ОД „МОДЕРНИЗАЦИЈЕ БЕЗ МОДЕРНОСТИ“ ДО ОДБАЦИВАЊА СРПСТВА: СУОЧАВАЊЕ СА КОРЕНИМА СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА И ЊЕГОВИМ РУСКИМ ОСЛОНЦИМА

Ово је први, уводни део јако дугачког текста о специфичностима модерности у Србији, односу српских елита према њима, првенствено групе активистичких прозападних историчарки, и улози коју су у негирању и негативном вредновању наше модерности одиграли руски ауторитети. Оспоравање, клеветање и порицање модерности представљало је основу из које се су се развили српски аутошовинмизам и сродна становишта. 

Други, много дужи део текста је доступан овде. Усредсређен је на улогу руског историчара Андреја Шемјакина. Он је промовисао и верификовао тумачења Латинке Перовић и следбеница, која су допринела да централне али опскуранстки изложене идеје Радомира Коннстантиновића деведесетих прерасту у малигни облик одбацивања Србије и српства

*****

Када чујемо реч аутошовинизам, неке од првих асоцијација су плаћеништво и Запад. Али, да се аутошовинизам може објаснити „плаћеништвом“ – што би значило да нас наши „левичарски“ елитисти нису претворили у „троглодите“, а Србију у „септичку јаму“ зато што тако мисле него „за паре“ – не верујем да би се појавила потреба да користимо једну толико јаку реч.

Реч је о друштвеној појави која је разорна у великој мери зато што се не може тумачити америчким доларима и српским моралним дефектима. Запад је аутошовинизам пригрлио и однеговао. Није га створио. Доситеј Обрадовић је посејао његово семе, кумовао му је Радомир Константиновић, а Џорџ Сорош и други западни центри моћи су обезбедили инфузију, која је новорођеном феномену помогла да стане на ноге и брзо порасте.

На крају је мутирао у распршену културу аутошовинизма, која се, вођена митом о „повратку деведесетих“, у Србији конституисала после 2012. године. У овом новом, много ширем друштвеном оквиру, аутошовинизам је постао симболички профитабилан и идентитетско профитерство је данас једно од његових упадљивих обележја. Огледа се и у односу елитистичког буржуја који је 2023. године Србију различиту од његовог света назвао „зверињаком“, док је нишки промотер синтагме „звери српске“ награђен високим местом на изборној листи лешинарске изборне коалиције којој је кумовао Коста Кецмановић.

Запад је, пак, од почетка једна од кључних речи српског аутошовинизма. Поистовећен са Европом, Запад је ту једина мера Србије; синоним нормалности, здравља, свих „највиших вредности“, цивилизације и достојанства, свега што се ваља, онога што Србија треба и мора. Србија је ту супротност Запада. Душегупка, клоака и отелотворење других зала и ужаса која у Србију учитавају елитисти заљубљени у слику западњака у себи. Они су од нас и наша негација. Ови самопроглашени, унутрашњи цивилизацијски мигранти верују да су изашли из српства без да изађу из себе. Да су, у суштини, идентитетски и културални мађионичари.

Али, мислим да је мало ко свестан да саморазумевање из кога је изникао аутошовинизам не производи само хипноза која се ослања на ушећерену слику Запада. Оно има и руску страну. Наравно, „мајка Русија“ није „мајка“ српског аутошовинизма, али је асистирала на порођају. Ово је први део дугачког текста о руским ослонцима српског аутошовинизма. Ипак, као и све у вези аутошовинизма и сродних појава у Србији, и овај текст мора да крене од Запада – који је алфа и омега српских самопорицања и српског удеса.

ИЗМЕЂУ СИРИЈЕ И РУСИЈЕ: Ниједна цивилизација у историји није остварила глобалну премоћ поредиву са западном. Она је војна и економска, али је данас, изнад свега, идејна и нормативна. Волели га или не, дивили му се или га презирали, Запад је врело политичких идеја помоћу којих су уређена савремена друштва. Држави, централној модерној политичкој норми, одавно нисмо у стању ни да промишљамо алтернативу. Као и држава, демократија је постала норма која је неодвојива од њеног западног пртљага. Апстрактна идеја демократије замагљује њену једину, неуниверзалну, западнолику стварност. Чињеницу да не постоји у неком културално безмирисном облику примереном Србима и Пакистанцима колико Швеђанима и Аустралијанцима.

Упркос опадања моћи Запада, модерни свет је остао уређен по западним мустрама па не чуди да је многима тешко да појме западноцентричност распршене, глобализоване модерности – њен смисао колико и њене границе. На првом месту чињеницу која је важна за разумевање модерности Србије: Да, иако скоро све што постоји у модерној политичкој сфери долази са Запада, то не значи да може бити исто као на Западу. Штавише, разлике су често важне колико и сличности између западног оригинала и каснијих незападних извођења, покушаја репродуковања модерних политичких норми, као што је демократија.

Кашњење – кенијско је веће од сиријског, које је веће од српског, које је, пак, веће од руског – ту није само временска одредница и није једина сила која обликује различитости. Модерност није било могуће једноставно „пресадити“, „пренети“ или „транспортовати“ на неко друго место. Историја је непоновљива у другим временима и на другим просторима и касније започети модернизацијски процеси су производили другачије исходе. Различите модерности. Неки аутори говоре о вишеструким, неки о алтернативним, а неки о вернакуларним. Српска модерност је једна од тих другачијих, незападних модерности.

Поред различитости контекста, која је првенствено али не само културална, у коме се дешавају промене, реч је и о битно различитој динамици промена. Сва незападна друштва су модернизацијске процесе спроводила као репродуктивне односно имитаторске. Ем касније, са закашњењем у односу на оригинални и обликотворни, може се рећи и нормативни, западни ток модернизацијског времена, ем су ти деструктивни процеси били временски сабијени, где су неретко векови западне историје компримовани не толико у деценије колико у године историје Русије или, још више, Србије.

Без уважавања различитих последица чињенице да је модернизација овде била неаутохтона, имитаторска, и драматично убрзана – није могуће не само вредновати њене исходе у Србији већ ни, што је кључно, у многим важним аспектима препознати да је реч о модерности. Те невоље са нашом модерношћу је учинила већим наша мала географска удаљеност од Запада и наш европска локација. Те две географске чињенице су оснажиле илузије да је у Србији могуће остварити истост са Западом и охрабриле саморазумевања која на ту недостигнуту и недостижну истост одговарају самопорицањем.

Аутошовинизам, његов најекстремнији облик, ослања се на тумачење српске различитости као смртоносне културалне патологија која онемогућава достизање идеализоване слике западне модерности у Србији, где сталежи схваћени као нижи и инфериорни, и део елите који уважавају, бивају уоквирени као носиоци и ударна песница те, наводно антиисторијске, патологије, који могу бити физички елиминисани и контролисани али не и унормаљени.

ДОМ И СВЕТ: Све наше невоље с модерношћу извиру из чињенице је она оригинално западна, да је тамо њен „дом“. Тамо се развијала по њихов друштвеној мери и у складу са њиховим сопством. У Србију, и сва друга незападна друштва, стизала је касније, као, у суштини, већ готова – иако, баш као и развој, њен млађи „брат“, модерност је по себи „незавршени пројекат“ и модернизација не може имати крај. Нити је модерност крај модернизације нити је развијеност крај развоја.

Модерност је овде стизала као туђа. Она у Србији не може постати „домаћа“, „наша“ на органски начин на који је на Западу „њихова“. Да би постала наша, морала је да буде преобликована, али тај процес није био органски – ометан је, између осталог, схватањем да треба слепачки да опонаша оригиналну, њихову.

Последична, неизбежна различитост – овде праћена бркањем Европе и Запада и последичним веровањем да у Србији, као и у Русији, све може да буде исто као на Западу – корен је различитих облика аутоколонијалне жудње (у Пакистану, Кенији, Обали Слоноваче…), самопорицања (међу хришћанима у Либану, феминисткињама у Тунису и у алжирској дијаспори у Француској…) и домомржње (у Хонг Конгу и Ирану, у сомалијској дијаспори…), присутних у многим незападним световима, који су глобализовани, као и много тога другог, па више не станују само на не-Западу. За нас је најважнији српски аутошовинизам, где се отуђивање привилегованих елита – вођено једним овдашњим тумачењем различитости између модерности (српског) „дома“ и (западног) „света“ – није завршило на елитистичкој сецесији и ушушканој (само)гетоизацији, праћеној гађењем и изразима расистичког презира намирисаних, начитаних и привилегованих према „маси“.

Преиспитивање односа између „дома и света“, поистовећеног са Западом – који је опседао незападне интелектуалце и уметнике, почевши од Индије, где су му се посветили нобеловац Рабиндранат Тагоре и Сатјађит Рај, највећи индијски режисер – ретко је завршавало у толико мрачној слици свог, незападног „дома“ као у Философији паланке Радомира Константиновића. 

Чак и када јесте – на пример у путописима В. С. Најпола, нобеловца рођеног на Тринидаду, који је, згађен, у Индији из које потиче видео „простор таме“, као и код неких подсахарских „имитатора“ – таква тумачења су углавном наилазила на осуду и подсмех. Најпол је, ипак, имао снаге да се подсмехне позападњаченом себи. Наслов једног од његових најбољих романа је „Мимичари“. То је прича, у којој је лако препознати аутобиографске елементе, о дошљацима на Запад, студентима и емигрантима који су истовремено имитатори, лакрдијаши, и имитације, људи-лакрдије.

ОД ФАНТАЗИЈЕ О СРПСКОМ НАЦИЗМУ ДО СТВАРНОСТИ АУТОНАЦИЗМА: Може се рећи да је прича о српском аутошовинизму прича о односу наших елитиста – не само „проевропских“, који се декларишу као космополитски, левичарски и либерални – према модерности Србије, „дома“, и његовој различитости у односу на Запад, схваћен као „свет“ и станиште не само исправне модерности већ цивилизованости (у једнини) и нормалности. Заплет ове тужне и ружне српске приче креће од једноставне чињенице – наша модерност је различита, али су аршини помоћу којих су је мерили и вредновали остали западни.

То је прича о ексцесима самопорицања који су неодвојиви од екстремно негативне слике српске модерности и њеног негирања. Порицање модерности је оригинални генератор српског самопорицања, из кога протоаутошовинистички ставови израстају вођени озбиљном сумњом, коју је први, крајем шездесетих изразио Радомир Константиновић, да су овде све модернизацијске идеологије доживеле неуспех и да више нема наде – да Србија никада не може постати модерна.

Или, да цитирам  једну од темељних тврдњи идеолога аутошовинизма – прича о генези аутошовинизма је прича о еволуцији њиховог схватања да у Србији имамо „модернизацију без модерности“. Неки од ових научника, који нису у стању да гледају Србију без западних амова, говорили су о псеудомодернизацији и антимодерн(ост)и. Социолог Ђокица Јовановић је један од зилота вестернизације који верују да не само да овде нема модерности већ да никада није било праве модернизације, па је 2022. године медитирао на будаласту тему шта ће се десити „онда када и ако Србија уистину крене ка сопственој модернизацији“.

Колико сам успео да испратим њену историју, отровну тезу о „модернизацији без модерности“ у Србији је Андреј  Шемјакин, коме је „посвећен“ овај текст, преузео од Латинке Перовић; која је преузела од Олге Поповић-Обрадовић; која је преузела од Јовице Тркуље, а Тркуља од једног немачког аутора. Радомир Константиновић је исто схватање, изражено другим идиомима, развио у два главна правца.

Први, да је модерност у Србији недостижна, и други, да робовање истовремено антисторијском и аисторијском „духу паланке“, који је, по Константиновићу, чини недостижном, производи српски негативни изузетак односно ванвременску, у суштини онтолошку, антисветску српску негативну јединственост, отелотворену и у неидеолошком, трансисторијском „српском нацизму“. Она је деведесетих представљена као не толико убилачка колико геноцидна – што је једна од сублимација аутошовинистичког становишта.

Другим речима, Константиновићева отровна мисао је омогућила да псеудонаучна слика о „модернизацији без модерности“ с лакоћом мутира у грађанистичку слику – урамљену масовним гробницама и ботоксираним „српским“ злочинима – српске звероликости и наводно суштинског, непролазног и неминовног, културалног српског нацизма. Насупрот пролазног и, у суштини, случајног, само идеолошког немачког националсоцијализма.

Одатле долази и аутошовинистичка фантазија, сугерисана и као антидот за косовски и друге митове, да је Сребреница важније и парадигматичније зло од Аушвица – да је Сребреница „име геноцида“. Тако је Сребреница у Србији постала презиме аутошовинизма. Њена стварност је утопљена у хитлеровски дискурс деконтаминације, што је појам скован у предвечерје доношења расних закона у Немачкој 1935. године. Једино суочавање Србије коме Сребреница данас може да допринесе јесте суочавање са српским аутошовинизмом.

Константиновић је овде обожаван и обожен због чињенице да је поистоветио српство и нацизам, најекстремнији фашизам – не упркос тог става, кога није могуће угурати у оквире неког мање ружног феномена, као што је ауторасизам, већ се поставља питање да ли је аутошовинизам довољно јака реч; да ли треба чешће да користимо појам аутонацизам, који је сковао Слободан Антонић. Једна од последица је да су данас у Србији поносни, све чешће милитантни и мржњом набијени, „антифашисти“ обично не само анти-антифашисти већ и анти-Срби. Њихова нескривена (само)мржња је све чешће (ауто)нацистичка.

ОД НЕГАТИВНЕ ИЗУЗЕТНОСТИ ДО СРПСКОГ ИЗУЗЕТКА: Иако другачије европска друштва, каква су српско и руско, представљају, због близине Западу, плодно тло за израстање једне толико екстремне, друштвено разорне појаве, таква различитост није довољан услов. Уосталом, да јесте, аутошовинизам би се у Србији појавио много пре половине деведесетих.

Питање да ли аутошовинизам постоји у Русији, односно да ли може и тамо да се појави, оставићу за неки други текст. Овде ћу само рећи да је мој утисак – не и одговор на то питање – да га у Русији нема. Да много шта личи на аутошовинизам, али да га, ипак, нема. Не бих се изненадио ако се испостави да је веровање у српску инверзну, негативну изузетност и јединственост, о коме сам писао у тексту „ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ“, произвело аутошовинизам као српски изузетак. Један истински јединствен, „само овде“ феномен.

Чињеница да се у Србији флоскуле „само овде“ и „нема нигде“ олако користе – штавише, постале су неке су од кључних речи аутошовинистичког и сродних, мање екстремних, не увек и бенигнијих, саморазумевања – не значи да не може да постоји нешто чега нема ни на једном другом месту.

Уосталом, нисам сигуран да је могуће наћи феномен поредив са социјалистичким југословенством по целој серији његових одлика, почевши од наслеђених, као што су величина културалне и развојне провалије коју је требало да премости. То, титоистичко југословенство је настало на темељу великодржавног, модернизацијског и цивилизаторског пројекта западнољубиве, отуђене српске елите, који је затим мутирао у  комунистичко самосакаћење и на крају постао идентитетска и идеолошка колевка аутошовинизма.

Данас се често губи из вида да је српски аутошовинизам историјска појава и да није био неминовност, колико год да су му историјски корени на нашем другачије европском простору, натопљеном и преобликованом оријенталним утицајима, јаки, дубоки и разгранати. Аутошовинизам није био предодређен, као што ни Сребреница, један од његових инкубатора и првих, оригиналних погонских мотора, није била предодређена. Чињеница да настаје вођен једним антиисторијским и аисторијском погледом на српску историју не може бити изговор за посматрање српског аутошовинизма као аисторијске појаве, што је све присутније и доприноси девалвирању појма аутошовинизам.

Оно што може да збуни јесте да аутошовинизам не настаје толико „у свом времену“ колико у процепу између два модерна времена – оклеветаног српског, и пратећег „духа времена“, плода специфичног тока српске историје, и, привидно, светског времена, и пратећег, веровало се постисторијског, „духа времена“, које је пре свега и изнад свега западно време.

На исти начин, идеје Доситеја Обрадовића, данас јасно препознатљивог праоца аутошовинизма и сродних, старијих елитистичких појава и пратећих склоности које су се недавно стопиле у културу аутошовинизма, не можемо разумети ако поверујемо да га можемо посматрати „у свом времену“ – без узимања у обзир провалије која је тада делила не само српско и западно, привидно светско, време већ и рубни део српског света у коме је живео, на панонском ободу Мителојропе, и српску матицу, смештену са друге стране дебеле, не само културалне, „плишане завесе“, у презреној европској крајини Оријента.

РАТКО МЛАДИЋ И РАДОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ: Ослањајући се на једну идеју Дипеша Чакрабартија, могли би да кажемо да српски аутошовинизам настаје у сенци схватања да западноцентрична историја, „Историја 1“, „потчињава и уништава вишеструке могућности које отвара „Историја 2“, која је овде историја Србије. Те „могућности“ су у Србији, као и на другим незападним просторима који имају своје „Историје 2“, постале стварности. Оне су препознатљиве свуда – у популарној култури, друштвеним односима, политичкој сфери…

Аутошовинизам овде настаје деведесетих из карактеристичног, истовремено милитантног и антиратног порива – обликованог на трагу антисрпског, титоистичког југословенства, у сенци (негативно) ексепционалистичког, огољеног и деконтекстуализованог, „постисторијског“ погледа на Вуковар, Сарајево и Сребреницу – да буду уништене не толико све српске, дакле незападне, могућности које су постале стварности, колико различитост која их је произвела у садејству са другим локалним, западним и глобалним силама.

Тешко је пренагласити значај чињенице да (негативно) ексепционалистичка слика не толико српског зла колико Срба као, у суштини, јединог преосталог зла „у Европи“, односно у свету, настаје у сенци идеолошки вођеног ресетовања историје као важног аспекта мита о „крају историје“ – у тренутку успостављања глобалне хегемоније Запада.

Другим речима, „крај историје“ је подразумевао брисање западне историје, њено претварање у вакуум, што је омогућило да многи, не само овде, поверују да је Сребреница „оригинални грех“ новорођене, замишљене постисторије и да је зато Сребреница ново – и  једино право – „име геноцида“. Другим речима, да су Срби, овај пут, уместо на хабзбуршког принца престолонаследника, извршили атентат на „крај историје“, који је, иначе, 2001. године „убио“ Осама бин Ладен и оживео успавану историју, овај пут на стероидима.

Ако то имамо у виду, лакше је разумети суштину аутошовинистичког импулса – не толико да треба колико да мора да буде уништена, не само симболички, српска култура и менталитет, што упућује и на преиспитивање оправданости постојања људи који га репродукују и генеришу. Наиме, ако култура и менталитет морају да буде промењени а не могу да буду промењени, онда масовне гробнице постају ефикасан одговор на то морају.

Масовни злочини које су милитантни Срби починили у околини Сребренице и српски аутошовинизам следе исту логику. Ратко Младић и Радомир Константиновић се својим публикама обраћају у истом кључу. Њихове слике историје производе фаталистички уоквирено морање. Укључујући и „једном“ које обећава одрживо „никад више“.

Аутошовинизам је нас – нашу различитост, нашу културу и менталитет, све оно по чему смо ми ми – уоквирио на само као „дом“, културално станишта једне „неизлечиве“ патологије и непоправљиве „ненормалности“ већ као вечну смртну претњу – и нама самима и другима и „свету“. То је суштина и важан израз differentia specifica српског аутошовинизма. Штавише, верујем да, ако није присутна у другим друштвима – ако у њима, међу значајним делом елите, није прихваћена слика о неотклоњивој, или јако тешко отклоњивој, убилачкој негативној изузетности националном културом „контаминираних“ сународника – онда се у тим друштвима не може говорити о аутошовинизму. Треба имати у виду да је идеја о „културној (де)контаминацији“ оперативни принцип аутошовинистичког становишта.

СРПСКО И РУСКО (ДРУГО)ЕВРОПЕЈСТВО: Чакрабарти је историчар који ме инспирисао да формулишем нека од тумачења на која сам посебно поносан. Он нам је указао да је Запад – који, као и многи у Србији и Русији, назива „Европа“, пошто је, гледано из његове Индије, много лакше побркати Европу и (њен) Запад – „провинцијалан“ и парохијалан, односно да су „универзалности“, које намеће целом свету као синониме нормалности и исправности, климаве и лажне, да су и конститутивне норме политичка модерности, као што је (реално постојећа) демократија, само локалне, партикуларне историјске конструкције.

Чакрабарти ми је, изнад свега, помогао да препознам Србију на не-Западу и суочим се са српским (историјским) другоевропејством. Оно је више „друго“ у односу на западно, нормативно европејство него што је руско (географско) другоевропејство. Културално – може се рећи и цивилизацијски, ако ту подразумевамо множину и цивилизације не смештамо на вредносно уоквирене хијерархије – удаљеније је од западног него што је руско европејство. Посматрана из западног и „позападњачених“ углова, хијерархија оклеветаних источности није функција удаљености од Запада. Гледана у огледалу модерности у једнини, то све мање хијерархија величине (временског) заостатка (за Западом) а све више хијерархија величине (цивилизацијске) заосталости или патологије, док је, посматрана у огледалу вишеструких модерности, то, у најгорем случају, хијерархија величине различитости.

У том смислу се може рећи да је српско  (историјско) другоевропејство више различито, „оријенталније“ од руског (географског) евроазијства. Историчар Предраг Марковић је одавно препознао да, за Србију, Русија није била само Исток. Упркос свог свог славјенофилства и евроазијства, упркос географске карате и глобуса – Русија је за нас, истовремено, ако не баш Запад онда један референтни и огледни простор који је, цивилизацијски, несумњиво западно од Србије.

Покушаћу да илуструјем ове различитости, и западноцентричну хијерархију којима су обележене, искажем на један други, сликовитији начин и сместим у један шири контекст – пошто ни корене српског аутошовинизма ни његову руску потпору не можемо разумети ако немамо у виду како и колико је српска модерност другачија од западне, што је различитост која се не може егзактно измерити али се може дочарати уз помоћу поређења, две слике односа између Запада и (његових) различитих Истока које не постоји само у оку посматрача.

Прва нам помаже да појмимо колико: Српска модерност се од изворишне, западне разликује више него руска. Друга нам помаже да разумемо како: Српска модерност се од западне разликује на начин на који се сиријска разликује од западне модерности – много више него на начин на који се руска модерност разликује од оригиналне, западне.

Историја, мајка српске различитости, много је моћнија сила, истовремено деструктивнија и више стваралачка, од географије, мајке руске различитости. Географије је статична одредница, док је историја динамична. Од 15. века, Русија је себе уписивала у Азију док су Османлије себе уписивале у Србију све до 19. века, и створиле једно суштински другачије, оријентолико европејство. Зато је руска различитост на битно различитом нивоу од српске.

Ако објединимо два сликовита поређења, можемо рећи да је модерност Санкт Петрбурга „ближа“ западној него београдска, док је београдска ближа модерности Алепа него модерности Санкт Петербурга. Запад је тежиште овог троугла који нам помаже не само да боље разумемо однос Запада (и наших имагинарних западњака, случајних Срба) према Србији већ и разлоге зашто у погледу на Србе и Србију великог дела руске елите постоји одраз истог односа, који је ружан, мада не увек на исти начин нити у истој мери.

Што је различитост већа, већа је и вероватноћа да ће незападна друштва, која нису сама развијала оквире којима су данас устројена, окована и сапета већ су их преузеле са Запада и прилагођавала, развити више различите политичке модерности. Другим речима, већа је вероватноћа да ће у некима бити тешко препознати нешто више од бледе сенке западног оригинала. При томе, колико год да прилагодите модерне политичке норме себи, не можете избрисати њихову партикуларну, западну прошлост – чињеницу да их је Запад правио за себе, по својој мери.

Треба имати у виду није само (скоро све) западно постало модерна норма, већ да и сам Запад, не само овде, редовно бива схваћен, не само на прозападној левици већ и на суверенистичкој десници у Србији, као (модерна) норма – једина слика и прилика модерне политичке и многих других нормалности. Зато бити против Запада у Србији не подразумева бити против западних норми, које волимо да зовемо „вредностима“.

Колико је такав, самодеструктиван однос широко прихваћен, илуструје несрећни Коштуничин Устав, који је право на аутошовинизам цементирао као једно од основних српских права. Самопорицање је уписано у његов први члан. Тај устав је писан из српских мозгова у којима је западно поистовећено са европским – и зато он није за нас. Важно питање је колико је против нас. Олакшавајућа околност, главни разлог зашто верујем да није превише, да није фатално против нас, јесте да је његов значај прецењен. Накалемљен је на културни образац обележен бруком и чашћу који „владавину права“ види као декорацију. Ни овакав, западнолики Устав овде не може бити наш на начин на који је у западним државама њихов. Зато ће кршења Устава остати део наше нормалности.

МАНИФЕСТИ СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА: Може се рећи да је аутошовинизам, изнад свега и пре свега, изданак веровања да је овде – „у Европи“ схваћеној у западноцентричној једнини, на балканском простору који је географски толико близу Западу да не може много ближе – могуће верно репродуковати туђу, западну „нормалност“, односно да у Србији модернизацијски процеси могу да произведу модерност која ће, не само у политичкој сфери, бити идентична западној.

Ако се одмакнемо од политичке сфере, то значи да би – да смо „здрави“ и „нормални“, да смо Европљани – „Цеца“ била клон „Мадоне“, а не Светлана Ражнатовић. Али и да „Шишање“ није оно што јесте – филмски манифест српског аутошовинизма, екранизација једног отуђеничког, „урбаног“ читања Философије паланке – већ српски „Ромпер Стомпер“.

Слабост отпора аутошовинизму је, пак, неодвојива од чињенице да поносно српске путовође и вође отпора западном мешању такође верују да је западна политичка сфера једина слика и прилика наше исправне политичке модерности и нормалности, из чега следи и погубан закључак да је могуће раздвојити западне вредности од западних интереса.

Нажалост, за елитистичке „државотворце“ наше одавно створене али систематски подриване и разаране државе, добра, исправна, нормална и здрава Србија је данашњи Запад убачен у временску машину и умотан у фолију српства, док је за елитистичке грађанисте, „космополите“, то, једноставно, данашњи „колективни Запад“ – без омота и без српских културалних „украса“, пошто верују да све што је само српско може бити само неевропско, заостало или ненормално, по многима не толико убилачко колико геноцидно.

И једно и друго је немогуће. Споровозна, лајт културна деконтаминација, на којој инсистирају први, колико и експресна, фул културна деконтаминација, коју захтевају други. Зато ми никада не можемо постати здрави, нормални и исправни на начин на који је не само Латинка Перовић веровала већ и на начин на који Мило Ломпар верује да морамо.

ДРУГИ СРПСКИ АУТОКОЛОНИЈАЛИЗАМ: Да би боље разумели привлачност схватања које су наше елите водиле од српства и слабост отпора екстремним облицима домомржње, корисно је имати у виду да чак ни српски десничари и конзервативци као узоре нису видели само руске „славјанофиле“ већ и „западњаке, док су евроазијце – за нас најважније руске учитеље – углавном сводили на империјалну односно геополитичку компоненту њиховог учења. Нажалост, евроазијство је у Србији спало на аргуменат у прилог аутоколонијализма окренутог ка Москви. Овде треба имати у виду да, за разлику од западноцентричне историје колонијализма, аутоколонијализам је појам скован у склопу анализа односа у бившем Совјетском савезу. Москва је оригинална, прва аутоколонијална метропола – не Брисел.

Али, у Србији је то други српски аутоколонијализам. Он је одавно постао једина помена вредна противтежа западном мешетарењу, коју је Вучић свео на – тешко је рећи да ли више помоћни, привремени или резервни – ослонац своје владавине. За разлику од деведесетих, на свим нивоима и по свих релевантним критеријумима, и на режимској и на антирежимским странама, данас је у српској политици све што је „прво“, па и аутоколонијализам, што је надређено и привилеговано – (про)западно. Зато је на „Пинку“. „Друго“ – оно што је скрајнуто, потчињено и оклеветано – јесте све оно што није прозападно. Зато је проруско на „Хепију“, другој виолини Вучићеве медијске стратегије.

Нажалост, склони смо да преценимо сличности између Србије и Русије и руске утицаје, како год да их вреднујемо у данашње две Србије, али и да потценимо разлике. Томе су, бојим се подједнако, склоне обе Србије. Поносна, већа али подређена, по правилу проруска, и случајна, мања али доминантна, по правилу антируска.  

Ипак, без узимања у обзир улоге Русије, како нашег односа према Русији и свему оном што везујемо за Русију тако и идеја које су долазиле из Русија, не могу се разумети ни корени српског аутошовинизма ни слабост отпора аутошовинизму. Тумачење и једног и другог налаже уважавања логике српског елитизма и саморазумевања српских елита, које се кристалише око две испреплетане осе, где су разлике између закрвљених прозападних и проруских елита јако мале – тумачења модернизацијских процеса и српске унутаревропске различитости која је условљавала њихове исходе. Нажалост, и једни и други су савезнике нашли и у Русији.

(Наставиће се)

Зоран Ћирјаковић

Други, главни, много дужи део текста – СРБИЈА ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ НА ЗАПАДУ И РУСИЈЕ ПРОТИВ ЗАПАДА: АНДРЕЈ ШЕМЈАКИН, ИЛУЗИЈЕ О „МАЈЦИ РУСИЈИ“ И ПОСЛЕДЊА СРПСКА РЕПЛИКА НА РУСКЕ ИДЕЈЕ – доступан је овде.