(Краћа верзија овог текста је објављена у недељнику НИН од 02.02.2006, а ова, дужа верзија неколико дана касније на сајту НСПМ)
Председник Џорџ Буш већ годинама тврди да је демократија једино решење за тероризам и све друге, деценијама нерешиве блискоисточне проблеме и пошасти. По Бушу диктауре стварају монструме као што су Садам Хусеин и Осама Бин Ладен и "неслободни људи" ће, када им дате право да бирају, изабрати слободу и оне који је по Бушовом схватању једино могу гарантовати: секуларне, прозападне политичаре. Коментатори ових дана воле да цитирају Бушову реченицу која је америчком председнику обезбедила један од најдужих аплауза у каријери: "Слобода није амерички поклон човечанству. То је Божји дар човечанству".
Али "шта ако Алах одлучује о том Божјем поклону човечанству?", пита се Мајкл Херш у „Њусвику“. Херш пише да су чак и најоштрији Бушових критичари превидели да је самоуверени председник "погрешно проценио снагу ислама у погледу на свет Арапа и централну улогу ислама у арапском друштву. Арапска политика има укус ислама" и чини се да је тај укус постаје јачи што је више демократије и слободе . Бушов проблем је у томе што све већи број муслимана данас верује да је исламска држава једини гарант истинске слободе и што су истовремено "зелени" политичари које Буш доживљава као највеће планетарно зло дошли до истог закључка о корисности демократије као и амерички председник. Исламисти су схватили да иако се "у Курану не говори о изборима" демократија представља најбоље средство за промовисање њихове идеологије изражене у Хамасовој пароли: "Ислам је решење".
СВЕ БУШОВЕ ИСЛАМСКЕ РЕПУБЛИКЕ: Џо Клајн је у магазину „Тајм“ сумирао резултате "Бушовог крсташког похода демократија-у-свету". Децембарски избори у Ираку су били "мало више од пописа" и "инсталирали су на власт про-Иранску владу" шиитских фундаменталиста, пише Клајн. Ако се погледају програми партија види се да је 78 % ирачана је гласало за сунитске или шиитске фундаменталисте – чињеница која је навела америчке коментаторе да постсадамовски Ирак опишу као "Бушову исламску републику" . "У Авганистану избори су значајну власт дали командантима паравојски трговаца дрогом", док су, како каже Клајн, чак и "потемкиновски избори у Саудијској Арабији и Египту довели до опасног пораста верског екстремизма".
Вође египатског Муслиманског братства, организације из које је настао Хамас, тврде да би освојили 90 % места у египатском парламенту - а не само једну петину - да су прошлогодишњи избори били стварно слободни и фер. Хезболах је са савезницима освојио "само" 35 од 128 места у либанском парламенту захваљујући томе што изборни систем дискриминише шиитску релативну већину. Клајн пише да је новоизбарани ирански председник Махмуд Ахмединеџад чак "радикалнији него што су муле очекивале". Ирански дисиденти криве Бушову администрацију која је помоћу сателитских канала позивала на бојкот полудемократских избора и отворила врата успостављању најфундаменталистичкије владе у Техерану од победе Хомеинијеве револуције. "Ниједна земља у региону, од Авганистана до Египта, која је одржала изборе у последњих годину дана није због тога постала стабилнија", пише Клајн.
Ипак тријумф Хамаса - организације коју САД, Канада, Израел и чланице ЕУ сматрају терористичком - на слободним и фер изборима у Палестини представља највећи шок. Вођа десничарског Ликуда је палестинске територије назвао "хамсистан". Израелски медији пишу о "једном од најцрњих дана у историји Израела" и помињу да је "и Хитлер демократски изабран". Они наводе да је једна од седам жена које су изабране са Хамсове листе Мариам Фарахат, легендарна "мајка мученика", жена која је зарад пропаганде Хамасовог милитантног крила 2002. године пред камерама охрабривала свог седамнасетогодишњег сина да оде у самоубилачки напад на израелске цивиле. Мариам, главна "звезда" екстремиста у изузетно хетерогеном Хамасу, је већ у борби против Израела изгубила три од својих шест синова. У предизборној кампањи је изјављивала да их је сама припремала за "мучеништво" и да је њихово жртвовање "чини срећном". "Виши интерес (џихад) има приоритет над личним интересом", одговорила је Мариам на питање шта ако остане и без осталих синова.
Она стално понавља да Јевреји могу да остану да живе "под барјаком исламске државе... од реке до мора", да нема разлике између израелских цивила и војника и да ће се борити да ношење хиџаба постане обавезно. Све што Мариам тражи се стварно налази у кључним документима Хамаса. Због начина како су се Јевреји населили у Палестини у прошлом веку и опште војне обавезе, Хамас сматра да у Израелу "нема цивила". Фраза о палестинској држави од "реке (Јордан) до (Средоземног) мора" значи да би Израел морао да нестане. Абдел Азиз Рантиси, један од убијених оснивача покрета, је својевремено изјавио да је Хамасов циљ да "уклони Израел са карте". Захтев за потпуном исламизацијом палестинског друштва је у темељу Хамасове повеље.
МОЋ "ИНФРАСТРУКТУРЕ ДОБРОЧИНСТВА": Али екстремисти као што је Мариам нису најзаслужнији за Хамасов изборни успех. Док је за Израелце и западне политичаре ова организација синоним за крваве самоубилачке акције (58 "живих бомби" од 2000. до.2004. године), исламистички Хамас ( акроним од Исламски покрет отпора, али и реч са значењем ентузијазам) је чак и за секуларне Палестинце постао организација којој дугују опстанак и ретке животне радости. Заборављенни од Фатахове клептократско- непотистичке власти обесправљени и понижени Палестинци су окрутну израелску окупацију преживљавали углавном захаљујући Хамасовој функционалној парадржави коју је Антони Шадид назвао "инфраструктуром доброчинства" . За многе у претрпаној области Газе - где тек сваки осми Палестинац има посао - једини превоз је Хамасов аутобус, једина шанса да приуште било какво образовање деци су Хамасова обданишта, школе и факултети. Већ годинама једину доступну здравствену заштиту становницима области Газе - једног од најтужнијих и најбезнадежнијих места на свету - нуде Хамасове амбуланте. Ту су и Хамасова сиротишта, Хамасове библиотеке, Хамасови интернет центри, Хамасови карате и фудбалски клубови, Хамасови пакети хуманитарне помоћи и, као врхунац увиђавности и политичке мудрости, Хамасова венчања. Обезбеђујући кафу, сок од поморанџе и исламску музику у великим шаторима и уредним дворанама Хамас је спашавао патријархалне Арапе од највеће срамоте - немогућности да скупе довољно новца за организују венчања.
Преко 80 % Хамасовог буџета одлази на хуманитарне активности и ова организација се сматра једном од најмање корумпираних у арапском свету. За разлику од Арафатових наследника у црним мерцедесима и вилама налик утврђењима, Хамасови високообразовани лидери су се показали као добри верници, морални и фини људи, примерне и скромне комшије. Изборна платформа није садржала најнеприхватљивије, антизраелске тезе из повеље и војно крило је у претходних годину дана поштовало примирје. Хамас прошле недеље није освојио 76 од 132 места у палестинском парламенту због тероризма и убијања невиних Израелаца, већ због вишегодишње солидарности и пожртвованости својих активиста.
Иако много дисциплинованији од Фатаха у коме је Арафат створио конгломерат независних и супротстављених паравојних и параполицијских јединица, Хамас такође има тајанствене милитантне огранке за које се верује да су под сиријским и иранским утицајем. Хамасово војно крило, основано 1991. године, се бавило убијањем "издајника", "израелских шпијуна", макроа и дилера дроге у области Газе пре него што се окренуло борби против израелске окупације.
СМРТОНОСНО ИЗРАЕЛСКО "ЧЕДО": Поређења Хамаса са нацистима у израелским медијима представљају увредљива претеривања. Израел је сам својевремено помогао ставарању Хамаса. Слично америчкој помоћи авганистанским муџахединима осамдесетих Израелци су у почетку тајно финансирали Хамас да би ослабили Арафатов Фатах, тада највећег непријатеља, и поделили Палестинце. Израелске снаге безбедности су директно одговорне и за чињеницу да је сунитски Хамас усвојио тактику самоубилачких напада. Протеривање 415 Хамасаових милитантних активиста на годину дана у јужни Либан 1992. године представља можда најскупљи превид израелских стратега. Хамасови екстремисти су тада дошли у контакт са Хезболаховим бомбашима-самоубицама и шиитским имамима и усвојили стратегију самоубилачких акција коју су сунитски муслимани раније сматрали неисламском.
Неки аналитичари ипак верују да Израелцима одговара Хамасова победа јер сада имају оправдање да не иду на преговоре, већ да на терену наметну решење према својим интересима. Ови аналитичари у вишегодишњем понижавању и обичних Палестинаца и Фатаховог руководстава, виде "израелски план" да створи ситуацију у којој ће моћи да саопшти да "нема партнера за преговоре" и приграби велики део окупиране Западне обале (реке Јордан). Израел ће све учинити да Хамас не буде прихваћен и скинут са листе терористичких организација између осталог и зато што је ова организација већ показала да би била много тврђи и принципијелнији партнер од похлепних представника Фатаха.
Резултати избора показују да су и Палестинци закључили да преговори не воде нигде, да Израел сваки дан "отима" све више њихове земље и да је оружани отпор једино решење. За петнаест година број становника илегалних израелских насеља на окупираној Западној обали је повећан са 100 000 на преко 250 000. Палестинци нису осетили било какву корист од мировног процеса. Њихова свакодневица је и даље серија понижења у градовима-енклавама изолованим израелском војском, без слободе кретања, запослења и неретко без довољно воде.
ИСЛАМСКИ КЉУЧ: У таквој ситуацији не чуди да многи једину наду виде у "повратку" исламу. "Када су сва врата замандаљена Алах отвара капију" , је вероватно најчувенија изјава Шеиха Ахмеда Јасина, убијеног оснивача Хамаса. Јасин је говорио да је џихад једина "алтернатива за оне који не могу да поврате своја права мирољубивим и ненасилним средствима" и да је не борити се за ослобођење окупиране Палестине грех и "фатална издаја". Он је још пре двадесет година тврдио да су мировне конференције и преговори "чиста илузија и губљење времена". Његови слогани "Ислам је пут повратка (у Палестину)" и "Уништење Израела је курански императив" постали су временом прихватљиви чак и многим умереним Палестинцима.
Хамасови активисти су сличне изјаве прилично дисциплиновано избегавали у предизборној кампањи. "Ми нисмо против Јевреја већ против окупације и репресије", изјавио је Шеик Мухамед Абу Тир недељу дана пре избора америчком Тајм магазину. Поређења Јасина са Хитлером и Хамаса са нацистима добијају право значење тек ако се има у виду да су Израелци тако својевремено називали Арафата и његов Фатах. И ПЛО је, као данас Хамас, некада био терористичка организација са којом је Израел тврдио да никада неће преговарати. Не треба заборавити да су и најмање три израелска премијера пре оснивања јеврејске државе били укључени у нападе које је запад једнодушно називао терористичким. На Блиском истоку већ постоји традиција претварања "терориста" у "угледне" државнике. Уз Хамасову подељеност и недостатак ауторитета који би могао да контролише екстремисте, можда би највећа препрека прихватању Хамаса као партнера на западу могао бити Јасинов став, који садашње руководство ниједном није довело у питање, да ислам забрањује "мир" са непријатељима ислама, и да дозвољава само краткотрајно стратешко "примирје". Оваква позиција практично искључује могућност потписивања мировног споразума и прихватање јеврејске државе у Палестини.
ПЛУРАЛИЗАМ ТЕРОРИЗМА: Активисти Хмаса су претходних недеља стално понављали: "нисмо копија Талибана" и "ми нисмо Ал Каида". Хамас се у претходних годину дана доследно придржавао примирја. Ал Каида је осудила Хамасово учешће на изборима и Хамас тврди да не дели Ал Каидину крволочну стратегију. Палестинци имају разлога да у Хамасу виде "милитантне, али одговорне људе", чија је брутална тактика била једино делотворно средство одвраћања израелске моћне и често недопустиво сурове окупационе машинерије. Хамас није тражио од Палестинаца да прошле недеље гласају за исламску државу, већ "против (Фатахове) корупције и (израелске) деструкције". Бирачи су опредељујући се за Хамас изнели и свој став према западном, посебно америчком, крајње пристрасном ангажману на Блиском истоку.
Али љубав према верском фундаментализму и патриотизму није последњих година само на срцу арапских бирача. Многим аналитичарима није, уз све важне разлике, промакла сличност Хамасове визије са оним зашта се залажу моћни и све популарнији конзервативци у неким западним земљама, укључујући САД. У Канади је прошлог месеца на изборима тријумфовала странка која дели неке од кључних Хамасових ставова о моралности, друштвеним односима и месту религије у држави. Америчка параноја од растућег утицаја исламских фундаменталиста је у контрасту са растућим утицајем све бројнијих хришћанских фундаменталиста на америчке изборе и политику. "Поставља се очито питање: како је Амерички председник (Буш) који је своју веру толико преточио у део своје политичке филозофије - чак и у америчком наводно секуларном систему - превидео чињеницу да Арапи можда желе да учине исту ствар у својој политици?" пита се Херш у „Њусвику“. Улога коју председник Буш покушава да додели, углавном еванђелистичким покретима и парацрквеним организацијама у америчком друштву неодољиво подсећа на оно што Хамас и Хезболах желе да имплементирају у својим земљама.
ЛУИСОВИ ПРОТИВ САИДОВИХ: Хамасова победа ће вероватно довести и до преокрета у прљавом рату експерата и арабиста који је почео одмах после 11. септембра. Последњи догађаји представљају тежак пораз интерпретација историчара Бернарда Луиса и његових следбеника чије су идеје уграђене у темеље Бушове блискоисточне стратегије. После неколико година апсолутне доминације конзервативних стручњака, на најутицајнијим западним медијима ћемо опет моћи да чујемо донедавно савим маргинализоване ставове следбеника недавно преминулог Едварда Саида. „Њусвик“ цитира професора Ричарда Булета, угледног арабисту са њујоршког Колумбија универзитета, који сматра да је уплив ислама кроз историју обезбедио векове просперитета у исламским земљама и неретко имао кључну улогу у ограничавању тираније. Овакво становиште, без обзира на јачину аргументације, до пре недељу дана не би могло да привуче пажњу коментатора у утицајним америчким медијима.
Суштина привлачности фундаментализма нису антизападни или антиамерички ставови, већ убеђење гласача, често дубоких верника, да само исламисти после катастрофалних неуспеха социјалиста, националиста и проамеричких диктатора могу обезбедити правду, просперитет и достојанствен живот. Египатски, саудијски и јордански званичници већ покушавају да употребе изборне тријумфе фундаменталиста као аргумент како би убедили своје америчке спонзоре да демократија није за исламски свет и да не служи интересима САД у региону. "Резулатат (палестинских) избора ће заплашити друге владе у региону, посебно Египћане, који ће казати 'Шта смо вам говорили?'," каже Артур Хјуз, бивши високи амерички званичник. У скоро свим арапским земљама, скоро без изузетка диктатурама, постоји огромно незадовољство владајућом елитом и излазност од скоро 80 % у Палестини само потврђује жеђ за демокаратијом у региону где се власт јако ретко губила на изборима.
ЗЕЛЕНИ ЦВЕТ ДЕМОКРАТИЈЕ: Хамасов тријумф потврђује да су до сада највећу корист од, у Вашингтону осмишљеног", цветања демократије на Блиском истоку" имали фундаменталисти. " Зелени" победници за сада не журе да наметну шеријатски закон . Они не крију да на дуге стазе од демократије желе да задрже само "шуру", исламским законима једино дозвољену, "консултативну" демократију. Палестински гласачи су створили нову реалност у арапском свету чије је консеквенце тешко предвидети. Они су избарали политичаре који сматрају да су сви муслимани прпадници једне, исламске нације (уме) и верују да њихову исламистичку "браћу" у Ријаду, Аману или Каиру од доласка на власт деле само једни слободни и демократски избори.
Али чак и прозападне арапске владе најављују да ће сарађивати са новом Хамасовом администрацијом, иако се код куће сурово обрачунавају са "домаћим" исламистима. Палестина је одувек служила као савршени вентил за недемократске арапске режиме - незадовољство је редовно каналисано ка Израелу и окупацији, а фундаменталистима је нуђена помоћ ако се уместо бављења "домаћом" политиком ангажују на палестинском, стално горућем проблему. И Сирија и Египат имају одличну сарадњу са Хамасом. Кључни Хамасови лидери већ годинама живе у Дамаску.
Хамасова победа је потенцијално најопаснија за јорданског краља Абдулаха који је у лошим односима са Јасиновим следбеницима. Већина становника у Јордану су Палестинци и најјача партија је фундаменталистичко Муслиманско братство, блиско Хамасу. Аналитичари у Хамасу виде нову снагу у "антиамеричком фронту" на Блиском истоку, "демократски поклон" ослабљеној Сирији и пркосном Ирану. Победа Хамаса ће највише ојачати позиције сиријског режима који је озбиљно уздрман резултатима истраге убиства бившег либанског премијера Рафика Харирија.
ПРЕВАСПИТАВАЊЕ НЕПОПРАВЉИВИХ: Са фундаменталистима неће бити лако. Борба протв исламског фундаментализма демократијом показала се подједнако контрапродуктивном као и она америчким бомбама и тенковима. Цена ове борбе ће бити још већа ако САД наставе да изједначавају Ал Каидино безумље са Хамасовом борбом која - чак и када је несумњиво терористичка - ипак представља реакцију на неприхватљиво нехуману окупацију. Хамас наглашава да користи насиље само зато што су сви путеви политичке борбе затворени или зато што је опстанак заједнице угрожен.
Израелски покушај да неутралише Хамас убијајући његове лидере је пропао, а Запад до сада није нашао начин за његово "преваспитавање". Покрет се показао имуним и на амерички штап и ни крваве израелске одмазде. Ускраћивање западне помоћи палестинском буџету, које делује све извесније, је подједнако ризично и може се показати контрапродуктиним јер ће омогућити Ирану да понуди да замени западне донације и повећа утицај у исламском свету. Хамасова влада ће имати проблем да плати 75 000 службеника и 58 000 припадника снага безбедности сваког месеца. Трећина Палестинаца живи од њихових плата које су до сада плаћане новцем из западних донација и од прихода од пореза које су за Палестинце скупљале окупационе израелске власти. Велики део овог новца нестајао у корупцији и Хамас верује да ће му требати много мање него Фатаховој влади. ЕУ и САД сада, ако желе, могу да избегну давање новца Хамасовој "терористичкој" администрацији тако што ће помоћ и плате службеницима дистрибуирати преко УН-а.
Ако ипак уведе санкције и сасвим ускрати помоћ Палестинцима, Запад ће изазвати даљи раст антиамериканизма у арапском свету. Још више него хаос у Ираку и Авганистану, док Хамасов тријумф показује западну неспсобност да се рационално суочи са изазовом исламског фундаментализма.
(АНТРФИЛЕ)
Исламистички манифест
Најспорнији и за Запад најнеприхавтљивији Хамасов документ је повеља усвојена 18. августа 1988. године. Хамасове вође су претходних недеља сугерисале да не искључују могућност промене анахроне повеље која је писана у време хладног рата и набијена је антикомунистичком (СССР је подржавао ПЛО) колико и антизападном реториком. Повеља, дужине око 9000 речи, има 36 чланова. Ево неколико извода:
"Бог је циљ, пророк је узор, Куран је устав, џихад је пут и мученичка смрт је најузвишенија жеља" (Хамасов слоган)
"Израел ће постојати док га ислам не збрише са лица земље као што је збрисао друге пре њега." (Увод, цитат Хасана ал-Бане, оснивача египатског Муслиамснког братства.)
"(Хамас) стреми подизању Алахове заставе над сваком стопом Палестине јер под скутом ислама све религије могу коегзистирати у миру и безбедности." (6. члан)
"Хамас се налази у тренутку када ислам нестао из живота... Стање правде је нестало и заменило га је стање лажи. Ништа није на правом месту... Боримо се против лажи... да би победила правда, да би домовина биле ослобођена и да са њених џамија глас мујезина објави успостављање исламске државе" (9. члан)
"Хамас верује да је земља Палестине исламска задужбина... и да се од ниједног њеног дела не може одустати." (11. члан)
"Национализам... је део симбола вере. Нема ничег дубљег или значајнијег у национализму од случаја када непријатељ гази по муслимаснкој земљи." (12. члан)
"Иницијативе и такозвана мировна решења и међународне конференције су против принципа Хамаса. Злостављање било ког дела Палестине је злостављање дела религије. Национализам Хамаса је део његове религије... Нема решења за Палестину изузев путем џихада." (13. члан)
"Питање ослобођења Палестине има три круга: палестински, арапски и исламски. Сваки од ових кругова има своју улогу у борби против ционизма... Ослобођење Палестине је дужност сваког муслимана где год да живи." (14. члан)
"У својим нацистичким поступцима Јевреји не праве изузетак за палестинске жене и децу. Они се односе према људима као да су најгори ратни злочинци. Депортација из отаџбине је форма убиства." (20. члан)
"Империјалистичке снаге... подржавају непријатеља свом својом снагом, новцем и људством... На дан када се ислам појави снаге неверника ће се ујединити да би му се супротставиле, јер неверници су једна нација." (22. члан)
"Ционистичка инвазија је инвазија зла. Она не оклева да употреби сва средства, да искористи сва замислива зла да оствари свој циљ... Она стоји иза трговине дрогом и алкохолизма у свим облицима да би обезбедила своју контролу и експанзију." (28. члан)
"Хамас је хуманистички покрет. Он води рачуна о људским правима и води га исламска толеранција у односу према другим религијама. Он није непријатељски према онима који нису његови непријатељи..." (31. члан)
"Напуштање борбе против ционизма представља издају и нека су проклети сви они који то учине... не постоји други излаз изузев концентрисања свих снага и енергија на суочавање са овом (ционистичком) нацистичком, злоћудном, татарском инвазијом." (32. члан)
"Претходници садашњег ционистичког напада су били крсташки походи са запада и татарске инвазије са истока. Као што су се муслимани... поразили те нападаче, тако треба да се суоче и са ционистичком инвазијом и поразе је." (35. члан)
