МОЖЕ ЛИ СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРЕЖИВЕТИ ПРЕТВАРАЊЕ ЗАВЕТА У ИДЕОЛОГИЈУ?

„Та прича транге-франге, као да ти можеш да мењаш Косово за Републику Српску. Не можеш да мењаш, зато што Републике Српске не би било да није Косовског завета. Не можеш да уништиш сопствене корене”, речи су проф. др Дарка Ђога, изговорене у једном подкасту, које су оставиле снажан утисак на његове бројне поштоваоце.

Верујем да многи нису свесни да је Ђого постао ударник једног идентитетског „транге-франге“ – мењања српства за Завет. Ова подмукла мењажа унижаваног за најузвишеније се уселила у српски национализам и смањује његову, ионако малу, политичку снагу у Србији.

НЕГАТИВНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ СРПСКИХ САМОПОРИЦАЊА: ПЕРВЕРЗИЈА КОСМОПОЛИТИЗМА И ДВА КАСТРИРАНА НАЦИОНАЛИЗМА

Само индиректно, о Радомиру Константиновићу, Милу Ломпару и Жарку Видовићу, успут и о митрополиту Амфилохију, Милошу Ковићу, Сретену Угричићу, о. Ђогу, Слободану Милошевићу и „не-Андреју“   

Има околности када људе, део једне заједнице, поседне необична помама. Поверују да нису оно што јесу, и то им постане јако важно. Многи себе, и свет око себе, почну да посматрају очима које нису њихове и постану заслепљени тако створеном причином.

Ова илузија, Мило Ломпар је назвао самопорицање, у Србији је недавно постала важна друштвена чињеница. Убрзо је прерасла идеолошки оквир, на „левици“, у коме се појавила. Временом смо добили још два, битно бенигнија, мање жалосна али подједнако поражавајућа, „десничарска“ самопорицања. Ломпар је идеолог једног од њих.