ЖИВОТ ПОСЛЕ ДРУШТВЕНЕ СМРТИ: ШТА СЕ ВИДИ ИЗ ПОНИШТЕНОСТИ У СРБИЈИ (3. део)

Ово је трећи део најдужег текст на блогу. Први део је доступан овде, други овде, а последњи, четврти део је доступан овде

*  *  *  *  *

„Смрт није ноћ у којој бих могла да уснем; Она је тај врт у коме се будим“, Алдебаран

 

МУК ПОНИШТЕНОСТИ: Упркос поништености и даље сам класно привилеговани становник Србије. Живим много горе него пре поништавања али и даље боље од већине грађана. Реченица да није све у парама је јако јефтина када долази од некога ко има довољно новца да не осећа како је онима које недостатак пара дели од скоро свега. Вероватно зато, мени је од битно сужене материјалне димензије живота и даље болнија празнина којом је обележена (не)нормалност моје канселованости. То је ушушкано животарење у сопственој прошлости и туђој (са)милости, у глувој соби из које мало шта излази и у коју још мање тога улази.

Носеће својство моје поништености, мог живота после друштвене смрти, јесте тишина. Она је свеприсутна. Царује у скоро свим аспектима. У телефону који ретко звони колико и у празнини сандучета електронске поште. Мало је у њему порука које нису аутоматизоване, промотивне поруке. Верујем да та тишина не долази само из мог карактера, потке кисмета, већ и да је прирођена канселованости. Ту се сместио и један од парадокса живота у поништености – то је заглушеност која вас тера да и сами заглушујете, да, буквално, гасите људе како би своје стање учинили подношљивијим.

Наиме, као и свака тишина, и ова вас учини јако осетљивим на звуке који долазе од споља. Ставови садржани у  тим звуцима, које бих, вероватно, с лакоћом толерисао, можда их не бих ни чуо у свом претходном, нормално нормалном животу, постају неиздрживи. Зато их заглушујем и, пре или касније, искључим оне које их произведе. Обично љут на себе, пошто сам, донедавно, ампутације делова свог живота обавља прекасно, предуго толеришући неиздрживо. Нажалост, поништеност постаје неподношљивија када се огледа у неким, не толико блиским колико наизглед доступним, животностима и њиховим одговорима.

Тишина поништености је тишина која стално производи још тишине. Стигао сам до стадијума када су ми гласови и људи толико неподношљиви да би их најрадије све искључио, али да ли кукавичкук, да ли вишак обзира, или неки унутрашњи глас, каже да то није добро, па мук у коме живим није потпун. Став да сам сам крив за своје поништавање је табу веровање које се последњих година надвија нас свим мојим персоналним изборима.

Један од проблема са осамљивањем коме тежим везан је за чињеницу да постоје емоције и односи који са собом носе обавезе и одговорности, које имају своје животе. Ми нисмо, не знам можемо ли да постанемо, једини господари наших избора. Само физичка смрт ослобађа човека свих стега. Друштвена смрт човека омаљује, сабија и увезује, али важан део њеног ужаса је у томе што не води испод земље; што није физичка.

Оно што посебно жалим је што не могу да одем из Србије. Не зато што је не волим или што мислим да је лоша. Напротив, од некога ко је, вероватно, био ауторасиста, можда и нешто много горе од тога, стигао сам до некога ко толико воли Србију – не упркос свега, на пример непријатних стварности и егзистенција оних који имају јако мало, често мало шта сем живота, већ због њих – да нисам сигуран да ли је Србију могуће волети много више.

Ја не волим неку замишљену, исправну, бољу или добру Србију, која је, бојим се, не толико непостојећа колико немогућа, Србију самерену са сликом у огледалу, што је једина „Србија“ коју безгранично воле многи привилеговани прдопудерашки елитисти – већ овакву каква јесте. Нажалост, код мене је безусловна љубав упарена са неуништивом, огромном мржњом према онима који су ме поништили и, још већом, према онима са националне деснице који су оверили и на крају уклонили мој друштвени леш. Она је толико велика да се не усуђујем да је изразим речима које би њену природу учинили живом и опипљивом.

Мој проблем са Србијом је у томе што су ме натерали да се у њој осећам јако лоше. Временом све боље, на све се човек некако навикне – уосталом овде има много неупоредиво ружнијих и болнијих егзистенција од моје поништености – али и даље одвратно. Живим унутар фабрике немог беса чије обуздавање конзумира највећи део моје енергије.

Ту стижемо и до питања како један друштвени леш животари, мада би исправнија реч била вегетира. Привидно, друштвени медији вам омогућавају да говорите, да сами будете медиј. Али, поништеност обесмишљава и ту могућност, чак и ако вас, што није мој случај, заобиђу кербери јуродивог „Милпара“ и рахметли Латинке Перовић.

Ако верујете да имате нешто да кажете, ако осећате потребу да говорите, онда то има смисла само ако постојите. Само тада може да постоји и оно што говорите. Постоје моји појмови, од којих су најшире прихваћени „аутошовинизам“ и „случајни Срби“, уз помоћ којих је много лакше говорити о вишеструко сапетој и растресеној, постпетооктобарској Србији – али они не говоре да постојим већ да сам некада постојао.

НЕПОДНОШЉИВА СЛОБОДА ПОНИШТЕНОСТИ: Поништавање вас, на неколико важних нивоа, ослобађа и мислим да би се ту могло говорити о слободи од које није лако замислити већу, иако је она на климавим ногама. Ту није реч само о физичкој, „просторној“ слободи, слободи као супротности (не само физичког) затварања, већ о једној радикалној, вишедимензионој неспутаности, чија ћу реална друштвена и друга ограничења илустровати у наставку. Она нису везана само за сенку наставка прогона која се над њом надвија.

Што је поништавање темељније, што је ближе апсолутној поништености, која није мој случај, то даје већу слободу, мада је, истовремено, претвара у илузију, прожету осећањем затворености и безнађе какво везујемо за слику потпуне неслободе. Као поништени човек слободу губите на два начина, која смо склони да занемаримо када размишљамо о смислу слободе. Први је везан за меру у којој уживање у слободи бива ограничено смањивањем извора прихода, а други, који је мени и даље значајнији, изражен је у губитку слободе за.

Али, баш зато што – захваљујући Миломиру Марићу, анђелу остатака моје животности, који је, иако једва да сам га раније познавао, заслужан за обе кључне димензије постојања мог серијски запишаваног и череченог друштвеног леша – имам на располагању друштвено релевантну „платформу“, моја слобода за је остала битно ограничена. Наиме, чињеница да сам поништен али да имам ту и неколико других „платформи“ чини ме пожељном и лаком метом даљег таргетирања, како помоћу механизама карактеристичним за старије, насилније облике остракизма, тако и оних нових, које везујемо за културу поништавања.

Ту је садржан важан парадокс културе поништавања – што се успешније опирете стању поништености, већа је вероватноћа да ћете зажалити што се опирете. То је, иначе, суштински узалудан напор, пошто „одпоништавање“, друштвено оживљавање поништеног, није могуће. Али, истовремено, колико год да је узалудан, такав отпор, сласт илузија које производи, једини је расположив „лек“. Још не знам колико ће, у мом случају, постати скуп.

Да немам, углавном захваљујући Марићу, „платформу“, моја поништеност би била идеално-типска. Поништавање би ме учинило слободним од (скоро) свега, али бих, истовремено, био лишен свих избора, шта није везано само за материјалне претпоставке бројних избора који су (бар у теорији) доступни.

Другим речима, један апсолутно поништени човек може (скоро) све и не може (скоро) ништа. Он је (скоро) сасвим слободан али може да учини јако мало онога до чега му је стало – и по том питању ништа не може да промени. То је (скоро) потпуна, али танка, испражњена слобода. Могло би се рећи и затвореност у отворености или робовање у слободи. Апсолутна поништеност вас оставља у ропству обележеном илузијом слободе. Култура поништавања вам не укида слободу колико је обесмишљава. Она вас, у суштини, затвара у слободи од.

Утеху, чињеницу да моја поништеност није идеално-типска, да се мој глас негде чује, макар то било скоро искључиво у миљеу који је друштвено и политички маргинализован и оклеветан, доживљавам као малу, мада, не само идентитетски, јако значајну. Али, она изазива миопију, која, понекад, мути свест. Ствара двојаку илузију. Једну, да сам побегао од нечега од чега се не може побећи, да грабим ка светлости на крају тунела. Другу, још опојнију, пулсирајућу илузију – да, иако се никада нисам осећао оволико заробљено, понижено и сувишно, као од поништавања јула 2019. године, никада нисам био слободнији.

Сазревању свести о овој нежељеној и непожељној, неподношљивој слободи, која се периодично јавља, кумовала је и чињеница да сам се, временом, саживео са својом канселованошћу; да јој више не робујем на паралишући начин на који сам јој робовао. Иако је она заробила мој живот, оковала моје потенцијале и обесмислила све што радим (укључујући и време уложено у писање овог текста) и све што бих могао и желео да радим.

Како време одмиче све сам сигурнији да не може постојати слободнији човек од канселованог човека, док је, упоредо с тим, слобода за мене постајала све мање важна и све празнија реч. Толико празна и мрачна да се често сетим стиха „смрт је тај врт у коме се будим“, написаног као одговор на осећај неслободе уписане у слободу. Овакво разумевање слободе, армирано параметрима стварности из које не назирем излаз, учврстило је у мени веровање да једини пут из друштвеног гроба (у који вас смешта поништавање, друштвена смрт) онај који вас води у блатњави гроб (у који вас смешта физичка, биолошка смрт). Не постоји нешто између. Нема заграде унутар континума те две смрти.

ЛАЖ И НОРМАТИВНИ ПОРЕДАК: Поништавање човека ослобађа многих друштвених норми које се тичу онога шта се „сме“ рећи. Али, истовремено, што кажем више онога што се „не сме“ рећи брже ће расти број оних који ће престати да слушају, иако су ти који ме још чују људи који или нису у позицији да утичу на обликовање садржаја јавне сфере или не могу да утичу на мој положај. Зато се сатисфакција углавном своди на тапшање по рамену.

Једноставно, не постоји нормативни вакуум. Све је условљено нормама шта се „сме“ рећи – па и живот друштвеног леша удаљеног из јавне сфере дефинисане уз помоћ (и) тих норми. Чињеница да је моје поништавање извршено кршењем важног аспекте истих норми, који каже да се „не сме“ говорити лаж, небитна је колико и упадљива. Зато у овом тексту нећу рећи неке ствари које не толико желим да кажем колико умирем од жеље да их кажем.

Поништен сам канонадом лажи која сугерише да се испод толико дима крије не ватра већ велики пожар, што је учинило и да све моје истине буду претворене у лажи. Чак и истине која су лако провериве и уписане у лажи о мени.

На пример, навод који отвора моје поништавање – и који је, претходно, искоришћен у режираном перформансу организованом као припрема терена за моје канселовање, у коме су учествовали Тамара Скроза, Бранко Чечен и Слободан Георгиев – јесте мој одговор на твит у коме је моје извештавање из ратова, што је, ако се не варам, пренео Немања Рујевић, Јована Глигоријевић изједначила са боравком на „сафарију“.

Изговор је нашла у мом тексту, објављеном у „Времену“ под насловом „Дани расплета“, у коме цитирам британског колегу кога је конвој белих џипова, који су сваког јутра кретали са паркинга испред хотела „Гранд“ у Приштини, подсетио на беле џипове, који, такође после доручка, један са другим, у колони, крећу на сафари из „лоџева“ у Серенгетију. Реч је о истим „Ландроверима“ – који, за сафари, бивају модификовани тако што на крову бива изрезано место за прозор који се подиже, док, за извештавање из ратних зона, стакла бивају замењена „армираним“ и дебеле челичне плоче бивају додате у врата.

Мој твит је одговор исечен из јасног, недвосмисленог контекста у коме је написан, али чак и такав, ишчупан из контекста, не може бити протумачен као било каква претња. У њему је наведено нешто од онога што се мени десило током извештавање из ратова у Босни и на КиМ, са жељом да исто искуси особа која је тврдила да је то био „сафари“: „Надам се да ће и ту смрадушу држати намерно у срушеној згради без зидова и прозора на нишану снајпера друге стране, да ће јој репетирати пушку док јој цев на челу, да ће јој пијани војници са чек поинта пуцати за југом који вози, па нек гута њен ривотрил то мизерно говно.“

Поред овога „и ту“ и вожње „југом“, помињања „чек поинта“ са пијаним војницима, у тренутку када је прошло скоро две деценије од када су нестали и чек поинти и пијани војници и „југо“ аутомобили, сасвим су јасне, недвосмислене одреднице онога о чему сам говорио у гомили интервјуа, скоро свакоме ко ме познаје, студентима на основним студијама и мастер „Студијама мира“, на којима сам годинама био гостујући предавач: Да су ме држали у просторији без зидова у Вогошћи – на нишану бошњачких снајпера и да сам жив само зато што су Бошњаци знали да српске снаге желе да особа у тој просторији буде убијена. Да су неколико пута Арканови људи, тада у саставу МУП-а, на Косову због чињенице да сам био возач и преводилац америчких новинара, репетирали и аутоматску пушку и пиштољ наслоњен на чело и тврдили да ће ме убити. Да су на чек поинту недалеко од Модриче пијани војници пуцали за мојим „југом“. Једноставно, ја сам лажљивој особи – која је, заједно са „Натославом Ћосићем“ и „Дражом Павелићем“, организовала моје поништавање и разрадила његов сценарио – пожелео да лично искуси исти такав „сафари“.

Коначно, „ривотрил“ сам поменуо само зато што ми га је Јована Глигоријевић „преписала“ када се претходно, без да сам је ја или било ко други помињао, укључила у моју „расправу“ са Георгиевим на „Твитеру“, вођену поводом ампутације Небојше Грујичића из „Времена“.

Она је знала „да се лечим“ – пошто је у емисији „Пешчаника“, направљеној 2006. године као више освета него одговор на мој текст о Латинки Перовић у „НИН-у“, Милета Продановић је, да би ме казнио, рекао да се „лечим“, што је знао зато што се његова супруга „лечила“ код исте докторке, и додао, парафразирам, где има да пише неко ко се лечи, што је постала тема на „Форуму Б92“ коју је Веран Матић одбио да уклони. Зато је могла да претпостави да пијем неке лекове, и закључила да, као и она, што је претходно сам објавила у склопу оснаживања слике себе као, по себи, жртве и посебно угрожене особе – пијем „ривотрил“.

За разлику од Јоване Глигоријевић, ја нисам био у прилици да сам одлучим о објављивању извода из свог медицинског картона, што су, после ње, (зло)употребљавали Вукадиновић, Миша Ђурковић, буђави лекар који је постао водитељ на телевизији „КТВ“ и многи други.

„НЕСТАЈУЋИ ПОСРЕДНИК“ ПОНИШТАВАЊА: Лаж, централно обележје мог поништавања, пренела се и на однос према мом отпору отказаности и постала је прилепак мога имена и дела. Има мало људи који ће оно што износим доживети као истинито – нарочито међу актерима који имају друштвену и референтну моћ; чији се глас чује или одзвања у јавности. Претворен сам у оно што нисам.

Невероватна је брзина којом је „нестајући посредник“ мог поништавања – привидно неповезани догађај у „Дорћол плацу“, претње које сам добио на промоцији књиге Јова Бакића, који је био неопходан чин, катализатор без кога мог поништавања не би било – испарио из свести.

Мало подсећање. Теорију о „нестајућем посреднику“, коју су развили Фредерик Џејсмон и Славој Жижек, сумирао сам у свом најважнијем раду „ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА“. 

Та теорија полази од анализе генијалног увида Макса Вебера и помаже да разумемо зашто је дошло до најразличитијих промена. Од највећих, као што је појава капитализма, преко јако великих, као што су исламска револуција у Ирану или „Арапско пролеће“, до мајушних, као што је моје претварање, буквално преко ноћи, од колумнисте и аналитичара најугледнијих српских медија, гостујућег предавача и једног од најбоље оцењених професора у – и даље не могу да се договоре, не само на „Твитеру“ – да ли педофила, инцела и силоватеља студенткиња или свега тога заједно. Плус, наравно, незналицу.

Скоро све истине о мени су замењене лажима. Од тога да сам био један од (нај)бољих предавача на факултету на коме сам радио пре поништавања до тога да сам вероватно најбољи, можда и једини посвећени, познавалац Подсахарске Африке у Србији. Све што кажем је уоквирено као лажно или безвредно, без обзира да ли говорим о себи, о  Бангладешу, Буркини Фасо или Србији. Једина преостала истина о мени је истина моје поништености – док и њу прошлог лета није избрисао забринути Слободан Антонић.

МОЋ НАЦИОНАЛИСТИЧКЕ НЕМОЋИ: Поништавање овде не би било толико разорно, нити довољно темељно, да није саучесништва губитника у културном рату, које бива рационализовано на различите начине, као и оних који су у њега укључени својим амбицијама, или својом похлепом, као морално хендикепирана тајкунка која ме отпустила – на начин да не мора да ми да ни јебену отпремнину.

Нећу се детаљније освртати на допринос поносно српских моћника и њихових трабаната, који су запишали мој друштвени леш, почевши од Владимира Табашевића, алергичног на блато и све у њему, и Вишње Аранђеловић, интелектуално осиромашеног продужетка Љиљане Смајловић, до „Милпара“, овековеченог у једном моћном „роману с кључем“ као друштвени пењач лак на претенциозним речима а тежак на оригиналним мислима, који је преко „лешева“ почео да гази још као гимназијалац, и Мише Ђурковића, конзервативног прдопудераша са харизмом управника кафилерије, кога је разбеснела чињеница да сам указао на крхкост његовог поноса српством и пост-транзициону елитистичку отуђеност.

Мотиви елитних запишавача су били различити. Неретко лични, углавном каријеристички и мање или више везани за фрустрације које производи спој кукавичлука, јаловости и дефетизма, који је посео крем поносно српске елите. При томе, у Србији колико и у САД, губитници у културном рату нису у прилици да канселују било кога. Штавише, култура поништавања се јавља као директна последица величине њиховог пораза.

У контексту културе поништавања, моћни и друштвено уздигнути, поносни и намерни Срби  могу да учине само неколико секундарних ствари. Прва, да „свог човека“, већ поништеног од стране случајносрпких моћника, који су овде доминантни и на власти и у опозицији, изложе неким од ранијих облика остракизма и пратећих механизама клеветања и ућуткивања. Они могу да касапе друштвени леш (Смајловић, у мом случају) и иживљавају се на њему (Баздуљ), или серу по њему („Милпар“, Вучићев највољенији агент сератор).

Овде ћу цитирати само Табашевића, звезду „РТ Балкан“, намерног Србина који је успео да се ишчупа из класних канџи Петловог брда и траума УНИЦЕФ избеглиштва. Експресно је са себе спрао блато првих километара Ибарске магистрале, позлатио се, и први оверио мој, тада свеж, друштвени леш. Рутински, без помињања имена, као „Милпар“ касније (именовање придиже мету, смањује ефекат лапидарног посеравња), како приличи некоме ко је изнад ситуације, елоквентном добитнику НИН-ове награде и дечку који обећава: „Неки новинар, случајно пречест туриста по егзотичним дестинацијама Африке, се закрвио са неким колегиницама му око тога ко је већа жртва овог другог. Популарне и делотворне оптужбе су севале на све стране: мизогинија, издаја, случајност, нужност, антиколонијално, аутоколонијално, антиаутоколонијално, анти-анти, ауто-ауто. Како каже Достојевски у Злим силама: 'Кудили су се и грдили, и све то уписивали себи у част'.“

Верујем да мој друштвени леш лепо стоји Табашевићевој данашњој „про-про“ и „ауто-ауто“ части. Лутала је та велика част, као и један много мања, Баздуљева, потуцала се око Мирка Ковача и Ивана Чоловића, да би на крају нашла своју страну, топли дом који је штити и од случајности и од нужности. 

Тихо тече Велика Морава. За разлику од Неретве, она не хучи. Штавише, Велика Морава се у Србији ни не чује. Не заглушује херцеговачку величину.

РОДОВИ ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТЕНОСТИ: Да додам овде још један „ауто“, мајка људске беде је често аутопројекција: „закрвио се са неким колегиницама му око тога ко је већа жртва овог другог“. Срећом, аутопројектовани је Светац. Од њега се одбијају феминистичке стреле. Имунизовао се на поништавање. Не може то свако.

Централна теза ударница империјалног феминизма на Балкану, обилато спонзорисаног прилепка западне надмоћи, током ратова деведесетих била је да је „добро“ овде женског рода док је „зло“ мушко и српско.

И у Хрватској, много више у Србији, антиратни активизам је промовисао схватање да је „женско присуство у јавности“ – које су овде оличавале Жарана Папић, хероина антисрпства, Дринка Гојковић, Биљана Ковачевић Вучо, Лепа Млађеновић, Биљана Србљановић, Борка Павићевић, Светлана Слапшак, Сташа Зајовић… – светлост у „српском мраку“, наводно мушком и црњем и од најцрњег у модерним временима, немачког.

Једна од последица је и да је у Србији матрица поништавање, као и „Друга Србија“ некада, остала женског рода, феминистичка. Зато се у Србији култура поништавања кристалише око фабриковања „повреда“ које следи другачије репере од западних. Овде је главни непријатељ српство – не „белачки супрематизам“ и „трансфобија“. И када данас аутоколонијалне феминисткиње у Србији говоре о „патријархату“ и „токсичном маскулинитету“, главна одредница величине „зла“ ишчитаног из њих је да су српски.

Овде главно мерило „добра“, сугерисано мерило праведности поретка и друштвених односа, нису постали све мајушнији, милитантно есенцијализовани, „рубни“ мањински идентитети, који су углавном плод новокомпонованих родних норми. При томе, за разлику од деведесетих, наследнице тих „добрих“ жена нису скрајнуте у елитне лагуме. Оне данас не делују из донацијама ушушканог другосрпског прикрајка већ из матице моћи, која је случајносрпска и онда када није антисрпска.

Наравно, у Србији је присутно исто, носеће схватање културе поништавања: Да постоје идентитети који су, наводно, истовремено добри, огледни и вечно угрожени по себи. Овде су то, често испреплетани, „добри“ мањински политички идентитети, посебно србофобични антинационализам и оријентофобично (про)европејство, „добри“ мањински етнички идентитети и „добри“ маргинализовани родно-сексуални идентитети.

Њихови манекени су недодирљиви, и није ух упутно критиковати и прозивати. Они су, наводно, по себи у сталној опасности, без обзира колико се они, чешће оне, које су посвојиле и самосинегдохизовале те идентитете, овде привилеговане, ситуиране и друштвено моћне.

Чак је и њихово цитирање забрањено. Један од твитова, које је Јована Глигоријевић употребила у мом поништавању, садржао је парафразу њеног твита у коме ме претходно описала као човека који се „смежурао од ејакулата“. Покушај Милоша К. Илића да преиспита и оголи овдашњу важну либералну догму, и доведе у питање потку идеологеме о „женском писму“, једна од његових „Јовани Глигоријевић“ је назвала „инцелашење“. Мада, за разлику од Линде Еванђелисте из Крагујевца, инцелофобична госпођица није додала „падам у искушење да му дам из сажаљења“. Поништавања се овде ослањају и на нарцисоидну претпоставку да сви желе оно што цвилеће филопаћенице имају.

Покушао сам да прочитам први роман ове младе ауторке, која је кренула да на друштвеним мрежама спроводи истрагу „инцела“. Књига је ушла у неки од сужених избора за награду лажног „НИН-а“, али бојим се да би неко, коме би то био први роман који је почео да чита, ризиковао да изгуби интерес за романе – и (п)остане „читалац-инцел“. Ужаси „женског писма“ кондензовали су се у том танушном роману, у том претенциозном „женском“ срању.

Инцеловање Илића, што је, изгледа, постао интегрални део овдашње, феминистичке културе поништавања, своју позадину делом има и у деведесетим, које су некима биле заслађене иако су већини сервиране горчене, многима загорчане. Оне су овде многима постале ружне и болне, али су некима биле увод у лепе, сите и безбрижне животе.

После чињенице да морамо да слушамо аутошовинистичка просеравања ћерки Аркановог спин-доктора, које су, преносни смисао је ту јако танак, деведесетих лепо јеле из „крвавих тањира“, уз саучесништво у Милошевом поништавању нам је сервирана слична амнезија. Изгледа да империјалне феминисткиње верују да су постисторијске личности. Да, као и Запад, немају прошлост. Да у њихове удобности и лукративне дистинкције није била уткана привилегија свемоћи. Да су се не само родиле невине већ и да су одрастале у невиности.

СВИЂА ИМ СЕ ДА ИМ НЕ БУДЕ ПРИЈАТНО: Одличан пример серијског фалсификовања угрожености и бескрајног кукања и запомагања је не толико цвилећа и завијајућа колико урлајућа моћ Тамаре Скрозе. Ова вишеструко тетошена фундаменталисткиња безбеднизма („сејфтизам“) – оперативног принципа културе поништавања, који изједначава сваки говор који код „преживеле“ изазва „непријатна осећања“ са учинком физичког насиља и претњи насиљем – у Вучићевој Србији се уживела у улогу вечне жртве, и из те позиције прети свакоме ко се усуди да пружи отпор или укаже на стварну моћ, друштвени положај и улогу ње и њених крвожедних штићеница, које верују да њихове фрустрација и пизме морају да буду једино релевантно мерило. Да сви морају да буду подређени њиховој сатисфакцији.

Скроза и њене саборкиње желе да цела Србија постане место налик кампусима елитних америчких универзитета, подрвргнутих „освешћеном“ (woke) пројекту селективне, лажиране „друштвене правде“ – место „без пристрасности, сукоба, критика или потенцијално претећих радњи, идеја или разговора“. Оно што је поражавајуће, овај нарцисоидни, кукајући фундаментализам сасвим је на линији Устава који је прогурао Војислав Коштуница, на који ћу се поново вратити мало касније.

При томе, тај антисрпски Устав нуди основе за прогон свакога ко се супротстави тој тоталитарној визији. Има неке овоземаљске правде у чињенице да су на мети тог новог, поустављеног антиполитичког поретка нашле и Коштуничине апологете, као што су Милан Брдар и Слободан Антонић. Коштуничино робовање „западном универзализму“, његова поражавајуће велика „културална неинтелигенција“, Србију је претворило у, чини ми се јединствену, незападну лабораторију потчињавања „оснаживањем“ – које оснажује не толико оснажене колико снажне. Моје поништавње је било демонстрација њихове моћи.

Спивак је инаугурисала „стратешки есенцијализам“ као алатку оваквог „оснаживања“. У перверзији субалтерности коју је произвело, и у Србији „оне“ (наводно једина добра, „Друга Србија је женског рода“ и само случајно српска) које могу да говоре, верују да су трансисторијски угрожене, вечне субалтерне, зато што постоје „они“ (ружни и зли „Балкан је мушког рода“ и поносно српски) који могу да говоре, који (још) нису сасвим заглушени или ућуткани. „Оне“, као извор своје, ваљда онтолошке, „структуралне“ угрожености у оцрњеном српском контексту виде чињеницу да нису једине чији глас може да се чује.

Култура поништавања се овде кристалише као један од одговора на то схватање, које је омогућило да случајносрпске феминисткиње постану њени главни актери, док су на Западу, не само у САД, феминисткиње неке од главних мета и жртава културе поништавања. То је препознатљиво у поништавању и јавном линчу књижевнице Џеј Кеј Роулинг, која је упорно инсистирала да назив жена припада само женама, и да простори интиме где су најрањивије морају бити јасно издвојени и заштићени, само женски простори. Њеном поништавању су се прикључили и главни глумци из серијала о „Харију Потеру“.

Ипак, деведесете и „Друга Србија“ не чине једину блиску предисторију културе поништавања у Србији. Њена специфичност, и слабост којом је обележена, има у Коштуници другог важног актера, који је сам себе преселио у политичку прошлост Србије.

ТИТО И КОШТУНИЦА: Војислав Коштуница је одговоран, не једини, за чињеницу да је у Србији култура поништавања постала сувишна пре него што се појавила, мада, наравно, уме да буде корисна и јако згодна победницима у културном рату. А они су се још 2006. године, када сам у НИН-у објавио портрет Латинке Перовић, намерили да ме укину. Први, тада неуспешан покушај био је захтев послат из Београда главном уреднику „Њузвика“ да ме отпусти зато што сам се, скратићу, реконтаминирао. (Мање од две године касније „Њузвик“ је банкротирао, а сам сам већ био спалио све мостове са претходним собом.)

Чињеница да је чак и ЦЗКД, родно место и инкубатор српског аутошовинизма, постао сувишан, и да је кансел култура овде била непотребна, нуспроизводи су учинка уставних промена које је прогурао Коштуница. Он је, наиме, Уставом, чији је био покретачки дух и главни дизајнер, судбину Србије оставио на милост и немилост мањинарења и „европизације“, што је појам чије коришћење представља симптом српских самопорицања.

Не толико колонизованог ума колико ума окованог западним, и са западним амовима украшеним симболима српства, Коштуница је Србији дао Устав којим Србију није чак ни продао већ је предао представницима мањина, и других, данас привилегованих некада „маргинализованих“, миљеника неоколонијализма, у замену за преамбулу.

Дао је све зарад дугачке реченице, чији се (суштински бе)смисао огледа у лапидарној, подсмешљивој али бриљантној Титовој мисли, истовремено препоруци и врхунском увиду у нашу дубоку културу – да овде судије не треба да се држе закона као пијан плота. Њена моћ је у томе да им не налаже нешто што нам је страно, већ схватање које је уписано у српско и многа друга незападна друштва.

Штавише, овде не постоји случајни Србин, велики, турбо „Европљанин“, „либерал“ и „демократа“ који није склон да, с времена на време, препозна околности које захтевају да се институције – не држе закона као пијан плота. У мају је то постао главни захтев дела опозиције, не само „кеноликог“ Сава Манојловића, новог „Бориса Тадића“ (у осрбљенијем покушају), који је одлучио да изађе на изборе 2. јуна.

Сваки српски закон, па и онај највиши, Устав, који је прихваћен уз игнорисање културално условљене стварности која привилегује бруку и потискује кривицу, која се овде јако споро и тешко мења, склон је да постане такав „плот“. Пут до косовског и другог овдашњег пакла поплочан је и умовима српских елита опијеним западним, и поседнутих илузијом да је западно саткано од универзалног и свеевропског, што значи да је примерено (и) нама.

Истовремено поука и сазнање, Титова кратка реченица садржи сублимацију важног аспекта српског другоеврпејства – нашег културног обрасца које је немилосрдни, властољубиви анти-Србин у Титу разумео много боље од „начелног“ мега-Србина у Коштуници, од кога, верујем, није лако наћи ни већег ни поштенијег. Нажалост, Коштуница није био у стању да се суочи са чињеницом да је идејна и нормативна потка његове „начелности“ западна; да је туђа. Он оличава потемкиновски апсект српства путовођа поносних Срба, који су се отуђили од дубоког, „командног“ српства без да буде расрбљени. Не чуди да су им Тито, Милошевић и Вучић с лакоћом преотели Србију и користили је као играчку својих амбиција.  

Овде ћу направити малу дигресију.

Појава српског аутошовинизам је неодвојива од схватања да је српство криво за упадљиви несклад, изобличеност наметнутих институција и процедура у Србији, као што је (реално постојећа) демократија, а не чињеница да је реч о мустрама које нису наше нити су прављене за нас, које су други кројили за себе, без да су узели (и) наше (дубоко-културалне) мере. Култура аутошовинизма је, пак, настала мање од четврт века касније као последица чињенице да су отпор аутошовинизму водили поносно српски елитисти који верују да је криво лоше српство; српство које су „покварили“ титоисти и америчка популарна култура.

Нажалост, релевантне разлике између аутошовиниста и њихових националистичких „непријатеља“ могу да се посматрају кроз призму једне речи – лоше. Наиме, случајносрпски елитисти верују да је једино „криво“ српство, које виде као по себи лоше, док поносно српски елитисти верују да је српство по себи добро, али да је постало лоше, да се покварило. Њима је криво, не једино криво, реално постојеће српство, кога би да поправљају. Другим речима, ни српски националисти, са јако мало изузетака, не виде проблем у неуниверзалности западних вредности, идеја и норми – већ у нама.

Као и крем грађаниста, и путовође српских националиста верују да је западно универзално, културално безмирисно, да није обележено оним што га је стварало. И једни и други верују да су западњаци надљуди, једини чије провинцијално може да производи универзално. И једни и други су себе уписали у тако схваћено западно и, истовремено су – једни транспарентно, други на подмукао начин – себе исписали из живог српства. И једни и други верују да јесу оно што нису односно да нису оно што јесу. Заједно, они чине срж српског проклетства и дугачке серије пораза у које се сместило.

Србија је оријентална култура „бруке и части“, у којој су „кривица и достојанство“, стубови западних друштава и саморазумевања на која су постављена, можда не страна али засигурно минорна тела. Зато „грађанско друштво“, „правна држава“ и „владавина права“ овде могу бити само вернија или лошија извођења туђег; крхке, често смешне представе, перформанси или, како то воли да каже Жан Бодријар у „Милпару“, симулакруми. Наравно, и он сам је само симулакрум западњака; надобудна карикатура.

Верујем да су намере те 2006. биле племените. Да је Коштуничина и Самарџићева памет, без ироније, јако велика. Истински ретка. Да је, као идеја, српство, као и поштење, у њима било на максимуму. Али, разумевање српске дубоке културе којом је написана, не само та несрећна преамбула, било је непријатно близу нули. Толико близу нули да то, временом, није постао толико несрпски Устав колико антисрпски Устав.

Самарџићева одлично написана и промишљена преамбула би, вероватно, ушла у анале уставотворства да је део Устава неке западне земље. Али, није. Та преамбула цела стаје у тужну чињеницу да је, следићу овде Титову мисао, наш умни „пијанац“, више отрован него наливен западним, поверовао да ће, све са Србијом на леђима, стићи тамо где жели држећи се западног „плота“. 

Уставност овде има два лица. Када је од користи моћнику, важна је. Када му смета, главно питање је како је заобићи и у колико широком луку. Зато је овде неизвесна судбина свега поносно српског што је ослоњено само на устав и законе.

ОПИЈУМ ЗА СУВЕРЕНИСТЕ: Коштуница је тим својим несрећним Уставом – у коме се мањине и мањинско помињу 62 пута а Срби, српство и придев српски 3 (три) пута – предухитрио културу поништавања. Он је овде одрадио њен посао пре него што се појавила.

Коштуница је позлатио мањине и обезбедио да аутошовинизам постане највеће српско (не)људско право. Бојим се да је данас само аутошовинизам овде јачи од српске судбине. Србија је постала игралиште аутошовиниста и повезаних центара друштвене, политичке и академске моћи. Нажалост, у Србији су западне вредности опијум за суверенисте.

О чему говорим види се на случају Милана Брдара, на који је недавно подсетио Слободан Антонић, који се десио 2012. године, дакле пре него што се појавила култура поништавања, али у коме се препознатљиви њени важни чиниоци. Наиме, један опскурни али моћни владин орган је тада „изрекао опомену проф. Брдару због његовог мишљења, изнетог током предавања, о томе да постоји „епистемолошка релативност промењене квалификације хомосексуалног понашања из болести у не-болест“.

Нажалост, захваљујући у великој мери Коштуници, Брдарова прогонитељака, тада „Повереница за заштиту у равноправности“, коју су поставили Демократска странка и њени привесци из посланичке групе „За европску Србију“, у чије име је уписана логика српског самопорицања, није погрешила када је тим поводом рекла да је њен посао „да штити од дискриминације мањинске друштвене групе“. Устав Србије недвосмислено поручује да српска већина не може бити угрожена и да не постоји потреба за заштитом и очувањем српског идентитета, каква се помиње у Члану 14 када је реч о мањинским идентитетима.

Свако ко верује да је Србија „колонија“ (ваљда „колективног“) Запада, требао би да посвети дужну пажњу (не само) Коштуничином колонизованом уму, који је овде окаменио и поуставио логику на којој се базирала осуда професора Брдара. Успон српског аутошовинизма, чињеницу да је од феномена београдске елите носталгичне за титоизмом за мање четврт века стигао до распршене, свеприсутне, средњокласне културе аутошовинизма, као и слабост отпора неоколонијализму, неодвојиви су од дубине тог добровољног, свесног металног (само)колонијализма, најслађег греха поносно српске елите. Забавља ме чињеница да умишљени „Милпар“ – њен данашњи врховни командант, истовремено интелектуално стерилна маскота њене политичке небитности и невидљивости, овековечена у прози Ђорђа Оцића –  није постао аутошовиниста.

ЗАПАД КАО ФЕТИШ: Коштуница неоколонијални положај Србије није подржао само својим несрећним Уставом. Подсетићу, у тексту објављеном на сајту „Нове српске политичке мисли“ 17. маја 2012. године, под насловом „Војислав Коштуница: Позивам грађане да гласају за Николића“, каже се да је Коштуница веровао да ће на тај начин бити „најбоље заштићени државни и национални интереси Србије“.

Све што се у другачије европској Србији, при томе смештеној у НАТО „кавез“ и НВО-овски „огољеној“,  податној неоколонијализму, ослања на демократију, правну државу, Устав и законе остаће незаштићено. О тој чињеници је лако и јако јефтино судити, али нисам сигуран да је у догледној будућности могуће променити.

Нажалост, са премало изузетака, и српске елите које зову антизападним доживљавају Запад као фетиш, извор и „носиоца виших, чаробних моћи… коме приписују божанска моћ“. Они су истовремено светосавци и западнославци, тужне, антиполитичке појаве које у стварности народа и земље којом се поносе виде само светлу али трагичну прошлост, дефекте и себе. 

Главна разлика између два српска самопорицања јесте у томе да просветитељски самопорекнуте карикатуре, као што су Владета Јанковић и „Милпар“, огледни Коштуничини људи, ту наводну дефектност, која им се привиђа због несамерљивости живе српске нашости са њиховим прдопудерашким себством, не виде као последицу инфериорности, како је склона да је види случајносрпска елита.

У истој вести се налази и илустрација колико је овде „интоксинација“ западним идејама опојна и постојана, колико упорно и слепо се поносно српске елите држе западног идејног и нормативног „плота“ – и где су, следећи га, послале Србију. Наиме, у тексту је истакнуто и Коштуничино подсећање, које је везао за „споразум да ће СНС и ДСС деловати сагласно кад је реч о промени Устава Србије“, да „питање промене Устава не може ни покренути, ни подржати без сагласности СНС и ДСС и да ће по том питању у Скупштини Србије деловати усаглашено и тежити консензусу какав је… постигнут приликом доношења устава 2006“. Цитиране су његове речи: „Постоје различите идеје, намере и науми да се кроз промену Устава настави даље распарчавање Србије и легализује противправна независност Косова“.

Ако постоје константе модерне историје Србије, онда се бојим да је једна од њих синергија демократских и повезаних илузија, с једне стране, и мање или више ауторитарних стварности којима су кумовале, с друге. Мислим да је чињеницом да упорно указујем на њу и њену позадину, обликовану елитизмом и отуђеношћу, армирана моја поништеност.

Наше путовође, командни врхови српске елите, и они који су више, случајносрпски самопорекнути и они који су мање, просветитељски самопорекнути, великог „унутрашњег“ непријатеља ни не назиру у себи, у свом непристајању на стварност у великој мери обликовану српском жилавом дубоком културом која им се, и једнима и другима, гади, већ су заједничког непријатеља нашле у некоме ко им указује на ту стварност, њене ослонце и последице; ко им је поставио огледало. 

Мислим да су неки од њих моје затирање, можда само подсвесно, доживели као разбијање своје слике у том огледалу; као магијски чин. Не чуди да „Милпар“ мртву Латинку јавно брани од мене, а да Теофил штити интелектуално умртвљујућег „Милпара“ од моје критике. Они су исти људи. Само се идеологије њихових згађености Србијом разликују. 

Зоран Ћирјаковић

Крај трећег од четири дела. Први део је доступан овде, а други овде, а последњи, четврти део је доступан овде.