Вељко Лалић) и поносни (Миливој Бешлин и Иван Чоловић) аутошовинисти ниси постигли већ за оно што јесу. За само четврт века, аутошовинизам је прешао пут од маргиналног грађанистичког култа до политичке снаге коју подржава више од десетине гласача у Београду и израстао је у самоодрживу, расплинуту културу аутошовинизма. Оно што је ту, верујем, најзначајније – западне донације су постале мање важан део приче о расту српског аутошовинизма, мада их и даље не треба потцењивати.

У „Недељнику“, огледном гласнику, на дуге стазе, друштвено много разорнијег, умивеног аутошовинизма, колико и „ружни наши“ важни су „лепи њихови“ – хрватска огледала слике „доброг Србина“ из бревијара ружније, али динамичније и захвалније, аутошовинистичке инкарнације српског самопорицања. Бојим се да је, следећи моћни Ћимићев закључак, самопорицање судбина српске елите, где аутошовинизам, екстремни облик који је попримило током деведесетих, представља само упадљиви, наказан врх леденог брега који, из различитих разлога, покушава да улепша плетора актера.

Са насловне стране недавно објављеног броја „Недељника“ смејуљи се лице Анте Томића, једног од хрватских ђилкоша које обожава случајносрпски комплекс инфериорности, и његове речи – „Србија је на Западу, и увек му је припадала“. Извучене су из дела „великог интервјуа“ у коме се „добри“ хрватски Анте Случајним Србима, и антирежимским пастирима „суши стада“ у коме су  углавном окупљени, умиљава помоћу утисака из Беча, свестан да отуђени, културно „културни“ Срби воле да верују да је Беч „прави“, мителојропски, хабзбуршки духовни дом њиховог врлог бића – и указује на „лоше“ Србе.

„Мени је нејасно колебање Србије између Русије и Запада. Мислим да је то потпуно беспотребно. Само у Бечу живи 100.000 Срба. У Русији не живи ни три и по хиљаде Срба. Пре извесног времена путовао сам у Беч, стигао сам у град, покварио нам се ауто и где ћемо га поправити? Препоруче нам мајстора, зове се Божо Топлица, из Неготина је... Божо је диван господин, стручан љубазан и дао нам је прворазредну  аутомеханичарску услугу за пристојну цену. И док смо чекали да да се заврши поправка... схватим да се можеш у Бечу најести, ошишати, поправити ауто, поправити зубе, купити кућног љубимца, пелцовати кућног љубимца... и све то на српском. Поред тог великог историјског Беча, постоји мањи, незванични али не мање импресивни српски Беч,“ каже хрватски љигавац.

Затим, у истом, дугачком одговору на подрепашко питање „добром“ Хрвату о „лошим“ Србима – „Овде је део националиста опчињен Путиновом појавом.  Занима ме како из њихове визије сада изгледа чињеница да се та непобедивост ипак довела у питање. Како ће они објаснити после свих тих вести о невероватном оружју и моћи да су се Путин и Русија заглавили непланирано дуго у том рату за који се мислило да ће трајати две недеље?“ – Томић прелази на анти-Беч из нашег, аутошовинистичког, и њихових, перверзних, антисрпски просрпских, имагинаријума. „Добар Србин“ у другој хрватској независној држави није само мртав Србин већ и онај који презире Русију и „своје“ русољубце. Већину.

„Кад дођем у Андрићград, који ми је потпуно застрашујући, наиђем на мозаик на коме је Гаврило Принцип. Ја разумем који је интерес Милорада Додика и Емира Кустурице да навијају за Путина. Њима се то добро исплати. Али, давно је прошло време када је Гаврило Принцип убио Фердинанда. У данашње време пуно Срба живи покрај Аустријанаца, који су њихове комшије, колеге, с којима играју преферанс, пију пиво или лове смуђеве у дунавским рукавцима... Они су пријатељи и одавно нису непријатељи. И ми том Западу много више дугујемо него Русији“, закључује Томић.

Ми Западу не дугујемо ништа. Сем ако неко мисли да треба да смо му захвални што је храбрио и верификовао замену Јасеновца Сребреницом, по неоколонијалном моделу који је перверзнији од онога који је исмевао Душко Радовић. У овој некрополитичкој „мењажи“, српско мање заменило је хрватско веће. Чак је и „помоћ“ коју даје само мито за одбацивање Косова и саучесништво у дављењу Републике Српске, при чему велики део тог „колача“ поједу западни имплементатори и надзорници лажне помоћи и покоравања које Запад купује.

Не чуди ме да је следеће питање Бранка Росића западном Анти (који није Павелић) било: „Шта си тражио у Андрићграду?“ Случајни Срби не виде противречности и перверзије у наративима о западнољубљу скинутих гаћа као једином српском путу у бољу будућност већ у траговима неодбаченог и неогађеног српства у тим фантазијама и, са посебним гуштом, у помињању малобројних, углавном изузетно талентованих, истакнутих намерних Срба, какав је Емир Кустурица. Аутошовинисте мало шта жуља као чињеница да је неко велики изабрао да буде Србин.

У дугачкој предисторији аутошовинистичког самопорицања важно место имају овдашњи „панкери“, као што је Росић, једни од шампиона случајносрпског мајмунисања и папагајисања, које је серијски настајало у покушајима имитирања западних трендова. Пре пар година, разгалила ме вест да је краљица Росића, једног од јунака овдашње мале панк преваре, костимираног азила за друштвенокапиталистичке муке немирних адолесцената титоизма, одликовала Медаљом британске империје. „Боже спаси краљицу“ што је упрла прстом у један од пацовских канала српског самопорицања. Тамо је – да наставим да парафразирам кључни стих наплативе, само привидно радикалне и претеће, „купљене“ митологије панка, последње поткултуре – све више оних који јесу људска бића.

Ипак, од британског – колико год да је важно и вишедимензионално, и материјално и идентитетско и разумљиво, плус једно од најискривљенијих огледала – чини ми се да је индикативније хрватско „саучесништво“ у изградњи и јачању културе аутошовинизма у Србији. Посебно онда када није (отворено) усташко, када се дичи веровањем да су сви национализми лоши али да је српски најгори – и тако, између осталог, Сребреницом затрпава већ затомљени Јасеновац. Уосталом, отрежњујуће (класично) шовинистичко, несрпско наличје српског аутошовинизма се, по правилу, појави у заменицама. Оно је ту скривено у контексту, у смислу подразумеваних, и зато обично јасно недефинисаних, аутошовинистичких „ми“ и „они“. Не чуди ме да многима промиче да се ружно „ми“ наших, против дома спремних Срба, не разликује од „они“ њихових, за дом спремних Хрвата.

Србија је постала сигурна кућа за хрватске спонзоруше, како интелектуално-аналитичарске тако и „класичне“. Комплекс инфериорности, којима су опхрвани значајни делови српске интелектуалне и економске елите, представља савршено тло за хрватске скрибомане који су се у еволуцији у усташе зауставили негде на пола пута и заљубили се у против дома спремне Србе. Ту су најперверзнији Борис Дежуловић и Виктор Иванчић, хрватски идоли случајних Срба, „југоносталгичари“ којима је сваки национализам лош али је српски најгори и зато воле не само да гледају у „српско двориште“ већ и да га затрпавају ђубретом.

Што, у тужном гласилу остатака закланог и прогнаног народа у Хрватској, рече Дежуловић, абортирани усташа носница осетљивих на српски смрад – „Укините Србију!“ Без уважавања учинка „Недељника“ и политичког комесара такозване Српске академије наука и уметности тешко је разумети зашто овде све више грађаниста жели да укину и Србе и Србију.

Зоран Ћирјаковић