ЖИВОТ ПОСЛЕ ДРУШТВЕНЕ СМРТИ: ШТА СЕ ВИДИ ИЗ ПОНИШТЕНОСТИ У СРБИЈИ (4. део)

Ово је последњи, четврти део најдужег текст на блогу. Први део је доступан овде, други овде, а трећи овде

*  *  *  *  *

„Мислим да, генерално, у Србији, још увек људи…, није то толико код нас, мада, опет, зависи, било је, било је примера поништавања, али много мање, наравно, него на Западу, за сад, и даље“, Андреа Јовановић (Лукавство Ума #21 - О култури поништавања са Михајлом Илићем)

САМОПОНИШТАВАЊЕ УМЕСТО ПОНИШТЕНОСТИ: Поништавање поништавања, за сада последњи чин мог затирања, има два главна актера. Један, важнији, јесте „олимрапмол“, други, тужнији, јесте Слободан Антонић. Поред различите моћи – „олимрапмол“ нема само, као Антонић, референтну моћ и велики углед, већ има и, иако неформалну, моћ награђивања и присиле – постоји још једна, подједнако важна разлика.

Могли би је назвати карактерном, мада се она може разумети само ако имамо у виду амбиције којима ти карактери служе. Та разлика се огледа у чињеници да, за разлику од „олимрапмола“ или Љиљане Смајловић, Антонић не жели да поништи, живог сахрани или изопшти било кога, па ни мене. Верујем да је, једноставно, закључио да нема много избора. Или ће сам у Андрићграду сахранити мој друштвени леш или ће „олимрапмол“ сахранити ниво животног стандарда који, из сасвим разумљивих разлога, жели да обезбеди својој породици у пензионерским данима, који су, у његовом случају, јако близу.

Чињеницу да и сам верујем да је у праву, у мојим очима безначајном чини чињеница да ми није сам рекао за скуп у Андрићграду, и да ми је затим  рекао једну неистину. Наиме, одлуку коју је сам донео, приписао је „олимрапмолу“. Антонић је очекивано (од њега) представио као наметнуто (њему). Како се то у САД могло чути током суђења Доналду Трампу у мају 2024. године, главни проблем често није у ономе што чините већ у ономе што касније радите како би прикрили учињено.

При томе, отишао је корак даље и покушао је да присвоји поништавање које ми је одузео. Своју, упадљиву непоништеност је представио као меру учинка културе поништавања у Србији. Другим речима, Антонић је у Андрићграду, упоредо са поништавањем мог поништавања, обавио „самопоништавање“ и то представио као своју поништеност. Знам да звучи рогобатно, али, с једне стране, стратегије које користимо су неретко накарадне, док, с друге, наша култура кукања чини да будемо склони да увећавамо своју жртву.

Ситуација по питању самовиктимизације је данас слична као после 5. октобра. Тада су амбициозни грађанисти почели сами себе да називају „издајницима“. Они ем нису желели да се суоче са чињеницом да више нису „други“, подређени, ем нико од идеолошких и „цивилизацијских“, националистичких непријатеља није хтео да их „части“, и додели им титулу „издајника – потенцијално најпрофитабилнији, златни украс у биографији сваког случајносрпског друштвеног пењача међу Србима.

Данас, пак, неки незадовољни националисти, који у Србији јесу оклеветани, ускраћени и скрајнути, Антонић није једини, воле да кажу да су „поништени“ и тако сами себи закаче значку највеће жртве у културном рату и потврду прижељкиване патриотске дистинкције.

Наиме, статус „поништеног“, односно етикета „издајник“, на личном нивоу, дође нешто као „жртва геноцида“ на колективном. Ореол такве, привидно ултимативне, жртве одјекује у јавности, пошто се у овом, кукајућем времену само мега жртве рачунају, па не треба да чуди да није мало оних који би да се оките. Наличје те жудње је завист према поништености, која је претворила неке фрустриране поносно српске иконе у корисне идиоте културе поништавања. Логика је – ако ја нисам (довољно) поништен, онда нико није поништен.

ОСТРАКИЗАМ СРПСТВА: Директан повод за овај дугачак текст су снимци – доступни на „Јутјуб“ каналу портала „Искра“, „електронских новина Андрићграда“ – излагања једног броја, дакле не свих, иако их је било само десетак, учесника „научног скупа Култура поништавања и поништавање културе: српски случај“, који у Андрићевом институту у (вишеградском) Андрићграду одржан, скоро у дан, четири године после мог поништавања.

Скуп је организовао Слободан Антонић. Објашњење које ми је дао, када сам, сасвим случајно, од једне од учесница сазнао за овај скуп, било је да нисам позван „из разумљивих разлога“, пошто је, што је нетачно, организатор скупа одељење Андрићевог института којим руководи „олимрапмол“. Додао је и да ће мој дух „лебдети“ над тим скупом.

Нажалост, над њим је лебдело само моје затирање и брисање мог поништеног духа, што је постало очито већ у пригодној, 45 минута дугој емисији, емитованој на „Спутњику“ и постављеној на неколико портала, у којој су говорили учесници скупа.

Сем Антонића, панелисти које сам одслушао на „Јутјубу“ су износили ствари које су или јако танко повезане са темом скупа или с њом немају везе, али, до тренутка када сам победио мазохистички порив, самонаметнуту обавезу да одслушам до краја сва доступна излагања, нико од оних који су говорили о „српском случају“ није поменуо мој „случај“.

Скуп је отворен култур-расистичким ламентом Јовице Тркуље, успешног академског предузетника, парадног, трансакционог, могло би се, можда, рећи и „транге-франге“ јавног интелектуалца и једног од идеолога српског аутошовинизма. Он је део свог излагања, које је, углавном, читао, од речи до речи преузео из интервјуа који је дао „Данасу“ – листу који је имао централну улогу у мом поништавању.

Мислим да да су и позив да отвори овај „научни“ скуп и упорно занемаривање Тркуљине улоге у обликовању српског аутошовинизма и пратећих идеологема – као што су србоцентрично „суочавање“ са злом и западноцентрична схватања „цивилизованости“, „модерности“ и „транзиције“ – везани су за чињеницу да је, не само као уредник у „Службеном гласнику“, задужио ауторитете који су постали путовође поносних Срба, укључујући и мокрогорске салонске суверенисте.

Тркуља је овде донео и затим развијао отровну тезу о „модернизацији без модерности“ у Србији, што је један од псеудонаучних камена-темељаца аутошовинистичког становишта – грађеног око тезе да су Срби непоправљиво дефектан народ, истовремено неспособан за модерност и погубан по њу. Не чуди да су Тркуљина тумачења у својим радовима и јавним наступима афирмативно цитирале и истицале Латинка Перовић, Борка Павићевић и њена „стелт“ наследница на челу, некада значајног, „Центра за културну деконтаминацију“.

Не чуди ме ни да Јовица Тркуља у Андрићградићу није говорио о култури поништавања. Он је у свом реферату сасвим игнорисао, и поново је јавно демонстрирао један од начина на који самоуздигнути припадници наше грађанистичке елите дају легитимитет клеветању српске културе, може се рећи њеном поништавању. Иза приче о остракизму, више код Срба него у Србији, Тркуља је, по већ ко зна који пут, потурио остракизам српства.

На пример, говорећи о остракизму интелектуалаца у Србији, он је рекао да се „под тим  подразумевам неповерење, најгори могући однос Срба према својим најобразованијим и најумнијим људима, и то се на различите видове испољавало, нарочито у модерној Србији, од устаничких времена до данас, тако да… даровитост појединаца постаје нека врста друштвене стигме“.

Испада да је, по Тркуљи, од прогона које су спроводили различити ауторитарни режими овде много гори прогон од стране народа, Срба, које је одавно уоквирио као „најгори“ народ, у суштини недостојан цивилизације и цивилизованости. А њу је, као и већина наших елитиста, и на левици и на десници, склон да види у западноцентричној једнини. Питање је колико овде има онога што Тркуља не види као „најгоре могуће“. Има ли тога – сем у њему самом и „Данасу“ и сродним стаништима култур-расистичког погледа на српство?

Штавише, ослањајући се првенствено на Тркуљино уводно излагање, Дејана Вуковић, новинарка „Спутњика“, објавила је пригодни текст о скупу – званично посвећеном култури поништавања – под надреалним насловом „Од Вука и Доситеја до наших дана: Почео научни скуп у Андрићграду“. Нажалост, ауторка прилога је добро разумела оно што следи из Тркуљиних речи – да се култура поништавања у Србији јавља два века пре него на Западу.

Учешће Тркуље као главног, најистакнутијег панелисте, показује да Антонићева лична рачуница није довела само до брисања мог поништавања у Андрићграду. Његово миопија је имала два узрока – страх за будућност и захвалност због прошлости. Зато је и могло да се деси да псеудонаучни скуп на коме је обављено брисање мог поништавања отвори један од идеотвораца српског аутошовинизма и шампиона јефтиног, цивилизаторског аутооријентализма, човек који се, као уредник у најиздашнијој академској издавачкој кући, међу предводницима килавог отпора аутошовинизму није умилио само Антонићу.

Нећу се овде бавити стандардима „научности“ које је Тркуља примењивао. Ипак, волео бих да нам Слободан Антонић открије колико страна треба да напише приређивач једне књиге да би легитимно могао да се потпише као њен аутор, као и да ли је оправдано украјати делове раније објављених интервјуа и колумни, без коришћења наводника у дугачким аутоцитатима, и тако правити оригинални научни раду.

Тркуља илуструје, често занемаривану, каријеристичку, „ја теби ти мени“ сенку која се надвија над поделама и сукобљавањима на академској сцени и „омерту“ која је прати.  Њега треба посматрати као једну од карика која спаја два пола српске несреће – против дома спремне грађанисте и за дом(овину) неспремне националисте. Није тешко наћи аутооријенталистичке медитације у којима се зауставља на корак од аутошовинизма.

Много пре „научног“ скупа у Андрићграду – у дугачкој серији интервјуа, текстова и њихових „научних“ компилација – нападно жовијални и напирлитани Тркуља, као неки „српски Бернар-Анри Леви“, постао је један од шампиона (пара)научног остракизма српског народа, где је своју неприхватљиву, неко би можда рекао и „антисрпску“, академску перспективу вешто умотавао у две обланде.

Прва, одавно излизана, нажалост стандардна, јесте копрена недостигнутих идеала „европског универзализма“, „универзалних тековина“ европског идентитета и „непорецивих постигнућа и супериорности западноевропске цивилизације“. Овде су, закључује Тркуља, „нагонске колективне снаге народа увек у стању бдења против могућих опасности које прете од других народа, вера и војски. Национални идентитет и херојска постигнућа увек иду испред мирних цивилизацијских и демократских компромиса у интересу напретка.“ Фасцинира ме „научност“ која самоуверено закључује да је овде оно што је уоквирено као лоше „увек“, а да је добро недостижно – и да станује тамо, на Западу.

Друга, лична, ретка међу грађанистима, посебно онима који, као Тркуља, потичу из „барокне“, хабзбуршке инкарнације елитистичке богомданости, јесте отвореност према поносно српским ауторитетима из позиције академске односно издавачке моћи какву је имао. Али она је, иако прилично доследна, првенствено била у функцији личне амбиције и килавости ума, који не добацује до те амбиције. Тркуљи је обезбедила добродошлицу и простор за јавно деловање на оба пола дубоко подељене медијске и академске сцене – од „Данаса“ до серуцкања уз црно вино „код Бране“, највећег српског полуинтелектуалца.

МЕТАСТАЗА КУЛТУРЕ: Антонић је у најави скупа у Андрићграду – који се, скоро у дан, поклопио са четвртом годишњицом мог поништавања – дао једно сужено, елитистичко схватање културе поништавање, коју је уоквирио као облик „поништавања културе“.

Наиме, он (ту) „културу“ схвата као културно културну културу, иако његов елитизам није ни малигни ни антинародни већ, имам утисак, представља, вероватно неосвешћени, нуспроизвод социјализације у академском миљеу у Србији, који је поносно елитистички. Зато он о култури поништавања говори као о облику „тзв. културе која је заправо за многе врста некултуре, односно антикултуре“, дакле као о, по себи, облику поништавања културе.

Нажалост, овакво уоквиравање, где негативно вредновање елитистичког феномена почива на подједнако елитистичкој негацији његове конститутивне одреднице, не држи воду.

„Култура“ – схваћена као супротност „некултуре“, нешто што је не толико уздигнуто, високо и софистицирано, колико цивилизујуће, што се у Србији не узима само као знак дистинкције (и снобизма свезубих власника „културности“, који је верно прати) већ и као потврда човеколикости надљуди који лебде изнад „зверињака“ или „колона дрипаца“ – једна је од подмуклијих, двосеклих српских речи. Склона је да се, налик наоштреном бумерангу, врати сваком поносном Србину који је користи и одсече идентитетски темељ којим се дичи.

У Србији – (само)оклеветаној земљи у којој данас највеће, аутошовинистичко зло извире из „културе“, и долази из статусно привилегованог прдопудерашког миљеа који инсистира да је „најкултурнији“, или једини стварно „културан“, из чега изводи схватање о сопственој, западноликој изузетности и случајносрпском цивилизацијском супрематизму – „некултура“ је једна од последњих линија одбране живог српства од отуђених елитиста, грађанистичких, отровнијих, колико и оних подмуклијих, националистичких. Штавише, везивање „зла“ за „некултуру“ један је од симптома два српска самопорицања.

Култура поништавања је овде, као и аутошовинизам, чедо метастазе културе – не некултуре. „Некултура“ је, пак, једна од речи од којих креће поништавање српске културалне различитости и виталности српства – и на Врачару, одакле куља старије, случајносрпско самопорицање, и на Мокрој Гори, одакле се шири ново, просветитељско самопорицање.

МИОПИЈА „ЗАПАДНОГ УНИУВЕРЗАЛИЗМА“: Проблем са Антонићевим схватањем културе поништавања везан је и за, можда, такође, неосвешћену, склоност да западно поистовети са универзалним. Зато он не говори о култури поништавања као западном феномену – који је угуран, и успут деформисан, истовремено „исушен“ и „обогаћен“, у српски, незападни контекст у склопу учинка неоколонијалне наддетерминације, која условљава целокупан политички, друштвени и академски живот у Србији – већ је уоквирава као универзалну и свеприсутну, „доминантни феномен савременог доба“.

Запад, све са незападним земљама као што је Србија, које њихове елите упорно покушавају не само да прикључе западним савезима већ и да их дубински, „суштински“ позападњаче, нису свет – само један његов део, мањи. То није ствар форме, или мог цепидлачења, већ облик „слепила“ који има бројне сазнајне, па самим тим и (анти)политичке, импликације. 

Бојим да Антонић Србију и даље види као западно друштво, што по себи ограничава домете његових увида, по правилу јако вредних, али и да је остао склон да побрка западно са универзалним. То је лакше разумети када је реч о демократији или модерности, која је – наравно трансформисана и културално преведена, другачије „вернакуларизована“ на свакој специфичној незападној локацији –  постала свеприсутна, него када је реч о култури поништавања, која се није много одмакла од своје западне колевке и није постала глобална.

Зато је Антонић склон да занемари чињеницу да је култура поништавања у Србији – као и сваки други импорт са Запада, сваки нови нормативни оквир и институционална иновација – да би профункционисала морала да буде самерена са контекстом и прилагођена њему. Она бива реконфигурисана, уподобљена и усклађена са већ постојећим, познатим и замисливим, и зато се ни култура поништавања, као и модерност, овде не може посматрати само кроз призму њених обележја у изворишном западном контексту, нити она може бити посматрана као ново паковање нечега чему смо, до колико јуче, сведочили.

Испада да је феномен нов али да је овде све по старом. Антонић брише границу између облика остракизма који су донедавно одјекивали у Србији, чији су репови и механизми и даље живи, и културе поништавања. Он гура у други план оно ново што је и овде донела култура поништавања, на првом месту улогу који у овом новом облику остракизма играју грађанистички активисти и механизме њиховог учешћа кроз друштвене медије.

Знам да у Србији није лако раздвојити ове и друге носеће механизме културе поништавања, препознатљиве у оригиналном, западном контексту, и уплив старог, овде већ постојећег и одавно разрађеног, и даље живог, али Антонић није ни покушао да учини тај напор. Јер, да јесте, случај „српске социологије“ / његов случај не би могао да добије важно, а камоли централно, место у причи о учинку културе поништавања у Србији.

Зато Антонић ни не улази у трансформације културе поништавања у Србији, која укључује неколико нивоа преобликовања, где она истовремено нешто губи и добија у културалном преводу и (ре)контекстуализацији. Те, неизбежне трансформације су, с једне стране, културу поништавања учиниле отворенијом за мешање (и последично бркање) са ранијим облицима „лајт“ остракизма, као што је „сива смрт“, о којој ће нешто више рећи у наставку, што значи са искуствима која у новијој историји немају западна друштва. Док су, с друге, фрустрирала њену „исправну“ примену и домете, што је везано и за специфичну хијерархију Вучићевих циљева и компромисе које је принуђен да прави, о чему сам већ говорио. 

Другим речима, „систем потискивања мањинских становишта у јавним делатностима – пре свега у научним, универзитетским, културним и медијским установама“, који Антонић везује за културу поништавања, овде има дугачку историју и „традицију“ какву нема у западним друштвима која нису била социјалистичка.

Треба истаћи и чињеницу да се, на пример у САД, „макартизам“, ранија, битно старија али сродна појава, јавља на супротном, конзервативном полу идеолошког спектра у односу на либерални, на коме је настала култура поништавања. У Србији, пак, постоји јасан идентитетски и идеолошки континуитет између титоизма, матрице претходног левичарског остракизма – чији су бројни ожиљци остали отворени а неки важни актери су и даље живи, не само у сећањима – и лево-либералне, грађанистичке културе поништавања.

Баш у поменутом случају професора Брдара, контекстуално слабовидо посматрање културе поништавања у Србији нас наводи на неприхватљиви закључку да се култура поништавања јавља у Србији пре него у САД, док нас Тркуља наводи да закључимо да се овде појавила чак два века раније. Надам се да Антонић разуме колико су такви закључци на фону аутошовинистичког становишта, које је склоно да извор сваког светског зла тражи у Србији, поистовећеној са османском (друга не постоји), крвожедном и нацифилном  „паланком“.

ИЗМИШЉАЊЕ ФИНОЋЕ: Пошто је мене искључио из слике културе поништавања у Србији, и посматра је кроз призму динамике у његовој дисциплини, у „српској социологији“ – где нико, па ни сам Антонић, а камоли Урош Шуваковић, сива еминенција важног дела српске академске сцене, кога је, такође, поменуо, није поништен – не чуди ме да се усуђује да о култури поништавања у Србији говори као „о једној финој контроли, фином механизму који утиче на то да се људи понашају тачно на одређени начин да не би били кажњени управо кроз ту такозвану културу поништавања“ – дакле као о „такозваној“ култури поништавања, без поништених.

Када се у слику културе поништавања у Србији убаци мој поништени лик, нестане та „финоћа“ и такозваности – и долазимо до слике коју је Антонић, претходно, пре него што се поклонио „олимрапмолу“ и извео нову животну рачуницу, сам годинама стварао, наводећи примере из мог поништавања. При томе, поновићу, одредница „такозвана“ у Србији не може да се примени ни на појам „култура“ ни на цео назив, „култура поништавања“. Штавише, она је овде још више „култура“ него на Западу.

Наиме, у бар још једном смислу речи „култура“, која је овде често схваћена у смислу високе, елитне односно културно културне културе, култура поништавања је у Србији много више „култура“ него, на пример, у САД – где свако помиње културе у смислу „буди културан“ или „он је некултуран“ изазива спој подсмеха и невернице, и тумачи се као реликт једног одавно дискредитованог и исмејаног, уштогљеног, деветнаестовековног облика елитизма.

Антонић је на јулском скупу у Андрићграду свесно – и антинаучно – фалсификовао слику културе поништавања у Србији. На несрећу овакве, самозаинтересоване, лажне научности, када избаците мене – пошто је Милош К. Илића поништен у новембру, четири месеца касније – кансел култура у Србији стварно почне да делује као нешто непродуктивно, јалово, што, можда, и може да буде описано и као пука „претња“, при томе „фина“ и „такозвана“. 

МОКРОГОРСКО ГРУПНО МИШЉЕЊЕ: Антонић је, истовремено с правом и бесрамно, истакао „две негативне ствари“ које прате успон културе поништавања. Нажалост, оне у Србији прате и укључивање оних који не могу да поништавају – а то су овде поносни Срби, као што је Антонић – али могу да запишавају и оверавају друштвени леш и да га, како је сам демонстрирао у Андрићграду, касније уклоне из видног и сазнајног поља.

Припадници поносно српске елите могу само да се надовежу на већ обављено поништавање, да киње поништеног, да запишавају и затрпају његов друштвени леш – или да сами буду поништени. Наиме, култура поништавања не „погађа све људе у науци, уметности, култури“, како тврди Антонић, ни у Србији ни на Западу. Она „погађа“ њега и погодила је мене, пошто смо он и ја били на истој, пораженој страни у културном рату – све док „олимрапмол“, његове подгузне муве, опортунисти и кукавице, из ње нису избацили мој друштвени леш. То је непријатна позиција, али није без утехе и ситних задовољстава.

Прва негативна ствар коју Антонић наводи је „преовладавање такозваног групног мишљења, знате кад људи не смеју да кажу своје засебно или одвојено, другачије мишљење онда имате… врло брзо се успоставља то такозвано групно мишљење где ви морате да мислите као остатак групе“. Нажалост, бојим се да ту Антонић не мисли (и) на себе, иако је култури поништавања дао допринос – не сазнањима о култури поништавања већ својим укључивањем у механизме мог поништавања – тако што је закључио да он о мени „мора да мисли“ групно, како налаже његов нови, мокрогорски калиф, „олимрапмол“.

Антонић се прикључио „групном мишљењу“ о мени, и почео да мисли као „остатак групе“, из разлога које разумем. „олимрапмол“ не трпи критику, плус му, тактички, упорно подилазе Вучићеви људи који управљају националистичким марионетама, и верујем да је имао разлога да закључи да од милости „олимрапмола“ зависи не само удобност пензионерског живота већ и нешто што је у његовом животу много важније и драгоценије.

Чињеница да су Антонићеви мотиви препознатљиви, и да нису морално неодбрањиви, далеко од тога, иста је она врста чињенице која наводи многе професоре на америчким и британским универзитетима да се прикључе групном мишљењу – које није њихово мишљење. Антонић је јавно, не једном, демонстрирао да о мени има другачије мишљење. Прилично сам сигуран да није променио то мишљење – већ да се само инструментално прикључио командном, центрипеталном мишљењу „олимрапмола“ о мени.

Штавише, што је кључно, сам је „спиралу тишине“ о мени довео до њене кулминације – до мука; до брисања мог поништавање. Појам „спирала тишине“ Антонић наводи као другу „негативну ствар“, и дефинише је на начин који одсликава еволуцију његовог односа према мојој поништености. Наиме, он каже да однос једног, агресивнијег становишта према другачијем, чини да се оно постепено, налик спирали, све више „повлачи“ и постаје све тише и тише док, на крају, то друго становиште „се потпуно ућути… оно потпуно више није присутно“. Баш као и став о мени у Антонићевом наративу о култури поништавања у Србији.

Формира се ехо комора, наставља Антонић, „где се чују одјеци само једне врсте мишљења, само једног становишта… ништа друго не улази унутра“, у мехур, и то је „сви знамо, погубно за науку“. То што је описао, не важи само за „поништене“ ставове већ и за ставове о људима који су, као ја, поништени. Не знам, мада наслућујем, да Антонић не мисли да је моје затирање добро за науку. Бојим се да је његово мишљење остало у сенци онога што је добро за њега. Да је зато „поништио“ свој став о мени и ускладио га са „олимрапмоловим“.

Антонић је навео пример америчких професора Грега Патона и Брета Вајнштајна, и његове супруге. Прескочићу овде оно што се дешава са мојој супругом, која у целој причи страда искључиво као моја супруга, али Антонић оваквим избором примера потврђује „став“ да у Србији нема поништених а да се сенка поништавања надвија само над њим самим и његовим колегама – што тада, пре поништавања Милоша К. Илића, можда и не би било нетачно да нема мене.

Антонић јесте ускраћен, и професионално и материјално, верујем и да је на различите начин дискриминисан, сигурно је и, сасвим незаслужено, ниподоштаван и омаловажен, али поништености код Антонића нема ни у траговима.

САКАЋЕЊЕ КУЛТУРЕ ПОНИШТАВАЊА: Нажалост, за Антонића је „српски случај“ – његов случај. Осврнуо се у Андрићграду надугачко на њега, какао је рекао, „на случај Србије, на случај мог, између осталог, и мог одељења за социологију“ – где је, ипак, успео да после (првог) „мог“ не изговори оно што је, бојим се, заустио – поништавања. Касније је рекао да смо баш у том његовом (једнако српском) случају „на делу имали ту културу поништавања“.

На делу јесу били неки сродни механизми, али у његовом „случају“ нема ничега што личи на судбине Патона, Вајнштајна или мене. У Србији на делу није култура поништавања која никога и ништа није поништила. Овде не постоји само (његово) „поништавање“ без поништавања и поништених – људи, часописа, уредничких позиција, а камоли запослења.

Чињеница да нам је Антонић рекао да у Србији постоји само једна саката култура поништавања – која не поништава, која је толико импотентна и килава да никога није поништила – захтевала је да поништи моје поништавање. Другим речима, било је потребно да се надовеже на културу поништавања, да пригрли њен механизам, како би свом „научном“ подухвату – подсећам, он је изложио научни рад на научном скупу – намакао ауру научности и прикрио да је тај скуп био оживотворење сегмента културе поништавања.

Наравно, не неке нове, „друге“ српске културе поништавања – поништавања са десних, националних или конзервативних позиција, пошто тако нешто (не само овде) не може да настане. Он је демонстрирао један од механизама, начина како десне и друге поносно српске, националне елите могу да се укључе у једину постојећу културу поништавања – коју овде воде, каналишу и контролишу њихови идеолошки, а(нти)национални непријатељи.

Антонић је у Андрићграду само демонстрирао, за мене, нови облик саучесништва. Он није ни оверио ни ципеларио мој леш – како су то претходно чинили његови идеополитички сапутници и сличномишљеници. Он је – поништивши моју поништавање, наравно не и моју поништеност, пошто је то немогуће – урадио нешто много подмуклије и јадније. Тиме је још више „умртвио“, засенио и обесмислио друштвени леш кога је потребно оверавати.

Да би то забашурио, и да би претворио себе у већу жртву него што јесте, Антонић је, верујем донекле несвесно, у Андрићевом институту сам организовао и спровео много уверљивију, стварнију и опипљивију демонстрацију деловања механизама културе поништавања, оних који стварно нешто или некога поништавају, од оних механизама који су примењени у његовом случају. Другим речима, Антонић је поништавао говорећи о култури поништавања. Као што је, претходно, „повереница“ задужена за борбу против дискриминације, у случају професора Брдара, своју „борбу“ претворила у живу демонстрацију дискриминације.

„Мислим да оваква тема са оваквим учесницима може бити организована само овде у Андрићевом институту“, похвалио се Антонић. Могао бих да се сложим. Нисам сигуран да би, ван те прћије „олимрапмола“, ико организовао спаљивање мог друштвеног леша.

EL HOMBRE DORADO: Антонић се у положају „гробара“ мог друштвеног леша нашао јединственим стицајем личних околности, које су наступиле у ситуацији када је, с једне стране, „олимрапмол“ успоставио, безмало потпуну, доминацију не само над антирежимским делом националне стране српске политике, укључујући медије, издавачке куће и друге помена вредне изворе патриотског културног капитала и каквих-таквих додатних прихода, а, с друге, Александар Вучић завршио обликовање односа моћи и њихових институционалних и медијских прикљученија у складу са схватањем да само националистички опоненти могу, чини ми се одавно само теоријски, да угрозе његову власт.

Не само у претходној реченици одражава чињеницу да је Вучић препознао да у „олимрапмолу“ има идеално лошег, више задртог него бескомпромисног, суверенистичког непријатеља од кога је немогуће замислити, а камоли створити, бољег. Брига о одржавању његове доминацији у антирежимском делу поносно српског миљеа поверена је Милораду Вучелићу, једном од највештијих Вучићевих сарадника и пријатеља на већој, успешно маргинализованој, националној страни политичке сцене, пошто ништа мање способни, али не и довољно углађени, при томе суштински прозападно оријентисани, Миломир Марић није могао да се носи са тим деликатним задатком.

У истом „државном послу“ важну улогу има и Емир Кустурица. Иако ми његови мотиви нису сасвим јасни, верујем да мора бити свестан посла који обавља. Не у пацификовању „олимрапмола“ већ у пацификовању антирежимских националиста, пошто је њихова политичка снага и даље обрнуто пропорционална величини утицаја „олимрапмола“. Тај „државни посао“, који је неупадљив, позадински, али важан за разумевање односа снага на српској политичкој сцени, тешким чини саморазумевање „олимрапмола“, који верује да је више христолик него његошолик, као и чињеница да га није било могуће (пот)купити на неки од класичних начина.

„олимрапмол“ је постао један од стубова, при томе најтеже препознатљив, на које су постављени трајност и лакоћа Вучићеве владавине. Штавише, уз Патријарха и апарат власти, „олимрапмол“ је један од њених важнијих унутрашњих ослонаца. Иако значајнији, телевизије „Н(ДХ)1“ и „Нова Ес(-ес)“ су луксембуршке, и зато ови парамедији, који обављају синтеровање антирежимског и аутошовинистичког становишта, не спадају у унутрашње ослонце Вучићеве веште владавине и прилично „меке руке“ којом је обележена.

Веза између доминације „олимрапмола“ у поносно српском миљеу и политичке импотентности националистичке опозиције почела ја да слаби тек са успоном Бранимира Несторовића, који оличава преко потребну, про-народну, „популистичку“ инфузију опозиционој сцени затрованој прдопудераштвом, да би други, нажалост не и довољно озбиљан, ударац добила ове године у лику Сава Манојловића. Наиме, овог новог, патриотског посткосовског невладинића су америчка и немачка амбасада одавно „пројектовале“ као човека који би 2027. године требао да „наследи“ Вучића на месту председника Србије. У Бриселу, Берлину и Вашингтону се, изгледа, укоренило схватање да овде могу да рачунају једино на поносно српске вође, иако им не верују, док случајно српски центри моћи могу да послуже само за њихово слабљење и зауздавање.

„олимрапмол“ је старовременски либерални моралиста, растрзан између неба, где мисли да му је место, и земље, којом и даље хода; православни демохришћанин у неуспешном политичком покушају, који воли да понавља да се не продаје за паре али је незасит када је реч ловорикама. Он, изгледа, није слаб на сјај богатства већ на сјај који производи гланцање његовог ега. „олимрапмол“ неће злато, он хоће моћ и илузију да је човек од злата, српски el hombre dorado; да је национални спасилац у коме станује више сабрани него саборни српски ум; да је јединствена личност, која је у себи спојила западно-универзално и трансцедентално-православно, просвећено и заветно. Он себе не види толико као савршеног Србина и нашег безгрешног, паполиког „пастира“ колико као „савршеног човека“, сличног ономе што муслимани препознају у посланику Мухамеду, веровеснику вере која се „олимрапмолу“ гади.

У националном миљеу којим одавно доминира, цветају губитници. Пораженост је постала одлика њиховог бића колико и идеологије и идентитети којима се диче. Али, запишавање и затим уклањање мог друштвеног леша је мера њихових домета, горња граница моћи коју имају у својој суштинској друштвеној и политичкој немоћи. И, што је подједнако важно, у јаловости и идејној стерилности својих умова – где је, истини за вољу, Антонић био и остао један од вреднијих изузетака. Срећом не и једини, мада остале, пошто „олимрапмол“ сматра да је мој позитивни суд раван красти на челу онога кога похвалим, нећу именовати.

СИВА СМРТ: Незгодно је када помислите да сте нешто први препознали. Чак и ако не почнете да доводите у питање оно што видите, појави се црв сумње који говори: Како? Па то је толико очито, како је могуће да тај српски пакленик нико до сада није видео?

Онда откријете да јесте и дође олакшање. Још је лепше када схватите да није реч само о једном човеку. Њих двојица су Ђорђе Оцић и Радислав Вујичић. Сигуран сам да постоји и трећи и четврти и пети… Штавише, знам и зашто не знам како се зову – имам огледало.

Постоје људи чија моћ извире из немоћи. То су отровни људи. Они су велики непријатељи идеја за које се боре. Да би свемоћ могла да буде грађена на немоћи, потребан је специфичан, јако деструктиван, немилосрдан и саможив ментални склоп. Судбину мог запишаног друштвеног леша је запечатио један такав, свемоћно немоћан човек, спреман на скоро све, од „лагања“ до „ходања по лешевима“, јер је одлучио да се за живота попне на небо. Ђорђе Оцић га је у свом тестаментарном роману Слављеник назвао „Милпар“. Оцић је Слављеника посветио Николи Милошевићу, док је роман Под сумњом посветио Вујичићу и свима који су, од 1945. године, овде доживели „сиву смрт“.

„Окривљени и ја смо Милпара упознали још док је седео у гимназијској клупи и ходао истим кораком којим је кренуо за мојим Петим и Својим Првим и Јединим учитељем. Али, средњошколски професор Окривљени, док је био на привременом раду у просвети, пре мене је упознао ученика Милпара, већ тада вишег од њега, и с ташном, већом од свих ђачких торби у целој гимназији, корацима далеко крупнијим и споријим од мноштва живахних ногу што брзају ходником и степеништем.“

Слављеник је роман с кључем. Нећу га сасвим откључати. Оцић је себе, како то често бива у оваквим романима, поделио на лик наратора и једног његовог пријатеља. „Окривљени“, један други пријатељ, јесте Радислав Вујичић, а „Пети“, „Петак“ односно „Учитељ“ је Никола Милошевић. Није потребно да кажем ко је „Милпар“. Тако и толицко га је закључао Оцић, који је одлучио да овај роман буде објављен тек после његове смрти. Умро је 2008. године.

Оцић је Вујичићеву судбину назвао „сива смрт“. Од 1945. године до пропасти поретка који је беживотност сервирао и у нијансама сиве и у мртвој, црној боји, доживело је десетине хиљада „неподобних“ – људи остављених без посла и, по правилу, изопштених не само из „система“ већ и из друштва.

Као и зомбији у много суровијој и неживотнијој, хаићанској стварности, „неподобни“ су пуштани да ходају около као порука осталима шта их чека ако се супротставе тадашњем постисторијском правоверју, које, за разлику од данашњег, није морало да обезбеди либералну глазуру и представља нетолеранцију као врх толеранције. Многи су тада остали без пријатеља. Мало је било оних који су имали храбрости да им помогну. Уосталом, реч је о поретку у коме је граница између храбрости и лудости била додатно истањена.

Деценијама је овде постојао само један центар друштвене и политичке моћи и „сива смрт“ је била много тамнија и потпунија од друштвене смрти, на коју човека однедавно може да осуди култура поништавања. Неретко кафкијанска, са свим тим људима који су се правили да остракизованог не познају, обично је доносила егзистенцијалну угроженост чак и члановима породице. Иако има неке упадљиве сличности, „сива смрт“ је била битно болнија и мртвија од канселованости, која је, у мом случају, добила неколико омекшивача.

Људи ми често прилазе на улици, неки да ми дају подршку неки да ме похвале, за шта је, углавном, заслужан Миломир Марић, одавно мој највећи, на срећу не и једини, анђео, а недавно, када сам стао да поред пута купим килограм трешања, отишао сам са четири гајбице кајсија и најукуснијих трешања, и пуно дивних речи. Један племенити човек, који није богаташ, сам ме контактирао и понудио да финансира објављивање моје књиге.

При томе, чињеница да је у Србији на власти прагматичан режим који више не седи на две већ на три геополитичке столице, док се култура поништавања ослања само на једну, нажалост најважнију од те три, чини да број потенцијалних амортизера поништености овде буде већи него на Западу, иако је Србија битно сиромашнија и егзистенције су овде прекарније и мање флексибилне него у западним друштвима. Нажалост, колико год да је ублажена и омекшана, поништеност је непролазна. Ни она, као и „сива смрт“ из времена претходне, титоистичке страсти за неумљем, не може имати бели или беличасти наставак.

„Сива смрт“ је Вују је оставила без посла и сместила га у кратак живот, који је физичка, црна смрт, окончала прерано, 1984. године, пре него што је напунио педесет година и пре смрти поретка који је осивео, огаравио и загорчао многе животе.

Један од главних (анти)јунака његове „сиве смрти“ и систематског затирања мог живота после друштвене смрти је исти. Његова улога је слична, при томе сасвим освешћена и страсна, док су апетит, мотиви и амбиција исти као пре више од четири деценије.

БЛИЗУ ЈЕ СУНЦЕ: Два пријатеља су одавно препознала да је „Милпаров“ циљ да се „успе“ јако високо, да стане у раван са највишим. Покушали су да погоде „докле ће тај случај да оде и шта ће бити крајњи циљ“ њиховог ђака из једне београдске гимназије, који је наставио, као нека зла коб, да израња и појављује се у њиховим животима, испреплетаним са књижевношћу и њеним филозофским сенкама и аспирацијама.

„Академија?“, питао се један. „Подразумева се“, одговорио је други. Али, одавно један од „Милпарових“ циљева није да постане академик – много их је, ситно је то за њега – већ Председник САНУ. Штавише, Вучић је из тих претенциозних, неуморном плетењу и самокићењу склоних уста почео да излази као „издајник“ тек када су се стакла два услова.

Први, „крунисан“ је 2018. године – симболички, као једини гост у Марићевој „Ћирилици“, практично као први до Вучића и Ане Брнабић, којом је опседнута хетеро потенција којом воли да маше – за Ћосићевог наследника и засео је на већ неко време упражњени трон „оца нације“, који верује да му припада али не и да је то једини српски трон који му припада. Штавише, мислим да не постоји српски трон за који верује да му не припада. Други, схватио је да никада неће постати председник САНУ и 2021. је одбио да буде кандидат за члана.

Објашњење које је дао у једном интервјуу не одговара истини. То није једини разлог зашто би прича о човеку који верује да је ходајућа српска Истина могла да буде објављена под насловом „манекен лажи“. Живот у самопројекцијама је судбина многих нарциса.

„Нобел?“, питао се затим један од пријатеља. „Зашто не“, одговорио је други. Али, почетком осамдесетих, када покушавају да погоде шта је крајњи циљ „Милпаровог“ успона, још није било видљиво да је са књижевношћу „на ти“ само кад је чита. „Милпаров“ књижевни дар је на нивоу политичког, дакле миноран, док му памет, Оцићевим речима, стаје у „лобању-торбу“, која треба да је истовремено истакне и увећа.

Али, та памет функционише налик рециклажи. Могло би се рећи и да мисли као усисивач. „Милпар“ уме да преради туђе идеје у провалу речи које звуче мудро, али мозак му је јалов. Нажалост, није могућа вантелесна оплодња ума. Он мора сам да породи мисао – која неће звечати, или бити пуки одјек туђих великих мисли, компилација усисаних идеја увезаних интелектуалном онанијом.

Два пријатеља су наслутила висину врха ка коме жури. Али, успон на тај, небески врх морао је да крене од освајања мањих, овоземаљских врхова: „Милпарова кожа петичарске висине, погнута под теретом лобање-торбе пуне књига, граби за белом косом и ситним очима Петог, према висинама успеха… На коњу свеца. Коњски. Небоемски…“.

Неки од упечатљивих пасажа у роману су везани за опис одлучности са којом се „Милпар“ укључио у остракизам „Окривљеног“. „…До времена кад су се почеле одржавати седнице одељенских већа, био сам и заборавио на тај разговор са колегиницом. Али, дан пре него што ће се одржати седница њеног одељења, она ми рече да, осим изабраних представника одељенске заједнице, седници жели да присуствује и ученик Милпар. Каже, па, хоће да покрене питање своје оцене из филозофије… 'И наставничког рада'. 'Мог?“, не изненадих се али се уозбиљих. 'Неее', хита да ме умири колегиница, и сама уозбиљена. 'Него?' упитах радознало. Она се изненади, мада неуверљиво, и сумњичаво промрси: 'Ти не знаш за сукоб са суспендованим колегом…', и не заврши ни упитно ни потврдно, али довољно јасно…“

„…Сутрадан, док излазим из библиотеке, где се одржавају седнице одељенских већа, видим Милпара како, с торбом у руци, лагано иде ходником у правцу библиотеке. У повратку, пролазим поред Милпара и разредне, која улази за мном и каже ми да он не одустаје од своје намере… Питам ко је обавестио директора да ће се поменути то питање на овој седници… каже да не зна…Пре почетка те седнице, док су улазили и излазили чланови одељенских већа, кроз врата се могло видети како се Милпар шета лево-десно испред библиотеке. До краја седнице се није знало да ли ће он и Директор да уђу. Нису ушли…“

„…Увече сам посетио суспендованог колегу. Обрадовао сам га вешћу о припремању услова за окончање његове суспензије – отказом.“

ЗЛОДУХ КОЛОНИЗОВАНИХ УМОВА: Напор који је „олимрапмол“ уложио у серијско посеравање и затим уклањање мог запишаног друштвеног леша одговор је на критике које садржи његов портрет који сам насликао. Нажалост, брзоплет, претходно сам окитио велику националну превару. Исере човек понекад толико велико говно из себе да за живота не може да га поједе, а ја сам из себе избацио бар два таква.

Скоро све што излази из његовог мозга може се сместити под етикету закачену за мајице у „Зари“ – „Овај производ је направљен од 100 % рециклираног памука“. Зато „олимрапмол“ не добацује чак ни до поносно српског пандана Радомира Константиновића.

Он је лоша копија без оригинала, имитација која је насликала саму себе као истовремено негатив највећег посткомунистичког српског зла, које извире из Константиновићеве зломисли, и јединог наследника највреднијег српског добра. У стварности, мозак му је налик доњој половини пешчаника; идејна празнина коју стално треба пунити нечим што долази одозго. Његов мозак брзо почиње да шлајфује и он је, не само Његоша и Црњанског, користио како би га попунио и затим из њега изгурао неку мисао.

На несрећу – Србије не „олимрапмола“ – да би мисао могла да буде антиколонијална она мора да има свест да је производи колонизовани ум. Незападни мислилац који није на ти са колонизованошћу свог ума западним, нечим што је не само туђе, производ искуства које није наше, већ и провинцијално, тешко може да постане нешто више од корисног идиота у служби локалне, аутоколонијалне или глобалне, неоколонијалне машине.

Овде нема много несуочених са западним „отровима“ у својим умовима који добацују даље од карикатуре западњака, станишта комплекса инфериорности које се „културно“ мајмунише и папагијише док онанише на слику Хегела, Ничеа или Кјеркегора у себи.

Константиновић и „олимрапмол“ нису међу тим изузецима. Иако обојица кубуре са учинком заједничког искуства, чињеницом да оно не толико чини разлику колико је уписује у све нас, постоји упадљив несклад између оригинала, Константиновићег „искуство нам је паланачко“, и „олимрапмолове“ јефтине реплике „искуство нам је колонијално“.

Константиновић је, наиме, своју кратку реченицу, на коју је поставио матрицу случајносрпског самопорицања, написао вођен вером да се изборио са својим паланачким искуством, које му се гади и које га плаши. Да се решио злодуха које је уписало (и) у њега. Да се искоренио и тако очовечио, и да то исто могу да учине сви други Срби.  

Иза своје недомишљене, зицер реплике, „олимрапмол“ нам је сервирао оду колонијализму ума. Он се поноси чињеницом да његов ум робује свом колонијалном искуству на начин који изазива мешавину сажаљења и подсмеха. Наиме, за разлику од Константиновића, који се рве са „духом паланке“, и његовом способношћу да себе упише у све нас, „олимрапмол“ се предао. Он ужива у свом колонијалном искуству, иако га је уоквирио као извор зла. Зато „олимрапмол“ не захтева одбацивање тог искуства већ промовише наставак робовања, не само свом, „уздижућем“ менталном колонијалном искуству наших елитиста. Све што тражи је да оно буде окићено српским идентитетским и страдалничким украсима.

Другим речима, док Константиновић говори да би плодови паланачког искуства требали да буде затрти тако што ће се сваки Србин суочити са тим злом у себи, и тиме постати део „света“ у који је, како верује, сам већ ушао, „олимрапмол“ би да колонијално искуство крсти у православној цркви и да нас затим, као неки миропомазани Доситеј-Крститељ, претвори у своје просвећено, али богобојажљиво стадо.

Нажалост, „олимрапмол“ је не само слику своје интелектуалне, идеотворне и спасилачке величине већ и „српског становишта“ утемељио на колонијалном искуству српске елите. На веровању да је, захваљујући њему, „еволуирала“ и, за разлику од маса, „востала“ из источног „мрака“, где он заслуге православне вере и наше Цркве види у чињеници да јој је омогућила да преживи у том „мраку“.

Константиновић је скицирао слику „света“ као антитезе паланке – што је, иначе, само друго име нашег „дома“ и другоевропејства које станује у њему и свима нама, стара турска реч која је добила ружне, оријенталистичке конотације. „олимрапмол“ нам је, пак, као антитезу колонијализма понудио само једну натегнуту, танушну синтезу садржаја свог фатално колонизованог, ускотрачног ума. Зато је Србима, уместо противотрова за константиновићевско малигно, случајносрпско самопорицање, сервирао заводљиву матрицу свог нарцисоидног, просветитељског самопорицања.

Олакшавајућа околност за „олимрапмола“ је чињеница да у њему, као и у Константиновићу, станује ум натопљен српском дубоком културом, не-елитним културним обрасцем који обојица презиру али који представља „софтвер“ овдашњих умова, укључујући њихове. Тешко је рећи ко га више презире. Да ли отац првог или другог српског самопорицања?

ПОРТРЕТ МЕГАИНТЕЛЕКТУАЛЦА У СУЗАМА: „Милпар“ је кренуо је као „крпељ“ и потрчко. После сваког часа је пратио „Окривљеног“ до зборнице, мада средњешколском професору, кога је желео да импресионира и искористи као одскочну даску, није донео гајбицу пива већ примерак ретке књиге. Оне „коју је забрањено изнети из Народне библиотеке а он је у томе успео 'преко специјалне везе'“.

Амбициозни гимназијалац је пожелео да са професором, „Окривљеним“, у чији ће се остаркизацију мало касније не само добровољно већ и страсно укључити, разговара и о свом раду „у коме се 'ради о највећем нашем романсијеру'“. Несрећа „Окривљеног“, која је касније надрасла параметре „сиве смрти“, креће од чињенице да је на питање „Нисте одушевљени?“ одговорио искрено, речима „Неее, напротив“.

Ни „Истрајни“, други професор млађаног српског натчовека, није могао да зна, мада је могао да наслути, да „Милпар“ не толерише никакву критику. Дан данас склон је да жене из миљеа у којима се креће, оне које не изражавају дивљење према њем, види као љубавнице његових непријатеља. Пошто „Милпар“ верује да нико не може бити његов ривал или такмац, већ само подли непријатељ. Плаћеник или имбецил, пошто, да сме, хоће и уме да мисли, клечао би пред његовим безгрешним умом и боголиком фигуром.

„Окривљени“, ипак, тада није рекао „да је рад писан на подлози Учитељеве књиге о великану, тачније, да је њен сажетак, најтачније, да је у њему најбоље оно што ученик, стилом и изразом, преузетим од Учитеља, није успео да поквари“. Није рекао „Милпару“ ни да мисли да је „наклоњен великим именима и склон јаким тематским паралелама које повлачи крупним речима, и… тиме 'дебело покрива танку логику и непрецизан израз, при чему произвољно меша филозофске категорије и психолошке мотиве'.“

„Не би Окривљени рекао Милпару ништа од тога што је код њега запазио да овај није филозофско-књижевну тематику проширио на интерне, школске теме и живе ликове из зборнице и учионице. Поготово му не би ништа рекао да да Милпар на путу од учионице до зборнице није ишао и даље: обавештен о збивањима у свим школским просторијама, одлазио је тако далеко да је поредио Окривљеног и себе, а обојицу с Дон Кихотом, Павелом Исаковичем и њима сличним ликовима, док је профане и ђачиће, не изузимајући разредну и своју девојку, упоредио са Санчом Пансом, Розинантом, Кунигундом, па проститутком обученом за потребе Павеловог изласка пред њену царствујушчу свемоћ која ће помоћи његовом малом народу да да се избави из ропства.“

„Окривљени се не сећа тачно због чега је избио сукоб који се завршио павеловски трагично“. „Донкихотовски патетичар“ је на часу филозофије изазвао заразни, „громогласни смех санчопанчовског народа“, коме „нажалост, није одолео ни сам Окривљени“. У једном тренутку, „леденим гласом – ученици би рекли мртав озбиљан – Милпар жестоко узвикну: 'Обртање свеколике збиље у ситничаву шалу, обртање трагедије у лакрдију, највећа је опасност која прети потопом свега узвишеног под капом небеском!'.“

„И, збиља, би тако: узвик трагичног јунака био је потопљен хорским смехом, опаснијим од малопређашњег… Велики потоп испао је комично слаб. Устукнуо је пред снагама, мајушног обима али огромне силине, капима – трагичним сузама. Јунак је плакао… На безмерну срећу, звук школског звона огласио је крај тужног часа. Окривљени не уме ништа више да каже, осим, како му је суспензија добро дошла и зато што му је забрањено да улази у учионицу.“

ПОЛСЕ ТРОЈКЕ, ЈЕДИНИЦЕ: Наратор романа је, у „Милпаровим“ очима, учинио један ништа мањи грех од „Окривљеног“. Није било суза, које су посејале бруку и спрале крхку динарску част, већ је реч о тројки из филозофије. Чланови одељенског већа је нису подигли на (само)очекивану петичарску висину. Следићу овде наратора, мада без детаља и дигресија важних за разумевање лика и дела мегаинтелектуалца који верује да је једини. Да су сви остали, њему равни, умрли – Његош одавно, Жарко Видовић недавно.

„У одељење сам ушао пред крај школске године да бих ученицима извео коначне оцене… Тек на треће питање, на које се могло одговорити са три реченице, у шуми двопрстих младица заштрча Милпарова шака. Кад је дошла на ред и пала, лупнувши по клупи, из њеног власника покуљаше реченице, и реченице, прерано развијеног језика, богате лексике а оскудне прецизности, који је бројношћу речи отишао далеко испред вршњачке доби, а генерацијски заостао у њиховој употреби. Милпарову реченичку поплаву зауставио је остатак шуме који је чекао свој ред… Могао [сам] оцене извести да ниједна не буде нижа од: добар...“

„…Протекле су и године брзо, не кажем и глатко, а једног дана јавља ми Истрајни да је професор књижевности који предаје његовој ћерки, видевши њено презиме у дневнику, прозвао је и питао ко јој је отац. Рекла је име оца, а он је изрекао – да је још као ученик дошао у идеолошки сукоб са очевим пријатељима и колегама, гимназијским филозофима.“

„Милпар“ нам је тако демонстрирао да, када је суочите са њеном правом мером, умишљена величина хоће да удари на мерило. Да би у томе успела, обично мора да смисли лаж која га дисквалификује. Зато се у овој тужној причи појавио „идеолошки сукоб“.

„ – Шта је тек морао рећи своме идолу, професору Петаку – каже, после, Окривљени, а с разумевањем гледа на Милпарово 'морање'. – Како би другачије могао да објасни ниску оцену из филозофије… Отворена рана гимназијалска пекла га је жарко али кратко, јер је новим успесима зацељивана. Како ће се, међутим, с временом јак бол стишавати тако ће га, наоко парадоксално, све чешће жигати сумња у властиту памет и изазивати грчење које ће кочити енергију напредовања… Али, да је памет застала, ставила прст на чело и замислила се над собом… разумела би да та тројка и није била рана него сигнал упозорења – да поради на себи… школски речено, то је исправна васпитна мера, на време изречена. – Тиме своју оцену закључује недовољно васпитани васпитач, а већ отпуштени и коначно умировљени професор Окривљени.“

Ако је тројку из филозофије посуо лажима о „идеолошком сукобу“, не чуди да је на серију јединица (из путовођства; из националног очинства; из политичких вештина; из познавања отпора…) и петица (из нарцисоидности; за просветитељско самопорицање; из за дом(овину) неспремности; за најбољег непријатеља својих непријатеља; за „агента сератора“, што нисам мерио количином гована која је просуо по мени…) коју сам му дао истоварио вагоне лажи. При томе, моја биографија има неколико толико ружних истина да их није потребно поружњивати лажима. Али, мало ко од нас може да побегне од себе.

Затирање и лажи су постале градивно ткиво „Милпарове“ биографије. Кад се не може ка небу великим идејама, нађе се ниских осветничких страсти, друштвених лешева, масних лажи, питких фалсификата и јефтиних реплика. Битно је да се увек оде степеницу више – „према висинама успеха“, „ка самозадатом високом циљу“.

Али, време истиче – тело се „квари“, ум се последњих година мучи чак и док шлајфује, а Сунце је много даље него што је поверовао – и „Милпар“ је данас не толико љут колико бесан на Србе. Он није презрео само „крезубу“ Србију, која му се гади, већ све Србе – сем оних који му се клањају. При томе, „Милпар“ је најмање љут на „Пешчаник“ Србију, која је једно време веровала да јој је велики непријатељ и чије је давнашње критике (његово име је на „Пешчанику“ у последње четири године поменуто само два пута) узидао у свој живи споменик.

ДУХ САМОПОНИШТАВАЊА: Разумем потребу да мој друштвени леш буде искоришћен као одскочна даска, али нема те конструкције „олимрапмола“ и Мише Ђурковића која може да ме премести на супротну страну у културном рату. Могу да ме смештају у „самицу“ и „лудницу“, у коју ме први сместио Милета Продановић, њихов грађанистички брат по страсти за остракизмом – али и та „самица“ и та „лудница“ остају на њиховој страни.

Колико год им се гадио, немогуће је пребацити мој друштвени леш у ровове непријатеља у културном рату. Нема тих лажи, полуистина и чињеница које од мене могу да направе експонента случајних Срба и њихових становишта. Ја сам свесно, својом вољом, не размишљајући о цени, од претходног себе отишао толико далеко да за мене не би било повратка и да нисам, временом, спалио све, апсолутно све, мостове и сместио суштину највећег посткомунистичког српског зла у једну заразну реч – аутошовинизам.

Затрпавање мог друштвеног леша и моје критике „ломпаризма“ (и прикљученија) бедним конструкцијама и фалсификатима јадно је колико и чињеница да су политички јалови моћници, који га захтевају, постали нарцисоидни статисти у политичком рату који се води само између прозападног и још прозападнијих миљеника неоколонијалне машине.

Српски национализам је нестао из политичке арене. Толико велики пораз је, немалим делом, резултат серијског самоповређивања. Зато појам самопоништавање може да буде примењен и на важан део динамике која је са политичке сцене елиминисала српски национализам – и оставила га на милост и немилост Александру Вучићу.

Наличје Вучићевог успона је успон „олимрапмола“. Са очинског националног трона, меркајући све време и Вучићев и Његошев трон, он је српски национализам усмеравао ка статусу најбезвредније идеологије у Србији. Политичке снаге чија је моћ данас на нивоу Соње Бисерко и Наташе Кандић, две жене које су одавно загазиле у осму деценију. Не добацује ни до „Иницијативе младих за људска права“, једног од врела аутошовинизма.

Ако је то нека утеха, за српски национализам има наде. Мени је остало да сачекам „црну смрт“. Што рече Андреа Јовановић, и овде је „било примера поништавања“. Било их је, али их више нема. Избрисани су. У Андрићграду и на Андреином подкасту. Уклонила су их лукавства каријеризма и чињеница да је научно, као и политичко, склоно да постане лично.

Зоран Ћирјаковић

Крај последњег од четири дела. Први део је доступан овде, други овде, а трећи овде.