СРБИЈА ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ НА ЗАПАДУ И РУСИЈЕ ПРОТИВ ЗАПАДА: АНДРЕЈ ШЕМЈАКИН, ИЛУЗИЈЕ О „МАЈЦИ РУСИЈИ“ И ПОСЛЕДЊА СРПСКА РЕПЛИКА НА РУСКЕ ИДЕЈЕ

Ово је други, дужи део текста о руским ослонцима српског аутошовинизма, написан тако да се може читати независно од првог. Али културални приступ – уз помоћ кога је анализиран однос идеолога српског аутошовинизма и репрезента руских „западњака“ према модерности Србије – јаснији је ако се овај, главни део текста чита после првог, у коме су изложени аргументи у прилог схватања о постојању различитих модерности, као и смисао и импликације тезе о „модернизацији без модерности“ у Србији, кључне за разумевање полазних основа аутошовинистичког и сродних српских становишта

*  *  *

СРБИЈА МЕЂУ ИСТОЦИМА: Подела света на Запад и Исток је популарна али лоша метафора.  Она омета разумевање природе различитости Србије и других незападних простора у Европи. Произвела је гомилу илузија о положају Србије као „мосту између Истока и Запада“ и значају овог простора. Проблем није једино у томе да су смислене одреднице само Запад и не-Запад – пошто не постоји један Исток већ много различитих Истока – већ и у чињеници да географски помак ка Истоку не одговара увек културалном, може се рећи и цивилизацијском али то је клизав појам, пошто су многи склони да га схватају у западноцентричној једнини.

Бишкек је источно од Москве и географски и културално, док је Москва географски источно од Београда, али многи у Москви, не без разлога, мисле да је Београд, културално, много источније од Москве. Зато не треба да чуди да се, гледано из Москве, западно не налази само Запад већ и део Истока. Ова збрка, да Исток није само источно, кључна је за разумевање руских ослонаца скупа идеја и псеудонаучних тумачења од којих полази српски аутошовинизам.

Важна српска реплика на овај руски поглед, присутан у путописима, новинским извештајима и анализама објављеним од половине 19. века до данас, препознатљива је у радовима Латинке Перовић. Вођена саморазумевањем које полази од исте премисе од које крећу руски ауторитети, од „западног универзализма“, она Србију посматра из инсајдерске позиције и види је не као више различиту већ као више дефектну од Русије. Колико год да наши „либерални“ Европљани у западноцентричној једнини, као што је Латинка, презиру Русију, или да је се плаше, колико год да је виде као један од стожера, по њима, ружног, претећег дела света који се надвија над нама – Србија им је још гора, опаснија и болеснија.

То је важан део елитистичког (само)разумевања из кога је аутошовинизам настао у Србији пошто је задовољено неколико додатних услова, које ћу овде само назначити. Први, када је та привидна недостатност и заосталост представљена као културално детерминисана ненормалност. Други, када је, затим, та „патологија“ уоквирена као неизлечива, као непремостива „цивилизацијска“ (у једнини) заосталост односно окамењена културална ретардација. И, трећи, када на крају буде схваћена као убилачка.

РУСИЈА НА ЗАПАДУ: Као и када је реч о неким другим „српским репликама на руске идеје“, реч је је српској реплици на једну од руских реплика на западна саморазумевања, идеологије и идеје. Идеје о нама и Русима; идеје о себи; модерне политичке идеје; нормативне идеје… Релативно је мало оригинално „руских идеја и српских реплика“. Много је више западних идеја, руских реплика и српских реплика на те руске реплике.

Такво посредовање представља меру руског доприноса генези српског аутошовинизма, где је питање колико је био случајан и какве су биле намере руских саучесника мало важно. Тај допринос, чије је тумачење главна тема овог текста, неодвојив је од поделе на руске „славјанофиле“ и „западњаке“, где се нас, не само у академској сфери, докопало много „западњака“. Иначе, они су оваладали руском политиком много пре Бориса Јељцина.

Још почетком тридесетих је Стаљинов нови, културно културни совјетски човек постао упадљиво западнолик. Српска грађанистичка идеја „културне деконтаминације“ вуче директне корене из руске, стаљинистичке идеје „културности“. Штавише, реч је о непријатно верној српској реплици, посредованој титоизмом, на важну руску идеју. А она је, наравно, била руска реплика на западну идеју која модернизацију и изградњу модерне државе везује за спровођење унутрашњег „цивилизујућег процеса“, под будним оком „просвећене“ локалне елите.

Ова реплика је у Русији временом добила важно место на различитим деловима идеолошког спектра, али је улога њене бољшевичке верзије у Титовој Југославији – где је одбачен Стаљин али не и велики део стаљинистичког пртљага југословенских комуниста, укључујући схватање културности и улоге културе коме се Стаљин окренуо у првој половини тридесетих година – овде сасвим занемарена. Један од њених главних баштиника у Србији је била Латинка Перовић, која је стаљинистичку (под)идеологију културности оживотворила и на Конгресу културне акције у Србији, што је „српска реплика“ коју је, уз помоћ Живана Берисављевића, организовала у Крагујевцу, граду који је најближи селу у коме је рођена.

Може се рећи да је руска, стаљинистичка идеја „културности“ добила неколико српских реплика – од којих је најзначајнија поменута идеја „културне деконтаминације“. Мада, треба истаћи да је она, истовремено, реплика на западну, хитлеровску идеју „деконтаминације“, због чега тај појам није коришћен у „денацификацији“ Западне Немачке.

Наши русофили често губе из вида да у Путиновом окружењу има немало „западњака“. Вероватно је реч о већини. Они су, можда прагматични, можда каријеристи, можда сасвим искрени, постали антизападни „западњаци“, што је „реалполитички“ развојни парадокс на који ћу се вратити касније. Ту спадају и ови нама далеки, јако суздржани људи, који су у Београд стизали из Русије после фебруара 2022. године. Кажу ми да наша „мајка Русија“ има и децу која више личе на нас, која су топлија и отворенија. Надам се да је тако.

Може се рећи, не само из српске перспективе, да је чак и Путинова Русија – истовремено на Западу и против Запада. Ту се препознаје и један од разлога зашто на светској позорници – колико год да је велика и моћна, и културално и политички – наступа идејно сиромашна и неуверљива; зашто се задовољила не толико негацијама колико пуким разводњавањем модерних политичких норми које је преузела са Запада; зашто је незападном свету данас у стању да понуди мало шта сем руског гаса, наоружања и наде у једно другачије сутра.

ЧААДАЈЕВ И ШЕМЈАКИН: Кровна реплика, реплика под којом су се сместили сви други српски и руски одговори – јесте модерност. Модерност је са Запада кренула да стиже у Русију, европску империју која је свој печат утиснула у велики део Азије, раније него у Србију, малену, тешко проходну европску забит, у коју је једно азијско царство утиснуло свој културални печат. Зато се српска реплика на модерност више разликовала од руске и зато је овде лакше негирати модерност него у Русији. Али, зато и став да смо овде добили „модернизацију без модерности“, који представља кичму аутошовинистичког и сродних становишта – није постао само српска реплика на западне идеје, већ и на руске.

Оно што је кључно, српски аутошовинизам у себи не садржи толико реплику на руске идеје о Русији, које оличава Петар Чааадјев и које миришу на аутошовинизма, колико на руску школу академског и политичког мишљења о Србији коју оличавају радови Андреја Шемјакина, недавно преминулог историчара и главног (анти)јунака овог текста. Док нам Чаадајев помаже да боље разумемо о чему све говоримо када говоримо о српском аутошовинизму, Шемјакин нам помаже да разумемо колико су снажни и разуђени његови спољни ослонци, укључујући чињеницу да Запад није његов једини појачивач.

Реплике нису цитати и чини ми се да се у Русији не може говорити о руском аутошовинизму. Русија је само огледало важних аспеката српског и његов олако игнорисани, помоћни генератор. Руски аутори бивају навођени као потврда, често као крунски аргумент у прилог паранаучног утемељења аутошовинистичког и сродних становишта, што се види у радовима Латинке Перовић, где је једна од главних тема однос елите у Србији према модернизацији.

Реч је о руском „научном“ погледу на српску модерност кроз западне наочаре, који је, као и западни поглед, охрабривао тумачења која су постајала по нас више опасна што су била мање ружна. Она нам не говоре да смо лоши, неисправни, ненормални или нездрави – она нас упућују на такве закључке. Ту је кључна објективистичка претензија из које снагу црпи десубјективизујућа слика Србије, наше различитости и наше другачије, алтернативне модерности, коју је производио и оснаживао и западноцентрични руски поглед на Србију.

ШТА ЈЕ (СВЕ) НАМА РУСИЈА: У једном од последњих радова, „НИКОЛА ПАШИЋ И РУСИЈА. ИЗ ИСТОРИЈЕ ОДНОСА“, објављеном 2016. године, Шемјакин се у дугачкој фусноти подсмева проницљивом увиду који је историчар Предраг Марковић изнео у зборнику „Европа и Срби“, објављеном 1996. године, где каже да „на почетку Модерне… западни утицаји у Србију долазе бар из три правца, Русије, Аустрије и западне Европе у ужем смислу“.

Навешћу Марковићеве речи које је Шемјакин, склон омаловажавању неистомишљеника, квалификовао као „конструкцију“ и цитирао на начин који сугерише да верује да лупа: „Требало би раздвојити смер политичких и дипломатских опредељења од цивилизацијских утицаја. Бркање ове две области је вероватно и довело до раширене заблуде о руском утицају. Јер, русофилска политичка или дипломатска оријентација не мора да повлачи и антизападно цивилизацијско усмерење… Вербално антизападњаштво Светозара Марковића и радикала у фази конституисања њиховог програма, није довело до неке антизападне регресије у привредном и културном развоју. Елита се и даље окреће ка Западу…“. На крају фусноте, подругљиви Шемјакин иронише па каже „под његовим пером“ и цитира Марковића: „…Русија има улогу преносиоца вредности западне цивилизације“.

Ако занемаримо непријатну чињеницу да не постоје вредности руске цивилизације које су релевантне за разумевање политичке модерности, већ само руске реплике на западне норме које је конституишу, Русија је онима који су, као Никола Пашић, у њој видели узор, омогућавала и да појме како је могуће одговорити на изазове наше различитости. Она овде, још више него руска различитост, омета очекивано – „исправно“, што значи онакво какво је на Западу – функционисање модерних политичких и других институција, које су настале као одговор на нормативне заповести које су стизале са Запада. Нажалост, Шемјакин је ту различитост сводио на локалне традиције. Видео их је као препреке модернизацији, која, по њему, легитиман, прихватљив крај може имати само у западној слици модерности.

Ако већ морамо до говоримо о „константама“ када говоримо о историјским процесима, да би видео колико је остао тачан важан део закључка Предрага Марковића коме се подсмева, Шемјакин је требао да уради само једну ствар – да погледа у огледало. Што се тиче остатка „конструкције“ с којом се спрда, било је потребно да се ослободи западних амова, истих оних са којима су Србију посматрале Латинка Перовић и Олга Поповић-Обрадовић, историчарке чије је увиде видео као „истине“. Као слике историјске стварности које не постоје само „под пером“ историчара – и које је промовисао као лупу за посматрање модернизације Србије.

Шемјакин је значајан јер нам олакшава суочавање са непријатним питањем шта је све нама Русија, земља о којој је, не без разлога, огромна већина Срба склона да има идеализовану, кристално белу слику. Шемјакин је руски историчар који је, као и велика већина истакнутих Руса чије је путописе, репортаже и забелешке цитирао, прикупио и на крају објединио у зборнику, овде наступао као западни човек који говори руски и ауторитет који нас самерава са западним критеријумима – и тако вреднује исходе наше другачије европске историје.

ЉУДИ, МАЈМУНИ И ЗВЕРИ СРПСКЕ: Русима је из неколико разлога лакше да прођу тај западноцентрични тест модерности – од којих је кључни да они нису натопљени Западу географски блиским, османским и арапским Оријентом, које је вековима посматрао као истовремено инфериоран и највећу, смртну претњу. На западним представама тог (дела) Оријента, Едвард Саид је засновао своју разорну критику „оријентализма“, клеветничког погледа на различите неевропске Истоке кроз призму Запада и западне историје. У односу на историју не-Европљана, историја Запада је посматрана као кључ или, како каже Марксов оријенталистички „афоризам“ – оно што је „анатомија човека“ за „анатомију мајмуна“.

Следећи Карла Маркса, можемо рећи да се данашња Србија, тада европски рукавац османског царства, у овој западноцентричној слици светске историје појављује век или два после Оријента као станиште истовремено унутрашњих и страних, европских „мајмуна“ – без егзотике и изговора на које могу да се ослоне они који нису ни „бели“ ни Европљани, и зато достојни нескривеног презира и гађења. Деведесете су протумачене као потврда ове старе, расистичке слике, доказ да је Београд а не Кисангани право „срце таме“. Центар гравитације неуништивог, зверотворног и нацифилног „духа паланке“. Постисторијског „ужаса“, што је реч којом одзвања Конрадово ремек дело.

Зато не треба да чуди да аутошовинистичка „реплика“ на овај западни поглед, Србију не види као балкански кавез за мајмуне већ као – зверињак. При томе, ти врли, припитомљени Срби све ређе долазе из „круга двојке“ већ, како воле да кажу следбеници Радомира Константиновића, прекаљени комунистички и грађанистички дресери и кротитељи Срба – из паланки. Из места као што су Зајечар, Параћин, Босански Петровац, Прокупље и Гацко.

Они илуструју учинак демократизације, друштвеног ширења и метастазе самопорицања, која креће, прилично стидљиво, „6. октобра“ 2000. године. Тај датум је убрзо, у осионом „либералном“ имагинаријуму грађанског фундаментализма, митологизован као једино избављење, спасоносни „други долазак“ друштвеног чишћења, лустрације и фул деконтаминације. Екстаза, којој се не назире крај, почиње пар година после победе СНС 2012. године, уоквирене као „повратак деведесетих“. Главни резултат је да аутооријентализам, најподмуклији, ауторасизам, најприсутнији, и аутошовинизам, најупадљивији – више нису само елитни феномени; домен „урбаних“ прдопудераша.

САРМА-ГИБАНИЦА-ЦЕЦА: Постколонијална теорија, коју је утемељио Едвард Саид, нам помаже да боље разумемо логику и позадину оваквих ставова; зашто су неприхватљиви и када не звуче ружно, али, ово је једно јако велико „али“, истовремено каже да је проблем у нама. Поручује нам не толико да нисмо „други“ колико да морамо да постанемо „исти“ – да морамо да постанемо оно што не можемо да будемо и да не смемо будемо своји, оно што јесмо. Једна другачија, „друга“ Европа, која је подређена „првој“, западној, чак и онда када, опкољена и заробљена али поносна, маше заставом свог окрњеног суверенитета.

Саидова критика није уважавала унутаревропске разлике, остала је западноцентрична, и зато је лош и непоуздан савезник када се примењује на тумачење Србије. Јако је корисна када је реч о разумевању западног (и руског) погледа на Србију и Србе, као и поменутог погледа наших отуђених елитиста на светове сиромашнијих сународника натопљених оријенталним. Открива нам и да се иза старог „југословенског“ погледа, који каже што јужније то ружније и тужније, не крије само то сиромашније већ и то оријенталније.

Али, деривати постколонијалне теорије постају отровни ако се примењује у контексту разумевање наше унутаревропске различитости – света оклеветаних, сарма-гибаница-Цеца Срба колико и саме Србије. Они претварају оно што јесмо, ако не баш у патологију, онда у терет кога морамо да се ослободимо, и тако постколонијална теорија овде постаје саучесник зла против кога се декларативно бори. Она је Србији натоварила подмукли, антиоријенталистички аутооријентализам.

Не знам, можда Руси јесу православни западњаци или западњаци са душом – ми сигурно нисмо. Србија и Запад су два много више, темељније и суштинскије различита света него што су то Запад и Русија. У немалој мери зато што у српској историји, за разлику од руске, Цариград не постоји само као Цариград већ и као Стамбол – где, наравно, његови слатки светови и ини репови нису остали само у прошлости. Данашња, грађанистичка слика „звери српских“ неодвојива је од одјека старих слика „звери“ османских, исламских и арапских.

Чињеница да је и Русија на Западу била представљана помоћу јако затамљених  оријенталистичких слика није одраз величине руске различитости колико величине Русије, чињенице да је као таква била велика претња Западу која долази са Истока. Али Русија није ни отелотворење ни дериват поредив са, из западног угла, најружнијим и најпрезренијим оријенталним „злом“ – османским. Оно је опседало Беч и себе је уписало у ткиво Србије и њених становника, колико оних који су му се вековима опирали толико и оних елитиста који су данас згађени „оријентоликим“ српством из кога воле да верују да су се истргли.

Не треба заборавити да су ружни оријенталистички стереотипи у Европи коришћени за описивање сваке унутаревропске различитости лоциране источно и обележене незападним традицијама. Чак су их и немачки Јевреји користили када говоре о пољским Јеврејима, који се у 19. веку нису облачили на западњачки начин и носили су дугачке, „оријенталне“ браде. Западни оријенталистички и балканистички стереотипи примењени на Србију су остали посебно снажни пошто ми у западним очима оличавамо симбиозу два (транс)историјска „зла“, редовно схватана као истовремена антиевропска и неевропска – руског, данас акутног, и османског, одавно уписаног у колективну свест Запада као највише нељудско и најкрвожеднијег, испреплетаног са суседним, блискоисточним „злом“.

САСЛУЖЕЊЕ ЗАПАДУ: Често се заборавља да историјска наука није само једна од највернијих слушкиња идеологије већ и позападњачења, вишедимензионог претварања света у илузију глобалног Запада. Наизглед екстензију западног, украшену локалним традицијама и, из угла Запада схваћеног као арбитар и мерило, оптерећену окамењеним незападним „патологијама“. Оне су тумачене као културалне, док западне, наводно, могу бити само индивидуалне или одраз идеолошких скретања са светлог пута унилинеарног марша прогреса и продуктивне, стваралачке културе која га прати само на Западу.

Нажалост, свуда на не-Западу, са, и даље, премало изузетака, историчари су, обично добровољно и поносно, производили увиде и тумачења која су робовала западној историји и њеним производима. У јакој конкуренцији, стиче се утисак да је историја више западноцентрична од свих других друштвених и хуманистичких наука. То је посебно изражено на незападним ободима Европе, редовно, неретко подсвесно и махинално, поистовећиване са Западом. Зато данас најподмуклија српска саслужења неоколонијалном покоравању Србије почињу речима – „Ми смо, ипак, у Европи“.

Европа је, истовремено, највећи српски благослов и највеће српско проклетство. Она нас напаја благодетима које су учиниле да постане оно што јесте, најбогатији део света, и затире вером да европејство постоји само у једнини, да га је могуће ухватити за главу и реп. За Србију би се, налик лекцији извученој из болне судбине Мексика, земље у којој „амерички сан“ постаје америчка ноћна мора, могло рећи: Сувише близу такозваној Европској унији, превише далеко не толико од Бога колико од онога што јесте и што може да буде.

Чак и код многих незападних историчара, који важе за велике националисте и не оклевају да критикују Запад и западно мешање, робовање западноцентричности и „западним универзалностима“ је остало неокрњено и, углавном, сасвим неосвешћено. И када критикују неоколонијално мешетарење, они задржавају Запад као аршин – не толико главно колико једино релевантно мерило модернизацијских процеса које посматрају, тумаче и вреднују, као и њихових исхода у незападним друштвима.

Запад не само да није једини генератор позападњачења већ одавно није ни најважнији. Кључну улогу у окивања света западним су добиле локалне елите, заслепљене светлима Запада и заљубљене у различите димензије западног – од идејних и идеолошких до материјалних, најупадљивијих али не и најотровнијих. Још је разорнији учинак српских имагинарних западњака – склоних да верују да нису позападњачени већ да су прави, исконски западњаци, што боји и њихов однос према „истинама“ које нам сервирају и „конструкцијама“ које би да уклоне из српског видног поља и са менталног хоризонта.

Како је приметио Славој Жижек, „западни универзализам“ више није укорењен само у веровању да су западне вредности „универзалне у смислу да захватају све културе већ у једном много радикалнијем смислу, да се појединци односе према самима себи као ’универзалнима’, да они директно учествују у универзалној димензији, заобилазећи своју партикуларну друштвену позицију“. Тако и у Србији, и на левици и на десници, Запад „постоји“ и као интернализовано цивилизацијско саморазумевање појединаца, оличено у односу, на различите начине отуђених, елита према западним вредностима и праћено веровањем да се оне овде могу усвојити на неком суштинском нивоу и унети у срж сопства. Дакле, да је могуће одсећи самог себе од формативних утицаја – дубоке, неидентитетске, националне – културе, културног обрасца односно менталитета у коме смо социјализовани.

ПИСАЊЕ ПАРАИСТОРИЈЕ: Бојим се да се Шемјакин или није био доследан или се није ни трудио да пише о српској историји следећи тежњу коју је Џејмс Билингтон истакао у предговору своје „интерпретативне историје руске мисли и културе“ – да не испитује нашу прошлост „првенствено у категоријама идеја, институција и уметничких облика Запада“. Не треба чуди да је завршио као оличење потпорног стуба на који се наслонила „научна“ потка аутошовинистичког и сродних српских, случајносрпских и антисрпских становишта. Шемјакин није само један од Латинкин ослонаца колико симбол, овде јединствено важне, руске потврде „исправности“ њених десубјективизујућих идеја и закључака.

Зборник Института за славистику Руске академија (наука) Човек на Балкану: Социокултурне димензије процеса модернизације на Балкану (средина 19. - средина 20. века), отвара превод текста Латинке Перовић „Србија у модернизацијским процесима XIV i XX века“. Перовић рад почиње цитатом П. А. Кулаковског из 1880. године, који садржи лапидарно изражену варијацију стандардне аутошовинистичке дијагнозе српске болести („'Душаново царство не да Србима да спавају, – недавно сам сам то негде прочитао, и то је истина“) и, на крају тог цитата, нуди лек у виду бенигније, деветнаестовековне инкарнације „културне деконтаминације“, што је Норберт Елијас назвао „цивилизаторски процес“ („Србија… мора пре свега да васпитава озбиљне карактере и људе, који раде разумно и прецизно“).

Данас је на доминантној слици исправно модерног Србина, огољеног, Латинкиног, колико и декорисаног, Вучићевог, лако препознати „озбиљан карактер“ о коме је писао Кулаковски. Само он није ни Србин ни Рус. Он је Немац. Такав „балкански човек“ овде не може да постоји.

Проблем није толико у Латинкиној слици прошлости, прелаза између 19. и 20. века, колико у начини како је, на крају (и) овог рада, растеже и пребацује у садашњост. У томе како ту слику прошлости претвара у константу, у слику „историје Србије у последња два века“; како замрзава српску историју; како од слике тадашње српске елите стиже до, уоквирене као ванвременске, „специфичности српске елите“; како од отпора променама стиже до „отпора свему страном“. На последњим страницама овог рада немогуће је разабрати, а имам утисак да то није случајно, када Латинка говори само о прошлости, о теми рада који је очарао најутицајније руске историчаре Балкана, а када ту слику развлачи до садашњости.

Занима ме како су Шемјакин и његове руске колеге разумеле следећи део рада који су превели, и, посебно, како су тумачили ово „никада“, које је Латинка прошверцовала умотано у цитат своје највољеније ученице и идеолошке принцезе-наследнице:

„А тако формирана интелигенција, елита или слој, како примећује Дубравка Стојановић, 'није никада могао имати ону снагу у демократизацији земље коју су имале друштвене групе којима је у западној Европи допао задатак да, у име друштва и грађана, приморају државу на постепено повлачење'. Отуда су политичке и интелектуалне елите у својој изнимно могућој дељивости направиле помаке у модернизацији али нису прешле границу која раздваја патрјархално и модерно друштво. Политичке елите су претежно тежиле популарним мерама. И сам израз тоталитарне демократије, оне су тај модел демократије и учвршћивале. Кратка раздобља политичког плурализма увек је карактерисало постојање странке хегемона, то јест одсуство алтернативе.“

Да ли се ту говори само о прелазу између 19. и 20 века? Да ли је поменуто „никад“, никад у том периоду или је то никад никад? Такође, који је смисао овог „увек“ у последњој реченици? Зашто не стоји „тада је“ него „увек је“? Може ли се из слике тадашњег, „појединачног“, извлачити закључак о свагдашњем, „општем“? Да ли је индукција легитиман научни метод помоћу кога се може писати историја?

Нажалост, реч је о једној јако подмуклој параисторији – где префикс „пара“ нисам уметнуо због непрофесионалног или неетичког односа према чињеницама и документима, о чему не могу да судим, већ због отворене инструментализује историјске слике. Латинка на неколико места у закључку цитираног текста, који је, изгледа, хипнотисао руске академике, проклизава из историјске слике у трансисторијску дијагнозу, у једну неисторијску слику.

Ако се у једној таквој, утилитарној, антиисториској историји нађе угледни Рус, који 1880. године каже оно што је колико до јуче говорила Латинка, па то онда 2007. године у „мајци Русији“ верификује Руска академија, шта још треба да чека један елитни случајни Србин, на пример млади историчар који верује да је надвладао наше колективно „паланачко искуство“ и да се истргао се из, наводно, не само  антимодерне већ и геноцидне гравитације српства? Како да одоли да се одмах не преда магнетизму слике о сопственој (позитивној) изузетности услед српске окамењене (негативне) изузетности – коју је, уз помоћ једног другог Руса, А. П. Ровинског („…свуда је у другим земљама… а у Србији је супротно…“), насликала Латинка – и не постане станиште или генератор аутошовинистичког становишта?

Иначе, Латинка је једини српски аутор чији је рад објављен у овом волуминозном зборнику Руске академије. Њена „истина“ је ту једина српска верзија. Латинка је ту и светионик и путоказ. Иза њене зломисли су се постројила руска тумачења „човека на Балкану“.

САЗРЕЛИ У НЕЗРЕЛОСТИ: Кажу да је Шемјакин много волео Србе и Србију и да су му намере биле племените. Али, колико год да је волео Србију, бојим се да српски аутошовинисти имају још више разлога да воле њега. Имајући у виду како, колико и у ком контексту цитира Дубравку Стојановић, Олгу Поповић-Обрадовић и Латинку Перовић, мислим да је заслужио њихову безграничну љубав. Њихови непријатељи у Србији су Шемјакинове главне мете.

Проблем није у томе да ли су они то заслужили или не. Можда је важан део Шемјакинове критике на месту, на пример када истиче да „стварни живот у Србији у последњој трећини 19. века и у раном 20. веку није одговарао 'модерним форма' у које су многи српски истраживачи покушавали да их угурају“. Проблем, и разлог зашто сам уметнуо ово „можда“, јесте у том како је схватао „модерне форме“, али и у нечему где није потребно можда.

Шемјакин није препознао ненаучни оквир и закључке текстова са чијим главним тезама се слагао; лакоћу с којом је унутар „научних“ радова Латинке Перовић и следбеница „немодерна“ прошлост растезана до садашњости и чињеницу да је данашња Србија „угурана“ у Шемјакинову (и Латинкину) слику прошлости Србије. Постао је, у најбољем случају, корисни идиот те (друго)српске агенде и верификатор ненаучног закључка уметнутог у „научне“ радове. Њихов адут, не само у научној јавности. Мада, не бих се изненадио да су ствари стојале много горе од оваквог „идиотлука“ – да је и Шемјакин овде видео оно што оне овде виде на почетку 21. века.

Навешћу један пример његовог утицаја. У приказу књиге Руси о Србији и Србима, Шемјакиновог „ауторског пројекта“, зборника текстова руских аутора о Србији и Србима, путописа, извештаја и репортажа писаних од 1860. до 1914. години, објављеном у „Политици“, Зорислав Станковић каже „Шемјакинов пројекат је полемички усмерен према правцу и закључцима националне српске историографије“ и истиче да, за разлику од њих, Шемјакин тврди да „се у овом случају ради о модернизацијским процесима, а не о завршеном процесу“, што је истовремено на месту и тривијалан закључак ако се има у виду да је реч о процесима који не могу имати крај. Нигде, чак ни на Западу, па ни овде.

Шемјакин, за разлику од Латинке, у својим радовима не растеже то тумачење. Он експлицитно не замрзава српску политику у слици краја 19. века, али је гледа клеветничким и десубјективизујућим западним очима, што доприноси стварању утиска да она јесте замрзнута. Добар пример је његова тврдња, истакнута и у сажетку рада објављеног у 2015. године, „да је национални консензус у Србији сазрео на чисто традиционалним, патријархалним (и никако модерним) основама“, где је кључна реч, која је чини отровном – „сазрео“ (вызревал), што сугерише да је развој завршио у не-модерности. Да не улазим сад и у ово „чисто“ и „никако“. Плаше ме „чисте улице“, која се цакле у ушећереним сликама Запада у аутошовинистичким умовима, а камоли чистоћа закључака у друштвеним наукама.

Ако поистоветите модерног човека и западног човека, што имплицитно али јасно чини и Шамјакин, онда ће различитости, па и схватања, појаве или односи обликовани контекстуалним чиниоцима и оснаживани у дугом периоду као оптимални, најбољи или прихватљиви одговори на околности, деловати као изрази заосталости, патологије, цивилизацијске ретардације или ненормалности, где је лако проклизати из страшног суда о „лошем“ феномену у страшни суд о „лошим“ људима. Из зашто је тако у зашто су такви.

ИЗЛАЗАК ИЗ ИСТОРИЈЕ У ЗАПАДНОКРАТИЈУ: Подсмевајући се идеји да су у независној Србији постојали модерни човек и грађанин, Шемјакин као илустрацију цитира „непотписани српски рукопис из 1914. године“: „Секташтво и интриге су саставни делови нашег политичког морала. Ниједна српска странка није водила своју борбу руководећи се принципима изложеним у свом програму, лични интереси доминирају политичким животом“.

Тако је, мање-више, и данас. Странке овде, углавном, настају тако што њихови оснивачи пронађу празно место на идеолошком или аутоколонијалном спектру на коме могу да „паркирају“ своју личну амбицију – и оне, до смрти, било странке било њих самих, остају „њихове“. То одлично илуструје страначко предузетништва два јако амбициозна, властољубива „левичара“, Александра Вулина и Борка Стефановића, привилеговановог татиног сина који је кренуо као комунистички „панкер“.

Мислим да се може расправљати о питању да ли је такав однос према странкама, које је корисно посматрати као конститутивну под-норму модерне (западне) политичке норме демократије, више последице наше различитости или западног – и руског – мешања, али то не може бити „илустрација“ тврдње да овде не постоји или да није постојао грађанин односно политичка модерност. Таква природа српских странака је један од израза различитости која настаје када норма демократије буде угурана у наш незападни контекст, у коме активно делују две јако моћне, динамичне наддетерминације, које имају важне историјске димензије – културална, унутрашња, и неоколонијлна, генерисана споља.

Другим речима, и та одлика страначког живота настаје у судару локалних и западних норми, само привидно универзалних и примерених свима, где су локалне норме по себи жилавије и отпорније, пошто су органски обликоване и укорењене су у (локалном) контексту. И једне и друге норме бивају превредноване и преобликоване под утицајем спољних чинилаца, првенствено западног мешања које има снажан антисрпски печат. Оно је подмукло и уоквирено појмовима као што је „стабилократија“, који скривају његову суштину.

Наиме, подршка „стабилократији“ није одговор на нестабилност или склоност нестабилности унутар Србије већ на ендемску нестабилност коју генерише континуирано западно мешање. На првом месту схватање да Косово за нас не може да буде не „демократско питање“, над чим је ламентирао Зоран Ђинђић, не знам да ли више фрустриран Србијом или Западом – већ да Косово не сме да буде српско питање. Појам „стабилократија“ само прикрива суштину – западнократију, која није само антидемократска већ и антиполитичка. Она је изборе у Србији, да се ослоним на метафору Мире Богдановић, претворила у поделу политичких карата за нову партију бриселског пасијанса. Она је главна наддетерминација свега што постоји (и не постоји) у политичкој модерности у Србији. Тек када и ако западнократија нестане, овде можемо размишљати о стању демократије и слободи медија.

При томе, демократија је и у Србију стигла са једним бројем неизговорених претпоставки, подразумеваних у западном контексту у коме је ова норма обликована. Те невидљиве букагије, терет западног који оптерећује привидно универзално, треба имати у виду и када размишљамо о разлозима зашто су Латинкини „либерали“ постали не само незадовољни већ и згрожени Србима. Зашто су завршили као заговорници једне не толико нелибералне демократију колико демократије против воље гласача, на шта је указала Мира Богдановић.

Не чуди да заговорници те мисионарске, цивилизаторске „демократије“, коју је Слободан Антонић одавно скицирао у тексту о мисионарској интелигенцији објављен у, тада много отворенијем, „Времену, сваки облик демократије који не доприноси остварењу визија елитистичке мањине – самоуздигнутог, наводно исправно модерног народа-грађана који верују да једини знају шта треба свима нама – уоквиравају као супротност демократије, као „популизам“. Потреба да буде заобиђена воља већине, оклеветаног, наводно анти-модерног народа-народа, прожима хистерију која прати инсистирање на „европском путу“ Србије. Оличавао га је ангажман Чедомира Јовановића, највољенијег Латинкиног политичког сина, пре него што је похлепа убила његове политичке инстинкте.

ГРАДАЦИЈА ЕВРОПЕЈСТВА:  Схватања исправног, нормалног и модерног која сам назначио, извиру из десубјективизујућег центрирања историје и порицања различитости. Зато је оно што нам налажу Шемјакин и Латинка – да изађемо из српске историје и да уђемо у западну, где тај процес замишљају као престројавање кола из десне, спорије, у леву, бржу траку, док је Латинкина лења принцеза-наследница ову немогућу мисију уоквирила као прелазак са калдрме на асфалт. Оно што је ту најружније јесте да у тој културално слепој слици ми не можемо да постојимо као ми, као другачије европски, незападни људи – већ само као заостали они, као патолошки западњаци, које, иначе, воле да зову „европљани“.

При томе чак и, за нас, јако важан позитиван, можда најважнији, драгоцени Шемјакинов допринос, да се до модерности не може стићи серијом трансплантација институционалних оквира, бледи у сенци једног другог схватања које сугерише. Да када се у Србији појави тај његов „модерни човек“, тај имагинарни православни балкански „Европљанин“, клон западњака умотан у плашт српства – даља модернизација постаје серија трансплантација.

Сличности са идејама либералног национализма односно националног либерализма Мила Ломпара нису случајне. Производи их западна нит која повезује однос према Србији руских „западњака“, Латинкиних, декларативно левих, „либерала“ и Ломпарових футуристичких, десних либерала. Наиме, они су се ушушкали на Мокрој гори и чекају да се упристојимо, преваспитамо и његошевски модернизујемо у косовској традицији, овереној западним печатом, па да нас такве, као ваљда аутохтоно цивилизоване Европљане, уз помоћ либерализма и демократије једнога дана уведу у део западног раја окићен сликама Светог Саве, Његоша, Црњанског и Амфилохија и картом Аутономне покрајине Косово и Метохија.

Шемјакин пише о разумевању „степена 'европејства' земље која је недавно почела да излази из сфере османске цивилизације“, пошто за њега питање није какво је српско европејство већ колико је европејство – што, чак и да је реч о смисленом питању,  не може да зависи од посматраног историјског периода. Сем у папазјанији у коју сте удробили модернизацију, позападњачење и преевропеизацију – коју западнољупци упорно зову „европеизација“, па не чуди да је постала кључна реч и једна од оса српског самопорицања.

Зато, и када говори о „амбивалентном карактеру друштва“, Шемјакин говори о нечему што је потребно превазићи у име, наводно, пуног и исправног „европејства“ и „модерности“, а не уважавати. Ту се препознају обриси западноцентричне дихотомије која српство изједначава са традицијом а европејство са модерношћу, што је једна од полазних тачака аутошовинистичког и сродних становишта, где српска традиција бива (дис)квалификована у распону од антимодерне и антиразвојне до нацифилне и геноцидне.

Резултати анализа српског друштва и његове историје која полазе од параметара западног контекста – које као критеријуме узимају дефиниције изведене из њега и које посматрају Запад и западно као синоним за „европско“, као не само нормативно већ и као мерило нормалности – не могу да се уграде у неку ширу нерасистичку слику, сем тривијалне. Једноставно, све смислено што западна мерила могу рећи о нама јесте да ми нисмо оно што не можемо да будемо и да овде може да постоји само оно што овде може да постоји.

Веровање да овде све, или скоро може и мора да буде исто као на Западу, оснажује илузију да ће модерни човек овде бити западни човек. Да западно у нама може да оде много даље од имитација, које временом могу да постану све уверљивије, и западног на нама и око нас, изабраног тако да истакне пројектовану софицираност и пожељан укус. Ту карикатуру је могуће илустровати на разне начине, али мени је посебно драга једна лакрдија урбаног мајмунисања и папагајисања ликова који су се самодоживљавали јако озбиљно; мање или више привилегованих београдских и новосадских „панкера“ током година титоистичке декаденције обележене очајничким, некрофилним слоганом „И после Тита, Тито“.

Шта производи то веровање може се видети и у чињеници да овде не постоји јавни сервис, а нисам сигуран ни да може да настане, већ само државна телевизија која су наши лажирани западњаци, леви колико и десни, натерали да се лажно представља као јавни сервис. Зато не треба да чуди да, на пример, на његово чело, иако нису одлучивали они које је изабрао Вучић, није постављена особа која је „независнима“ који су одлучивали деловала као најбоља и најквалификованија за тај посао – већ она коју је Вучић желео да поставе.

НЕМОГУЋЕ ПРОТИВ СТВАРНОГ: Шемјакинова схватања „модерне особе“ и „политике у модерном смислу речи“ су толико уска и западноцентрична да се као легитимно намеће питање – које аутошовинистичко становишта посматра као реторичко – да ли овде уопште могу да настану модерни човек и модерна политика. Он не оставља простор за модерност незападних „традиција“, неуклопивих у визију која се налази у срцу западноцентричне телеологије коју репродукује, као што су „модерност вештичарења“ и модерност исламског и других верских фундаментализама, у које спада и „јеврејски“. Наиме, он у својим канџама држи израелско друштво, које су тамошње „латинке“ и „шемјакини“ склони да виде као западно, најмодерније или једино истински модерно друштво на Блиском истоку.

Шест година раније, у закључку рада „Политичка култура у независној Србији“, Шемјакин пише да је, у периоду од 1978. до 1918. године, у Србији „политички човек европског типа спавао дубоким сном“ и као, једну од „карактеристика српског друштва“, наводи да се „економски човек још није појавио упркос 'квазиевропских' облика свог постојања“.

Схватања да у Србији може да постоји човек који није европског типа, или који оличава неку квазиевропску форму, један је од важних генератора оба облика српског самопорицања и порицања српског европејства, на шта су ослањају и западне антисрпске политике. Чињеница да Шемјакин, када се занесе, не стигне до 21. века, не значи да није одлутао од Србије. Иако су писали о различитим временима, може се рећи да је западноцентрични Шемјакин био „српски“ анти-Билингтон. Зато његова културално слепа слика прошлости не мора да буде (експлицитно) растезана да би деловала у синергији са Латинкином сликом садашњости, умотане у систематски деконтекстуализовану и оцрњивану прошлост Србије. 

За разлику од Шемјакина, баш као Латинка у својим текстовима, Станковић у приказу у „Политици“, који сам цитирао, лако прелази из прошлог у садашње време – па уместо могла се описати пише да се „може описати“: „Преузимање готових форми често није пратио одговарајући садржај, тако да се српска ситуација може описати као 'модернизација без модерности' (Л. Перовић)“. Наши нестрпљиви „европеизатори“, заљубљени у слику Запада у себи, склони су да увођење демократије схватају у распону од увођењу кажњеника у ћелију до првог увођења маминог синчића у никада довољно топлу воду на плажи у Бечићима.

Не чуди да „Политикин“ аутор није осетио потребу да повуче границу између Шемјакинових и Латинкин идеја. Ауторство идеје о трансисторијској негацији српске модерности се везује за Латинку, што је неодвојиво од чињеница да је она, уз помоћ Јовице Тркуље, жовијалног „естрадног“ јавног интелектуалца у покушају, који је до бесвести понављао, кумовала фантазији да у Србији – и даље – имамо „модернизацију без модерности“. Неистину да је оно што је можда било тачно 1873. године, можда чак и 1914, тачно век и по касније.

Станковић у „Политици“, опет као код Латинке и њених псеудонаучних саборкиња, у само две реченице, од „у разматраном периоду“, дакле од 1860. до 1914. године, стиже до у „новијој историји“, избацујући при томе Србију из Европе: „Док се код нас као аксиом узима схватање о европској природи српског друштва у његовој новијој историји, Шемјакин, на основу чињеничне грађе, показује да то није сасвим тако.“ Како год да вреднујемо „природу српског друштва“, не може бити спорно да ја она увек била и да ће увек бити – европска.

Теза о „модерности без модернизације“ би, да није толико широко прихваћена, овде била само једна од жалосних (ауто)оријенталистичких конструкција. Модерност, Модерна односно модернитет је, по себи, не толико стање колико незавршени пројекат, и данас је једини ослонац те потчињавајуће тезе разлика између, с једне стране, српске реплике и, с друге, западног оригинала и руске – кажу „боље“ и „верније“ – реплике.

Проблем са таквим приступом је да, како је истакао историчар Дипеш Чакрабарти, мало ко ван Запада може да постане модеран. Такво мерило чини да сугерисано „још нисмо“ модерни у стварности значи „никада нећемо бити“ модерни и говори да смо осуђени на живот у „чекаоници историје“. Схваћене, наравно, као она, наводно једина права, западна и западнолика, историјска историја. При томе, од почетка рата у Украјини, све су гласнији западни и западнољубиви ауторитети који тврде да се ни Русија није ишчупала из канџи своје незападне историје; да и она „још није“ / никада неће бити модерна; да њена прошлост није умрла или да се вратила. Поново је оживљена и стара теза да (само) у Русији важи Фокнерово – „Прошлост никада није мртва, она чак није ни прошла“.

И ПОСЛЕ 19. ВЕКА, 19. ВЕК: Шемјакин је одиграо улогу академског арбитра спорова који нису везани само за тумачење српске историје већ, првенствено, за наметање српског пута у будућност – који не води у Москву, у тај лајт, разблажени, православни „Запад“ на Истоку, већ у Брисел, у само срце фул Запада, који је данас нескривено антируски. Не могу рећи да ме не забавља чињеница да су Шемјакин и други руски ауторитети, не само академски, утабавали тај антируски српски пут – поред кога је Латинкино псеудоакадемско јато поставило најупадљивије знакове.

У постпетооктобарској српској политици, Латинка није Латинка зато што познаје историју 19. века већ зато што је успешно пласирала тезу да су „руске идеје и српске реплике“ оно што Србију и даље држи у 19. веку. И да је средство које може да прекине то робовање прошлости и „руским идејама“ – којима је, наводно, ружну и антиевропску српску историју писала „доминантна елита“, што је флоскула чији је једини смисао: елита коју Латинка, серијски „прелетач“, није видела као „своју“ у последњој идеолошкој и цивилизаторској инкарнацији свог бурног србофобичног лутања – антидемократска либерална демократија. Другим речима, прозападна диктатура, челична песница неомеђене културне деконтаминације у име первертираног, недемократског „либерализма“.

Захваљујући, у великој мери, Латинки Перовић и, још више, Радомиру Константиновићу,  у Србији је све мање оних који верују да се различитост, „неадекватност“ или нефункционалност српских реплика може објаснити кашњењем, односно, како су волели да кажу у Централном комитету Савеза комуниста Србије, „заосталошћу“. Штавише, док је тада – пре Сребренице, културне деконтаминације и аутошовинизма – српска „заосталост“ углавном посматрана као узрок одсуства модерности, данас редовно бива тумачена као једна од последица неспособности за модерност, схваћене као израз српске патологије, ненормалности, контаминације и/или болести. Треба истаћи да су за разумевање ове промене кључне идеје Радомира Константиновића и да је ту Латинкина улога секундарна.

Она је много пре књиге Доминатна и нежељена елита, коју је Шемјакин цитирао само неколико месеци пошто је објављена, одустала од писања историје и почела, временом све отвореније, да фабрикује једну активистичку, инструменталну, идеологизовану параисторију. У тој књизи, која је представљена као круна њеног научног рада, изложила је тумачење скоро два века српске прошлости у коме нема места ни за споровозну еволуцију, а камоли за велике промене. Ту су два главна, наводно паралелна тока, две српске „вертикале“, које конструише фокусирана на себе и поделу елите коју је сама направила, вођена месијанском сликом о себи, у ствари две тачке – фиксиране још 1878. године.

Латинка Перовић је тако заједничку „амбицију“, коју је Дубравка Стојановић описала као потребу да буду повезане прошлост и садашњост односно „да би се разумевањем прошлости могла објаснити садашњост“, довела до крајње тачке – брисања разлика између прошлости и садашњости Србије, што је, између осталог, захтевало да фалсификује и своју биографију и идеје за које је изгарала.

Момчило Ђорговић, ударник аутошовинистичког прегнућа, надовезао се тврдњом о окамењеном менталитету, док Дубравка Стојановић овде види „никада довршену модернизацију“ и окамењени „предмодерни концепт политичке културе“.  Златко Паковић, пак, пише да „проблем запретене европеизације није савремен, он пред нас ступа управо из националне историје и, као такав, симптом је незрелости политичке културе. Овде је посреди некакво таворење у историји и спречавање повести.“ Ове паранаучне и публицистичке слике наводно окамењене српске историје настају ослоњене на веровање у позападњачење као једину историјску дестинацију живих друштава колико и људи.

Мира Богановић је Доминатну и нежељену елиту описала као „аутобиографију о другима“ и препознала да она спада у „српску епику, универзум јадања у српској традицији“, који оличава – такође испреплетани, истовремено идентитетски, цивилизацијски и идеолошки, само код њега књижевни уместо историчарског – месијански активизам Добрице Ћосића. Ћосић је оснажио митологизовану слику историје која је на трагу главних Латинкиних и Шемјакинових мета међу српским историчарима.

Замишљена као откровење али збрзана и збркана, та тестаментарна Латинкина књига оголила је разлоге, које Шемјакин није препознао или за које није марио, зашто није могуће раздвајати Латинки политички и цивилизаторски активизам и њено бављење науком. Шемјакин јој је, ипак, издао – не било коју, не неку јефтину, као што је западна, бошњачка или албанска, већ најскупљу – руску потврду да јесте. Да су Латинка као идеолог и политички комесар српског аутошовинизма и Латинка као научница две различите особе.

Шемјакин је, као и други Руси, овде, практично инстиктивно, добио ауру не само благонаклоног већ и просрпског ауторитета. Није мало Срба који гаје илузије да нам је цела Русија јединствено наклоњена и блиска, а још је више оних који верују да ако Рус каже да овде нешто ваља онда то баш ваља – и обрнуто. Не знам да ли је Шемјакин за живота схватио чему је овде (по)служио, нити, ако јесте, да ли је зажалио. Можда стварно није разумео шта значи када му текст у Србији изађе у „Хелсиншким свескама“, или у зборнику чији је издавач „Хелсиншки комитет за људска права“, и заврши на „Пешчанику“. А можда је „Друга Србија“ била Шемјакинов цивилизацијски избор – можда је ту препознао себе.

РЕМИТОЛОГИЗАЦИЈА КОСОВКЕ ДЕВОЈКЕ – ОД ХЛАЂАНЕ ВОДИЦЕ ДО УЉА НА ВОДИ: Миле Бјелајац пише да је Шемјакин „ушао у полемику са не малим бројем митова који су у историјски наратив ушли директно из политике“, али нисам нашао да нешто каже о томе да је Шемјакин допринео промовисању фантазија параисторије која је 19. век овде растезала све док га није превукла преко 21. Те фантазије нису ушле само у српску политику. Оне су девастирале националну свест и изгуравале су некада другу српску елиту из српства.

Њени припадници, данас путовође Случајних Срба, током претходне три деценије, један за другим, излазили су не толико из српског поноса колико из живог српства. Временом су обликовали једну нову, „грађанску“ (над)нацију – апартну „имагинарну заједницу“ која се самодефинисала као истовремено негатив и спас презреног српства, његово секуларно васкрсење у цивилизованости, модерности и нормалности. „У Европи“.

Ове параисторијске фантазије су за Шемјакиновог живота постале нови мит, који је истовремено српски, случајносрпски и антисрпски. Реч је више о реинтерпретацији него негацији и обртању косовског, где је могуће препознати сродну логику, ремитологизацију неких од кључних конструкција. У њему је, тако, посткосовска грађанка, деконтаминирана Дубравка од проте Вранићког, уранила у два поподне и засукала рукаве у бојама дуге да би у кондиру однела уље на води, док културно контаминирани Добрица Ћосић, Бранковић „европеизације“ Србије, издаје „Европу“ и цементира „модернизацију без модерности“.

Ако би исту аналогију, пак, правили помоћу теза из Шемјакиновог рада „Проблеми социокултурне трансформације сељаштва у процесу модернизације“, четвртом после Латинкиног у зборнику Руске академије који сам цитирао – где се, опет у подсмешљивом тону, овај надмени руски (су)власник важних (анти)српских „истина“ разрачунава са „многим српским историчарима“, који су „контекст“ у Србији у периоду од 1870. до 1914. године, када овде, по њему, почињу модернизацијски процеси, „озбиљно назвали 'модерним'“ – онда би могли да кажемо да тај нови мит говори, подједнако озбиљно, да се данашње стање, савремени српски контекст, не може назвати модерним.

Тај мит је обликован и заокружен, што не значи да не наставља да се развија. Колико је лажиран и неисторијски може се видети већ из површне анализа сугерисане дихотомије доминантна/нежељена елита, која је његов интегрални део. Како је приметила Мира Богдановић – која јој је посветила више од 300 проницљивих и промишљених страна књиге чији духовити наслов не одаје ширину и вредност понуђене аргументације – Латинка Перовић је ову бинарност сложила играјући „елитистички пасијанс“. Игру картама створену да би је играла једна особа, што је, ипак, много озбиљнији приступ историји од гледања у пасуљ или стаклену куглу, мада подједнако имун на чињенице, одговорност и логику.

ФУНДАМЕНТАЛИСТИЧКА ГРОЗНИЦА: Митови су друштвени лепак – стари, српски, и нови, случајносрпски, које се обезбедиле Латинка и њено јато. Ови нови мотиви, све присутнији, не само међу елитом, постали су доминантни у круговима који од 5. октобра више ходају испред Србије него што је воде. Они су саздани на једној истовремено дистопијској и окамењеној слици „предмодерне“ Србије у другој половини деветнаестог века. Ту је централно место добио поменути мит о „модерности без модернизације“, али он је само један од митова помоћу којих је утемељена та нова, срболика, грађанска нација-антинација. Она је из српства настала екстракцијом и кристалисала се око другосрпске авангарде.

Нови митови су уписани у колективну свест растућег броја тих Случајних Срба и постали су темељ ексепционалистичког саморазумевања псеудонационално уоквирене грађаније. Она себе види као (анти)народ изабран самом логиком свог успостављања – која каже да је сваки „нормалан Србин“ морао да је изабере. Нормалност је сестра близнакиња модерности у наративу те замишљене грађанске (позитивне) изузетности. Она фигуру свог конститутивног непријатеља, непријатеља без кога не може да постоји, види у народу натопљеном српством, схваћеним као симбиоза врхунског зла и неизлечиве болести. Српство је за њих оличење европске односно светске (негативне) јединствености.

Аутошовинистичка грозница, која данас тресе тај грађански српски свет, садржи све кључне одлике верског фундаментализма. Он је овде секуларни, милитантно антиклерикални и урбани, али робује истинама које су схваћене као верске догме и осећају ургентности. Све је страшно, крај је близу, звери су свуда около. Правоверни прави Европљани су у зверињаку, где хистерију појачава чињеница да звери не уједају. Али, као и две последње инкарнације верског фундаментализма, у исламском свету и у земљама „тропског“, теравада будизма, које су прегореле убрзо пошто су многи поверовали да ће горети довека, уминуће и антисрпска српска хистерија. Проблем је што се наше друштво више не може вратити на старо, на оно што је било пре успона аутошовинизма и антисрпских прикљученија.

Наду разгорева и чињеница да мит о „модерности без модернизације“, за разлику од косовског, мора да одолева не само историји већ и стварности. На Косову пољу се данас могу видети један споменик и једно турбе. Модерност је, пак, свуда око нас. Сви смо умотани у њу. Где год да гледате, не можете а да је не закачите крајичком ока. Ушла је и у српске пећине. Из „Задруге“, која је постала „Елита“, прелива се, куља у станишта (не само српске) аспирационе класе, коју је (и овде) створио „крај идеологије“; чињеница да одавно не постоји алтернатива; да неолиберални капитализам прети да надживи живот на Земљи.

Западни оригинали модерности, углавном направљени у Вијетнаму и Турској, данас су у „Зари“ и „Адидасовим“ радњама, али нису у Центру за културну деконтаминацију. У свим нашим „невладиним организацијама“, у „Задрузи“, у скупштини, на јавним наступима Дубравке Стојановић и концертима Александре Пријовић, огледа се њена вишеструкост – наша модерност коју смо уобличили да би у њој могли да се размахнемо и ушушкамо.

МОДЕРНОСТ И СРЕБРЕНИЦА: Главни ослонац новог мита је параисторијска фантазија о 19. веку као јако дугачком српском веку, који се не завршава ни 1914. године већ ту постаје истовремено последњи и вечни српски век. Не би сазнали ту „истину“ – која каже да се српска, не само политичка, историја одавно завршила, да је њен „крај“ био те 1914. године и да од тада живимо у замрзивачу историје, из кога, ваљда, изађемо само кад нас нажуља кама и притисне набрекли уд, па морамо нешто да прикољемо и силујемо – да нам је нису откриле Латинка и Дубравка. Што је затим оверио – не верујем да ћемо сазнати да ли површни, несмотрени, надмени, нарцисоидни, или нешто пето – Андреј Л. Шемјакин.

Наравно, ова улога Шемјакина (и руских сличномишљеника) у развоју нове, друге српске митоманије није остала непрепозната, али он у Србији није био изложен систематској критици, која се не би задржала само на појединим клизавим и десубјективизујућим тезама. Имајући у виду неоколонијалне околности и не толико значај колико јединственост руске алтернативе западном сатирању српства, није ми тешко да разумем зашто. Нажалост, поносни Срби су осуђени да балансирају између Русије на Западу и Русије против Запада.

При томе, не можемо знати да ли, када пишу о Србији, руски историчари пишу и о Русији. А камоли да ли, и колико, то пишу и за своју душу, само за историјску науку или и за неку од других публика у „мајци Русији“, о којој смо склони да гајимо један број илузија. Ипак, имам утисак да раширено веровање у београдским елитним круговима да сви руски стручњаци „раде за (руску) државу“ (и њене „службе“), представља непремостиву препреку преко потребном преиспитивању Шемјакинове улоге у кључном, културном рату у Србији. Зато, иако верујем да има српских научника који би о руским ослонцима српског аутошовинизма, из сличног угла, с лакоћом написали много моћнији и боље поткрепљени текст, сумњам да помишљају да га напишу. Није лако човеку да се одлучи да уједе руку која га истовремено храни и трује.

Штавише, надам се првенствено по логици „о мртвима све најбоље“, овдашњи ауторитети, укључујући и поносно српске, утркивали су се у похвалама Шемјакину. Исказано је и „уверење да ће његове књиге користити и будуће генерације руских и српских историчара“.

Иако је Шемјакин дао неке драгоцене увиде, бојим се да су они у сенци не само западноцентричне већ и неисторијске Латинкине слике српске историје коју је утврдио и пренео у Русију – чиме је оснажио повратну спрегу између српских и руских самоокциденталаца, која је одавно успостављена. Што се тиче често помињане тврдње да је био „велики пријатељ Србије“ и да је волео Србију, кажу да је и Радомир Константиновић много волео Србију. Не знам, можда је волео више него што српски непријатељи воле њега.

Шемјакин није једини руски историчар који је постао верификатор аутошовинистичког и сродних српских становишта. Реч је о руској традицији. Она није упадљива јер, за разлику од западних верификатора, као што су Флоријан Бибер или Ерик Горди, и српских научника који су каријеру направили ван Србије, као што су Дејан Јовић, најподмуклији, или бахата Јелена Суботић, руски ем нису експонирани у јавности ем пишу на страном језику који  разуме мали (и све мањи) број Срба. Али, као „православна браћа“ из „мајке Русије“, они обезбеђују крунске аргументе у академским спорењима у Србији, која се често прелију у јавност, на темељном нивоу – где кључна реч није Сребреница већ модерност.

Ослонићу се сада на мисао драгог пријатеља, на идеју коју није изнео у јавности па ће овде остати неименован. Аргумент у прилог тезе да нисмо достигли модерност би могла да буде чињеница да је број Бошњака убијених у брдима око Сребренице у хиљадама, а не у стотинама хиљада или милионима. Да се нисмо примакли највишем од свих највиших западних стандарда и да овде нисмо оживотворили немачку „модерност холокауста“, оличену у Аушвицу и другим модерним фабрикама смрти. Чак су и усташе ту подбациле, мада много мање од нас па ме не чуди да су другу независну државу Хрватску одавно примили у германолику ЕУ. Срећом, има западних подухвата и модерних стварности на које Срби и други незападни народи нису у стању да одговоре адекватном репликом.

ЦЕЦА И ДЕЦА: Руско „западњачко“ саморазумевање дало је немали број руских стручњака за Србију, не само историчара. Ипак, нисам сигуран да би те савремене руске „западњаке“ могли да назовемо „Друга Русија“ и подразумевамо да ће то имати импликације која је појам „Друга Србија“ имао током деведесетих – пре него што је 5. октобра постала „Прва“.

Визија будућности су сродне, али имам утисак да руски „западњаци“ нису склони да виде остале Русе као другачије и културно контаминиране. То није малигни поглед елита на „своје“, на обичне Русе и Русију. Чини ми се да није ни поредиво споран и да чак и Русима који познају наше прилике није лако да разумеју зашто говоримо о аутошовинизму. Можда се ту крије и један од узрока Шемјакинове културалне слабовидости.

У Русији не постоји еквивалент „пустог турског“. Ниједан део Русије у новијој историји није био део нечега налик „османској екумени“, а из татарске је Русија изашла три века пре него што се Србија ослободила османске власти. Монголи су себе уписали у руске физиономије и руска презимена, али Русија је била империја која је – као истовремено руска и наднационална, дакле као супротност аустроугарске – касније себе уписивала у азијске, муслиманске и друге народе, док је османско царство себе уписало у Србију и „своје“ Србе.

Док у Русији данас живе милиони не-Руса који себе виде као „културалне Русе“, у Србији, ван београдских остатака комунистичке номенклатуре и потомака Јевреја који су преживели холокауст, има јако мало постјугословенских „културалних Срба“, који нису деца мешаних бракова. За разлику од српства, које је балканска историја подвојила и преобликовала у три дела – русијство је остало цело. Неподељено и конзистентно на огромном простору од Калињинграда до Владивостока.

Аутошовинизам и друге ружне и фрустрирајуће српске феномене је могуће разумети само ако не губимо из вида да се у Србији додирују, тару и преламају три цивилизацијска круга у која је балканска историја „распоредила“ српски народ – и где је сваки од њих себе уписивао у „свој део“ српства. Можемо их описати као „османски“, „хабзбуршки“ и „племенски“. Овај последњи је често занемариван и погрешно поистовећиван са „османским“, иако су се Османлије с муком носиле са таквом балканском различитошћу.

То долази до изражаја у сродним племенским световима у Албанији, посебно баш у Црној Гори најближем Малисору, и у далеком Јемену, што су били, иако географски удаљени, културално сродни простори, којима је Османлијама било јако тешко да ефикасно управљају па су за њих имали посебне кадрове. Ко се показао добро у Јемену могао је да очекује премештај у Малисор и околину и обрнуто. Русија се са оваквом различитошћу суочава на обронцима Кавказа – али то није, као овде, унутрашња, интраетничка културална различитост већ интеретничка, везане за неруске светове у Руској Федерацији.

Негативни стереотипи о људима из „племенске“ Црне Горе у Београду – и анимозитет на који многи од ових пробојних, надмених и снажно увезаних људи наилазе – неодвојиви су од чињенице да осталим Србима, као некада Османлијама, није лако да се изборе са својом „племенском“ браћом из Црне Горе. У Србији, велики српско-српски изазов представља и „кетман“, који Срби, као и Бошњаци и Хрвати, у великом делу Босне пију са мајчиним млеком. Реч је о стеченом инстинкту једне јако специфичне, инструменталне притворности, која не долази из карактера, што је опипљиво и многе у Београду фрустрира – иако нису у стању да именују проблем нити да појме његове дубоке друштвене корене у Босни. У најкраћем, кетман је настао из потребе људи да се заштите од таме „тамног вилајета“.

Не треба губити из вида да аутошовинизам није свесрпски феномен. То је феномен Србије, који се јавља и буја у Војводини и не толико у остатку Србије колико у Београду. У мери у којој га има у Републици Српској, он је и даље везан за донације и личне пизме, па је питање да ли се уопште може говорити о појави или је реч о скупу појединаца који бивају истурени и привилеговани у контексту западне мировне окупације постдејстонске Босне.

У Хрватској и Црној Гори српски аутошовинизам не постоји. Они који су били склони паду у аутошовинизам, себе су, баш као и њихов цар-баћушка Мило Ђукановић, исписали из српства и данас су то случајно православни Хрвати са албанским менталитетом. Зато, када говоримо о аутошовинизму и сродним облицима бега од српства – говоримо само о Србији.

Главни „објекат“ аутошовинизма су они Срби, „народ“, које отуђене елите виде не само као баштинике наслеђа османске екумене већ и свега што долази са Истока, и што у себи има обележја Истока, укључујући писмо, заставу и веру. Зато је, на пример, упадљива оскудица српских застава и симбола на протестима „грађанске“ опозиције један од индикатора величине и природе пенетрације културе аутошовинизма у друштвено ткиво. Оличена је у, однедавно све присутнијој, склоности обичних „грађана“ да себе разумеју као не-народ и анти-народ и да сами генеришу аутошовинистичке и сродне ставове, раније карактеристичне за кругове припадника милитантно отуђене и самопорекнуте елите.

Руси немају своју оријентолику „рају“ нити „паланке“, које су нама оставиле Османлије. Руске дистинкције су статусне и класне, „бурдијеовске“. Сем када се говори о не-Русима у Русији и „блиском иностранству“, није неопходно у помоћ позивати Саидову критику „оријентализма“, која је корисна када размишљамо о култури аутошовинизма у Србији. У Русији, обични људи „смрде“ неким својим „еманципованим“ сународницима, али не „смрде“ на Оријент. Ни они који Путинову Русија виде као „оријенталну деспотија“, нису склони да у њу учитају „православну џамахирију“.

Све те, и многе друге, разлике између Русије на Истоку и Србије на Истоку се могу сместити у само једну чињеницу – Руси немају своју Цецу. Узбекистанци, Азербејџанци и други народи који живе источно од Москве их, као и Срби, имају безброј. Цеца је кључ за разумевање и српске модерности и отуђивања српских елита, и левих и десних, од српства.

ОДБРАМБЕНА И РОБОВСКА МОДЕРНОСТ: Источност Србије није само наша оријенталност, иако су њени важни византијски корени „испарили“ из националне свести и склони смо да их, погрешно, видимо као утопљене у православље. Оријентално наслеђе је друга жива, опипљива источност наша различитости, која једним важним, упадљивим колико и прикривеним, делом потиче од османског али је несводива на османско. Нажалост, робовање западној историји, где је историја „оријентализма“ само једна од њених бројних неславних „научних“ страница, учинило је и да многи овде оклевају да појам Оријент, који је истовремено много пластичнији и прецизнији, користе као једну од одредницу наше унутаревропске различитости и мере у којој се наша источност разликује од руске.

С тим у вези је и важна разлика између српског и руског друштва, коју сам већ поменуо али она има и неке друге важне аспекте. Српско је географски ближе Западу, али је, не само из историјских разлога, културално даље него што је руско. То доприноси и да руски контекст буде мање непогодан за функционисање западноцентричних политичких норми, као што је демократија. Поврх свега, Русија је имала снаге да се одупру Западу и слободније интерпретира модерне политичке и друге норме, које су свуда стизале са Запада. Другим речима, Русија је, и ако као мерило узимамо моћ, много ближа Западу него стешњена, крхка и опкољена Србија.

Империјална природа руске државе обликовала је „империјалну свест руске елите“, која је „стално бивала репродукована“. Русија је зато, пише историчар Андреј Булвински, била у могућности да „спроводи „стратегију одбрамбене модернизације чији је циљ да превазиђе војно технички јаз између Русије и напредних западних земаља“. Слободан Владушић овде одавно истиче потребу да користимо „одбрамбени модернизам“, да се бранимо преузимајући иста она модерна оруђа и модерни језик који су претходно стављени у службу нашег покоравања и унижавања. Али, за разлику од Русије, Србија не само да нема ресурсе који би омогућили да се ефикасно одупиремо, већ важан део елите, и растући део средње класе, верује да нам је неопходан – робовски модернизам. „Окупација, денацификација, едукација. Управо тим редом“, како је императив апсолутног покоравања формулисала историчарка Маријана Тома, једна од „манекенки“ малигног облика самопорицања.

Насупрот совјетско-руске државе, овде смо имали југословенско-антисрпску државу, која је у Србији створила услове који су погодовали настанку аутошовинизма. Наиме, док совјетски људи не постоје ван идеолошког оквира, Тито је југословенство у Србији, схваћеној као негативни изузетак који прети социјалистичкој (кон)федерацији, претворио не у генератор (над)националног идентитета, као у Босни, већ у пригушивач националног идентитета. Такво, титоистичко, истањено, идеолошко југословенство, много више анти-идентитетско (усмерено на српство) него идентитетско (усмерено ка југословенству), свој нови идеолошки дом је деведесетих у Србији нашло у грађанизму, карактеристичном облику много више унутрашњег антисрпског национализма него антинационализма по себи.

Како је истакао Вељко Вујачић, социјалистичко југословенство, из чијег пепела је деведесетих настао српски аутошовинизам, „било је идеолошки одвојено од његових српских конотација у послератној наднационалној идеологији 'братства и јединства'“. Њу је у Србији 1995. године заменила селективно антинационална (под)идеологија „културне деконтаминације“. Насупрот томе, како каже Вујачић, суочен са другачијим изазовима, иако је и у Русији постојала потреба да буде контролисана „хегемонија доминантне нације“, „Стаљинов званични совјетско-руски национализам је имао корене у тридесетим када се прво појављује као месијанска идеологија индустријализације дизајнирана да мотивише друштвено мобилисана бирачка тела (constituencies) у 'заосталој земљи'“.

Србија и Русија су биле жигосане подједнако ружним, оријенталистичким западним представама, које је, ослањајући се на чувени Черчилов опис Русије, Џејмс Браун сумирао као – „стереотип умотан у клише, унутар карикатуре“.  Оне се укључивали „преувеличавање различитости“, тврдње, које су, када је реч о Русији и Русима, нашле место и у западним уџбеницима, о „перверзији људске природе… богато прошаране ирационалношћу“ и „синдрому заосталости“, затим „медицинске метафоре“, укључујући тврдњу да се Русија „генетски разликује“ од остатка света и да је оболела од серије „поремећаја личности“, да је неевропска, анахрона, инфериорна и девијантна. Мање малигни западни ауторитети, опет као и када је реч о Србији, тврдили су да је било наде али да је Запад овог свог „ученика“ током деведесетих – „изгубио“. Питања ко је на Западу и како „изгубио“ Русију, и како је вратити на (једини) „прави пут“, и даље су неке од главних „научних“ тема.

Можда најважнија сличност је везана за поредиво ружну и болну историју српских и руских односа са Западом, што нас везује за Русију скоро колико и православље. Та крвава историја представља препреку усвајању много чега што стиже из западне идејне сфере. Као у Африци или исламском свету, у Србији много више него у Русији, иако нисмо искусили западни колонијализам, постоји провалија која дели однос према западним идејним и материјалним вредностима; према западним нормама и одразима западног богатства.

Све што у Србију стиже са Запада, од демократије до „геј права“, оптерећено је тегом те историје, која је овде истовремено дугачка и свежа: „Амери и ЕУ нису нити ће икада бити цео свет. Та екипа душебрижника нас је бомбардовала 3 месеца нон-стоп дан и ноћ... То им Србија никада неће заборавити.“ Делом је исписана чињеницом да непријатељство према Србији и Србима није било вођено само интересима већ мржњом и гађењем. Те две емоције су неодвојива од оријенталне димензије наше унутаревропске различитости и чињенице да њени преки арбитри нису били спремни да плурализују ни слику „исправног“ европејства ни модерности, али и од проруског осећања, које боји српски национализам.  

РУСОФИЛИЈА ИЛИ АУТОКОЛОНИЈАЛИЗАМ: Постоје важне разлике у саморазумевању српских и руских елита, али оне, пошто су слично подељене, овде многима делују сличније него што јесу. Тако руски „западњаци“, за разлику од српских грађаниста, који српску посебност виде као европску патологију, руску различитост не само да не виде као патологију већ је не виде ни као унутаревропску посебност. Они нису случајни Руси. Нису склони да верују да су неукорењени нити да су се искоренили. Руске „западњаци“ углавном своју биконтинеталну земљу виде као европску, док наши грађанисти у Србији виде неевропски део Европе.

За разлику од „славјанофила“, који инсистирају на руској посебности, водећи српски национални интелектуалци – од Јована Скерлића преко Слободана Јовановића и Михаила Ђурића до Мила Ломпара – нашу различитост не виде као посебност унутар Европе. Реално постојећа Србија, натопљена оријенталним, им је не само неприхватљива већ и гадна. Склони су да Србију виде као запуштено уточиште посрнулог европејства, што је нарцисоидна перспектива која захтева изнурујућу менталну гимнастику. Она чини и да неки од највећих српских „антизападњака“ истовремено буду неки од најмилитантнијих заговорника „европских“ – у стварности само западних вредности.

Међу поносно српском елитом доминацију су одавно остварили ти наши десни елитисти, отуђени антизападни западњаци – лајт самопорекнути родољупци чији је конфузни поглед на Србију (и саме себе) сличнији визури руских „западњака“ него „славјанофила“. Овде је то један ригидни, идеологизовани палеоевропејски поглед на српску садашњост и будућност. Он није много близак перспективи Путинових савитљивих антизападних западњака, много сигурнијих у своје европејство у западноцентричној једнини.

Да парафразирам покретачки поклич оснивача Хамаса, који су наши (не)моћни десни елитисти, наши светосавски (анти)западњаци, окренули наглавачке. Мило Ломпар верује да када су Србима сва врата замандаљена, само демократија отвара капију. Да је у складу са идејама које су се окамениле у мозгу овог новокомпонованог антиколонијалисте вођена борба за индијску самосталност – Индија би и дан данас била колонија. При томе, за разлику од Путинових, овде нико од тих јалових Вучићевих непријатеља, који воле да викну „велеиздаја“, није у затвору. Интравенозно су прикачени на по неколико државних „сиса“.

Чак ни Миша Ђурковић – западнолики конзервативац јако поносан на своју личну изузетност колико и на своје осиромашено српство, које је свео на спој идентитетског и перформативног – није изузетак од старог правила да међу нашим елитама „русофилија“ не подразумева „антизападно цивилизацијско усмерење“. Ђурковићева „русофилија“, коју милује и залива Вучићев режим, много је више геополитичка, везана за потребу да се нађе валидна алтернатива разорном упливу НАТО пакта, него цивилизацијска, православно „словенска“. То се види и по избору руских гостију које позива у „свој“ институт.

Исти утилитарни, аутоколонијални импулс се углавном крије и иза огромног интересовања за евроазијство у Србији. Реч је првенствено о жељи да Москва овде једноставно замени Брисел, али и о манифестацији величине вере и наде у други српски аутоколонијализам која је, истовремено, одлична илустрацији сиромаштва политичке имагинације српске националне елите. Њеног, не само идејног, банкрота. Не чуди да Вучић крем националне елите, која га последњих година проклиње, неки у себи неки наглас, не види као претњу, нити да Путинова Русија у њој не види помена вредан ослонац.

КОЛИКО МОСКВА ВЕРУЈЕ СРПСКИМ СУЗАМА: Понекад ми се чини да је Москва наше патриотске љубави још даља од Брисела наше патриотске резигнације. Шемјакинов упоредни афинитет према (целој) Србији, који истичу они који су овде јавно ожалили његову смрт, и (Латинкиној) контра-Србији, који избија из његове надмене западнолике научности, илуструје природу непријатне, чини ми се у Србији углавном неопажене, сенке која се надвија над нашом русофилијом, често наивном и безграничном.

Зато  верујем да ће многима бити тешко да прихвате да је Русија уписала себе у дугачку прошлост и кратку али јако деструктивну историју српског аутошовинизма – на њеној погрешној страни. Не само у Јељциновом неславном, политичком издању и овом другом, наизглед неспорном, неупадљивом научном издању, где бројни истраживачи као да су се заветовали западној историји и западној слици „исправног“ европејства. У њу је данашњу Србију немогуће угурати колико и „независну Србију“ о којој је писао Шемјакин.

Ретко анализирано руско „саучесништво“ овде истичем у контексту потребе да боље разумемо што више спољних и унутрашњих узрока беспућа у коме плутамо, сами и, пречесто с разлогом, тужни, бесни и фрустрирани. Оно представља много мање важан али отрежњујући и посебно болан чинилац – који је обележен збрком која боде очи.

С једне стране, сасвим очекивано, аутошовинистичко и антируско становиште више нису два ока у српским западнољубивим главама. Стопили су се. Немогуће их је разабрати. С друге стране се крије непријатно изненађење – чињеница да српски аутошовинизам и Русија нису остали два пола, два јасно раздвојена репера клонулог и серијски понижаваног и клеветаног српства. Помешали су се. Не само у делу Андреја Л. Шемјакина.

Зоран Ћирјаковић

Ово је други, завршни део текста. Први део је доступан овде.