ЖИВОТ ПОСЛЕ ДРУШТВЕНЕ СМРТИ: ШТА СЕ ВИДИ ИЗ ПОНИШТЕНОСТИ У СРБИЈИ (2. део)

Ово је други део најдужег текст на блогу, који ће бити објављен у четири дела. Први део је доступан овде. Трећи део је овде, а четврти овде

*  *  *  *  *

„Србија се закопала у деведесете и напросто одбија да из њих изађе. Када се каже 'закопала' то звучи као прилично нејасна метафора. Зато рецимо то другачије: Србија је институционализовала деведесете управо да из њих не би изашла. Један од облика те институционализације јесте и формално одбијање да се признају чињенице – да је Косово независно од Србије и да је у Сребреници учињен геноцид“, Дејан Илић (у тексту Добродошли у Хад, објављеном на „Пешчанику“)

ЖАР ЛИБЕРАЛНОГ ФУНДАМЕНТАЛИЗМА: Наличје културе поништавања је хегемонија миљеа коме служи и моћ идеологије на коју се ослања. Зато је култура поништавања једнозначна. Она нема своју „поларну“, идеолошку или „идентитетску“ супротност – немогуће је обавити њену инверзију. Чврстина идеолошког темеља на коју је постављена је последица чињенице да, с једне стране, сем исламистичке, не постоји алтернатива, док је, с друге, постструктуралистички релативизам исмејао веровање да може да се појави алтернатива, нека нова идеологија која не би била пука играрија, причина дискурса.

Зато очекивани животни век културе поништавања треба посматрати у контексту „пада у дискурс“, унутар кога је поникла и који је одржава. Она није ни течна ни пластична, као што је то, на пример, хомонационализам којим се служи, што значи да није ухватљива и подложна каналисању и (пре)усмеравању, већ је, као и „постидеологија“ која је породила, култура поништавања растворена у дискурсу. Одатле се данас подсмева материјалној сфери и њеним иним сапутницима, који би да искористе последице њеног дејства.

Постисторијско саморазумевање њених кључних актера, праћено импотентношћу њихових поражених непријатеља на десници и марксистичкој левици, не укида историчност кансел културе. Али чини да – иако ће, као и сви сродни, фундаменталистички феномени који налажу друштвено чишћење, и она једнога дана изгорети у свом жару – њена историчност не подразумева да је могућ повратак на старо нити крај поништености које је произвела.

ЗАТВОРЕНОСТ ОТВОРЕНИХ УМОВА: Контрадикције које се налази у позадини културе поништавања, укључујући толеранцију схваћену као нетолеранција, ометају препознавање да, по својој искључивости и затворености, овај плод операционализације либералног тријумфализма буде поредив са тоталитарним режимима двадесетог века. Тотална контрола је при руци, али још нема потребе за њом, чак ни у Шкотској, „Северној Кореји“ савременог, омањинареног, фукоовско-маркузеовског либерализма. И „велики (транс) брат“ на Западу и његова „велика (феминистичка) сестра“ у Србији су и даље у позадини. 

Уста могу бити слободна када овладате ушима. При томе, пошто су „отворени умови“ постали најзатворенији, „отворено друштво“ је могло да апсорбује своју супротност. То је још једна потврда тезе да је племенски ум, и припадајућа му свест, кисмет човечанства, нешто од чега се може бежати али не и побећи. Чак ни у Западној Европи (и њеним прекоокеанским дијаспорама), где је католичка црква давно „убила“ племе.

Слобода говора је постала схваћена као не толико десничарска колико нацифилна вредност, највећи непријатељ, више обесмишљених него редефинисаних, схватања друштвене правде, слободе и толеранције, и њиховог отровног корелата – веровања да је нова либерална догма саткана од „чињеница“.

Последично уоквиравање неслагања као „лажи“ довело је до једне од већих перверзија новоговора којим се служи култура поништавања – „злаинформација“ (malinformation). Дакле, не неистина, не дезинформација, већ информација која је тачна али „штетна“, па зато и онај ко је износи треба да буде поништен. Има неке правде у томе да је Мишел Фуко, који је одавно проглашен за „квир свеца“, постао један од „светитеља“ метастазе либералног дисциплиновања и кажњавања, и „квир“ нормативности која га прихрањује.

Култура поништавања је израз важне друштвене промене, која је промакла многим критичарима фокусираним на постмодернистички и постструктуралистички релативизам и нихилизам, и њихове последице. Дошло је не толико до очвршћивања колико залеђивања јавне сфере и њеног – мало је данас важно да ли пост- или позно- – модернистичког оквира.

Механизам контроле је успостављен на једном много софистициранијем нивоу. Лакоћа брисања и поништавања је укинула потребу за потпуним надзором. Може се све рећи, али биће чути и одзвањаће само они који прођу тај нови, не-орвеловски тест. Контрола, која је толико софистицирана да не мора да буде тотална, напротив, несавршености и процепи јој обезбеђују потврду легитимитета и „доброте“, бива остварена одржавањем симултане какофоније гласова и заглушивањем непожељних ставова колико и људи. Речи и мисли не бивају толико забрањене колико уоквирене као изрази „теорија завере“. На мети су и људи који их чине плодним или на уверљив начин сведоче о бесмислености нових вјерују.

Контрола вођена оваквом логиком оснажује илузију да наводни крај идеологије, у стварности победничке идеологије, представља коначан нестанак идеологије – да је постојећи поредак „последњи“, отелотворење свести која је хумана, објективна и природна. Зато друштвена смрт коју производи култура поништавања многима не делује као ствар идеологије већ као стање које је рационално и заслужено – и бива цементирано као такво.

Као и многе друге изданке метастазираног, апсолутизованог и, у великој мери зато, есенцијализујућег конструктивизма, при томе армираног идеологијом која емитује догму да није оно што јесте, поништеност није могуће „деконструисати“. Зато она постаје „заслужена“ смрт у животу, где начин како је медијски конструисано ово заслужена чини да та заслуженост постане срж друштвене смрти у животу, стварност стварнија од свих стварности које је подривају. Она је окамењена, као и механизми којима је успостављена.

СЕНКА ХОМОНАЦИОНАЛИЗМА: Као ни многе друге овдашње необичности, накарадности и перверзије, које карактеришу увезене западне норме и оквире, ни специфичности културе поништавања се не могу разумети без узимања у обзир чињенице да је Србија другачије европско, незападно друштво. Али, оно је не толико близу Западу колико је слабо и поражено. Запад га је заробио и избушио – па је овде могла да се појави култура поништавања, која је остала скоро искључиво западни феномен. Штавише, нисам сигуран да, сем Србије, постоји нека друга незападна земља у којој се може говорити о култури поништавања, а постоје чак и западне у којима је то празан означитељ, појам без појаве.

Но, у оријентоликој Србији нешто што је западнолико, као култура поништавања, по правилу заживи као истањено, натегнуто и изобличено. Уме да заврши и као име ничега. Деси се и да, упркос неизбежне деформисаности, која је последица (ре)контекстализације и културалног превођења којим је вођена, као и климавих друштвених темеља, неки „импорти“ са Запада овде процветају. То је био случај са хомонационализмом, помоћном, секундарном идеологијом која каже да је „геј“ не само ОК већ и лакмус папир нормалности и исправности грађана једне државе и прихватљивости режима који њом влада.

Неслућени „успех“ хомонационализма у Србији, претходно омекшаној петооктобарском „обојеном револуцијом“, па затим прекројеној Уставом по мери фатално колонизованог Коштуничиног ума, неодвојив је од каснијег релативног „неуспеха“ културе поништавања у Вучићевој Србији, као и њене ниске продуктивности и теже препознатљивости. Једноставно, раније псеудодемократски наметнути хомонационалистички оквир оставио је културу поништавања без алатки помоћу којих се профилисала у западним друштвима.

На Западу смо, као одговор на буђење историје и потребу да се нова стварност уреди, кодификује и натурализује, пре две деценије добили хомонационализам као нову „меку“, растворљиву идеологију, која је убрзо затим постала кључно оружје културе поништавања.

Као некада национализам – који је стигматизован зато што Запад, који га је породио и обликовао и у свим његовим ужасима, понорима и екстремизмима, верује да му више није од користи – хомонационализам је данас могуће ставити у службу различитих „постидеолошких“ режима у „квир временима“, како је, тада само западну, садашњост назвала Џазбир Пуар. Од демократских преко хибридних до ауторитарних.

Зато хомонационализам није остао само западна (под)идеологија. Све је присутнији у Латинској Америци и на Далеком истоку, мада, у Сингапуру му је животни век био јако кратак. Пригрлио га је и Аљбин Курти, који се намерио да претвори своју самопроглашену државицу у геј авангарду муслиманског света, који одбија да се повинује квир нормативности.

КВИРСТВО И СРПСТВО: Оно што је важно за разумевање српског варијетета културе поништавања, Вучић је, у време када се она кристалише, већ био један од незападних шампиона инструменталног хомоколонијалног потчињавања. Хомонормативност је овде наметнута и одомаћена пре него што је стигла култура поништавања. То је захтевало и нека не толико ванправна колико злочиначка средства, али „прајду“ се у зубе не гледа.

Вучић се повиновао – и одговорио на два темељна захтева хомонационалистичког прегнућа, „видљивост“ („Београд Прајд“) и „оснаживање“ (хомократкиња је постављена на сам врх пирамиде моћи), толико добро и одлучно да није морао (одмах) да одговара и на трећи, „једнакост“ (истополни бракови) – како би лакше заградио политички простор.

Наиме, његово ново политичко „ја“ је захтевало да одговори на кровно схватање да је (поносни) Србин много више лош него што је геј (прајд) добар. Оно је делом последица чињенице да је свака „српска“ кривица – чак и када није експлицитно представљена као колективна – уоквирена као културална кривица, што је деведесетих постао нови мотор одбацивање српства, већ презреног због његове вишедимензионе оријенталне стране.

Зато ниједна српска кривица, „кривица“ и одговорност није само индивидуална – она је увек „српска“, „ми“ кривице које може да добије своје „ја“ само ако је то „ја“ не толико национално самопорекнуто, то није довољно, колико национално самопрезрено и огађено.

„Искуство нам је планачко“, и такво, по Радомиру Константиновићу нацифилно, „ми“ без „ја“, може постати „ја“ само ако се искорени и тако „деконтаминира“. Свако друго српско „ја“ је само пуки исечак „ми“ уоквиреног – пре деведесетих, у наративима титоистичког југословенства много пре Константиновићеве (дискурзивне) нацификације српског „ми“ – као „ми“ које не може да има „ја“, па не може да буде ни невино ни бенигно.

Зато је, да би могао да буде представљен као „добар“ српски вођа, и Вучић морао да демонстрира да је одлучно искорачио из тог „ми“, да је пригрлио хомонационализам, да се „поправио“ и колико-толико „унормалио“ према главном критеријуму нове оперативне матрице западног саморазумевања и позитивно вреднованог позападњачења.

Исто схватање негативне, „обрнуте“ српске изузетности, насупрот геј нормалности, обојило је и логику локализоване културе поништавања, која се у Србији суочава са јако непогодним, незападним културним обрасцем. Зато су овде огледне потенцијалне мете постали мушкарци, који су „за“ српство, а не, као на Западу, жене које су „против“ квирства.

Оваква промена приоритета не повлачи са собом промену идеолошког рама већ само производи другачији фалсификат топологије моћи. Он треба да прикрије овдашњу стварност у којој, у суштини, бити поносни Србин значи бити квир у савременом смислу тог појма – „непристајања на 'саморазумљиво' праћење друштвених правила“ и подвргавање њима. Штавише, нисам сигуран да је у „квир временима“ лако наћи већег „квира“ од крезубог паланачког Србина са шајкачом на глави, коме пословична чачкалица вири из уста а празилук из дупета. Бранимир Несторовић, насмејани човек под шајкачом, оличење нашег сатанизованог „ми“, савремени је „Дивајн“ – нова „најпрљавија особа на свету“.

Џули Брчил, жена са мозгом какав бих волео да имам, написала је недавно текст под насловом „Terfs are the new punks“ – у коме каже да су данас панкерке „феминисткиње које радикално искључују транс особе“, односно, скраћено, „terfs“, што је пежоративан назив за феминисткиње које верују да су жене особе које имају вагину и могу да доје дете. Оне су због таквог става, проглашеног за јеретички, главне мете културе поништавања у Британији.

Панк побуна полази од слављења онога што је у коридорима друштвене моћи схваћено као апсолутно неприхватљиво. Што је толико гадно да не може постојати нешто одбојније, естетски колико и идеолошки. Овде је то поносни Србин – уоквирен као културно контаминиран, неприхватљиви човек који је прихватио неприхватљиве вредности.

ДИНКО И ЈА: Један од централних митова културе поништавања јесте веровање да је антинормативна; да је алтернативна; да је панк и квир; да је култура отпора – а не култура потчињавања конструкцијама чије не-идолопоклоничко прихватање захтева или лоботомију или одрицање од функција мозга и очију. При томе, то потчињавање није класно и културално неутрално већ оснажује неке од ружнијих димензија класне и других подела које условљавају животност људских живота у савременом свету.

Тешко је довољно снажно истаћи колико је важна димензија културе поништавања перцепција њене носеће идеолошке матрице као више неидеологије него постидеологије. Пошто јој нису неопходне „класичне“ мере принуде, култура поништавања је могла да постане не толико друштвено прихваћена као неидеолошка, као слободарски, демократски и укључујући механизам достизања „друштвене правде“ – колико цементирана као таква. Зато она у свом одомаћеном облику више не мења политичку сферу већ је конзумира.

Иако је кренула као антинормативна – у мери да се могло говорити о милитантном облику „нормофобије“, која свој одјек данас има и у, у међувремену редефинисаном, појму „инклузија“, где су разлике које је дозвољено укључити нормиране па је то једна перверзна, искључујућа инклузија – култура поништавања стално производи нове норме и нове хероје борбе против старих, проскрибованих норми, као што је то у Србији данас Динко Грухоњић, један од ударника, анти-народних хероја у крсташком рату против српског, још не проскрибованог, али вишеструко стаигматизованог, идентитета.

Смешно ми је веровање перјаница поносне српске елите, окупљених на Мокрој Гори и око „руских“ медија које контролише Вучић и надзире династија Милинчић, да могу да науде његовој каријери, или да га казне. Од Грухоњића је овде јача само судбина. Не чак ни Вучић, пошто је Грухоњић одлична илустрација два испреплетана ограничења Вучићеве моћи.

Спољног, чини ми се више географског него геополитичког, и унутрашњег, где не могу да проценим да ли је оно више идеолошко, ствар Вучићевог новог политичког „ја“ и поперовског „отварања ума“, што је слика коју с времена на време емитује, или производ властољубља, које у посткумановској Србији више није могло да бира ни идеологију ни геополитичку страну света ни параметре „отварања ума“.

Шта год неко мислио о њему, Вучић је и друго име расположивог суверенитета Србије, који, толики колики је, избезумљује аутошовинисте и сродне снаге. Позадина ове реалполитичке враголије, која фрустрира зилоте културе поништавања колико и мокрогорске суверенисте, препознатљива је и у чињеници да Слободан Антонић тврди да Србија колонија Запада, који предводи Америка, док Снежана Чонградин инсистира да је колонија Кине.

На жалост посмртних остатака националне опозиције и њених привезака, све док „Џеносајд Џо“ Бајден, или неки други амерички председник, не посети Србији, моћнији ће бити аргумент у прилог фикције коју износи Чонградин, затуцана маскота победничких снага у културном рату, него оне коју сервира Антонић, повучени светионик поражених снага, јако оригиналан али плашљив мислилац, чија ведра суздржаност уме да заличи на стереотипну, научничку аутистичност.

На несрећу двоје сукобљених ударника наратива „Србија-колонија“, Вучић није само „власник“ неоколонијалног потчињавања Србије већ и одрживе алтернативе, што је демонстрирала посета председника Си Ђинпинга Београду. Мокрогорски труст ужеглих суверенистичких мозгова одбија да прихвати да Вучића Си и сарадници виде као једног од шампиона политике „стратешке аутономије“, у којој Кинези препознају заметак будућег, постамеричког, биполарног или  мултипоралног светског поретка. Верујем да се Антонић неће сложити, није лако одбацити омиљену заблуду, али избор, политичко опредељење које је „Би-би-си“ навео као главни разлог зашто је Си изабрао да посети Србију, Мађарску и Француску – јесте њихова „аутономија у односу према САД“.

Вучићева политика се не може свести на Вучићеву косовску политику. Штавише, мислим да су, када размишљамо о могућем трајању Вучићеве власти, важнији њени некосовски аспекти. Оно што ће се десити са Косовом не мора да буде оно што ће се десити с Вучићем.

До следећег чина косовског „расплета“, који је почео далеке 1987. године, мислим да ће Грухоњићева и моја судбина – он је, прилично буквално, свуда и све, ја сам нигде и нико – остати репери из којих се може ишчитати много тога што треба знати о исходу културног рата и потенцијалима његових учесника, над којима се надвијају западне донације, осамљеност Путина у Европи, могућности Кине да у Европи нађе савезнике и Вучићев „постидеолошки“ лик. 

Недодирљивост Динка Шакића 2.0 је директно пропорционална лакоћи с којом је створен, и затим, с гуштом, серијски запишаван мој друштвени леш. За мене нема не само рехабилитације већ ни институционалног или временског „лека“. Култура поништавања је присвојила своје негације. Она „убија“ истим оним средствима помоћу којих би могле бити „оживљене“ њене жртве. Уосталом, она је нетолеранцију успешно представила као атрибут наводно ултимативне толеранције. Зато у чињеници да ја постојим али да мене нема – нема ничега „пост-“, никаквог симулакрума или симулације. Моје суштинско непостојање је окамењено. Мислим да оно није само друштвена чињеница. Иако је, сем као чин освете, било непотребно, оно је индикативно.

У теорији, доступна су ми два излаза, где за први немам снаге (нови почетак, који би захтевао ресетовање саморазумевања и животну енергију које у мени више нема), док ми други блокира тврдоглави унутрашњи компас, који оклевам да назовем моралним пошто верујем да га води (и храни) плетора силница, укључујући класне и статусне.

Не знам да ли чињеницу да сам без оклевања одбио да направим „компромис“ који ми је понуђен треба да посматрам као израз глупости, моралности или, једноставно, мере у којој сам, чак и поништен, задржао важне класне привилегије. Не може човек увек да зна шта говори из њега. Шта тачно производи гласове које испушта, а камоли оне унутрашње, који га воде кроз живот. Некада као пса или овцу.

ЛОКАЛИЗАЦИЈА КУЛТУРЕ ПОНАШТАВАЊА И ЊЕНИ НЕПРИЈАТЕЉИ: Циљ културе поништавања у Србији није исти као на Западу. Тамо је реч је о успостављању антиполитичке и антидемократске доминације идентитетских „жртава“, „жртава“ по себи, које позицију вечне „жртве“, „жртве“ која стоји изнад друштва, не изводе из свог положаја у односима моћи већ из свог политичког или неког другог идентитета, који привилегује редефинисана, оквирована, претходно уздрмана хегемонија постисторијског наратива.

После пораза „исламофашизма“, највећи непријатељи ове доминације су постали актери који су уоквирени као хитлеролике „популистичке“ вође, што је схватање које су Србији суочава са чињеницом да су једини путеви Србије ка бриселским вратима западноликог „раја“ популистички, псеудодемократски и ауторитарни. Овде је мекоруки али одлучни „популистички“ вођа ослонац полуга западне доминације и остваривања интереса који је усмеравају. Њима служе и сви кључни актери овдашње, климаве култура поништавања.

С једне стране, испод зидина Запада, у Србији, на најближем, балканском Оријенту, скорашње историјско искуство Србије са Западом обликовало је непремостиви јаз између делотворних средстава и прокламованих идеала, што подрива ослонце културе поништавања. С друге, давна, али јако дугачка, српска прошлост је овде обликовала једно незападно, другачије европско друштво. Та прошлост је уписана у нас и постала је интегрални део садашости, истовремено чинилац (скоро) свега што је у нама и што је наше и фактор који условљава шта може да постане наше, колико мора да се разобличи, преформатира и обесмисли да би постало наше.

Наше историјско ускуство, скорашње колико и давнашње, обликовало је нашу унутаревропску различитост и зато је западнолика култура поништавања принуђена да се у Србији стално окреће ка деведесетим да не би шлајфовала. Штавише, овде њен главни ослонац није слика боље будућности, друштвеног „раја“ све већег укључивања и оснаживања огледних мањина, као на Западу, већ изабране лоше прошлости, слика националног „пакла“ искључивања и насиља према не-Србима и женама.

Наиме, култура поништавања, да би била смислена и делотворна у нашем незападном контексту, мора да буде колико-толико „реална“, што значи и да мора да се ослања на изворе кукања и цвилења који су овде расположиви или разумљиви. А они се, углавном, налазе у деведесетим и у последицама чињенице да је српска историја била незападна, па су „геноцид“ и „фемицид“  могли да буду представљени као неке од њених кључних речи. 

На пример, „патријархални живот“ је на Балкану учвршћен као оса отпора, а „патријархални човек“ као стуб опстанка, у време османске владавине, што је допринело да остане високо друштвено вреднован. То је „материјал“ који је касније послужио као основа за обликовање привилегованих „маргинализованих“ и „угрожених“ идентитетских позиција у српском контексту – оних којима, као главна одлика, може бити приписана трансисторијска угроженост, угроженост по себи као једно од најважнијих обележја тих идентитета.

Али то је свебалканска слика, која је морала да буде сведена на слику Србије и српства. За то су неопходне деведесете. А оне су, у аутоколонијалној имагинацији случајносрпског самопорицања, не само његовог аутошовинистичког изданка, не толико склоне да се стално „враћају“ колико су „постале“ наша вечност. Српска прошлост, садашњост и будућност.

Зато овде привилеговане идентитете, ослонце и моторе културе поништавања не производи сама неолиберална констелација, нити њена нова, хомонационалистичка арматура, већ схватање о локалној, „етничкој“ односно националној загради те структуре, које је заокружено деведесетих. То је важан разлог зашто постоји утисак да је култура поништавања овде старија него што јесте и да ја нисам био прва особа која је поништена.

Зато, на пример, Слободан Антонић, клеветан и као доајен „Нове српске фашистичке мисли“, и Андреа Јовановић, дискредитована као „четник левичарка“, могу да инсинуирају да су и они поништени – где „поништавање“ своде на клеветничко неприхватање и одбацивање.

Погонски мотор културе поништавања у Србији, као и свега што на њу мирише и што се у њу може угурати, стари је механизам, склепана деведесетих уз помоћ схватања да поносни Срби, наводно овде вечно „први“ односно „доминантни“, представљају фаталну, геноцидну и фемицидну негативну изузетност, штавише самоодрживу негативну јединственост у постисторијском свету односно у Европи, што је после 2012. године оснажено уз помоћ мита о „повратку деведесетих“. Овде је важно истаћи да Србија не представља један од различито дефинисаних искакања из матрице – сингуларитета као што су, на пример, Саудијска Арабија и Израел – већ заграду у коју је уписан негативан предзнак.

ЂИЛАС И ЈА: Неке од најважнијих, углавном повезаних, чинилаца које ометају функционисање културе поништавања у Србији, таква-каква је, и њен раст, можемо препознати ако посматрамо пут који води од „Друге Србије“ до другачије кансел културе.

Она се овде наслонила на параметре кукања и цвилења постављене деведесетих уз помоћ једног инструменталног есенцијалистичког геста – самодругојачења („Друга Србија“), које је прво фалсификовало своју супротност („Прва Србија“), да би после 5. октобра фалсификовало сопствену другост – тврдећи да и даље представља „другу“, што сугерише маргинализовану, потчињену и угрожену заједницу. Зато су „другост“ и „угроженост“ из којих овде извире култура поништавања још више лажне него на Западу, али, истовремено, имају много дубље, одомаћене и нормализоване, идеолошко-идентитетске корене.

Као таква, та „другост“ стално производи нове и „реновиране“ лажи, од којих су неке урушавају и без да их оспоравате. На пример, немогуће је тврдити да је систем недемократски, да је Вучић диктатор, или да је „Слоба (био) Садам“, и истовремено кривити оне који су гласали за Вучића односно Милошевића. Једноставно, ако верујете да живимо у диктатури онда гласачи не могу бити одговорни за резултате избора – нити можете да се позивате на флоскулу „Не у моје име“ када је реч о одлукама донетим у друштвима која нису демократска. У њима се ни убијање ни клечање не дешава „у име“ грађана и гласача.

Упркос томе, схватање да је „народ“ крив је у Вучићевој Србији постало главни генератор аутошовинистичких и сродних ставова међу баштиницима идеја и саморазумевања припадника покојне „Друге Србије“ – који су ме или сами поништавали или су се наслађивали мојим затирањем.

Иако упорно тврде да сам појам аутошовинизам смислио као пуки синоним за „издају“, као начин да се јавно каже нешто што се не сме рећи, при томе по налогу замишљене Добрица-Јовица централе – коју грађанистичка деца титоизма виде као вечну (И после Добрице-Јовице, Добрица-Јовица) – „доминантне елите“, „геноцида“, „духа паланке“ и свега српског и „српског“ што им не мирише на њих и њихову искорењеност, мислим да се моје поништавање може посматрати као казну за „издају“ – налик Ђиласовој „издаји“ титоизма.

Уз, наравно, неке јако важне разлике, на првом месту између моје небитности и Ђиласове моћи, мој појам „аутошовинизам“ је  означитељ налик Ђиласовој „новој класи“. То је добра мера мојих веза са „издајом“, чињеницом да сам „издао“ једно ново зло – које се лажно представља, баш као и титоизам некада, као не највеће већ једино српско добро.

Иначе, кад смо већ код издаје и аутошовинизма – дигресије су најслађи грех мог грешног мозга – та два појма се узајамно искључују. Веза између њих се, колико видим у колумнама у „Данасу“, углавном рађа у главама анти-Срба који верују да је Србија земља-зло која њеним грађанима налаже да постану „издајници“, нешто што не могу да буду, иако се неки труде.

Погонски мотор културе поништавања у Србији нису „нови родови“ већ нова грађанска класа. Она је или директан наследник „нове класе“ о којој је писао Ђилас или је реч о још новијој класи добитника у „европеизацији“ – који нису задовољни добицима. Неки друштвеним неки личним, већина ни једним ни другим. Та новија, пост-транзициона „нова класа“ случајних Срба је надоместила недостатак „нових родова“ (и сексуалности) и омогућила је да се и у једном незападном друштву појави култура поништавања.

Чињеница да се деведесетих, док је још била у повоју, тој новој, случајносрпској, грађанистичкој средњој класи прикључио и сам Милован Ђилас – и постао један од ауторитета, не баш сива еминенција али засигурно идеолошки громобран и страдалничка икона која је српским титоистима склоним самопорицању (бесплатно) делила индулгенције – илуструје колико је идеја о неопходности „поништавања“ српства била широко укорењена на левици, и независна од Титове агенде. Успешност „поништавња“ српства, и као саморазумевања и као извора поноса међу онима који га се нису одрекли, један је од разлога зашто култура поништавања овде не налази довољно оних које треба поништити и зашто је појам „поништавање“ остао магловит и толико често олако растезан у прошлост.

ПОНИШТАВАЊЕ НА БЛИСКОМ ОРИЈЕНТУ: Наравно, не налази се само овде у срцу културе поништавање фалсификовање доброте, другости и угрожености. Исти механизам је кулминацију доживео у САД после победе Доналда Трампа, где је есенцијализација субалтерности била усмерена на расне, родне и сексуалне мањине. Таква антиполитичка операција је у Србији обављена деведесетих, око битно различитих мада повезаних оса, где су главни унутрашњи непријатељи уоквирени око сродних, нискокласних одредница.

Ту се, опет, враћамо на чињеницу да је Србија незападно друштво, мада лоцирано не толико на блиском колико најближем, унутрашњем Оријенту Европе. Зато овде, као и у другим незападним друштвима, и даље важи да су „геј права последња граница људских права“ – док су у западним то „транс права“, „права“ мањине унутар геј мањине, и то мањине која је најудаљенија од проскрибоване (хетеро)нормативности. На ово ограничење се у Србији само надовезала политичка препрека – чињеница да је Вучићева власт ударник геј оснаживања и видљивости. У глобалном, не у (пост)југословенском оквиру.

Вучићева владавина ем почиње пре појава културе поништавања у САД ем је он одговорио на хомонормативност успешније од  свих других незападних и климаво западних режима, који су се нашли на путу хомоколонијалног ваљка. Зато се култура поништавања овде не кристалише око „положаја“ родних и сексуалних мањина, већ су оне само секундарни, помоћни канал за фабриковање кукања и цвилења, којим оглашава своје присуство.

Транс представља (хомо)норму коју је посебно тешко уписати у старију норму, бинарност мушко / женско, која није одбачена већ је на Западу редефинисана уз помоћ културе поништавања. Наиме, ова операција је морала да буде опресивна јер захтева, између осталог, употребу најперверзнијег сегмента џендеристичког новоговора („родитељ који доји“, „пол додељен при рођењу“…). Али, у Србији „мањка“ чак и геј парова који „имају децу“, и транс је овде (и даље), не само политички, мртав означитељ; име, ако не баш идентитетског вакуума, онда друштвене празнине. На положај транс особа се овде не може ослонити ниједна антиполитика, па ни оне које је на Западу обликовало мањинарење.

Чињеница да транс идентитетску осу у Србији није могуће наметнути ни као релевантну,  а камоли референтну, а да је Вучић већ успешно присвојио геј идентитетску осу, условила је упаљиво „заостајање“ у развоју локалне културе поништавања и идентитетску „ретардацију“ у њеној примени. Наиме, пошто су „најнапреднија“, транс оса и „напредна“, геј оса недоступне, она је у Србији спала на феминизам, који је данас схваћен као диносаурус(киња) из праисторије политичке коректности, као (под)идеологија чије коришћење упућује на „заостајање“ и „заосталост“. Односно, речима које не захтевају наводнике, на не-Запад – на цео свет који није живео западну историју као свој производ.

Не чуди да је „шампион“ феминистичког оснаживања одавно постала једна од земља најсиромашнијег, Четвртог света – Руанда под влашћу Пола Кагамеа. Та „развојна“, де факто једнопартијска, деспотија, већ деценијама је једна од прве три земље у свету по броју министарки. (У Подсахарској Африци геј није ни на путу да постане ОК, што је последица две чињенице. Једна је западни колонијализам. Друга је екстремно сиромаштво, које чини да слике из Курана и Библије буду живе и тако „оживљавају“ све што је у њима записано.)

Зато у Србији главну улогу у поништавањима – у случају Милоша К. Илића колико и у мом – има феминизам, ослоњен на догму о неотклоњивој структуралној маргинализацији жена, где је, наводно, могућ само „напредак“ – не и стварни напредак. Феминизам је на Западу постао потрошена, усахла, клинички мртва „мека“ идеологија, која је, накратко, оживљена у време #MeToo политичког шика, а не (транс) хомонормативност. Уосталом, за разлику од хомонационализма, који цвета, „фемонационализам“ је на Западу умро пре него што је именован. Жена је тамо „кул“ и политички пожељна „алатка“ поништавања ако, на пример, користи писоар или је склона да се представи као „менструирајући родитељ“.

Јако важан за разумевање специфичности и релативне слабости културе поништавања у Србији је и степен њене расне хомогености. Овде једва да има „црначких живота“, који би могли да постану „важни“, док су „браонкасти животи“ Рома скрајнути уз садејство ендемског сиромаштва, културалне различитости и језичке баријере, плус инструментално (само)избељивани тврдњама да је реч о „кумовима“ и „приближно Србима“, иако је велика већина гетоизована. Ту треба имати у виду чињеницу да је ову „осу“ потенцијалне кристализације културе поништавања, у великој мери још деведесетих, овде „заузео“ Џорџ Сорош, који је био јако, и чини се искрено, заинтересован за тежак положај Рома.

ПОНИШТЕНОСТ И КОЧНИЦЕ СРПСТВА: Иако околности у Србији не погодују култури поништавања, брзо сам схватио да моја поништеност овде има одличне савезнике.

Оклевам да их назовем корисним идиотима, пошто у позадини њихове инертности, равнодушности и згађености мојим ликом, као и у чињеници да је чак и мој „Зола“ веровао да је његов „Драјфус“ крив, препознајем и синергију истих оних паралишућих менталних конструкција и подмуклих, неосвешћених отуђености које су допринеле да пораз у културном рату постане дебакл и заврши као политичко самоубиство поносно српске стране. Те, не једине, кочнице српства извиру из саморазумевања српске елите и њеног разумевања доброг, исправног српства.

У најкраћем, корен је у два паралишућа, више контрапродуктивна него неоперативна схватања српске посебности и пожељног саморазумевања, што су важни чиниоци дугачке серије националних удеса. Моја поништеност је ту, наравно, безначајна ствар, али у минорном је некада лакше препознати обрисе значајног, па и онога што је истовремено жалосно и, можда, најзначајније за разумевање динамике која нас је водила из пораза у пораз и довела до историјског фијаска чији менаџмент обавља Александар Вучић.

Српски ексепционализам, схватање у коме, по себи, нема ничег лошег, напротив, добио је један карактеристичан облик, који би био примерен неком европском друштву неопрљеном оријенталним, друштву које није обликовано географским, историјским и културалним факторима који су се мешали у обликовање српства. Не би било погрешно назвати тај карактеристични облик (позитивног) ексепционализма катастрофалним; могло би се рећи и самозатирућим. Нисам сигуран да ту постоји прејака реч.

То схватање српског изузетности, наше (позитивне) посебности, усвојили су, наравно, и моји некадашњи саборци у културном рату. (Кажем некадашњи, пошто нисам само поништен од грађаниста већ сам изопштен од ломпароида и оних који су или у страху од новог, јуродивог „оца нације“ или у његовој сенци.) Његови корени сежу до Доситеја, хабзбуршког Србина који је унео разорну димензију у саморазумевању наше елите и њено разумевање српства. Та димензија садржи „кочнице“ у прагматичној („како“) равни и адаптивној („ка чему“) равни, где Србија не бива окретана ка себи већ ка прошлости Европе сведене на Запад и западно, више украшене него прожете православљем. Наиме, командни сегмент наша националне, поносно српске елите чине православни западњаци, заљубљени у Европу сведену на Запад какав одавно не постоји, ако је икада постојао, колико и у православље.

Српска (позитивна) изузетност, важна покретачка сила, наслања се, захваљујући њима, на јако труле темеље. Пошто су путовође и барјактари поносних Срба не само елитисти ума колонизованог западним већ и згађени великим делом онога што, посебно у самој Србији, српској матици смештеној у оријенталном делу Европе, српство чини српством, они су идеал српства, колико и оперативни принцип свог деловања, поставили на двоструко неодрживе темеље. С једне стране преслабе, с друге, не могу да нађем бољу реч, фалсификоване. 

Ако томе додамо чињеницу да овде постоји и схватање о српској негативној изузетности, које је одвратно али га је случајносрпска елита поставила на јако чврсте, западне темеље, постаје јасније зашто верујем да је корисније говорити о фијаску и дебаклу него о (обичном) поразу. Нажалост, све што је западно је одавно, не само у Европи, постало чврсто, иако је мало шта што је западно наше, па је и темељ случајносрпског самопорицања, и аутошовинизма, његовог екцеса, овде чврст иако није настао као наш нити долази од нас. Зато случајносрпско самопорицање лебди над Србијом. Као и идеализована слика Запада у којој се укоренило, оно овде доноси помрачину.

Серијско урушавање српства, Србије, српског света, назовите како желите оно што може бити схваћено као сублимација српског постојања и трајања, неодвојиво је од чињенице да је схватање српске (позитивне) изузетност, које смо склони да схватамо као нешто битно више од посебности, постало оличено у две димензије, које сматрам посебно важним, не и јединим. 

Прва се кристалисала у сасвим легитимној, идентитетској равни, у којој су централно место заузеле трауме српске историје, од Косовског боја преко сеоба до (етапног) истребљења Срба у две независне хрватске државе. Друга је, нажалост, оличена у (само)разорном споју морализма, умотаног у исправност православља, у „орто“ његове ортодоксије, и идеје о српству као (последњем) уточишту једног, бојим се замишљеног, оригиналног, неисквареног, старовременског европејства у једнини, што је схватање које стаје у префикс „палео“ додат унитарно схваћеном европејству. Али, у њему, што је кључно, има премало места за реално постојеће, витално, продуктивно, неелитно, народско српство. Наравно, моју маленкост је немогуће углавити у ту утопијску конструкцију прошлости створену у мозговима поносно српских елитиста који би да учине немогуће, и у њу угурају српску будућност.

Потка серије српских удеса – и његове важне манифестације, редовно (ауто)расистички тумачене и зато оклеветане и временом у великој мери дискредитоване, чињенице да смо пречесто побеђивали у рату и губили у миру – стаје у те две оригинално грче речи: „орто“ и латинизованог префикса „палео“. Намерно користим речи које имају старогрчке корене, пошто су они јако битни за разумевање интелектуалне потке бега поносно српских елитиста од српства и милитантости са којом наше елите бране свој бег на западнолико небо.

„Орто“ моралности, која лавира на корак од разорног моралисања, и „палео“ европејства, које стоји на корак од самопорицања, разоружали су поносно српске елите и оставили судбину Србије у рукама актера које не маре ни за морал ни за европејство, чак и када се куну у (западнолику) Европу и такозвану Европску унију, док делују у сенци моћних српских непријатеља и својих личних амбиција. Ту, с једне стране, има јако мало простора за прагматичност, отварања, тактичке рачунице и компромисе, не воле то сједињени „орто“ и „палео“, али с друге, тај спој „орто“ и „палео“ слади губитништво и развија зависност од пораза.

Наиме, наше „орто“, оно што је не толико право и исправно колико једино стварно српско, одвојило се у свести командних ешалона поносно српске елите од вере, правоверја хришћанске мањине која је остала на правом путу, и постало је схваћено као централно обележје једног суженог, спутаног српства, које с муком прихвата промене и различитост и зато је склоно да се сажима. Наиме, оно је ограничило схватање ко је прави, ко је (истински) наш. Оно што је посебно важно, то није толико питање идеологије, конзервативизма у који гура многе поносне Србе, већ је добило онтолошку димензију и увукло се у широко прихваћене норме које дефинишу српско биће. Лако је одбацити, тешко је пригрлити човека, сем као грешника, што је најјефтинији облик милости.

На то једнодимензионо, скучено „орто“, надовезало се „палео“, као баласт чистунства додат на баласт чистунства. Верујем да је јако леп осећај када себе убедите да сте чувар ватре, али проблем настаје када та ватра коју чувате гори само у вама. То што се нађе понеки пламичак на Западу, само охрабрује илузију да се та ватра заслађене – не европске већ западноевропске – прошлости може разгорети.

Једна од бројних последица ове симбиозе схватања о постојању јединог исправног и оданости утопији старовременског јесте и однос који је оснажио и олакшао моје поништавање. Не чуди да су неки од оних који су ме јула 2019. године јавно бранили, а било их је јако мало, имали су тенденцију да, можда сасвим несвесно, истовремено бране себе од чињеница да бране мене. То није толико ствар супер-ега колико је, верујем, реч о механизму који исходи из овог „орто“. У њему је садржано схватање да неко ко се не уклапа у параметре једне петрификоване и сакрализоване, конститутивне моралности, заслужује све што му се дешава, да он и није „наш“. 

Наравно, ту је важну улогу играла и плетора јако личних разлога. Неки од су неодвојиви од утицаја (само)разумевања чије сам параметре скицирао. Оно се уписало и у обележја домининантних личних профила неких од мојих сабораца у културном рату, међу којима сам, не неколико важних нивоа, био и остао – „крме у Техерану“. Мада, мислим да би, да нисам атеиста, боља метафора била – „Техеран“ у Храму Светог Саве, нажалост уоквиреног као крајња мера наше допуштене, добре источности.

ОМЕКШИВАЧ ПОНИШТАВАЊА: Желим да кажем нешто више о главном „амортизеру“ моје поништености, и важном „пригрушивачу“ културе поништавања у Србији – о чињеници да овде, за разлику од, на пример, САД, поделе у културном и политичком рату не прате исте линије. То су овде два не само раздвојена рата већ су снаге које се боре у њима измешане. Оно што је кључно за разумевање значаја културе поништавања у Србији и њеног учинка јесте парадокс који је често фрустрира – чињеница да јој је Вучићева власт недоследан саборац и да се Вучић истовремено ослања на обе стране у културном рату, иако је ту и дање доминантно прозападно опредељење које је пригрлио.

При томе, Вучићево трајање на врху српске пирамиде, поред тог избора и личних способности, треба посматрати и као одраз чињенице да је Запад Србији наметнуо околности које омогућавају само два политичка исхода –  Вучићеву владавину или заобилазницу до владавине неког не-Вучића. Наиме, с једне стране, овде и даље није могуће рећи „не“ Западу и политички преживети то „не“, док, с друге, овде није могуће рећи „не“ Русији и не ризиковати „не“ на изборима, што су околности које седокоси амерички амбасадор разуме много боље од отуђене и самозабављене, поносно српске (анти)политичке класе, која има своје забавиште на Мокрој гори и своје споменаре у „Информатици“ и „Катени мунди“.

„Непотписивање“ је мера српског „не“, чин којим су се два могућа исхода свела на један. Он је армиран Вучићевом великосрпском прошлошћу колико и са два велика пораза – другим косовским, који је подједнако историјски као први, и дебаклом у културном рату, који је, вероватно у Куманову, где ни Милошевић није ништа потписао, постао неизбежан.

Кумановски споразум је замрзнуо српску политику и демократију на начин који омогућава да она може да буде само привремено одмрзнута. Запад је овде довољно моћан – није само свуда око нас већ је поунутрашњен на неколико нивоа, где је начин како су они успостављени небитан за разумевање њихових деструктивних потенцијала – да може да спречи да се Србија стабилизује после доношења велике одлуке која му је неприхватљива.

Та чињеница оснажује Вучићев положај и подрива амбиције оних који би да га истисну. Али, истовремено, пошто је принуђен да спроводи фрустрирани, такмичарски ауторитаризам, Вучић, хтео то или не, не може да окрене леђа снагама које су поражене у културном рату. Зато (елитни) поносно српски губитници имају два политичка избора. Да буду уз Вучића, чија је рука стално испружена, и тако задовоље бар део својих амбиција, или да буду нигде – у политичкој празнини коју је „створило“ Вучићево властољубље, да би је касније „армирало“ Ломпарово – што значи да (п)остану политичко ништа.

Ломпар, кога је корисно посматрати као стерилног идеолога, више антиполитичког онаничара него моралисту, и интелектуалну копију, фалсификат мислиоца, „кинеског Николу Милошевића“, сахранио је остатке српског национализма и овековечио суверенистички политички вакууум у опозицији. Он је цементирао околности у којима важи или ја или нико – што значи да на вишем, државном нивоу важи или Вучић или Мариника. Зато је Ломпарова смрт постала предуслов оживљавања српског национализма као помена вредне политичке снаге у Србији. Не знам ко му жели дужи и испуњенији живот – прагматични Вучић или зилоти антисрпства у редакција „Пешаника“, који се у Ломпару препознали најбољег непријатеља и неочекиваног савезника па га више ни не помињу.

Не чуди да су неки важни актери, институционални колико и моћни појединци, на пример Љиљана Смајловић и Ђорђе Вукадиновић, важни Коштуничини играчи, остали на истој страни у културном рату, али су на различитим у политичком, у коме је централна оса поделе Вучић. Он је одлично одговорио и на „налог“ оријентоликог културног обрасца, који нас усмерава да трагамо ка фигури „строгог оца“, и на очекивања Запада, који је заробио Србију. Вучић стално лавира између две непомирљиве публике – већински антизападног бирачког тела, које се, показало се, може задовољити мрвицама, и Запада, који управља неоколонијалном наддетерминацијом. Он се ослања на актере који су на супротстављеним странама у културном рату, где је оса поделе однос према српству односно Западу.

У политичком рату може учествовати више од две стране. Може их бити три, четири, па и много више, нарочито ако стране не посматрамо по идејама и циљевима које заступају већ по личностима које их оличавају. Али културни рат може имати само две стране. Овде никаква „Трећа Србија“ никада није била могућа нити може постати могућа.

Штавише, не верујем да се неко други може примаћи тој недостижној трећој страни ближе од Вучића – који са две ноге стоји на победничкој, али се снажно ослања на поражену страну, и тако демонстрира један, не и једини могући, трећи српски пут. Тај Вучићев пут данас не подразумева подједнаку удаљеност од две опције – западне, географски ближе, наметнуте чињеницом да је Србија земља коју је НАТО опколио, и зато данас незаобилазне, и источне, вољеније, културално ближе али географски далеке, и зато данас теже одрживе.

Али, Вучић је јако интелигентан, мада мислим да његов мозак већ неко време делује у садејству са инстинктом самоодржања, па се одавно спрема за или „после Косова“ или после „Експа 2027“ – шта пре дође, ако дође за његовог ваката. Ако је неко гајио сумње, Вучић је, уз помоћ Сија, демонстрирао да има капацитете да поново окрене ћурак, док је амерички амбасадор скицирао шта све мора да уради да би му САД дозволиле да поново окрене ћурак. Да ли има капацитете да победи хибрис, који га све чешће и јаче напада, остаје да видимо. Српска историја је ту слаба учитељица. Титова овде није горела само до зоре – већ и деценију касније, а Милошевићева је, пак, горела, скоро у дан, 12 година. Вучић ће у јулу ући у „нешто између“ двојице претходних вођа са којима га је смислено поредити.

И без узимања у обзир ове, све комплексније, спољнополитичке димензије, усложњена и разливена динамика друштвених подела и унутрашњих сукоба растреса политичку сцену, фрустрира опозицију и олакшава посао Вучићу, који жели да што дуже, чини ми се доживотно, одржи доминантан положај. Имајући у виду да је култура поништавања директно везана само за исход културног рата, у коме су победиле прозападне снаге које немају значајну подршку у народу, Вучић нема интерес да им буде довољно веран савезник.

Та чињеница ми је омогућила да користим чак и неке од најмоћнијих медијских платформи – где имају разлога да ангажују спој мојих, овде ретких, афро-азијских знања и искустава, „мислим дакле ботујем“ приступа Вучићевој владавину, огромног незадовољства положајем у који ме сместило поништавање и оригиналне критике „Друге Србије“ и њених „против дома спремних“ наследника, коју са задовољством износим – али такво присуство у јавности има противречне домете. Оно омекшава моју поништеност, али, истовремено, ствара заводљиву илузију да нисам поништен или да сам устао из друштвено мртвих.

МЕДИЈСКА ЖИВОТНОСТ ЗОМБИЈА: Канселовање је негативан, инверзни обред прелаза, налик стварању зомбија – „живог мртваца“, човека који је, буквално, устао из гроба, препознатљив али несамерљив са претходним собом. Зомби се појављује у својој физичкој онечовечености, обично као изобличена утвара спуштеног погледа, што није заводљиви, холивудски мит, нити стварност која постоји само у својој најпознатијој, хаићанској верзији.

Етнобиолог Вејд Дејвис је настанак хаићанског зомбија, човека који наставља да живи у својој смрти, описао као „перверзну инверзију природног процеса живота и смрти“. Зомбификација, као и канселовање, представља „облик друштвене казне“. Реч је о „друштвеној санкцији од посебне важности“ за одржавање реда, што је позадина овог егзотизованог феномена коју је разоткрио Дејвис. Кривица је њено наличје. Као и код поништености, сам чин зомбификације је ту крунски, ако не и једини, доказ који је понуђен.

Зомбизам, „живот у смрти“, почиње, буквално, сахрањивањем живог човека чије су животне функције толико умртвљене да је лекар, погрешно, констатовао смрт. Отров коришћен у зомбификација „производи ступор налик смрти“ који себе уписује у живи леш човека који је пажљиво одабран као мета. Током ступора, ћелије мозга остају без кисеоника и „производе“ или зомбија (пожељан исход) или физички мртво тело (непожељан исход).

Канселованост је живот у друштвеној смрти који нема препознатљиву физичку димензију. За разлику од вудуа, култура поништавања ступор индукује у медијској сфери; у „друштвеном мозгу“. Манифестације су битно различите, али ефекат је јако сличан. Поништавање, као и зомбификација, делује као магијски чин, иако је уоквирен као здаравораумска допуна права која компензује његову наводну окошталост и инертност, док зомбификација мења правне мере, компензује непримереност, сувишност и немоћ права.

Поништавање се јавља као одговор на чињеницу да је западнолики рај почео да се измиче, да „популисти“ хватају конце умртвљене историје, док зомбификација спречава да пакао животарења постане већи. А он је на Хаитију толико стваран да често вапи за ликом ђавола.

Више од два века пошто је стекао независност, Хаити је најсиромашнија и најнеживотнија земља западне хемисфере, супротност „америчког сна“ – место где је америчка ноћна мора најстрашнија. Сем у ружним данима ружних ратова, на Земљи не постоји место које у себи садржи ужас налик хаићанској дистопији, која није увек на површини, али је стално претећи близу свакодневице. Она је, не само нама у Европи, незамислива.

Иако је зомбификација дестилат духовне сфере, механизам вођен схватањем да је моћ утемељена у оностраном, она, истовремено, представља органски одговор на ограничења која намеће материјална сфера. Зомби је кажњеник на месту у коме нема простора за законе и затворе. Он је ходајућа слика најгоре казне у свету убилачке оскудице, намењене прекршитељима друштвених норми које регулишу могућности да таква оскудица буде премошћена. То је казна која својим ужасом мора да надиђе неживотност света који је угрозио – и обликована је у сенци тог императива.

Канселовање је, пак, плод неурозе у обиљу, у коме право и закони више не могу да испрате саморазумевања и аспирације које је привилегованим актерима отворила материјална сфера. Оно представља екстензију реда и закона у условима када правне могућности не могу да одговоре на динамику оснаживања које стреми ушушканости и недодирљивости.

Зомби је отпадник од „ми“, док је поништени непријатељ „ја“ које би да буде слободно од сваког „ми“ – сем оног које представља екстензију саморазумевања и врлина које су му приписане. Зато поништавање не извире из материјалне равни, већ из неиспуњених обећања идеолошке, из хистерије коју производи недостигнута недодирљивост оснажених.

У срцу оба феномена је демонстрација моћи, али у околностима које представљају поларне супротности. Зомбификација је хаићанска традицији који има корене у Конгу, али је преобликована у контексту окрутности којом су били обележени животи робова и бивших, слободних али не и ослобођених, робова на Хаитију, где је било потребно уредити унутрашње односе и санкционисати оне који су претили да те неживотне животе учине још болнијим и ужаснијим. Зомбификација се појављује као казна за ужас који се наслања на већ постојећи, одомаћени ужас, за несрећу нанету унутар већ огромне несреће – у земљи у којој је живот слободног човека, пречесто до данашњих дана, остао сличан животу роба. Култура поништавања изврће ову логику, па поништавање уводи као казну за недостигнуту потпуну срећу – схваћену као нарцисоидна утопија, лична нирвана без нелагоде.    

Зомбификација је, као и поништавање, колективна казна, иако обично само један, посебно иницирани, јако вешти зналац, врач, дозира отров који треба да произведе зомбија – а не мртваца. Она представља „јако редак и пажљиво промишљен облик казне“, развијен у изолованим, сеоским заједницама одбеглих робова, људи чији су животи по себи били толико прекарни да свако даље угрожавање тих крхких егзистенција представља претњу на коју се мора не само снажно одговорити већ она треба да буде дискредитована.

Поништавање има исти циљ. Улогу коју врач има у зомбификацији, при поништавању обављају актери који су успешно самосинегдохизовали неку од „маргинализованих“ идентитетских позиција чије је цвилење привилеговано у „постидеолошкој“ констелацији, односно у њеној оклеветаној српској загради. Суштина је у појављивању друштвеног леша, човека који је жив сахрањен, не у његовој смрти већ у животу у његовој смрти.

На Хаитију, појава зомбија, баш као и поништеног овде, служи да демонстрира шта може да очекује неко ко учини недефинисане али саморазумљиве „страшне ствари“. Слика таквог живота много је више „жива“, много више упечатљива претња од истовремено непостојане и одомаћене слике смрти, физички мртвог тела, колико год да је оно обешчашћено и осакаћено. Та слика је, практично, незаборавна. Што се зомби више и чешће налази пред очима људи који живе чак и јако неживотне животе, демонстрација постаје још моћнија.

Реч је средству друштвене контроле од кога је тешко осмислити, а камоли развити, више „застрашујући процес“. Зато циљ зомбификације, највеће „мистичне казне“ на Хаитију, није да физички убије. Напротив, иако је то је релативно чест резултат, он је непожељан, пошто убија само тело и тако шаље моћну поруку која има јако кратак животни век. Потребно је обезбедити живот у смрти, живот који је ружнији од смрти, али који је ипак живот. Зомбија, деформисану али јасно препознатљиву особу, некога кога истовремено више нема и ко самим својим новим, обезживљеним постојањем изазива жаљење измешано са страхом.

Суштина ове казне је у томе да се кажњена, зомбификована особа, баш као и поништена особа, појави у свету – „да зомби буде пронађен у човеку“ и учињен видљивим. Та екстремна друштвена казна је на Хаитију схваћена као гора од казне смрћу – јер, поврх свега другог, не оставља могућност да човек „устане из мртвих“ као човек. Зомби је истовремено супротност васкрслог и симбол занавек умртвљене човечности. Он не може да постане бестелестни дух претка о чијим потребама ће бринути живи потомци, што је веровање које је, заједно са робовима, прешло Атлантик и стигло из „црне Африке“ у „нови свет“.

Као и када је реч о поништавњу, зомбификацију није могуће „поништити“; није могуће укинути и поништити њен учинак. Оба стања имају само један могући крај, физичку смрт.

Моја гостовања у „Ћирилици“, налик појављивању зомбија, потврђују да ме не толико истовремено има и нема колико да постојим као потврда свог непостојања, сведочанство успешности мог брисања. Неки од гледалаца ће закључити да би требало да постојим, да будем друштвено оживљен, да је страшно оно што су ми урадили, неки да је застрашујуће, недопустиво што се појављујем, али све то је део рачунице дозиране страхоте и ужаса садржане у тријумфалистичкој једначини културе поништавања и идеологије коју брани.

Амбиваленција уписана у остатке моје, наравно не само моје, животности, уписана је и у „доброћудну“, заштитничку маску навучена преко културе поништавања. Та маска оснажује поруку која каже да друштвени леш инјекције животности може да добије само захваљујући милости моћи или неког ружног компромиса с њом. Поништеност тако боји и сваки искорак из поништености, пошто он, изнад свега, оживљава поништеност и оснажује њену лекцију.

Чак и када изађе на светло, у медије, били они друштвени или електронски, поништени остаје у мраку. Постоји само тама, домен онечовеченог зла, и понеки осветљени пролаз у њему, који сведочи да тај мрак није празнина већ судбина која се надвија над пораженима.

Зоран Ћирјаковић

(Крај другог од четири дела. Први део је доступан овде. Трећи део је дотупан овде, а четврти овде.)