Библијом за “велики Израел” - текст објавњен у НИН-у 2006

Неки од највећих циониста данас су “поново рођени” хришћани у САД. Верује се да Буш своју победу дугује баш њима и да су хришћански ционисти, опседнути крајем света и Исусовим другим доласком, данас утицајнији чак и од моћног јеврејског лобија

Име јеврејске државе је једна од речи са врло нејасним значењем. За неке је то “библијски Израел”, од реке Јордан до Средоземног мора, за друге то је територија чије су границе нацртане према одлуци Генералне скупштине УН из 1947. године. Ту су и они за које је Израел “уљез” на земљи коју је Алах дао муслиманима, “ционистички ентитет” који мора бити уништен. У недељи у којој је прославила 58. рођендан, модерна израелска држава је добила нову владу и премијера, Ехуда Олмерта, одлучног да коначно нацрта границе јеврејске државе и редефинише спорну реч.

За Олмерта (60) гласали су “Израелци који су као и он закључили да ће десничарски сан о управљању великим Израелом... на крају утопити јеврејску државу у арапској већини”. Џени Метју пише да се дванаести израелски премијер “са огромном тугом сећа дана када је схватио да сан о великом Израелу више није одржив”. “Ужаснуо сам се када сам схватио да ћемо, ако будемо инсистирали да задржимо све, до 2020. године имати 60 посто Арапа и 40 посто Јевреја”, рекао је Олмерт.

Овај правник, који се цео живот бавио политиком, тада је од политичког “јастреба” постао “голуб”. Сан о великом Израелу, “од реке до мора”, како верује, сахранила је демографска реалност на Западној обали и у области Газе. Од десет милиона људи колико данас живи “између реке и мора”, само 5,6 милиона су Јевреји.

“МИНИМУМ АРАПА”: Том Сегев пише у последњем броју Foreign Affairs магазина да “многи Израелци никад нису престали да сањају о великом Израелу. Неки су правдали ту жељу стратешким циљевима; други су мотивисани националним и религијским осећањима”. Од Шестодневног рата 1967. године, када је Израел заузео цео Јерусалим и Западну обалу, израелски бирачи нису гласали за странке које су биле против јеврејских насеља на окупираним територијама. Пре 1967. године главне струје у ционистичком покрету су своју стратегију базирале на принципу “максимум земље, минимум Арапа”, што је значило “одржавање значајне јеврејске већине у земљи под јеврејском контролом”. То је “реалистична стратегија” коју је Олмерт поставио у темељ своје политике. Сувише велики Израел био би у опасности, како пише Сегев, да “постане мање демократски, мање јеврејски, или и једно и друго”.

“Од свог рођења држава Израел је бранила своја два темеља – јеврејски и демократски... Ако узмете један од та два и одвојите га од државе, то је као да сте јој пресекли жилу куцавицу”, рекао је Олмерт у Кнесету, израелском парламенту. “Сањао сам да неће доћи дан када ћемо морати да дамо делове земље Израела.” Али, у овом историјском говору нови премијер је рекао и да је гледајући у јаву са отворена оба ока – и “јеврејским” и “демократским” – закључио да је “неопходно задржати стабилну и солидну јеврејску већину у држави” и одрећи се дела “земље предака” без обзира на то колико “јеврејско око плакало” и колико јеврејско “срце било сломљено”.

“Подела земље зарад гарантовања јеврејске већине је гаранција преживљавања ционизма”, рекао је Олмерт образлажући своју намеру да нацрта нову границу и врати део Свете земље и Светог града Палестинцима. Он хоће да затвори “раштркана насеља” на Западној обали јер верује да “угрожавају егзистенцију израелске државе”. Према Олмертовом плану, у Израел ће бити враћено око 70 000 становника јеврејских насеља на западној обали реке Јордан, док ће подручја где живи велика већина од преко четврт милиона, по међународним законима илегалних “насељеника”, бити анектирана. Олмерт планира да подели Јерусалим, али да остави Стари град са свим светим местима под израелским суверенитетом.

БИБЛИЈСКО ПРАВО: Многи Олмертов реализам схватају као одустајање од “библијски наслеђеног права” на “велики Израел”. Најекстремнији Олмертови непријатељи у Израелу, углавном фундаменталисти, и не желе модерно, демократско друштво, већ копију Давидове краљевине. Ипак, неки од најмоћнијих противника Олмертовог плана су у САД. За милионе “хришћанских циониста” Олмерт је прошле недеље постао “непријатељ Бога”.

Многи погрешно верују да су сви ционисти Јевреји. Данас су неки од највећих циониста “поново рођени” хришћани у САД – чланови растућих јеванђеоских, харизматских, неопентакосталних и фундаменталистичких деноминација (амерички медији их заједно најчешће називају “јеванђеоским хришћанима”). Иако немају никакво “организационо јединство”, њихове бројне организације показују завидно “акционо јединство”. Од стотинак милиона “поново рођених” Американаца – међу њима је и председник Буш – процењује се да су најмање њих 40 милиона хришћански ционисти. Најистакнутији су лидери великих јеванђелистичких организација, који су се показали као изузетно успешни мобилизатори Бушових гласача. Многи аналитичари верују да Буш своју изборну победу умногоме дугује активизму вођа хришћанских циониста. Неки аналитичари сматрају да су они данас важнији чак и од моћног јеврејског лобија за одржавање схватања о “заједничкој судбини САД и Израела”.

Распрострањеност веровања хришћанских циониста у САД је нагло порасла крајем деведесетих. Иако је један број ангажован на подршци Израелу, већина хришћанских циониста у САД нису активни. Са брзим ширењем јеванђеоског хришћанства у Латинској Америци, подсахарској Африци и на Далеком истоку последњих година, хришћански ционизам је постао глобални феномен. Wегов корен је у једној, у САД данас невероватно популарној интерпретацији Откровења Јовановог, последње књиге Новог завета, и старозаветних Књига пророка Данила и Језекиља коју су у деветнаестом веку формулисала два проповедника, Џон Нелсон Дарби и Сајрус Скофилд.

То читање делова Библије као “историје будућности” у чијем срцу је Света земља представља заводљиву “есхатолошку слагалицу” која је заснована на одабраним деловима Светог писма. Очарани Јовановим откровењем – текстом који је кроз историју разгоревао машту западног човека више него било које друго штиво – јеванђеоски хришћани верују, како је рекао сенатор Џејмс Ајнхоф, да сукоб око контроле над Западном обалом реке Јордан није политичка борба, “већ такмичење да ли је, или није, Божја реч истинита”.

За јеванђеоске хришћане Библија је дословна Божја реч. Она није само тачна у питањима вере и моралности, већ и у историјском смислу. Они сматрају да кључно библијско пророчанство још није испуњено, опседнути су крајем света и Исусовим другим доласком који нестрпљиво очекују. Настанак “новог” Израела 1948. године обновио је интерес за Дарбијево и Скофилдово тумачење апокалипсе према коме ће Исусовом повратку и обрачуну са неверницима на Армагедону претходити повратак Јевреја у Свету земљу. Када је основана држава Израел, Луис Талбот са Библијског института у Лос Анђелесу је изјавио: “То је знак свих знакова... Најважнији догађај... можда чак и од 70. године нове ере када је уништен Јерусалим.” Данас скоро 50 посто Американаца верује да је оснивање Израела представљало испуњење библијског пророчанства. У Јеванђељу по Матеји се каже да “овај нараштај неће проћи док се ово све не деси” и то је навело многе јеванђеоске хришћане да закључе да ће се Исус вратити и успоставити своје хиљадугодишње царство за живота оних који су били сведоци израелског освајања целог Јерусалима 1967. године. Неки аутори ово схватање зову “апокалипса ускоро”. То није веровање неке бизарне секте, већ следбеника највећих грана америчког разуђеног и изузетно динамичног хришћанства.

ХРИСТОВИ АМБАСАДОРИ: Пет Робертсон тврди да су Јевреји доказ да постоји Бог. Џери Фалвел је рекао да “бити против Израела значи бити против Бога... Бог се односи према нацијама онако како се оне односе према Израелу.” Хришћански ционисти скупљају финансијску помоћ за јеврејске досељенике у Израел. Важну улогу у координисању њихових напора има такозвана Међународна хришћанска амбасада у Јерусалиму, основана 1980. године, која има огранке у више од 50 земаља. Богате јеванђеоске цркве из САД су “усвојиле” и финансирале јеврејска насеља на окупираној Западној обали која би Олмерт сада да затвори.

Америка Израелу годишње на разне начине даје преко две милијарде долара – више него било којој другој земљи. Како тврди Стен Гуденоу, та “веза је под јаким утицајем... Библије”. Као и многи други хришћански ционисти, Гуденоу верује да је “Божја намера била да Америка постане пријатељ и савезник Израела”. Давид Хуфман, кандидат за конгресмена из Северне Каролине, изјавио је како сматра “да је главни разлог зашто су САД основане пре 250 година био да наша велика земља буде ових дана у позицији да стане уз обновљену израелску нацију”. По Хуфману, Бог је почетком 17. века покренуо преко Атлантика европске, јеванђељем опседнуте пуританце, само са једним циљем: да би на “библијском темељу” створили моћну нацију способну да помогне Израелу у судбоносним тренуцима. Моћна Америка, како верују многи јеванђеоски хришћани, постоји само због 326 пута мањег Израела, нације која “има централно место у Божјем плану за човечанство”. Малени Израел, сада “сабран”, а некада раштркан по планети, наџивео је све суперсиле, од Римског царства до СССР-а, и они то узимају као доказ да без Библије нема историје, односно да нема историје без Израела.

Утицајни хришћански ционисти данас говоре о Шароновој и Олмертовој “издаји” и “лудорији”. Лидери Кадиме, како кажу, “будаласто исмевају Бога... који не само да је вратио расејане Јевреје у њихову земљу после векова егзила, већ се заклео да ће их задржати у тој земљи”. Међународни хришћански ционистички центар у Јерусалиму тврди да Олмерт износи “лажни демографски аргумент” јер је арапска бројчана предност резултат “два милиона абортуса јеврејских беба” обављених током претходних 58 година. “Јерусалимска новинска агенција” хришћанских циониста цитира говор Дејвида Бен Гуриона са Ционистичке конференције у Базелу из 1937. године у коме је рекао да нико, па ни “цео јеврејски народ који је данас жив, нема право да уступи било који део Израела” и оптужује Шарона и Олмерта да су “објавили рат Богу”.

144 000 ПРЕЖИВЕЛИХ: Хришћански ционизам не подразумева љубав према Јеврејима. Пат Робертсон, данас најгласнији хришћански циониста, некада је био отворени антисемита – касније се јавно извинио. Многи Јевреји су сумњичави према “хришћанским ционистима” који верују да ће, када се “библијски план” коначно оствари, сви Јевреји који не прихвате Христа бити збрисани са лица земље и да ће јудаизам као вера нестати. Неки рабини налазе да идеологија хришћанских циониста представља позив на геноцид. Већина јеванђеоских хришћана је убеђена да ће Армагедон, “мајку свих ратова”, преживети само 144 000 Јевреја – искључиво оних који прихвате Исуса као Месију.

Они не крију задовољство када говоре о милијардама мртвих у Армагедону – последњем и најкрвавијем, али, како тврде, “јединим доказано праведним ратом у историји”. Хол Линдзи, познати јеванђелистички проповедник, назвао је Армагедон “мајком свих холокауста”. Многи Јевреји верују да су сви хришћански ционисти у суштини антисемити. Дејвид Розен из Америчког јеврејског комитета каже да то можда и није толико битно: “Не можете бити пуно пробирљиви када се ради о нашим пријатељима зато што постоји толико непријатељства према нама.” Вође хришћанских циониста стално наглашавају да “држава Израел нема бољег пријатеља од јеванђеоских хришћана”.

Највећи непријатељи хришћанских циониста су сви који се залажу за мировни споразум на Блиском истоку. Они верују да је само Бог “задужен” за детаље овог споразума и да сви, и Буш и Олмерт, само треба да се држе Wеговог плана. Џери Фалвел је изјавио да “знамо да неће бити правог мира на Блиском истоку док господар Исус не седне на Давидов престо у Јерусалиму”. Најопаснији су они фанатици који мисле да се “крај” не примиче довољно брзо и који верују да могу да “убрзају Христов повратак”. За екстремне хришћанске ционисте сваки рат на Блиском истоку је можда увод у прижељкивани Армагедон. Сада се надају да ће “иранска нуклеарна претња” постати “кап која ће прелити чашу” и утопити невернике у крви коначног обрачуна.

ИЗРАЕЛСКИ ЧЕРЧИЛ: Гершом Горенберг пише да је укључивањем хришћанских циониста у сукоб око Свете земље престао да буде само борба муслимана и Јевреја. Горенберг тврди да верски фанатици на све три стране виде Јерусалим као позорницу судбинске “верске драме” коју режира сам Бог. Постоје три, скоро идентична, сценарија – разлика је углавном у томе ко су “добри момци”, праведници које ће Бог наградити. Чак се и Хитлер “уклапа” у библијску причу чију завршницу очекују хришћански ционисти: холокауст је, како неки тврде, био “Божји инструмент”, “ништа се не дешава (па ни 11. септембар) без разлога” и чињеница да нацисти нису побили све Јевреје узима се као доказ да Бог и даље рачуна на изабрани народ и намерава да настави свој библијски план.

Многи јеванђеоски хришћани Буша сматрају председником који има “небески благослов”. Буш, ипак, не може да оствари све жеље и библијске снове својих највернијих хришћанских гласача а да не отуђи амерички политички центар. Буш подржава Олмерта и зато што верује да би његов план смањио тензије у региону. Спровођење плана за који Олмерт не намерава да тражи палестинску сагласност, требало би да почне пре јануара 2009. године, када Џорџ Буш напушта Белу кућу.

Олмерт је Јеврејима савим черчиловски понудио сузе и цепање срца док нередних година буде повлачио границе другачије од оних које су “нацртане у Библији”. Колико год екстремистима у САД или Израелу Олмертов Израел изгледао мали, он је превелик чак и за умерене Плаестинце. Саеб Ерекат, главни палестински преговарач, најавио је “насиље и анархију” у региону ако Олмерт покуша да оживотвори свој план. Олмерт ће тако наредних месеци против себе имати чудну “коалицију” Палестинаца и јеврејских и хришћанских фундаменталиста. Зато многи сумњају да ће успети да оствари свој циљ и створи државу са границама које ће “бити значајно различите од територије коју Израел контролише данас”.

Јуница која ће променити свет   Јеванђеоски хришћани верују да предуслов за Христов повратак није само власт Јевреја над Јерусалимом, већ да мора да постоји “Трећи храм”. Јеврејска света књига каже да “црвена јуница”, без иједне црне длаке или мрље на телу у некој другој боји, мора бити жртвована, спаљена и њен пепео помешан с водом како би се обавило ритуално прање. Јевреји морају да се овако “очисте” како би могли да приступе градњи новог храма. Многи јеванђеоски хришћани верују да Други долазак и судбина човечанства зависе од само једне, већ вековима нерођене црвене јунице. Завршетак изградње храма би за њих представљао “дизање завесе на почетку извођења апокалипсе”, последње Божје представе. У Израелу већ скоро две хиљаде година нема црвених крава – ритуал је у историји обављен само девет пута. Када се 1996. у Хаифи отелило једно сасвим црвено теле, колумниста левичарског израелског дневника “Хаарец”, тражио је да савршено теле које може изазвати крвави верски рат – после ритуалног прања, следећи корак би био рушење Ал Акса џамије, трећег најсветијег места за муслимане, која сада заузима место Соломоновог и Херодовог храма – буде одмах убијено и уништено. Велики страхови и наде су распршени када је теле, пре него што је порасло у јуницу која је могла да промени свет, променило боју репа у беличасту. Нова нада је америчко говече сорте “црвени ангус”, које се у САД узгаја од двадесетих година прошлог века. Многи хришћански ционисти мисле да не треба много да би се отелила судбоносна јуница и широм Америке ћете наћи фанатике који узгајају стада црвенкастих крава. Како теле мора бити рођено у Израелу, хришћански ционисти шаљу залеђене јајне ћелије и сперму “црвених ангуса” и већ стеоне краве са довољно “црвеним педигреом” да се отеле у Светој земљи.

Зоран Ћирјаковић