NOVI PRILOZI ZA RAZUMEVANJE KLEVETANJA I (SAMO)DESTRUKCIJE SRBIJE

jeretički, kvir stavovi o razornom spoju lažne demokratije i autošovinizma kao srpskoj sudbini, pisani pod slobodarskim motom – mislim dakle botujem

Verujem da su Zorana Đinđića tokom njegove kratke vladavine frustrirale brojne stvari, ali dve bodu oči. Zapad nije dozvolio da, kako je mladoliki premijer očekivao, u demokratskoj Srbiji kosovsko pitanje postane demokratsko. Đinđićeva druga velika frustracija bila je demokratija. Pokušao je da je se reši i tako što je oduzeo mandate 21 poslaniku Demokratske stranke Srbije.

Prividno paradoksalan odnos prema demokratiji pragmatičnog političara, promovisanog u uzornog demokratu, ilustruje dva razloga zašto u Srbiji ne može da postoji (liberalna) demokratija – možemo je nazvati i pravom, smislenom ili stvarnom. Čini mi se da je tu druga, ne samo Đinđićeva frustracija, mnogo važnija od prve.

Naime, i da nije batine „statusa Kosova“ – kome Zapad ne dozvoljava da ostane u Srbiji, ali koje iz Srbije ne može da ode demokratski – demokratija ovde ne bi imala velike šanse. Štaviše, verujem da ona u Srbiji više nema šanse da jednog dana zaživi, ako ih je ikada imala. Lažna demokratija je naša sudbina.

Reč je o poretku koji nije naš, transplantu koji se razvijao mimo ovdašnje, drugačije evropske istorije, i Srbiji, izraženo kolektivističkom društvu, zemlji u kojoj praktično ne postoji (samo)razumevanje koje pretpostavlja njegovo ispravno funkcionisanje. Zato ne čudi da je čak i Đinđić, po mnogima naš najveći demokrata, bio egzemplarni – nedemokrata.

Iluzije o demokratiji i razlozima zašto Srbija ne može da postane demokatska predstavljaju odličnu ilustracija dubokih korane bespuća u kome se zaglavila. U tužnoj priči o skupom demokratskom eksperimentu, višestruko osuđivanom na nesupeh, prepoznatljivi su ključni razlozi razvojne tragedije zemlje čija budućnost ne može biti svetla.

Po pravilu kulturalno slabovidi i slepo zaljubljeni u univerzalno, baš kao i njihovi veliki zapadni uzori, ovdašnji umni politikolozi su skloni da „demokratiju” u Srbiji opišu kao defektnu, hibridnu ili proceduralnu. Dakle kao anomaliju koja može da bude otklonjena – ali da to, u suštini, zavisi od nas. Istini za volju, nije malo stručnjaka i analitičara koji prepoznaju da nas Zapad, vođen svojim interesima, u tome ozbiljno ometa.

Teško je pronaći izuzetke. Sve na našoj političkoj, medijskoj, javnoj, „NVO”, građanskoj... sceni ukazuje da je demokratičnost ovde strano telo. U najboljem slučaju irelevantan, kratkoživeći izuzetak. Ne čudi na de je nova generacija naših autokolonijalnih gospodara, nacifranih preduzetnika natoizacije i kulturalno neosetljive i neinkluzivne evropeizacije, mnogo rigidnija i još netolerantnija od svojih „nevladinih” majki i maćeha. Jurodivi Milan Antonijević i bahati Dragan Popović bude nostalgiju za Biljanom Kovačević-Vučo i Borkom Pavićević.

U našim umirujućim crno-belim svetovima, neistomišljenik je neprijatelj – što odmereniji i racionalniji to ga treba više satrti i linčovati. Dijalog s njim je izdaja, zločin porediv sa genocidom. Medij je „slobodan“ samo ako mi ide uz dlaku. Ovdašnji „liberali“ su, sem kada je reč o manjinama miljenicama neoliberalizma, netolerantniji od srpskih „fašista” i fašista. Njihov liberalizam je karikaturalan i pervertiran, kao i njihovo histerično evropejstvo.

Ipak, problem nije u nama, pa ni u našim „liberalima“ i njihovim jednojajčanim blizancima, „fašistima“. Izvor problema nije ni naša, drugačije evropska, nezapadna društvena i kulturalna istorija, mnogo snažnije ukotvljena u Maloj Aziji nego na zapadu Evrope. Nije to ni naša proskribovana različitost, koja sve češće biva predstavljena kao neizlečiva (kulturalna) patologija.

Mnogim kolonizovanim umovima zvučaće jeretički ili budalasto, ali problem je u (liberalnoj) demokratiji. Tačnije u činjenici da je nastala i razvijala se na Zapadu, u jednom specifičnom kontekstu. A on je provincijalan i parohijalan kao i svaki drugi, pa i balkanski. Proizveli su je ljudi čiji je pogled na svet oblikovan i uslovljen podjednako partikularnom kulturom, čiju društvenu i intelektualnu istoriju mi nismo ni proizvodili ni živeli – iako smo danas njome okovani.

Ništa u vezi (liberalne) demokratije – kao, uostalom, i samog Zapada – nije univerzalno. Ona nije proizvod neke svetske, univerzalne istorije i zajedničkog društvenog razvoja. Ona čak nije ni evropska. Ovde je možda mogla da se razvija i na kraju prođe, ali to nikada nećemo saznati.

Demokraija je u Srbiji uvođena na brzinu, kao transplant, dekretima svezubih evropeizatora. Nekada zaslepljene svetlima Graca i Beča, odnedavno „čistim ulicama“ i „nultom tolerancijom“ Brisela i Haga, ove elite su, po pravilu, bile hronično zgađene Srbijom, blatom i krezubošću našeg siromaštva. Sva njihova pamet danas staje u jednu izraubovanu fotokopir mašinu i Google translate prozorčić – dve glavne alatke razorne, resavske tranzicije Srbije u društveni i razvojni sunovrat.

Otrov je najopasniji kada je zašećeren. Tako je i naše najveće prokletstvo – blizina i fatalna privlačnost Evropske unije – istovremno za mnoge građane postala najveća sreća i nada. Tamo naša bela koža i odlično, pri tome skoro pa besplatno obrazovanje otvaraju mnoga vrata. Reč je o kandiranom (anti)razvojnom otrovu za koga nema antidota. Delovaće dok ima onih koji žele i mogu da odu iz Srbije.

Pokušaću da budem još slikovitiji. Ono što je heroin za pojedinca to je „evropeizacija“ za srpsko društvo. Zavodljiva fikcija zajedničke sreće, koja uništva sve, počevši od zajednice. Na žalost Srbije – i, istovremeno, na veliku radost sve većeg broja njenih isisanih građana – jedna mala zemlja, mnogo siromašnija od EU, ne može da se razvija bitno brže nego sada ako je na „belom šengenu”.

U globalizovanom svetu, u kome više od pola milijarde ljudi živi u bedi koja je Evropljanima sasvim strana, građani Srbije su suočeni sa jedinstvenim skupom izazova i determinanti.

S jedne strane, Evropljani smo, ali, nažalost, uživamo samo najmanju i najparadoksalniju od svih evropskih privilegija – i ovde ima mnogo ljudi kojima se može da ne rade. Može im se da kažu 'neću da radim za tu platu' samo zato što je svim Evropljanima, pa i nama, nezamisliva hronična glad, ona koja ume da zamiriše na ružnu smrt. Takva glad je moranje, zlo strašnije od ebole, kuge i kolere, svih onih zala koje zamišljamo kao najstrašnija. To je srećnija strana naše razvojne nesreće.

S druge, previše smo blizu Evropske unije, jefitnih ličnih i društvenih izlaza koje obećava, da bi istrajali u podizanju zemlje koju rastući broj stanovnika više ne doživljava kao svoju. Dobili smo već i hiljadu evra autošovinizam, koji se diči stavom – 'Zašto bih voleo zemlju koja ne može da mi obezbededi 1000 evra mesečno?', shvaćenih kao 'minimum svih minimuma' i sinonim za 'normalnost'.

Jedna od maskota ovog novog individualističkog bezumlja je studentkinja iz Šapca Marta Vasić, narcisoidna Slučajna Srpkinja ispranog neoliberalnog mozga. Ona je sebi, ne kaže kako, obezbedila „kartu za London u jednom smeru“. Slobodna Evropa, vodeći antisrpski medij, piše da Marta „svoje mesto u Srbiji ne vidi jer, kako kaže, sve i da ima pristojnu platu, opet [ne] bi živela u državi koju smatra neuređenom“.

Ljutita Marta je, predvidivo, libertarijanka, članica „Libeka“ – u suštini ne toliko ekstremne koliko fundamentalističke desničarske organizacije. Antinacionalističke, pa zato o njoj nećete pročitati ništa loše u autokolonijalnim medijima. Iako ih odlikuje prezir prema ljudskoj solidarnosti i državnoj brizi o slabijima, ove militantne sluge i korisni idioti kapitala, tačnije neljudskog, lešinarskog tržišnog fundamentalizma koji je okovao planetu, ovde uglavnom studiraju na državnim fakultetima. Naravno, pre nego što ih prezir prema „neuređenoj“ Srbiji i njenoj sirotinji odvede na prestižne zapadne univerzitete, koji obećavaju mnogo hiljada evra mesečno, gde školarinu, po pravilu, ne plaćaju sami.

Dnevni list Danas, tvrđava autošovinizma, pretvorio je rubriku „Naši ljudi u svetu“ u kampanju za okretanje leđa Srbiji. Naslovi su „Odlazak iz Srbije nije bio lak, ali je bio neophodan“, „Uz sve promene, život u Dubaiju je neuporedivo bolji nego u Srbiji“ i „Ljudi iz Srbije su naučeni da budu snalažljiviji nego ‘normalan svet'“. Uparena sa kolumnama brojnih mrzitelja ove zemlje, sramno spinovana svedočanstva odbeglih oblikuju sliku Srbije kao gadne, nepopravljive dušegupke u kojoj nikakav napredak nije moguć.

Srboskeptični Danas nam otkriva i da se Martin kolega Nikola Ristić toliko privikao na život u Tirani „da počinje da mu pridaje isto mesto u životu kao i Zaječaru i Beogradu“. Našavši se, biće, među pripadnicima nacije svetskog šampiona tolerancije i uvažavanja različitosti, naš Nikola je uporedio babe i žabe, raskrstio sa predrasudama o Albancima i shvatio – „Dijalog je stvar koja nam nedostaje“.

Da, ipak, podsetim da nam je ovo otkriće tople vode saopšteno u albanofilnim novinama u kojima ni u tragovima nema dijaloga sa Srbima neistomišljenicima. U listu koji sliku srpskog zla uporno lažira poredeći patuljaste i nereprezentativne liberalne krugove u Prištini, Sarajevu i Tirani sa celom Srbijom.

Autošovinizam je naš kismet, sudbinskiji čak i od lažne demokratije – ne može mu niko ništa. Zato ne čudi ni da je i antirežimski izbor Šapčana jako brzo proizveo ne samo sasvim predvidivu opštinsku nedemokratiju, obeleženu potpunom cenzurom u lokalnim medijima, već i bujanje autošovinizma njenih uspaljenih gurua i mesnog hazjajina, željnog da posle Šapca kulturno dekontaminira celu Srbiju.

Zaboravite vašar. Ovog leta je važilo – Hoćemo li u Šabac na autošovinizam? U maju je objavljeno „prvo kolo 'Sabranih dela Radomira Konstantinovića', kapitalnog projekta u 30 tomova“. „Jezik se u savremenom svetu komunikacija banalizuje, pojednostavljuje i kvari. Mi u Šapcu imamo zadatak da se borimo protiv toga jer nas nasleđe na to obavezuje“, objasnio je gradonačelnik koji finansira ovu skupu autošovinističku ludoriju i slavi autora koji je, politički, pisac jedne knjige – jedne od najotrovnijih i najrazorniji u istoriji srpske pisane reči.

Naravno, upinjujući se da dokažu da su kulturniji, bolji i drukčiji, novokomponovani šabački autošovinisti, kao i njihovi prekaljeni subotički i beogradski instruktori, odlično ilustruju koliko je autošovinizma srpski – srpskiji od vašara, pravoslavlja i šajkače zajedno. Ne znam da li je lepše, ali i Šabac nam demonstrira da je ovde sve autošovinističkije sa „kulturom”. Naravno, onom koja je „prava“ – elitna, visoka, politički korektna i može biti samo slučajno srpska.

Jedan od razloga zašto je autošovinizam OK – jeste to što je često gej. „Jezivo. Znam gde živim, ali Srbija uvek nađe način da podseti da je gnusna kloaka”, napisao je 13. septembra 2014. godine jedan besni homonacionalista u postu na temu „Beograd prajd“. Njegovu jezu i sramnu, autošovinističku fekalizaciju cele Srbije izazvalo je prebijanje nemačkog aktiviste, koji je učestvovao na konferenciji o pravima „LGBT populacije“. Ona je postala udarna pesnica neoliberalizma i neokolonijalizma, uglavnom vesela i samopravedna „pešadija" pokoravanja Srbije i desubjektivizacije njenih građana, kamuflirana bojama duge.

Ova sve privilegovanija „populacija“ nudi argumente u prilog shvatanja da se ovde može govoriti ne samo o autošovinizmu već i o autonacizmu, što je pojam koji je uveo Slobodan Antonić. Primer žudnje za uništenjem sopstvenog naroda obezbedila je i autoautovana LGBT aktivistkinja, kojoj neću navesti ime jer ukazivanje na njene monstruozne stavove koristi kao povod da me kleveće. Urednica u vodećim autokolonijalnim medijima, ona veruje da ova zemlja i njeni ljudi zaslužuju da nestanu u potopu nalik biblijskom jer ovde još ne može da obavi homonormativni obred prelaza, zapadnu novotariju (prvi istopolni brak u modernoj istoriji sklopljen je u Holandiji 2000. godine), koju doživljava kao univerzalno ljudsko pravo.

Mnogo više nego devedesetih, različiti oblici samomržnje su zatrovali aktivističku, akademsku i opozicionu scenu. Elitistički prezir prema sendvičarima i parizeru radničkog siromaštva lako proklizava u autošovinizam. To ima veze sa ogromnim frustracijama, oličenim u histeričnim pokušajima bezidejnih opozicionara da Vučićevu vladavinu predstave kao „povratak devedesetih“ i vezanih za činjenicu da duh vremena ovaj put nije na strani rušitelja vlasti, da su danas oni, baš kao Milošević devedesetih, ti koji plivaju protiv struje.

Dr Dubravka Stojanović, prekaljena heroina najpodmuklijeg, naučnog autošovinizma, napravila je selebriti akademsku karijeru na zavijanju klevetničkog narativa o Srbiji kao teško bolesnom, u suštini neizlečivom društvu u pseudonaučnu oblandu. Odjek ovog otrovnog diskursa je sve prepoznatljiviji u javnim nastupima njenog kolege sa fakulteta dr Jova Bakića.

I dr Bakić ovde uglavnom vidi tešku bolest i bolesnike, ali on je etnocentrični pesmizam dr Stojanović zamenio vedrijom perspektivom. Njegov zarazni optimizam, kao i mnogo toga u Srbiji, predstavlja veran odraz jednog oklevetanog ali živog, drugačije evropskog nasleđa.

Terapija dr Jova je zasnovana na primeni velikih doza britke kame i streljačkog stroja kao jedinih efikasnih lekova. Ovaj doktor sociologije još otvoreno ne nudi sebe kao izličitelja – doktora radikalne političke hirurgije, koja svoju uspešnost izražava brojem umrlih pacijenata, ali njegova i Sergejeva rastuća popularnost odlično ilustruje neliberalnu i nedemokratsku prirodu naše (političke) kulture. Sergej Trifunović i Bakić govore ono što se mnogi ne usuđuju da kažu, ali što prija našim drugačije evropskim ušima.

Bakić je svojim fanovima drag zato što alternativu vezuje za nedemokratsku sliku ne toliko ne-Vučića koliko hiper Vučića. Ne treba puno mašte da bi prepoznali da u ram te slike – koja budi asocijacije na nepregledna polja krvavih košulja – treba umetnuti Bakićev šeretski lik. Savršeno bi mu pristajala levičarska obrada evergrina – „Drma mi se, drma mi se na šubari Marks”. (Užbenici komunističke istorije su nas naterali da zaboravimo koliko su se malo dinarski četnici i partizani razlikovali kada je reč o metodama borbe protiv neprijatelja koji govori isti jezik.)

Naš Jovo, kao i mnoga druga preka dinarska braća, koja su sačuvala sećanje na stari kanon, najživahnije čedo ovih prostora, lak je na nožu i obaraču i manje gadljiv na krv neprijatelja, čak i kada teče u potocima. Bakić normalizuje krvavu prečicu, rešenje za kojim, možda samo podsvesno, mnogi beogradski građanisti – ljuti i na narod i na, po njima, nedovoljno lažnu demokratiju – žude čak i dok glasaju.

Pri tome, Bakićeva terapija se uklapa u lešinarenje, jedinu strategiju „proevropske” opozicije, koja nije toliko nemoćna koliko jalova i kukavička. Njeni bezidejni intelektualni gurui, sede glave mizantropa iz „Samoodbrane“, najviše me podsećaju na kratkovide nacionaliste iz danas klinički mrtve SANU. Njihova strategija sa početka devedesetih, inspirisana u velikoj meri živom slikom streljanog Nikolae Čaušeskua, bila je – ‘pustićemo komunjaru da napravi veću Srbiju, a onda će on biti likvidiran a mi ćemo ubrati nacionalni plod o kome smo sanjali’.

I lažna „Samoodbrana” i opozicione stranke odbijaju da se suoče sa realnošću čije su krute parametre postavili njihovi zapadni idoli i uzori. Zaklanjajući se iza šupljih moralizatorskih argumenata, oni nude antipolitičku platformu koja sugeriše da je moguće spojiti nečinjenje po pitanju statusa Kosova („zamrznuti konflikt“, koji, nažalost, ne podrazumeva zamrzavanje nealbanskog stanovništva) i članstvo u EU, čemu ne mogu ni da zamisle alternativu. Ne čudi da uz njih nisu antirežimski nacionalisti, koji s razlogom sumnjaju da bi uspeh vračarskih samobranitelja i vikend šetača značio – Kosovo nizašta.

Njihova cinična strategija je toliko šuplja da Vučić građanističkim političkim lešinarima može da ostavi zbunjujuće veliku količinu medijskih i političkih sloboda. Ovi antirežimski paraziti su sve karte stavili na priželjkivane, ne samo političke, postkosovske leševe u Beogradu i rešili da nemilosrdno satanizuju i ruše izvođača najtežih političkih radova – dok čekaju da im sanjani 'evropski plod' padne u krilo.

Iako vole da Vučićeve pristalice i nezainteresovanu većinu zovu „stado“, mnogo bliži tiraniji stada su oni koji se ponekad vikendom šetkaju sanjareći da ih ima pet miliona, da bi njihovi selebriti pastiri zatim opušteno ručkali po evropeizovanim restoranima u Mileševskoj i okolnim enklavama klasno zbratimljenih kulturnih i nekulturnih dobitnika u tranziciji i evropeizaciji.

Ima nečeg tako srpskog, inadžijskog i ignoratskog, u uživaju ovih imaginarnih Evropljana u sopstvenom anti-protivnom stavu, dogmi o kojoj nije dozvoljeno razgovarati, i beskrajnom seirenju o neistomišljenicima kao spoju tupavih sendvičara i nemoralnih plaćenika režima.

Teško ja na tome graditi bilo kakvu politiku, a kamoli demokratsku. U pozadini je spoj mržnje i amnezije, dva moćna neprijatelja svakog smislenog političkog delovanja. Oličava ga samozaljubljena Olja Bećković, istovremeno zaslepljena prezirom prema Vučiću i tužno zaboravna. U svojoj „kultnoj autorskoj emisiji“ ova heroina našeg najnovijeg, pomodnog, „bože, kako sam cool“ političkog slepila je odćutala čak i masne laži Marinike Tepić o odnosu Tadićevog režima prema medijima.

Nažalost, tu nije reč samo o amneziji. Nedemokratska priroda vladavine ovdašnjih demokrata bila je skrivena od javnosti tokom kabinetske vladavine predsednika Borisa Tadića, koji je marionetsku vladu tretirao kao spoj fikusa (Cvetković) i budala (Malović). U velikoj meri zato što je ovaj otužni slučajni predsednik na različite načine kooptirao „liberalne” elitiste i njihove medijske trabanate iz NUNS-a, podmirivao najosnovnije potrebe „kulturnih” i „pismenih”, u javnosti je stvorena lažna, ružičasta slika o Tadićevoj (ne)demokratiji.

Tu postoji još jedan (ne)demokratski paradoks, vezan za činjenicu da su Tadić i Đilas em poverovali u sopstveni demokratski spin em se opili slatkim plodovima vlasti. Zabavljeni sobom, „demokrate” nisu primetile globalni uzlet homonacionalizma i zelenih fiksacija. Zabranivši Prajd i isekavši vračarske platane trasirali su svoj pad.

Ipak, ono što je mišićavog Borisa i impulsivnog Dragana (koji je hteo sve, čak i onda kada više nije bio u stanju da uživa u bilo čemu) poslalo u večnu opoziciju jeste manjak nedemokratije. To je ovde fatalni nedostatak, naročito ako imamo u vidu činjenicu da Zapad odavno veruje da u Srbiji važi – što je manje demokratska to je manje zlo. Uostalom, Angela Merkel je gledala lepuškastog Tadića sa istim onim gađanjem sa kojim Olja Bećković danas „strelja” Aleksandra Vučića.

U senci, rekao bih, konačnijeg „statusa Kosova“, moćne antidemokratske i antipolitičke mašine kojom upravlja Zapad, izbori koji stoje na raspolaganju našim političarima još su suženiji. Nedovoljno mala, sa većinom nevoljnom da živi klečeći, suočavajući se i puzeći, Srbija može samo da čeka svoj antirazvojni ekvilibrijum – malo manje ili malkice više ponižena i siromašna.

Ta depresivna ravnoteža će nastupiti kada doznake naše usisane pameti, radne energije i veštine počnu da održavaju ono što je ostalo – živo groblje kome je temelje postavila slepačka „evropeizacija“ utrnulih, kolonizovanih umova naše političke i akademske elite.

Ovde, na periferiji Evrope, nije nam dozvoljeno da – kao u Singapuru, Kini, Turskoj, Rusiji, Ruandi, Tajlandu, čak i Mađarskoj, koja se otrgla iz kandži EUizacije – odbacimo strana tela, fikcije i karikature i razvijamo nešto naše. Primerenije istoriji, kontekstu, okolnostima, društvenim odnosima i onom najvažnijem – razumevanju moći, slobode i mogućnosti delovanja, svega onoga što smo usvojili i internalizovali socijalizacijom u kulturalnom okruženju koje dele (skoro) svi u Srbiji. I svezubi i krezubi i kulturni i nekulturni i pismeni i funkcionalno nepismeni iz antipolitičkih fantazija otuđene elite usta punih krunica i implanata, elite lepih, blajhanih zuba, koja je izdala Srbiju.

Ako mislite da politička nada postoji na marginama, na primer na „socijalističkoj i revolucionarnoj levici”, moraću da vas suočim sa još jednom frustrirajućom realnošću – njenom velikom brigom prema žrtvama faloplastije i „ostvarenju prava naroda Kosova na samoopredeljenje” i stepenom njihove odvojenosti od svih relevantnih balkanskih realnosti, klasnih koliko i neokolonijalnih.

Ovi slučajnosrpski manekeni su spojili strast prema kami i redeniku dr Jova sa umivenim, kabinetskim autošovinizmom dr Dubravke. Delujući pod šubarom sa petokrakom, ova perverzna, lumpen levica veruje da „mora nastojati da osujeti pokušaje države Srbije da povrati kontrolu nad Kosovom ili delom njegove teritorije. Samo takvi napori omogućiće joj da uputi poziv najširim slojevima naroda Kosova i kosovskoj levici (koja i sama mora prevazići nacionalističke okvire u kojima operiše) protiv vojnog prisustva NATO-a, kao najveće pretnje po mir na Balkanu.”

U svojoj žestokoj, paralevičarskoj borbi protiv faloplastije i za prava LGBT dece, komandanat naših revolucionarnih marksovaca, i miljenik dr Jova Bakića, s ponosom ističe: „10+ godina sam u LGBT krugovima. Već godinu dana najviše od svih tema čitam o transseksualnosti i tek sam sada shvatio iz nekog random tvita: LGBT 'zajednica' UVELIKO obuhvata i strejt ljude. Neki od tih strejt ljudi sada usmeravaju LGBT politiku -- na štetu LGBT, žena i dece.”

Za kraj jedna lakša kosovska tema, mada bojim se ne i veselija za sve one koji gaje iluzije o novoj balkanskoj hijerahiji. Nju nije oblikovalo epsko srce u poslovičnog junaka, koji je, inače, vojevao pogrešne bitke tokom kratke, postistorijske zagrade istorije. U vremenu u kome su pobeđivali oni koji su uspevali da obezbede da NATO vojuje i dobije njihov mali prljavi rat.

Početkom devedesetih Adelina Ismajli je bila albanska Ceca. Tri decenije kasnije Cecina ćerka je srpska Dua Lipa. Talentovana Anastasija imitira albansku izbeglicu iz Prištine mnogo bolje nego Adelina majku oklevetane Srbije – ali uloge su se okrenule. Srbija je danas dole, mada i dalje daleko od dna sa koga bi mogla da odskoči i krene negde.

Dok plutamo u zabačenom lagumu neoliberalizma, tapaciranom lažnom demokratijom i stvarnim autošovinizmom, navučeni na heroin „evropeizaciju“ i sve manje spremni da verujemo u čuda, imamo samo dva smislena izbora. Možemo da pokušamo da živimo što bolje i eskapističkije ili da nastavimo da se zavaravamo da u zemlji okovanoj (auto)kolonijalizmom postoji mogućnost stvarne promene.

Ako niste spremni da poginete za svoje ideale, defetizam je i u Srbiji postao jedina razumna ideologija. Sve drugo je samoobmana.

Nažalost, ni sam nisam u stanju da budem instrumentalno racionalan i kapituliram pred našom autokolonijalnom stvarnošću. Zato, mada nije mi lako, nekako mogu da razumem i „stado“ postrojeno iza pastira iz „Samoodbrane“. U stvarnosti, reč je odbrani malo čega drugog sem slatkih postistorijskih iluzija i polako, ali čini mi se nezustavljivo, nestajućih privilegija svezubih i kulturnih.

Zoran Ćirjaković

O FAŠISTIČKI ORIJENTISANIM USTAŠAMA JOVA BAKIĆA I MOJIM PRSTIĆIMA (UMESTO PLANIRANOG TEKSTA „JOVO BAKIĆ, MILJENIK“)

proizvod abortiranog pokušaja pisanja portreta slučajnog levičara u nedovoljno maloj srbiji. ličan, sasvim nenovinarski (i nenaučni) tekst o logoreičnom, aktivističkom naučniku, koji je javno meditirao o srpskim fašistima i fašistički orijentisanim ustašama; kao i o povezanim nesrećama

(jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta)

Nisam napisao tekst o Saši Jankoviću kada je trebalo. Bilo bi to samoubistvo.

Građanistički „snajperisti“ – kojima je tada komandovao Teofil Pančić – bili su raspoređeni svuda okolo da, kao slugu režima, vučićevca i plaćenika, odstrele svakoga ko se usudi da napiše nešto loše o prethodnoj inkarnaciji instant spasioca, jurodivog ne-Vučića iz vlažnih snova kulturnih.

A posle, kada se policajci misli osveste i konačno suoče sa zlom koje su obožavali i promovisali, onaj ko se usudio da progovori ostaje „leš“. Čovek mrtvih usta, sahranjen u javnosti. Kriv zato što je nešto video i razumeo pre stada pismenih i drznuo da prerano kukurikne.

Setimo se ovde obožavanja Čedomira Jovanovića, idola istih ovih građanista, koji su pre Prangije i druga Jova hteli da „ubiju za Čedu“. Uostalom, u pozadini ove ubilačke ljubavi leži isti onaj kulturalno uslovljeni impuls koji je tokom Antibirokratske revolucije raspaljivao strasti prema tada obožavanom i oboženom Slobodanu Miloševiću.

Ne znam koliko je Jovo Bakić veliko zlo, ali verujem da je manje od Saše Jankovića. Nažalost, istovremeno nasilnije i neodgovornije. To čini druga Jova – „levičara“, saborca koljača perom Dušana Petričića i ponosnog trijateralca sa članskom kartom globalne duboke države – potencijalno opasnijim od moralno osiromašene Prangije podjednako velikih ambicija.

Ipak, moj „portret“ druga Jova biće kraći i mnogo drugačiji nego što sam planirao. Neću pročitati ono što bi trebalo i neću povaditi citatate iz materijala koji sam prikupio. Ovo je jadan krajnje ličan, „impresionistički“ tekst, bez glazure koja bi mogla da obezbedi kakvu-takvu auru nepristrasnosti. Pustiću ruke i „prstiće“ – dok ih još imam, dok mi ih autokolonijalni kerber druga Jova ne polomi toliko da, kako je obećao, više ne mogu da pišem.

Zvuči patetično, ali, nažalost, nije. Naime, skupljajući materijal za portret novog miljenika Slučajnih Srba željnih krvi – intrigantnog klovna sa doktorskom titulom, hronično uspaljenog „levičara“ koga svrbe i kama i redenik – otišao sam na „evropeizovani“, danke Dojčland „Dorćol platz“ na promociju, moglo bi se reći, Bakićevih Godina raspleta – mega-knjige Evropska krajnja desnica.

Mada, reč je o lažiranoj Evropi, koja ne uključuje Srbe, u knjizi lansiranoj na srpski Vidovdan. U skladu sa novom tradicijom proslavljenih Srba – Gavrila Principa, Miloševića, Đinđića i Cece, ali, biće, i sa aspiracijama napleončića, koji žele da postanu slavni usput zapišavajući Vidovdan.

Krenulo je po mene loše na valjda prvi Jovindan.

Čim sam stigao u građanističko i „levičarsko“ okruženje, koje se pokazalo mnogo neprijateljskim i nasilnijim nego što sam očekivao, seo sam sa strane, na stepenice. Ali, jedna gospođa koju nisam prepoznao, rekli su mi posle da je to Milica Batričević, vodeća srpska aseksulana aktivistkinja i, kažu, bivša studentkinja dr Jova, krenula je da upire prstom u mene i pokazuje me osobama koje su me zatim gledale sa ubilačkom mržnjom.

Trebalo je odmah da odem kući. Već sam jedna od meta mobinga ovdašnjih „feministkinja“, (a)seksualnih i rodnih aktivistkinja. Čopora levičarskih, marksističkih i liberalnih „hijena“, koje lažu, krljaju i psuju kao najgori muškarci, a onda, ako pokušate da neproporcionalno, dakle pristojnije, promišljeno i odmereno, odgovorite – glume krhke, napadnute ženice dok pokušavaju da vas zatru.

Ove nemilosrdne „lešinarke“, koje kidaju misao, bilo iz pozicije moći ili one još opasnije, taktički privilegovane, dozirane nemoći, tada izmišljaju pretnje i progonitelje, usput obično evocirajući sećanja na svoje uznemirenosti, koje su, po pravilu, više bile aseksualne nego seksualne.

Naime, kao neko ko nije ni lep ni zgodan mogu da razumem muke onih koje su razbile ogledalo pa ih uznemirava način na koji deo ciljne grupe izražava da ih ne želi. Neke su se pomirile sa nedopadljivim učinkom majke prirode. Neke rešenje pokušaju da nađu u estetskoj hirurgiji. A neke u samoviktimizaciji koja – praćena besramnim lažima i konfabulacijama o „pičkopaćenicima“, sudbini „ejakulata“, balkanskom patrijarhatu ili ranjenom maskulinitetu – danas obećava privilegije i društvenu mobilnost ka obilato sponzorisanom neoliberalnom vrhu.

Trebalo je da znam šta me očekuje. Bakićeva novostečena popularnost je u velikoj meri izgrađena na upornom promovisanju i podsticanju nasilja, koje on nudi kao jedino rešenje. Ipak, ostao sam kako bih prikupio materijal za planirani portret druga Jova. On je, pored pletore mladih „marksističkih“ i „feminističkih“ obožavalaca, odnedavno postao idol mnogo veće i sve frustriranije građanističke publike. I ona „spas Srbije“ vezuje za barice i potoke „sendvičarske“ i srodne krvi.

Teško je bilo zapisati sve idiotluke i pristojno izrečene uvrede koji su iznosili Bakić i dvojica od još ukupno četiri učesnika ovog dugačkog aktivističkog skupa, predstavljenog kao promocija knjige o krajnjoj desnici. Zbog bolova u kičmi, pred kraj tribine sam ustao i, da nikome ne bih smetao da vidi svog novog idola i spasioca, stao skroz sa strane, iza ravni bine i ozvučenja.

Posle dve žene, prišao mi je gospodin, koji se predstavio kao Saša, sa očitom namerom da me udari. Rekao je da zna gde stanujem i da će me prebiti. Pa da će me, kada se oporavim, ponovo prebiti i zatim da će mi lomiti „prstiće“ sve dok ih ne polomi toliko da više ne mogu da pišem. Iako sam odavno odlučio da ništa što ostane verbalno ne prijavljujem policiji i da nikada nikoga ne tužim, rekao sam da ću ovo morati da prijavim policiji. Na to je „Saša“ rekao da ga to ne zanima. Na moje pitanje kako se preziva, odgovorio je – „Saznaj“.

Saznao sam. Reč je o Saši Dragojlu, novinaru Insajdera i saradniku skoro svih pomena vrednih autokolonijalnih i antisrpskih medija na Balkanu – od E-novina, gde je, čini se, počeo karijeru, preko pro-albanskog Kosovotwopointzero i Buke, glasila banjalučkih udarnika „informativne dekontaminacije mladih“, do „levičarske“ Mašine. Shvatio sam i zašto ga reakcije vlasti uopšte ne brinu.

Već imam iskustva sa našim pravosuđem i strahom sudija od „nevladinih organizacija“ i srodnih neokolonijalnih transmisija, pa znam da bi svaka moja prijava samo išla u korist ovim destruktivnim snagama. Policija bi verovatno profesionalno odradila svoj posao, ali sudovi bi, bojim se, uradili baš ono najviše odgovara ovdašnjim „belim medvedima“ autokolonijalizma.

Ne treba mi tu mašta. Nedavno je na svom, u međuvremenu obrisanom, Tviter nalogu Marijana Toma, dugogodišnja „doglavnica“ Nataše Kandić i udarnica (de)kontaminacije Srba, polusarkastično reagovala na činjenicu da sam je pomenuo u jednom tekstu – rečima da će to staviti u svoj CV.

Verujem da bi moja prijava donela korist Dragojlovim poslodavcima ili njemu samom. Eventualni poziv na informativni razgovor bi, bojim se, bio propraćen nekom novom donacijom. Što bi se reklo na srblišu – win-win situacija za autokolonijalne kerbere, lose-lose za mene, koji sam se drznuo da uporno pišem o njima.

Pre nego što se vratim na druga Jova, samo da naglasim da je u grupici koja je odmah potom zajedno sa „Sašom“ napustila promociju knjige bilo je bar troje bivših ili sadašnjih Bakićevih studenata.

Pre odlaska na „Dorćol platz“, obećao sam sebi da u tekstu neću upotrebiti frazu koju sam zabeležio skupljajući materijale i oživljavajući sećanja na druga Jova – „benigna budala“. Nažalost, odanost istini mi ne dozvoljava da upotrebim neku pristojniju reč. Štaviše, bojim se da drug Jovo nije budala već budaletina. Pri tome, šta god da je, to nije benigno. Sem, možda, iz ugla Aleksandra Vučića.

Teško je sedeti u kafani i ne voleti druga Jova. Upoznao sam ga davno, na nekom elitističkom poselu na Mokroj gori i sasvim mi je jasno zašto je ovaj slučajni levičar postao miljenik (skoro) svih. Iako ga hronično svrbe i kama i redenik, Bakićevo kafansko izdanje je benasto, ali jako zavodljivo. Odatle vuče korena i moja, u međuvremenu odbačena, teza o „benignoj budali“.

Bojim da je drug Jovo veći miljenik predsedniku Srbije nego svim nestrpljivim anti-režimlijama, u čijim očima je nedavno postao ne samo miljenik već i kandidat za ultimativnog anti-Vučića. Zašto? Zašto se ne bih iznenadio da Vučić više voli Bakića čak i od njegovih saboraca iz „Samoodbrane“?

Dušan Petričić, odnosno, biće da je to bio neki njegov avatar ili zombi, pošto ne verujem da stvarni Petričić nije već postradao od „fašizma“, sedeo je na vidovdanskoj promociji u prvom redu prostora koji je Bakićev izdavač opisao kao „mesto za podizanje revolucije“. Naravno, reč je samo o novom „Mikseru“, mestu za po sebi kontrarevolucionarna, elitistička, uglavnom autokolonijalna posela privilegovanih narcisa.

Za razliku od Jova, koji u jednoj ruci kao da drži olovku a u drugoj kamu, valjda neku partizansku, okupljena publika uglavnom ne bi sama da kolje. Ne znam samo da li je ovim građanističkim dobrovoljnim davaocima tuđe krvi draže da to rade „fašistički orijentisane ustaše“ ili stari, „antifa“ saborci druga Jova, ali bojim se da, zalepljeni mržnjom i utrnulog autokolonijalnog mozga, rešenje vide samo u krvoliptanju.

Prisutni su na samom početku pozdravljeni kao borci protiv „fašizma, populizma, nacionalizma“. Tim redom. Drug Jovo je, pak, najavljen kao intelektualac „koji nije provincijalac“ i „koji istinski oblikuje budućnost“ u okolnostima gde je „čestitost sve ređa jer je gustina opasnosti sve veća“. Bakićev mentor je predočio da su „rasizam, ksenofobija i autoritarnost čelne vrednosti desnice“ i da zato ona predstavlja „opasnost za čovečanstvo“, ali i jedan od intelektualnih vrhunaca večeri – da kapitalizam Evropske unije i Evropska unija nisu isto.

Puna mi je beležnica. Što politički korektnih, i dalje profitabilnih postistorijskih dogmi tipa „kulture kada se pržimaju, [one] su obogaćuju“. To, biće, „ilustruje“ i neprijatna činjenica da su u EU odavde primljene samo Hrvatska i Slovenija. Dve najbogatije i etnički najmanje heterogene zemlje regiona, toliko stabilne u velikoj meri zato što se ne „obogaćuju“ različitim kulturama.

Čulo se i mnoštvo što prežvakanih što inovativnih bisera druga Jova, ali ovde ću se zadržati samo na jednom, originalnom bakićevizmu – „fašistički orijentisane ustaše“. Istovremeno najveću od svih bedastoća, koje je, sledeći mentora, Bakić to veče izgovorio o kapitalizmu, Evropskoj uniji i desnici i odličnu ilustraciju zašto verujem da su Vučić i njegovi spin-doktori napravili dobar izbor, ako su se, kako mi se čini, opredelili da od druga Jova naprave svog najvećeg neprijatelja.

Ne znam da li dr Jovo ume čak i samom sebi da objasni ko jesu „fašistički orijentisane ustaše“, ali ja ću, iako nisam „dr“, ovde rado objasniti ko su neki od kandidata za „ustaše“ koje nisu fašistički orijentisane. Dakle, ko bi mogle da budu te antifašističke ustaše koje proviruju iz Bakićeve nadahnute, kvazirevolucionarne i pseudonačne epike o nama „urođenicima“, „evropskoj tvrđavi“ i različitim „bastardizacijama“?

Kada ga ponese dinarska epika i zaljubljenost u sebe, Bakić, bojim se, ni ne zna šta govori. Nažalost, gomila bisera koje tada izgovara zvuči logično publici koja kada kaže ceo svet obično misli na Švedsku, Nemačku i okolinu. Titula i katedra zasenjuje prostotu, čiji je epikom obojen zahvat u bolnom neskladu sa širinom Bakićevih znanja. Dok priča, sav u nekom beskrajnom intelektualnom orgazmu, afektirajući i naglašavajući bezbroj smislenih i sasvim budalastih poenti, dr Jovo neumorno veze sa onim što dobro zna koliko i onim o čemu ama baš ništa ne zna.

Ne morate da završite sociologiju – a drug Jovo je, tvrde zli jezici, dva puta završio sociologiju, jednom kao mladi Jovo i jednom kao ne tako mladi marksovac – da bi prepoznali da ako postoje „fašistički orijentisane ustaše“ onda jednostavno moraju da postoje i neke antifašistički orijentisane ustaše. Iako tako nešto još nije otkrila čak ni Sonja Biserko.

Nažalost, nisu mi pale na pamet kada sam nedavno pisao o „protiv doma spremnim“ Slučajnim Srbima i njihovim hrvatskim idolima iz rahmetli Ferala – ali sada mi se čini da antifašističke ustaše ne bi bio neadekvantan naziv za tu bulumentu. Iako, naravno, ako je išta mislio, prilično sam siguran da njih dr Jovo njih nije imao u vidu kada je trabunjao o „fašistički orijentisanim ustašama“.

Sledeći bizarnu logiku druga Jova, koju je na nekoliko načina izrazio tokom promocije, sledi da sve što je u Srbiji ponosno srpsko jeste fašistički, a sve što je u Crnoj Gori i Hrvatskoj hrvatsko ili crnogorsko jeste, u najgorem slučaju, fašistički orijentisano. „Pravi Srbi zvuči suludo i samo Srbi zvuči suludo“, rekao je dr Jovo tokom promocije, ponesen aplauzima okupljenih Slučajnih Srba.

Pitam se samo da li mu i reč Crnogorci zvuči „suludo“. Morala bi, ako nije samo još jedan od sve većeg broja srpskih autošovinista. Kao i „Crnogorska“, naziv stranke dr Vladimira Pavićevića, univerzalog poslanika, ponosnog „belog listića“, besramnog čoveka i lažnog anti-Vučićevca, koji već godinama bere plodove činjenice da je aktivno doprineo pobedi SNS. Ljudi kao Pavićević izgleda veruju da nikada ne greše, a spoj antirežimskog i autošovinističkog slepila u Srbiji čini da im sve bedastoće i sramote ovde olako budu ne samo oproštene već i sasvim zaboravljene.

Drug Jovo ima nemale mane u skučenom svetu urbanih učesnika Prvog srpskog selebriti ustanka, u čijem jezgru su se, nažalost, etablirali baš ti, uvek „protiv doma spremni“ Slučajni Srbi. One čine da drug Jovo nije bio idealan kandidata za spasioca. Ne toliko same Srbije koliko velikog Kosova i drugih „najviših evropskih vrednosti“, kao i pripadajućih im sinekura i izleta avionima.

Naime, Bakić u očima njegovih novih, pismenih i kulturnih obožavalaca ima neprihvatljivo palanačku auru i zrači omraženim „Ovča, Borča, čačača“ šarmom. Bojim se samo da to mnogo više govori o razmerama rastrojenosti ustanika-šetača podrškom koju Vučić dobija sa Zapada nego o potencijalima hiperkinetičkog druga Jova. Kao „Jovo brat“ on dođe nešto kao Jala Brat za pismene i kulturne. Duh vremena je takav. Kontrarevolucionaran, teško razumljiv i ubrzan.

Meni, pak, ovaj samoproglašeni Robespjer najviše liči na slučajnog partizana iz filma Veljka Bulajića. Spremili ga za uloga četnika – savršena fizionomija, kama mu stoji kao salivena, ali ga greškom obrijali pa su morali da mu stave titovku umesto šubare. Ponekad mi deluje kao da ga je pravio Jovica – po Bebinoj mustri. Naravno, ne verujem da jeste. Korisni idioti su, po pravilu, korisniji od ucenjenih i plaćenih. Ljubav nije jedina stvar koja se ne može kupiti parama.

Priznajem, drug Jovo odiše i klovnovsko-šibicarskom harizmom, koja nije sasvim bez potencijala u srpskoj politici. Pri tome, on izgovara reč narod u kontekstima i na način na koji to njegovi novi elitistički saborci ne čine. Ipak, rizik po režim da Bakić, kao javno lice fikus-opozicije, postane igračka-plačka ostaje zanemarljiv. Previše je zavoleo suši urbane distinkcije da bi mogao da uvaži svet onih koji se i dalje raduju sendvičima sa satanizovanim Matijevićevim parizerom.

Prethodni kandidat za neprijatelja-miljenika, drug Borko – lažni panker, lažni levičar, čak i lažni Borko – dobio je „na poklon“ krvavu košulju, ali je nije kapitalizovao. Uplašio se i pobegao pod skute kapitala kao ponovo rođeni gospodin Borko. Time je bar nestala jedna neprijatnost za oči. Iritantni nesklad između Borkove konzervativne i uštogljene, mačo estetike i radikalne levičarske ideologije, na koju je privremeno nakačio svoje galaktičke ambicije.

Drug Jovo je do sada, kao potvrdu svoje antirežimske distinkcije, dobio samo informativni razgovor u policiji – i već je opravdao očekivanja pozivara, zasenivši ostale pastire antirežimskog stada. Iz Vučićevog ugla, treba ga posmatrati slično Sonji Biserko iz Miloševićevog – kao verovatno idealnog neprijatelja.

Pomena vredna razlika je u tome da Bakić ima tu neobičnu antipopulističko/populističku privlačnost, usmerenu ne samo prema članovima privilegovanog suši stada, kojima se može da im se gadi Matijevićev asortimana polutrajnih mesnih prerađevina. Lakrdijaš kakav jeste, on je lutajući metak, sklon da u naletu logoreje povređuje sebe koliko i druge. Zato, za razliku od Sonje Biserko ili lažnog Borka, Bakićeva krvava košulja ne bi bila sasvim bez rizika. Naročito ako kod Službe nema musavi dosije i nisu evidentirane prateće fatalne slabosti. Ne treba gubiti iz vida da, kad je već jedan klovn mogao 2016. godine da postane predsednik Amerike, onda ni klovn Jovo nije bez šansi.

Danas imamo dve verzije Bakića – druga Jova i građanina Jova. Ovaj drugi mu dođe nešto kao afrička šljiva za usahlu opozciju. Ostaje pitanje da li će delovati van suši stada. Marksista Jovo, pak, sa svojim marksovcima živi, pre bih rekao prvu nego drugu mladost. U svojim Godinama raspleta posvetio im je tople reči, zahvaljujući se „mlađim drugaricama i drugovima u ’Oktobru’, jednom od onih intelektualno podsticajnih mesta na kojima se čovek oseća prijatno i opušteno, od kojih sam dobio povratno obaveštenje o svom istraživačkom poduhvatu“.

Da se podsetimo ko su crvenkasti miljenici i sledbenici koji podstiču dr Jova. O njima sam – pre nego što su napredovali, nažalost u oba smisla koja ta reč ima u Vučićevoj Srbiji, i postali homonacionalisti – već pisao u nekoliko navrata. Oni su u Srbiji, iako jalovi, cinični i otuđeni od naroda i radničke klase, zauzeli važan politički prostor na levici i uspostavili skoro pa monopol.

Prvo, da objasnim jako koristan i važan pojam homonacionalizam. On je konačnao obezbedio ime pojavi, koja je od 11. septembra 2001. godine sve važnija i globalnija. Bez njega više nije lako, a možda ni moguće, razumeti ne samo promene u zapadnim zemljama već ni ključne političke procese u Srbiji, mehanizme desuvernizacije naše zemlje i klevetanje najugroženijih siromašnih slojova, čiji se vitalni interesi ne mogu vezati za LGBTQI identitete – najprivilegovanije od svih, danas taktički privilegovanih, manjinskih identiteta.

Nažalost, pojam homonacionalizam nije po sebi jasan i nema intuitivno značenje. On ne predstavlja sinonim za gej nacionalizam, nacionalizam sve umreženije, povezanije i moćnije globalne „gej nacije“, već je, originalno, naziv za novu inkarnaciju nacionalizma u zapadnim zemljama.

Naime, homonacionalizam standard „dobrog“ i „ispravnog“, punopravnog zapadnog građanina, pa i čoveka uopšte, vezuje za odnos prema LGBTQI zajednicama i njihovim interesima. Homonormativnost kojom je obeležen, proizvela je novu normu – i tako samo prebacila staru sliku i stigmu „nenormalnosti“ sa gej ljudi na one koji imaju anti-gej stavove.

Pri tome, patologizujući diskurs „homofobije“, kojim ovakvi stavovi bivaju uokvireni kao izraz „bolesti“, a oni koji ih iznose kao „bolesnici“, nije postao politički nekorektan – iako bi to morao da bude. Naravno, da politička korektnost nije pretvorena u jedan od najmoćnijih ideoloških aparata, kojima je obeležena globalna hegemonija neoliberalizma.

Bilo je samo pitanje vremena kada će homonacionalizam početi da biva globalizovan, kada će kriterijum za procenu ko je punopravni i ispravni, dobri građanin biti primenjen za procenu ispravnosti i valjanosti država. Analiza kroz prizmu homonacionalizma omogućava da razumemo i kako su mnogi liberali poverovali da postoje „zveri muslimanske“ i, po Peščaniku, „zveri srpske“. U naučnim radovima se od 2014. godine sve češće pominje homokolonijalizam.

U pozadini svega je zapadnocentrično verovanje da gej prava predstavljaju „poslednju granicu ljudskih prava“. Da ako se ona „poštuju“ – što uglavnom biva mereno „vidljivošću“ (Prajd) i , sve više, „jednakošću u zakonima“ (istopolni brakovi) – to predstavlja znak da se u tim zemljama već poštuju sva druga ljudska i demokratska prava.

Homonacionalizam predstavlja jednu od važnih antipolitičkih mašina u današnjim „kvir vremenima“. Svako ko ignoriše njen značaj na Zapadu, ali i u njegovim predgrađima i lagumima, kao što je Srbija, osuđen je na nesupeh. Homonacionalizam danas koriste i desničari i levičari, a njegov potencijal je pravovremeno prepoznao i Donald Tramp. Između ostalog, pretvorivši sve WC u svojim zgradama u uniseks – i tako predupredivši optužbe za „diskriminaciju trans osoba“.

Homonacionalizma je u Srbiju stigao u različitim oblicima. Prvo kao važno oruđe režima, koji je želeo da kompenzuje upadljiv „demokratski deficit“. Vučićev homonacionalizam nam je tako, između ostalog, doneo redovne Prajdove i Anu Brnabić, „fikusa“ u bojama duge, ali i mogućnost da različiti elitni gej akteri služe režimu bez da budu klevatani kao sendvičari i plaćenici.

Ubrzo je homonacionalizam osvojio i (slučano)srpsku levicu, i usput podelio LGBTIQ barjaktare i njihove saveznike. Danas na levici u Srbija besni sukob homonacionalizama. Pitanje je da li tu uopšte ima bilo čega drugog. Naravno, još je smešniji ako imamo u vidu koliko je efikasno i vešto Aleksandar Vučić ovu pomodnu rodnu ideologiju pretvorio u jedan od važnih aduta. Istini za volju, glavni adut, ne bih se iznenadio, našeg sledećeg doživotnog predsednika jeste sklonost neprijatelja da ga potcenjuju.

Revolucionarni snovi naših „levičara“ stavljeni su na „stend baj“. Homonacionalizam je zakrvio Bakićeve „marksovce“ i njihove rivale u jednoj od najmanjih političkih bara u Srbiji. Naravno, on je i ovde antiradnička i antinarodna ideologija. Izraz metastaziranog manjinarenja, koje je okovalo i uništilo levicu širom sveta više od kapitalističke internacionale.

O čemu je tačno reč? Čime su to preokupirani marksistički miljenici druga Jova?

Ključno levičarsko pitanje u današnjoj Srbiji jeste da li su trans-žene-lezbejke samo trans-žene-lezbejke ili se tu skrivaju matori pedofili u suknji (i sa pišom), koji bi da intimno opšte sa ženama koje su lezbejke. Bakićevi puleni spadaju u ove druge ratnike u sukobu koji već mesecima potresa levičarsku žabokrečinu. Nasuprot njih su, između ostalog, oni levičari i LGBTQI aktivisti koji, pored jasnog stava o trans-ženama-lezbejkama, misle da za njih ima mesta uz skute režima.

Da uz pomoć primarnih izvora ilustrujem srž problema. „[D]anas su podneli tužbu protiv mene zbog četiri Instagram storija u kojima sam kritikovao njihovo odurno šlihtanje velikosrpskom nacionalizmu i izdavanje... -- biološkog strejt muškarca koji se identifikuje kao transžena -- za lezbejku... [K]ao i mnoge feministkinje, levičari/ke i LGBT aktivisti/kinje, protivim se trenutno vladajućoj ideologiji mejnstrim trans aktivizma, koja između ostalog vodi brisanju lezbejki i njihovom prisiljavanju na seks sa transženama (biološkim muškarcima)“, napisao je na svom Fejsbuk profilu jedan (večno) mladi sociolog, ljutiti komadant Bakićevih „pionira“.

Mislim da je kao ilustracija razmera sloma levice u Srbiji dovoljan i ovaj citat, mada teško je odoleti onome što sledi. Navodno marksističkim meditacijama o užasima „liberalnog pakla mejnstrim trans aktivizma i njemu prilagođavanog zakonodavstva, koju prate gušenje slobode kritičkog mišljenja i podilaženje strukturnoj mizoginiji i homofobiji da bi se pokupile mrvice sa stola gospodara.“

I levičarski feminizam se ovde sveo na samo jedno pitanje – ko ima, a ko nema vaginu. Nažalost, poražavajuća je poruka ideoloških „vaginalnih monologa“ koji stižu sa te scene. Nije dozvoljena nikakva kritika – čak ni ukazivanje da postoje žene koje su do položaja stigle uz pomoć vagine ili porodičnih veza, zauzimajući pri tome mesta drugim, neuporedivo pametnijim ženama, koje, u ovim kvir vremenima se to mora eksplicitno reći, takođe imaju vagine.

Nažalost, Bakićevi miljenici, u koje spadaju i neki od dominantnih eksponenata autokolonijalnog i antinarodnog „feminizma“ i „marksizma“ u Srbiji, u svojim deklarativno radikalnim organizacijama, koje obećavaju jednu drugačiju i pravedniju zemlju, reprodukuju najgore aspekte političkog mejnstrima, prepoznatljive i u vladajućim strukturama i u opoziciji.

Nekako ne čudi da takav antipolitički milje omogućava da sasvim legitimno koristimo pojmove kao što su „antifašističke ustaše“ ili „fašistički antifašisti“. Oni su ovde samo priividno oksimoroni. Bojim se i da moje vidovdansko iskustvo na „Dorćol platzu“ predstavlja samo jednu od bezbroj ilustrucija onoga na šta se ovde svela realno potojeća levica. I koliko za nju danas nema nade.

Činjenica da kada kao novinari i slobodno misleći autori odemo da izveštavamo o nekom „antifašističkom“ skupu možemo da očekujemo da – samo zato što se usuđujemo da javno iznosimo zaključke do kojih smo došli – budemo targetirani i slušamo pretnje batinaša, navodi me da se zapitam: Da li uopšte smemo tamo da dolazimo? Da to nije (pravo) samoubistvo? Možda treba da povedemo nekoga sa sobom da nas zaštitii? Da li je to slika promena i realnosti za koju se bori drug Jovo?

Kao i uvek kada sam poslednjih godina razmišljao o našim „levičarima“, strepnja mi je mnogo dublja od nade. Sem kada se radi o biografiji druga Jova – sve manje „levičara“, sve više „građanina“. Slušaćemo još o njemu. Samo da se, gledajući u sunce i crvenkasto nebo, ne oklizne na koru od plavo-žute banane „evropeizacije“ i polomi kičmu. Ovde, na zemlji – klizava su vremena.

Zoran Ćirjaković

P.S.

Još uvek neprebijen i sa nepolomljenim „prstićima“, mada verujem da nije malo onih koje to rastužuje:

"Ne poznajem materiju baš najbolje. Može li neko da mi objasni, po kojim je kriterijumima Ćirjaković novinar?...

(Ваљда по томе што је радио као новинар за Newsweek, The Los Angeles Times, Б92, НИН и Политику?)...

Znači, još jedna gromada poput DJV. Trebalo je da ostane u Los Angelesu...

(Значи још један либерал који одобрава насиље, уколико није извршено над њим.)...

Ne, samo pobornik ideje da treba da se konačno napravi neka institucija i za budale, poput ludnice za ludake ili bolnice za bolesnike. Inače dotični je novinar tačno onoliko, koliko je Dejan Lučić pisac. To što ste radili u novinama, ne čini vas novinarom...

(Чекајте мало господине, Ви дакле тврдите да је насиље према некоме у реду само зато што нисте љубитељ његовог писања? Или, још горе, да је у реду изубијати некога ко је, како Ви кажете, болестан или будала??)...

Najpre da definišemo pojmove. Vidite, Vučić je ludak a Šešelj budala. Kao što vidite, budale mogu biti i te kako opasne. Ako ne verujte meni, pitajte Ćuruvijinu i Đinđićevu decu. Zato, zajebite me sa ljudskim pravima i sl. To je za ljude, ovaj se nije kvalifikovao u tu grupu...

(Нисам знала да је на нама да одређујемо ко заслужује да живи, а ко не... Нећемо се сагласити свакако, тако да нема смисла настављати разговор. Поздрав.)"

O BANGLADEŠU I DRUGIM SRPSKIM DEMONIMA

Bauk Bangladeša kruži Srbijom. Preceznije, takozvanom građanskom Srbijom i srpskom levicom. A i nije reč o pravom Bangladešu već o „Bangladešu“, koji je nastao u autokolonijalnim fantazijama jednog privilegovanog novinara. Autora koji iz Bona, sa nemačkom platom, već godinama serijski truje ovdašnje aktiviste slikom Srbije kao – „evropskog Bangladeša".

Vremenom se uglavnom izgubilo ovo „evropskog“ i Srbija je „postala“ Bangladeš, a ova daleka država je pretvorena u jednu od odrednica antipolitičkog delovanja srpskih građanista i „levičara“. Ona još više otežava razumevanja i uvažavanja korena današnjeg stanja u Srbiji. Uključujući i prepoznavanje važnih razloga zašto Srbija ne može postati ona bogata „Evropa“, koju mnogi ovde smatraju jedinom pravom i ispravnom.

Dakle, dobili smo dva Bangladeša. Jedan je stvarni. U njemu je prosečna plata četiri puta manja nego u Srbiji. Kiša, koja je na par sati potopila i ostavila bez struje delove Novog Beograda – i koju su ovdašnji mediji opisali kao „apokalipsu“, tamo danima, bez pauze pada svake godine i danima ostavlja bez struje velike delove zemlje tokom letnjih meseci. Ipak, još bliže (pravoj) apokalipsi u Bangladešu je kada takva kiša ne padne – kada previše zakasni ili izostane monsun.

U pravom Bangladešu povrće nije samo skupo već i, skoro bez izuzetka – otrovno. Naime, Bangladeš je, verujem, jedina zemlja u kojoj je skoro svo voće i povrće na pijacama prethodno isprskano formalinom da ne bi trunulo. Količine su toliko velike da jabuka kupljena na pijaci, ako je stavite u frižider, dve godine kasnije izgleda isto kao kada ste je pazarili. Zdrave namernice su ogromnoj većini građana nedostupne i mediji su puni saveta kako da se otruju malo manje. Vlada razmatra uvođenje smrtne kazne za ovo krivično delo – pošto drugi pokušaji nisu dali rezultate.

Iako srpski liberalni i levičarski aktivisti i novinari uglavnom umeju da korsite Google, u njihovom imaginarijumu je jedan nepostojeći Bangladeš – „Bangladeš“ izjednačen sa Srbijom – pustio jako dubok koren. Nažalost, bojim se da oni položaj Srbije i u globalizovanom svetu i u Evropi razumeju i poznaju još manje od Bangladeša.

Ipak, s jedne stane, stanje u Bangladešu odavno nije nevažno za razumevanje stanja u Srbiji. Štaviše, dve i geografski i razvojno jako daleke svakodnevice postale su vezane pupčanom vrpcom. S druge, suprotno konfabulacijama Nemanje Rujevića – neodgovornog novinara dozirano antirežimskog Vremena i neokolonijalnog Dojče velea, nemačkog državnog medija, Srbija sigurno jako dugo, najverovatnije nikada, neće postati Bangladeš. Ni u jednom smislu.



Ali, iluzije o Bagladešu, Srbiji i vezama između Bangladeša i Srbije prikrivaju jedan od ključnih razloga zašto Srbija ne može postati „Evropa“, tačnije zašto se standard građana Srbije ne može približiti „evropskom“. On nema nikakve veze sa Bangladešom, koji odavno ima kolateralnu korist od ove tužne srpske priče. Taj razlog je sasvim evropski. Štaviše, vezan je za onu „Evropu“ o kojoj svi ovde sanjaju, želeli to da priznaju ili ne. I na levici i na desnici i u bedi iz koje se ne vidi ni levica ni desnica.

Ono što Srbiju danas uporno gura ka Bangladešu jesu iluzije o tome kako je bogata „Evropa“ postala toliko bogata i stabilna. Klima je tu jedan od faktora. Svuda u Evropi ima mnogo onih koji bi kišu kakva je na par sati potopila delove Novog Beograda nazvali apokalipsom. Klima je jedna od dve najviše evropske vrednosti. Druga je Sredozemno more. I pre šengenskih i drugih viza, praktično neprelazna prirodna barijera, koja, zajedno sa Saharom, uspešno drži stotine miliona hronično gladnih ljudi daleko od Evrope i njene blagotvorne klime.

Srbija nema izlaz na more. Ne miluje nas ni Golfska struja. Zato ovde dolazi do izražaja jedan drugi faktor. Političke nepogode. Zadržaću se samo na najnovijoj, iako nam je istorija tokom prethodnih vekova servirala njih bezbroj. Jedan broj domaćih. Mnogo više stranih.

Naime, kada se bogatila, u „Evropi“ na snazi nisu bili današnji „evropski zakoni“ – koje sve vlade u postpetooktobarskoj Srbiji, manje ili više prilježno, kopiraju i uvoze. Da je imala ovakve zakone – od ekoloških do prava (bezbroj) manjina – „Evropa“ bi danas bila blizu Srbiji, odnosno Rujevićevom „Bangladešu“.

Zato, ignorišući kako je „Evropa“ postala „Evropa“, usvajajući brojne, sasvim neprimerene i antirazvojne „evropske zakone“ i ine antipolitičke „najviše evropske vrednosti“, Srbija može da ide samo ka (pravom) Bangladešu, a njeni vredni radnici, koliko i školovane elite, ka „Evropi“. Uostalom „Evropa“ je ovde odavno sinonim za Evropsku uniju – čak i u naučnom opusu dr Jova Bakića, novog gurua naših antinarodnih i antiradničkih „pravih levičara“ i njihovih dezorjentisanih građanističkih saputnika.

Današnji „evropski zakoni“ nisu razvojni – oni su zakoni za bogate i razvijene. Srbija, kao jedna od najsiromašnijih zemalja Prvog sveta, nije bogata i razvijena u okviru Evrope – već samo ako u obzir uzmemo ceo svet. Dakle i Prvi i Treći i Četvrti svet. (Drugi svet je uvek bio više ideološka nego razvojna odrednica, koju je sahranio Mihail Gorbačov.) Pri tome, sve ono što važi za „Evropu“ svedenu na EU, važi i za Japan, Južnu Koreju, Hong Kong... dakle zemlje koje su u Aziji, ali u kojima se danas živi zapadnim standardom, ili blizu njega.

Cenu ignorsianja ove zablude o „evropeizaciji“ plaća cela Srbija, ali posebno gradovi kao što su Vranje i Leskovac, pa čak i relativno prosperitetno Arilje. Štaviše, glavni razlog zašto bezumlje naših „evropeizatora“ nije još više srpskih radnih mesta preselilo u Bangladeš i okolne države, leži u spoju južnoazijskih apokaliptičnih monsunskih kiša, troškova transporta do Evrope i ovdašnje korupcije, koja, na sreću siromašnih, sprečava da razorni „evropski zakoni“ sasvim profunkcionišu u Srbiji.

Ponoviću. Da su u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, ali i u Japanu i Sungapuru, na snazi bili zakoni koji danas u Srbiju regulišu brojne aspekte proizvodnje i života ne bi bilo uzleta koji je omogućio donošenje ovih, našim okolnostima sasvim neprimerenih, „evropskih zakona“. Zato danas „devropeizacija“ Srbije predstavlja preduslov bez čijeg ispunjavanja Srbija može samo da nastavi da, u razvojnom smislu, ide ka Bangladešu a njeni mladi (i zdravi) ljudi ka Evropskoj uniji.

Bez radikalne „deevropeizacije“ proces koji razara Srbiju ne može biti zaustavljen. Istini za volju, on od Srbije neće napraviti Bangladeš već „živo groblje“ – koga će od sudbine Bngladeša uspešno zaštititi dva faktora. Prvi, ključni bedem, jeste klima. Drugi, malo manje važan, jesu doznake onih koje je spoj neostvarivih aspiracija i nepromišljene „evropeizacije“ isisao iz Srbije.

Tu nije neophodna diploma iz ekonomije i srodnih nauka. Mada, sudeći po dr Miroslavu Prokopijeviću, ona ovde nije preduslov da budete prihvaćeni kao „ekonomista“ i „stručnjak“ – ako ste za „Evropu“ i NATO po svaku cenu (koju, kao i uvek, plaćaju neki drugi ljudi). Ključno je uvažavanje istorije, kako je „Evropa“ postala „Evropa“, i posmatranje celog sveta. Dakle odustajanje od manira naših političkih i akademskih elita, zombiranih zapadnocentrizmom i svetlima Brisela, da kada kažu „ceo svet“ misle na „Evropu“ – svedenu na Evropsku uniju.

Poželjeno je i da naše različitosti, činjenica da smo jedna drugačija Evropa, ne budu posmatrane kao patologije. Te različitosti imaju i svoju važnu istorijsku dimeziju. Najveći deo Srbije je tri i po veka živeo u istoj državi sa Alepom, dok je, na primer, sa navodno uspešno „evropeizovanim“ Zagrebom delio sudbinu tek kojih sedamdesetak godina. Ne umem da ocenim koji je od ova dva perioda bio tragičniji – ali to ne znači da se različite posledice i dva nasleđa mogu ignorisati.

Da se vratim na slučaj Bangladeša, zemlje koju nije lako razumeti. Čak i ako se potrudite.

S jedne strane, Bangladeš je, prilično bukvalno, država „na vodi“. Praktično bez stena (i kamenja). Skoro bez brda. Bezmalo sva voda koja padne na polovini Himalaja i južno od njih, ako usput ne ispari – završi u Bangladešu. S druge strane, toliko velika voda je često predaleko od mnogih pirinčanih polja. Preživljavanje mnogih seljaka, opet prilično bukvalno, zavisi od apokaliptičnih monsunskih kiša.

Uz Vijetnam, Bangladeš je zemlja u kojoj već godinama plate najviše rastu (u stvarno celom svetu). Nema „belog Šengena“ a ni koža im nije bela. Jedina dostupna prečica ka (malo) boljoj budućnosti jeste odlazak u Emirate, Katar ili Saudijsku Arabiju. Ali, tamo su radnici iz Bangladeša uglavnom na dnu gastarbajterske hijerhije. Ne samo da su skoro svi nepismeni već se na bengalskom i brojevi pišu drugačije. Mislim da niko od mojih saputnika na letu iz Dohe za Daku nije umeo sam da nađe svoje sedište. Svi su se u avionu prvi put susreli sa WC-om – sa tekućom vodom i šoljom.

Pre dve godine, gledao sam kako i koliko se radi u Daki, kako se i koliko dugo putuje do posla – i čitao koliko je sve to još teže i bolnije u provincijama. Neću zaboraviti tekstove o otpuštenom i zatim prebijenom radniku, koji se borio za platu od malo manje od 5000 dinara mesečno. Ne bih se iznenadio da fabrika u kojoj radi šije stvari koje su se ili nekada šile u Vranju ili koje se prodaju u H&M i sličnim radnjama.

Ali gobalizacija, tačnije trećesvetska konkurencija koju je donela, nije jedini „usisivač“ koji seli radna mesta iz Srbije u Bangladeš i smanjuje plate radnika u Vranju ili Arilju. Ne znam da li je broj radnih mesta koji su ubili „evropski zakoni“ veći, ali sigurno je veliki. Ne znam ni koliko je slepačka „evropeizacija“ smanjila plate ovdašnjih radnika, ali znam da nije malo. Nažalost, „evropeizacija“ je izbrisala mnoge komparativne prednosti, koje je imala Srbija u Evropi – naša oklevetana, oduvek evropska Srbija.

Sticajem okolnosti, potičem iz okoline Arilja i bio sam u prilici da prethodnih godina često razgovaram i sa radnicima i sa poslodavcima. Mada, priznajem – kao i moj rođak dr Miroslav Prokopijević, nikada nisam studirao nešto što ima veze sa ekonomijom.

Nažlost, bojim se da su ini prokopijevići, sa sugerisanom diplomom ili bez nje, ogromnu većinu građana već osudili – ili na put ka Bangladešu ili na odlazak iz Srbije. To je zločin protiv Srbije i njene budućnosti za koji im, bojim se, niko neće suditi. Iako nema većeg i razornijeg.

Zoran Ćirjaković

NAZAD U 1847. SA JOVOM BAKIĆEM I DUBRAVKOM STOJANOVIĆ

o društvenim i prirodnim činjenicama i privlačnosti vremenskih mašina; o teoriji kao poslednjem utočištu levičarskih protuva; o tome zašto je za bakićeve pionire rumenog autokolonijalizma blok 70 veća misterija od čada; o dubokom „civilnom društvu,“ koje je nadvisilo duboku državu; o razlozima zašto je danas antilevičarski deklarisati se kao levičar; o tome zašto sit (levičar) ne veruje gladom (radniku); o nacionalizmima kojima ne daju da postanu patriotizmi; o udesu zemlje koja je prviše blizu evropskoj uniji a predaleko i od boga i od marksa; u stvari, ponovo o slučajnosrpskim „levičarima“ i zašto, ne samo u srbiji, još zadugo neće biti nade za levicu zombiranu antinacionalizmom

(dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 40 minuta)

***

Ne sećam se više kada su nas učili da postoje društvene i prirodne činjenice. Kamen je, na primer, prirodna a nacionalizam društvena. Neke društvene činjenice su značajnije i prisutnije od drugih. Ima i onih koje su postale, nekako, skoro pa prirodne – kao nešto što nam je dato, a ne stvoreno od zajednice. U takve odavno spadaju nacija i nacionalizam, njena verna senka. Zato je danas, a čini mi se da se to zadugo neće promeniti, biti protiv nacija i nacionalizama – dakle ne samo protiv njegovih sramnih ekcesa – smisleno koliko i biti protiv kamenja ili Sunca.

Uprkos tome, nacionalni identitet je na levici sistematski satanizovan i trivijalizovan, i na kraju proskribovan. Iako je ostao jedna od dve ključne odrednice naših stvarnih životnih šansi, mogućnosti da živimo život dostojan čoveka. Često važnija od one druge – ekonomskog, klasnog položaja naših roditelja. Iako se svetovi Palestinaca i izraelskih Jevreja često dodiruju, u smislu standarda i životnih prilika jako su daleko. Čak i jedno klasno prilično privilegovano dete u Čadu – koji je postao relevantna referenca u orijentalističkoj imaginaciji i umetničkim praksama naših „levičarskih“ rasista – verovatno živi lošije od klasno krajnje deprivilegovanog deteta u Italiji.

Na žalost dece Čada – tamo već decenijama previše retko dolaze i kapital i kiša. U ovoj saharskoj državi, čiji stanovnici troše manje struje od sedišta Svetske banke, dve nestašice su isprepletane pa građane Čada niko ne želi ni da eksploatiše. Cena rada u Čadu je globalno manje relevantna od cene čašice Four Roses u „levičarskoj“ zadruzi Oktobar, smeštenoj u dorćolskoj „silikonskoj dolini“, simbolu svesrpske želje za društvenom mobilnošću bez rada, budženjem raspoloživog resursa.

Daleko je Čad od naše realnosti, u kojoj se burbon sa četiri kapitalističke ruže odlično meša sa zrelim Marksom i društvenim kapitalom. Levičari tamo nemaju ni za burbon ni za crvene ruže, koje u (ne)evropskoj Srbiji posle kose drugarice Mire Marković krase flaše, kojima se, tokom u nedogled produžavanog obreda prelaza, podgrevaju revolucionarne fantazije mlađanih saboraca druga Jova.

Neki fetiši su večni, a neke evropske privilegije na Balkanu bivaju još lakše poricane i ignorisane u vremenu koje istovremeno prihranjuje narcisoidnost i obezvređuje pojedinca. Ovde je „strašno“ i „dno“, „nema nigde“ i „katastrofa“ – u velikoj meri zato što je, na sreću, ovde jako malo, zanemarljiv broj, onih koji su osetili ili videli kako se živi na pravom dnu i ispod njega.

Za razliku od slučajnosrpskih „levičara“, buntovni adolescenti u Čadu ne mogu da popiju burbon kada nema vode. Tamo „vaginalno preduzetništvo“, ukrašeno crvenim ružama i tetovažama, ne donosi uredničko mesto u lokalnom izdanju Le Monde diplomatique – već, najverovatnije, HIV virus. U afričkiim državama u kojima važi da je (skoro) svaka trudnica jednom nogom u grobu, kao opcija ne postoji ni „rentiranje“ materice, surogat majčinstvo, koje je i na Zapadu sve češće jedini način da se, makar na kratko, bedom unižene žene izdignu iz neljudskosti društvenog dna.

Nacija nije samo geografski i kulturalno obeležena odrednica. Ona je i jedna od nosećih osa, ponekad beskrajnih, ličnih identitetskih bitaka i nevolja sa samovrednovanjem. Te nevolje nas u Srbiji mogu voditi ka različitim, pa i, bar za neke, udobnim samomrziteljskim ili antipolitičkim izborima. Oni su, ne primer antinacionalizam, često izraz privilegija, način da ušuškane urbane elite pobegnu od neprijatnih realnosti i onih sunarodnika, prezrenih u Srbiji, koji ne mogu da izbegnu suočavanje sa poniženjima ili njihovo življenje. Zato su „iskorenjeni“ drugovi dr Jova Bakića i učenice dr Dubravke Stojanović – čak i kada nisu dovoljno privilegovane, a nekima, na primer dr Radini Vučetić, nikada nije dosta – ovde sklone da u svakom pozivanju na srpstvo vide isključivo fašizam i mržnju i, pri tome, redovno ignorišu da ona ne mora biti progoniteljska.

I šovinistička mržnja je često jedan odbrambeni mehanizam, način da budu izmešteni neki neizdrživo bolni lični lomovi. Ona nekada isijava iz onih koji nemaju taj luksuz da se povuku u udobne lične svetove, u kakvim se baškare „kosmopolitske“ elite i ježe na neistuširane, seksiste, krezube i fašiste, koji, jelte, nemaju mozak pa gutaju svinjoide i glasaju za svinjsku huntu. Dakle, pojavljuje se i kao autošovinistička, proizvod projekcije unutrašnjeg nereda u mozgovima Slučajnih Srba na (svoj) narod. Redovno sveden na krvožedne, kontaminirane i nepismene, na Peščanikove „zveri srpske“ – sintagmu u kojoj se kristalisao sav jad i beda našeg „liberalizma“.

U ozverenim svetovima u kojima su i klasa i nacija i dalje važne, vizija zajedničkih korena nudi obećanje preko potrebne solidarnosti, štit i kakvo-takvo sklonište, lako dostupnu kotvu ili štaku u narcisoidnom vremenu, koje melje i sakati one koji nemaju ni stvarne šanse ni brižnog sponzora. Dakle, ni mamu ni štiftung „Rozu“ ni Soroša ni Vučića, a kamoli nekoliko njih u isto vreme – kao antipalančki filosofi, teoretičari roda i imperijalne feministkinje iz dženderizovanog držvanog instituta protiv društva i brojnih katedri, koje su okupirali kolonizovani umovi.

Dok se naši „revolucionarni socijalisti“ napajaju američkim viskijem sa crvenim ružama, njihovi, po pravilu privilegovaniji, levo-liberalni saborci preferiraju crveno vino dok prezrene u Srbiji zakivaju za društveno dno pomoću ideologije roda i homonacionalizma, njenog najnovijeg izdanka. Ova dva antinacionalistička miljea s lakoćom razmenjuju kadrove, što ne čudi jer ih ujedinjuje prezir prema narodu i autokolonijalna vizija jedinog puta u bolju budućnost.

Van njihovog čegevarisanog i dženderizovanog političkog horizonta su dva važna polja. Jedno je lokalno, srpsko, a drugo internacionalno, na kome su ovim Slučajnim Srbima sasvim nepojmljivi i njegovi trećesvetski, razvojni, i četvrtosvetski, raz-razvojni delovi. Konfabulacije o položaju radničke klase i subalternih u ovom drugom, internacionalnom, služe im kao jedan od izgovora za ignorisanje ili falsifikovanje realnosti i imperativa koji oblikuju prvi, srpski. I jedni i drugi vole da kažu da je Srbija „mimo sveta“, ali, u stvari, oni su ti koji misle mimo stvarnog sveta, odvojeni od njegvovih paradokslanih relanosti, i zato deluju protiv bolje i pravednije budućnosti u Srbiji.

Šta nam dakle poručuju ovi „levičari“, otuđeni i od Srbije i od sveta, dekontaminirani kulturom i okovani neumrlim „postistorijskim“ dogmama i fantazijama? Šta – sem manjinarenja i „teorije“, poslednjeg utočišta „levičarskih“ protuva – oni danas nude dok pijuckaju revolucionarni burbon i rodno osveštano crveno vino?

Bojim se da je glavna poruka koju realno postojeća, selektivno antinacionalistička i deklarativno antifašistička levica danas nudi jeste – šta da se ne radi. Štaviše, ona je ovde – uporno spajajući jedan tako lokalni autošovinizam i elitizam sa sasvim univerzalnom arogancijom i bahatošću – učinila da u Srbiji svako javno deklarisanje levičarstva postane antilevičarski čin.

Lažna levica je ovde toliko otuđena i privilegovana da, bojim se, mnogi od njih veruju da svako ko za Prvi maj nije bio na Krojcbergu i zakukao da je u Srbiji strašno – nije levičar. Naravno, oni kojima je ovde stvarno strašno bi bili srećni da su za Prvi maj čistili njihov urin (i kokain) u nekom berlinskom WC-a. Ono što ta lažna levica nudi kao „novi plamen“ je jedna odavno ugašena vatra, ugarak prošlosti i nostalgije za prohujalim vremenom. Tu iluzija razgorevanja levičarskog žara služi prvenstveno da nešto jebozovno namami u krevet. Nije sve u parama i ideologiji. Štošta je u seksu.

Zahvaljujući njihovim „rezultatima“, nova levica ovde ne može da se pojavi kao levica. Ona će morati da krene kao nešto što će – ne samo levičarskim fikusima već i svim robovima opojnih „postistorijskih“ dogmi – delovati kao desnica ili još proskribovaniji klerikalizam. Mada, ne samo marksizam, i liberalizam je vremenom postao sekularna religija, natopljena istim avramovskim dihotomijama i željom za izvesnošću. Ona je danas u mnogim zemljama ne samo državna već i više dogmatska od (prave) crkve.

Nažalost, crkva i vera su za naše otuđene aktiviste i ukanaljene „levičarske“ intelektualce veći denkverbot čak i od nacifikovanog srpskog nacionalizma. Njihov puritanizam čini da „Rista Sotona“, koga toliko mrze, deluje kao odmeren i sasvim razuman čovek. Pri tome, crkva je ovde odavno – sem kada zatreba vlastodržcima, Miloševiću koliko i Đinđiću – suštinski razdvojena od, posle Kumanova, još više nacionalne države, ali država nije razdvojena od nacionalizovane crkve.

Zapadne, prosvetiteljske ideje, u čijem temelju je bio nacionalizam, razorile su „pravoslavni komonvelt“ i pretvorile pravoslavne crkve u ovo što su danas – uglavnom sluškinje politike, srećne kada im se dopada, ponižavane kada su protiv. Kako piše Siniša Malešević, nacionalizam, noseća ideologija odbegle modernosti i prosvetiteljstva, uspešno je porazio pravoslavni univerzalizam i usput transformisao „tradicionalnu religijsku ideju mučeništva“ u etno-nacionalističku. Lazar je „postavljan“ na tron pored Hrista, dok Sveti Sava danas neretko biva shvaćen kao da je apostol neke posebne, Srbima namenjene vere.

Mesto Srpske pravoslavne crkve u društvu i državi oblikovano je modernizacijskim impulsima, koji su i ovde stizali sa Zapada. Ali, u susretu sa drugačijim okolnostima i našom ne-zapadnom istorijom, oni su dali rezultate koji se nekim autoritetima u crkvi dopadaju još manje nego našim „levičarima“, sklonim da reprodukuju korozivne liberalne mitove i zapadnocentrizam na koji se oslanjaju. Ta činjenica redovno izmiče lažnim liberalima i marksistima koji, uglavnom, ne vide samo mitropolita Amfilohija već i skoro celu pravoslavnu crkvu kao „Sotonu“. Nažalost, ni prošlost ni budućnost se ne mogu spoznati iz knjiga Latinke, Dubravke i Radine, ikonica rahmetli anarho-liberalizma, vitalnog autošovinizma i kvazireligioznog socijalizma.

„Moderne nacije nastoje da ’emancipuju’ sveukupni život društva od uticaja crkve, jer je ona sama pseudocrkva. Boga i crkvu potčinjavaju nacionalnom egoizmu uključujući ih u kodove sopstvene mesijanske nacionalne ideologije. Stapanje vere sa takvim pojmom nacije je jeres poznata kao etnofiletizam (religiozni nacionalizam),“ pisao je protojerej-stavrofor dr Radovan Bigović. „Svaka nacija ima pravo i mogućnost da uđe u crkvu s mogućnošću da u njoj sačuva svoj nacionalni identitet, ali nijedna nema pravo da ima ’svoju’ ekskluzivnu ’nacionalnu crkvu’, koja bi ’nacionalizovala Hrista’, učvršćivala nacionalni egoizam i obogotvoravala samu naciju.“

Nedavno započeto, bolno suočavanje sa užasima globalizacije – koji sve jasnije dolaze do izražaja ne samo na poluperiferijama već i u jezgru svetskog sistema, originalno oblikovanog prema interesima i shvatanjima zapadnih subjekata – čini da diskreditovanje državnog nivoa kao važnog poprišta političkih borbi postaje sve teže i politički skuplje. A on je, ne samo na jugu i istoku Evrope, često neodvojiv od verske komponente. Naravno, mnoge determinante ostaju globalne, ali nacija je ponovo važna. Tačnije, ignorisanje činjenice da je važna još od 1848. godine, „proleća naroda“ u Evropi, danas je, bojim se, nikada bliže političkom samoubistvu.

Pri tome, nacionalizam je, sviđalo se to nekome ili ne, posebno značajan u svetovima radnika i siromašnih. Antinacionalizam je u Srbiji, iznad svega, klasna, elitistička odrednica, po sebi antiradnička i antinarodna platforma, čak i kada je jako naivan. Uostalom, levičarska okupljališta, marksistička koliko i liberalna, implicitno ali jasno poručuju da tu radnici i „nepismena“ sirotinja nisu dobrodošli. Sa, ponekad, izuzetkom Roma. Ali, njih je Soroševa lična opsesija pretvorila u jednu od manjina-batina za delegitimisanje potreba ponižene i osiromašene većine, kojoj se ne može pomoći bez ugrožavanja premisa neoliberalnog poretka.

Još sporniji od antinacionalizma je ovdašnji „antifašizam“, čija je ključna reč dekontaminacija. Nju je, pre beogradskih i banjalučkih „liberala“, upotrebio Adolf Hitler, što je nekako uspeo da „iščeprka“ Boris Kovačević. I da nije hitlerovska, ne verujem da bi je bilo u diskursu „denacifikacije“ Zapadne Nemačke, koju su, inače, sprovodili nacistički kadrovi. Razlozi zašto tragovi ovdašnje „levice“ toliko smrde nečoveštvom da taj smrad ubija i nju samu, mogu se nazreti i posmatranjem razlika između srpskih i nemačkih antifašista. Ako ništa, ovi drugi se ne raduju nemačkim nesrećama. Ni Aušvic, a kamoli Srebrenica, ne može biti opravdanje za jedan autošovinizam.

Ako je to nekome bitno, za razliku od slučajnosrpskih, fašističkih antifašista, firer nije govorio o kulturnoj (Beograd) ili informativnoj (Banja Luka) već o političkoj dekontaminaciji. Ipak, njegova rečenica iz 1933. godine – gde novi nemački kancelar kaže: „Što se tiče političke dokntaminacije našeg javnog žvota, vlada će započeti sistematsku kampanju obnove moralnog i materijalnog stanja nacije“ – neprijatno podseća na misaoni repertoar redovnih gostiju CZKD-a i autora Buke.

Realno postojeća levica, i liberalna i (post)marksistička, ovde je antinarodni i antiradnički korov. Bojim se da još zadugo nećemo moći da ga iščupamo – iako on ne dozvoljava da izraste bilo šta što bi moglo da istovremeno odgovori na, priznajem frustrirajući, splet kulturalnih, istorijskih, geografskih i (geo)političkih okolnosti i ponudi viziju egalitarnijeg i pravednijeg društva za sve. Dakle, ne samo za rodne, seksualne i njima srodne, politički benigne manjinice po ukusu lešinarskog kapitalizma i njegovih elokventnih apologeta na desnici i korisnih idiota na levici.

Dok god ovde važi dogma „antinacionalizam jednako levica“, smislen levičarski angžman mora biti prikriven, za početak spakovan u ketman oblikovan u skladu sa parametrima prihvatljivog u jednom surovom autokolonijalnom miljeu. Njih, između ostalog, diktiraju metastazirano manjinarenje i narcisoidni, „lično je političko“, ideološki otrov, a, kao i svuda u Evropi, i imperativi homokolonijalnih, „kvir vremena“. Nacionalizam je taj koji danas – ako neko ne želi da priziva svoju nacifikaciju i javni linč „nezavisnih medija“ i „liberalnog“ tviterijata – mora da ostane skriven „u plakaru“.

Ljubica Gojgić predstavlja paradigmu položaja nacionalizma u našem „građanskom“, „kulturnom“ i „evropskom“ mejnstrimu. Dobra je i prihvatljiva, mada i to jedva, jer je nacionalistkinja samo kod kuće, „u svoja četiri zida“. To bi bilo sasvim u redu kada, istovremeno, građanisti ne bi mogli uvek i svuda da budu građanisti, da spinuju, navijaju, pa i lažu i psuju bez pardona. I pri tome budu prihvaćeni i u javnosti i u relevantnim zapadnim krugovima kao objektivni, dostojni, pristojni i uzorni – arbitri prihvatljivosti svih nas koji nismo „njihovi“.

Levičarski ketman danas u Srbiji zahteva teško izvodivu mentalnu akrobatiku. Suviše je policajaca misli i pasa čuvara, od kojih su najkrvoločniji „nevladini“. Ipak, nadu daje činjenica da nijedna antipolitička mašina, koliko god da je moćna i da deluje nepobedivo, ne može da izbegne repolitizaciju. Tu se treba oslanjati i na sve one strategije koje su korišćene kako bi bila uspostavljena antinarodna „diktatura“ političke korektnosti. Sve više antidemokratska i cenzorska, iako se stalno poziva na slobodu govora i demokratiju, ona prožima amalgam potčinjavajućih izama – neoliberalizma, globalizma, dženderizma i neokolonijalizma, koji se preklapaju i stapaju u jednu, prividno ne-ideološku ili post-ideološku, dehumanizujuću matricu.

Smislene levičarske borbe u današnjim uslovima – kada se konačno pojavljuju prvi znaci deglobalizacije, a time i osnovane nade da će se ubrzati preko potrebna repolitizacija – moraju da preuzmu sve raspoložive alatke, pa i „strateški esencijalizam“. Dakle, skrupuloznu instrumentalizaciju nacionalnog i drugih većinskih identiteta u cilju ostvarivanja ključnih levičarskih političkih ciljeva, jer oni, usled delovanja različitih ideoloških aparata i njihovih korisnih idiota, ne mogu biti ostvareni na neki drugi način. Uostalom, strateški esencijalizam je već kumovao neslućenom, u velikoj meri dobrodošlom i, do jednog trenutka, istinski emancipatorskom, uspehu feminizma, koji je, kao i nacionalizam, mekana, pomoćna ideologija. Ni dobra ni loša – na raspolaganju svima koji požele da je prigrle, i na levici i na desnici.

Kao što je Boris Tadić, verovatno najtužnija karikatura u istoriji „visoke politike“ u Srbiji, pobedio na predsedničkim izborima 2008. godine u velikoj meri zato što se – po savetu Srđana Šapera, mada uz snažno protivljenje nekih drugih, „iskorenjenih“ savetnika – marketinški „umotao u srpsku zastavu“, tako je ona danas neophodna i Aleksandru Vučiću na jednom neuporedivo težem političkom poslu. Uz ogromne rizike, i po Srbiju i po Šešeljevog diplomca koji je postao miljenik Angele Merke, vodi se borba oko najtežeg pitanja za jednu državu – koja je njena „prava mera“? Kada već nije uspela da postane velika, da li je bolje da postane mala ili da ostane malo veća?

Naravno, pošto je suočen sa toliko velikim kosovskim izazovom – teško je čak i zamisliti neki koji bi bio veći, Vučiću, ako odluči da nastavi putem kojim je malo ko u istoriji išao, nacionalna zastava neće biti dovoljna kamuflaža. Ali, ostaje činjenica da je nacionalizam jako plastična, savitljiva i podatna ideologija, bez koje se ne može, ni posle Kumanova. Ako je u veštim rukama, a „globalne“ okolnosti su „pogodne“, on pomaže da se napravi i jedna manja koliko i neka veća Srbija.

Realno postojeća levica uporno odbija da vidi da i za nju ima mesta pod barjakom državnosti, nacije i nacionalizma – koji je, voljom Zapada, prvo prekrio a zatim i okovao celu planeta. Posle nedavnog, nažalost zakasnelog, suočavanja sa razornim posledicama globalizacije – koja nas je prvo anestezirala jeftinoćom ala Zara i kineske pijace, da bi onda natanane mogla da ubija budućnost i životnost ovdašnjih života – voditi političku borbu bez „pomoći“ nacije i nacionalizma ravno je tome da u boks meč uđete sa vezanom rukom. Zato glavno pitanje za svaku pomena vrednu, funkcionalnu levicu ne sme da bude zašto treba reći ne nacionalizmu već kako mu reći da.

Izjednačiti nacionalno sa desničarskim je pogubno, možda po levicu razornije čak i od zavodljivog deridijansko-fukoovskog potonuća u diskurs i dekonstrukciju, i pratećeg bega na uglavnom tanušne ili lažirane margine. Ne znam da li je pogubnije potcenjivanje ili satanizacija nacionalizma, ideologije na koju je Zapad osudio ceo svet – istovremeno ga zaslepivši svojim bogatstvom i podredivši ga svojoj moći.

Da, kao i država, ideja nacije jeste razvejana imperijalizmom i kolonijalizmom, ali je pustila jako dubok koren. Realno postojeća levica može da nastavi da ga čupa, ali to neće odvesti svet u anacionalnu 1847, već će znojavu i potrošenu levicu ostaviti daleko od koridora državne moći. A oni su jedina mesta u kojima se nešto može menjati u aspiracionom vremenu nezasitih potrošača, društvenih penjača i lenjih, „tviter revolucionara“. Danas niko ne radi na okretanju globalizovanog sveta naopačke – sem, naravno, krvoločnih ali pravih, ISIS-ovih i Al Kaidinih revolucionara.

Iz „proleće naroda“ se razvila gusta, duboko ukorenjena šuma nacija, dok je proleće globalizacije izrodilo dugačku „jesen nezadovoljstva“, koja drma zbunjenu Evopu i SAD. Razočaranje u globalizaciju, mera štete i poniženja koju je nanela u velikom delu sveta, stvorilo je političku prazninu, koju će popuniti oni koji umeju da se prilagode i odreknu zavodljivih fantazija. Dakle oni koji umeju da se bore uz pomoć nacionalizma, možda jedinog raspoloživog kontra-tega razornim silnicama globalizacije.

Na žalost naših narcisoidnih „marksističkih“ utopista, 1847. se neće vratiti. Ni pokušaji slučajnosrpskih „liberala“ i njihovih hrvatskih idola da falsifikuju istoriju i uokvire nacionalizam kao neku balkansku patologiju, građanima Srbije ne može doneti ništa dobro, pravednije i solidarnije. Zato će sve njihove akcije, ideje i vizije ostati, u najboljem slučaju, nevažne, beda filosofiranja i štrapaciranja. Politički relevantne koliko i poslovični lanjski sneg.

Srbocentrični antinacionalizam je mnoge mlade marksiste pretvorio u slučajne/ne/anti-Srbe i odveo ih u prezir prema srpskim radnicima – koji vole da viknu denkverbot „Kosovo je Srbija“, i brigu za albanske radnike na Kosovu. Iako su oni, u najmanju ruku, podjednako veliki nacionalisti kao i srpski. Ali, njih ovdašnji, selektivno antinacionalistički „marksisti“ vide kao dvostruke žrtve – i globalnog imperijalizma i srpskog „sub-imperijalizma“. Oni srpski „kolonijalizam“ na Kosovu tumače slično albanskim lobistima – kao zasluženi kamen oko vrata ne samo Srbije već i srpskog radništva, nezaposlenih, odbačenih, prezrenih, poniženih... U suštini, kao („desničarsko“) samopovređivanje jedine „kontaminirane“ nacije.

Instrumentalnu podele na „dobre“ i „loše“ nacionalizme „Ostalih“ iz kolonijalne ere zadržala je zapadana levica, kao i, naravno, njena današnja, autokolonijalna kopija u Srbiji. To se desilo u velikoj meri zahvaljujući palestinskim, a kasnije i kurdskim nacionalistima, koji su zacrveneli svoju oružanu borbu. Tako je „sprpski kolonijalizam“, odnosnu „sub-imperijalizam“ na Kosovu, ovde postao jedan od omiljenih lenjinističkih izgovora lažnih levičara za klasizam i nesolidarnost.

Ali, njega je moguće učitati u skoro sva nezapadna, uključujući i postkolonijalna stanja – Indija (Kašmirci, Naga...), Kina (Tibetanci), Kenija (Somalijci, Luo...), Mjanmar (lista je predugačka), Šri Lanka (Tamilci), Etiopija (Oromo), Egipat (Nubijci), Južni Sudan (Nueri), Uganda (Ačoli), Mali (Tuarezi)... Naravno, Srbija nije jedina u kojoj je „levičarski“ anti-kolonijalizam samo jedna od jeftinih neokolonijalnih perverzija. Na oklevetanoj periferiji Evrope, čitanje Franca Fanona sa autorasistikim amovima može biti fatalnije od idolatrije Hane Arent, koja je, ne samo ovde, neodvojiva od njene sofisticirane degermanizacije nacizma.

U Srbiji su ućutkujuće nekropolitičke floskule, kao što su „sub-imperijalizam“ i „genocid u Srebrenici“, postale i neka od brojnih opravdanja za samomržnju, nečinjenje i davanje legitimiteta neokolonijalnom mešanju. Doduše, u slučaju „levičara“, koji vole društvo druga Bakića i tvrde da su jedini pravi, i za „aktivizam“ koji se uglavnom svodi na opuštenu pripremu za prokreaciju uz burbon i pivo, prošaranu (samo)kritikom druga alfa-mužjaka iz Užica, koji je serijski nasrtao na drugarice koje nisu slabe na „levičarsku“ nerast. Biće da je i seks postao kontrarevolucionaran.

Otuđena od naroda i siromašnih slojeva, samogetoizovana „levica“ pomaže u održavanju autokolonijalnog plamena. Pri tome, iako se poziva na internacionalizam i kosmopolitizam, ona reprodukuje i kulturni obrazac i ključne društvene slabosti. Naravno, i sve one na koje se poziva kada patologizuje Srbiju i brani svoj retrogrdani i dogmatski, antinarodni odnos prema političkom.

Realno postojeća „levica“ je svoja udobna, ponekad i jako profitabilna, gnezda uglavnom našla u lažnom neprofitnom sektoru i fikcijama građanskog društva. Tu deluje ili kao pomenuti pseudomarksistički korov, koji sprečava obnovu levice, ili kroz, još opasnije, liberalne „nevladine organizacije“. Oličava ih takozvana Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je postala udarna pesnica naših zapadnih gospodara i glavni inkubator (auto)nacifikatora Srba, uzdanica svih pomena vrednih anti-srpskih politika.

Ovakve organizacije danas čine duboko „civilno društvo“, koje je postalo ključna alatka desuverenizacije Srbije i različitih oblika potčinjavanja njenih građana. Ova antidemokratska sila je odavno nadmašila čak i duboku državu, a vremenom se infiltrirala i u njene brojne pipke. Renacionalizacija srpske politike, koliko god da je ne samo jako teška već i donekle rizična, predstavlja delotvorni odgovor na ovu neokolonijalnu pošast.

Treba to stalno ponavljati – nacionalizacija predstavlja jedan od preduslova oživljavanja levice. Dok se ovde ne pojavi levica koja nije antinacionalistička, ona neće postojati kao pomena vredna politička činjenica. Uostalom, nacionalizaciji ovde – na ruševinama multikonfesionalnog osmanskog ekumena i u ritmu istorije koju usmerava moćan tok našeg, drugačijeg, nezapadnog razvojnog vremena – nije uspela sa odoli ni pravoslavna crkva.

I ona je ranije imala samo dva izbora – ili da se nacionalizuje, uskladi sa najmoćnijom silnicom oslobođenog prosvetiteljstva u Evropi i postane srpska, ili da počne da vegetira, kao Vaseljenska patrijaršija u Stambolu. Što znači da postane prijemčiva za ostvarivanje zapadnih ciljeva, koji nemaju veze s verom.

Duh nacionalne države, pušten u Zapadnoj Evropi i vremenom globalizovan, ne može se vratiti u bocu. Pri tome, on ne nudi etnički homogenu, nekada davno homogenizovanu, originalnu državu-naciju kao alternativu već kao razvojni ideal. Od njega su zapadne države počinjale da odustaju tek onda kada su postale stabilne, jako prosperitetne i iskoristile brojne prednosti.

Zato Mario Kalik greši kada, verovatno sputan neosvešćenim zapadnocentrizmom, ističe razliku između „dobrog“ patriotizma, lojalnosti državi, i „lošeg“ nacionalizma, odanosti naciji. Zapadne države su nastajale nasilno, pre masovnih medija, pa se lako gubi iz vida da je „uništavanje manjinskih nacija“ različitim sredstvima bilo ključna alatka u izradnji oglednih zapadnih država kao, uglavnom, prilično homogenih država većinske nacije.

Naime, na celom Zapadu do polovine dvadesetog veka postojale su samo dve države u kojima manjinske nacije nisu bile ili uništene ili stavljene u „sub-imperijalni“ odnos. Zato je na Zapadu država, sve dok nije ojačala i postala ne bogata već prebogata – bila država-nacija, u kojoj je sasvim zanemarljiva razlika između patriotizma i nacionalizma, kako ih, prilično pojednostavljeno i usko etimološki, ali ne i pogrešno, definiše Kalik.

Štaviše, Evropska unija, upokojena Jugoslavija i (nažalost) neupokojena Bosna ilustruju kakve sve nevolje nastaju kada ne može da se stvori krovni nacionalni identitet, koji bi omogućio da nacionalizam i patriotizam budu isto, baš kao u oglednim zapadnim državama. A one su, u „medijskom mraku“ kojim je bilo obeleženo rađanje modernosti, vekovima ratovale, klale, nacionalno se „čistile“, različitim zakonima i kvazilegalnom pravosudnom gimnastikom prvo odrođavale a zatim renacionalizovale „neodgovarajuće“ građane – sve dok nisu postale države-nacije.

Da ne pominjem opet primere iz Podsaharske Afrike – „mi smo u Evropi“, pa je to veliki no-no i za naše terijaki kosmopolite i za marljivo nemarne marksovce. Mlade afričke države, čije je, uglavnom pravolinijske, granice-okove povukao Zapad, nisu uspele, iako su mnogi frustrirani lideri i intelektualci to želeli, a ponekad i, manje ili više figurativno, pokušavali – „da ubiju pleme da bi napravili naciju“. U Podsaharskoj Africi postoje samo tri zemlje za koje se može reći da su države-nacije, a o „demokratiji“ možemo govoriti skoro isključivo ako ispred stavimo pridev, koji je, po pravilu, toliko relativizuje da bi bilo smislenije govoriti o nedemokratijama ili lažnim demokratijama.

Demokratija i višenacionalna država se ne mešaju lako, a nekada, bojim se, nikako. Zato tamo gde (još) nije bilo (pokušaja) „genocida“, ili oni nisu „uspeli“, glavni odgovor na nepodudarnost između patriotizma i nacionalizma jeste – diktatura. Odgovorna i uzorna, kao ona u malenom Singapuru, ili musava, kažu odnedavno i „genocidna“, kao ona u mnogo siromašnijem, multinacionalnijem i većem Mjanmaru.

Sve siromašne i nedovoljno bogate višenacionalne države su sklone da proklizaju u „genocid“. Ali, „genocidi“ su na nezapadnim prostorima po pravilu bili pokušaji da se ponovi zapadna istorija „uništavanja manjinskih nacija“ – koja je postavila temelje razvoja zapadnih država-nacija, čije bogatstvo zaslepljuje nezapadne mase i elite, ne samo na Balkanu. Te krvave državograditeljske „merdevine“, koje je Zapad iskoristio da bi se lakše i brže razvijao, više nisu dostupne. Kriminalizovane su, mada, naravno, prilično selektivno. Bivaju nazvane „genocid“ samo onda kada to odgovara zapadnim interesima.

Jedna od posledica je da oni koji nisu Zapad – a to je i dalje, kao i modernost, prvenstveno ekonomska odrednica, sinonim za bogatsvo – pokušavajući da proverenim zapadnim sredstvima postanu „Zapad“, znači da konačno budu privilegovani, siti i rastrošni, rizikuju da budu opisani kao „genocidni“ i time izbačeni i iz takozvanog međunarodnog prava i iz „civilizovanog sveta“. Jedno od lukavstvo neokolonijalizma je da dominaciju ostvaruje tako što nekim nacionalizmima ne dozvoljava da postanu patriotizmi, a nekima, kao što je albanski na Kosovu, svesrdno pomaže. Nažalost, uz terciranje slučajnosrpkih „marksista“ i udarnički rad konstantinovićevaca.

Kakva god da je „palanka“, svaki oblik kolonijalizma je gori i destruktivniji, a danas je i jako podmukao, posebno u našoj, „neevropskoj“ Evropi. To čini da će preko potrebna dekolonizacija mozgova ovde biti mnogo teža i neizvesnija, jer ona u Srbiji podrazumeva devesternizaciju. Ali balkanizacija ovdašnjih umova, paralisanih ne toliko slikom Zapada koliko jednom kandiranom fikcijom, predstavlja pretpostavku i smislene primene termina razvijenih i definisanih na Zapadu, u jednom bitno različitom, drugačije evropskom kontekstu. Mislim da tu ima nade za Kalika, da on može da se otrgne iz zavodljivih okova tumačenja zasnovanih na tuđim, zapadnim iskustvima – koja su podjednako provincijalna i neuniverzalna kao i svaka druga, pa i naša.

Ali, bojim se da nema nade ni za Bakićeve marksovce ni za liberalne mrzitelje kaldrme. Nažalost, i jedni i drugi imaju asfaltirane umove. Ne verujem da su u stanju da uvaže posledice činjenice da smo živeli jednu bitno drugačiju istoriju i da, čak i kada moramo da „ponavljamo“ tuđu, zapadnu – to možemo da činimo samo na naš način i u našem ritmu. Nesklad koji tu neizbežno nastaje, posledica je različitosti a ne neke naše navodne patologije ili bolesti iz desubjektivizujuće autorasističke fantazije na koju su Dubravka Stojanović i njeni levi liberali oslanjaju kada medikalizuju našu različitost i nacifikuju srpski nacionalizam.

Bajka o poželjnom patriotizmu nasuprot opasnog nacionalizma ovde je, ako razmišljamo o oživljavanju nečega što bi ličilo na levicu, jedna preskupa, ali, nažalost, jako zavodljiva iluzija. Pri tome, ne samo „liberali“, već su ovde i mnogi relevantni „marksisti“ – autonomaši. I kada izgovore patriotizam – oni, po pravilu, zamišljaju nezavisnu, mirišljavu, crno-žutu, K&K Vojvodinu. Ne misle na blatnjavu, osmansku i azijsku Srbijaniju, „Srbistan“ koji kleveću i preziru.

Koliko znam, poslednji u nizu pokušaja prepariranja ovdašnjih mozgova oslonjen na dekontekstualizovanu distinkciju između patriotizma i nacionalizma bila je neokolonijalna turneja ambsadora nordijskih zemalja u Beogradu. Oni su pre nekoliko godina krenuli da pokroviteljski objašnjavaju odabranim glavnim urednicima „srpskih“ medija razliku između njihovog, „dobrog“ patriotizma i našeg, „lošeg“ nacionalizma.

Malo kasnije je, ne samo na danska vrata, zakucala neočekivano velika grupa izbeglica, azilanata i migranata – i pokazalo se da je taj patriotizam ume da bude mnogo odvartniji i nehumaniji od našeg oklevetanog nacionalizma. Represija i eksplozija netolerancije bili su u velikoj meri vezani za činjenicu da je priliv ljudi druge nacije (i vere i rase) pretio da stvori jaz između danskog nacionalizma i patriotizma, da razdvoji dva pojma.

Ovde je potrebno istaći da je u dobitničkoj zapadnoj formuli ’patriotizam jednako nacionalizam’ – ključan nacionalizam. On je imao instrumentalnu ulogu u stvaranju bogatstva, održavanju prosperiteta i relativno lakom sprovođenju različitih oblika emancipacije, mere poštovanja „ljudskih prava“ koja obezumljuje ovdašnje marksističke fikuse koliko i levo-liberalnu elitu.

Neoliberalizam je, uz pomoć globalističkih mitova i fikcija inkluzije, potpomognutih u Evropi i instrumentalizacijom holokausta, taktički razvojenog od svoje nemačke baze i kapitalističke nadgradnje, jedno vreme uspevao da pod sobom drži nacionalizam. Lako je bilo obezbediti saučesništvo i levih liberala i mnogih marksista, zabavljenih cuclama „ljudskih prava“ rastućeg broja politički benignih manjinica, opstankom nosoroga i ekološkim pitanjima.

Naravno, po pravilu na načine koji ne ugrožavaju temelje razularenog kapitalizma i sestrinskih ideologija. Na primer, retko su levičari svih boja i nijansi pominjali jedini koliko-toliko sprovodiv i efikasan odgovor na apokaliptični scenario klimatskih promena – masovni besplatni transfer čistijih tehnologija zaštićenih patentima, čija je sudbina, skoro bez izuzetka, u rukama zapadnih vlada.

Za razliku od ugroženih vrsta, neke ideološke „vrste“ imaju veće neprijatelje u sebi nego u okruženju. Štaviše, neretko deluju kao neprijatelji svog okruženja. Bakićevi voljeni marksovci su se ovde etablirali na jednom visoko kompetitivnom, iako relativno niskoprofitabilnom, lešinarskom „levičarskom“ tržištu. Tu je monopol uspostavila koalicija moralnih patuljaka, lenjih bukača i ciničnih oportunista. Oni vole da pominju „svetsku ekonomiju“, „cenu rada“ i „radničku solidarnost“, iako to poznaju i razumeju manje od Čada.

Kada je reč o svetskom proleterijatu, veri u njegovo ujedinjenje i mogućnost da budu ubrani politički plodovi internacionalizma – to je danas manje smisleno od dodola. Čini mi se da ključni problem sa ujedinjavanjem proleterijata i još poniženijih potklasa, pa i svakim anacionalnim pristupom njihovim potrebama i interesima, jeste jaz koji ih deli, ne samo na egzistencijalnom novou, već i u nekim drugim, jako važnim aspektima. On je toliko veliki i nepremostiv da čini da sama ideja ujedinjavanja danas bude ne toliko utopijska koliko bezumna. Čak i da je to moguće, prezreni na svetu bi, u nažalost globalizovanom ali sve „neravnijem“ svetu, bili teške budale kada bi se ujedinili i poveli bilo kakvu zajedničku borbu.

Zašto? I zašto razloge nisu u stanju ni da naslute ovdašnji samoproglašeni marksisti i marksističke feministkinje, koje sanjaju da se „ostvare“ i kao majke i kao revolcionarke i kao državne službenice?

Krenuću od drugog pitanja. Naravno, odgovora je više. Već sam pisao i o onima koji su vezani za naš kulturalni obrazac, iz koga niko od nas ne može da se „iskoreni“, i o onima koji su povezani sa činjenicom da, ako uopšte nešto čitaju, naši „levičari“ čitaju ne pogrešne knjige već pogrešno čitaju knjige. Oni pitke teorije izvedene iz zapadnog iskustva i društvene istorije redovno tumače kao univerzalno validne i relevantne.

Ipak, čini mi se da je ključni razlog nešto drugo. Po pravilu, naši „levičari“ mogu i da ne rade. Može im se da ne budu eksploatisani. Oni, ne samo da će jesti, već će, po pravilu, imati i za čašicu burbona, verovatno i za vansice, pa mogu da se bave teorijom i „feministički“ trabunjaju na Mašini – za šta, inače, bivaju celivani šačicom (dojče) evra.

U Srbiji ima struje. Ima i vutre. Imaju pristup kompjuteru. Imaju vremena da pišu i čitaju. Znaju kako da odmotaju lizalicu. I oni sami, i ljudi oko njih, ako su im potrebne, nose naočare ili sočiva. Bojim se da im je teško da zamisle da postoje oni koji ništa od toga nemaju, čija dece nikada nisu videla bombonu, pa ne umeju ni da je odmotaju. Oni ne znaju kako je živeti na pravom dnu, niti znaju da tako, priznajem van Evrope, živi više od pola milijarde ljudi. U celoj Srbiji ih ima „nula“, tačnije zanemerljivo malo. Unutar su statističke greške, što znači najviše sedam hiljada.

Na sreću, ne postoje „zoološki vrtovi“ bede u kojima bi slučajnosrpski „levičari“ mogli da se suoče i sa (pravim) Čadom i (pravim) dnom i sa činjenicom da životna „cena“ ne-rada može biti mnogo veća od najmanje „cene rada“. Bojim se da ni ne pokušavaju da, kada govore o radničkoj solidarnosti, zamisle decu sa naduvenim stomakom čiji otac plače da ga neko eksploatiše. Ili majku koja čeka pijačni dana da bi prodala kokošku i kupila antibiotik za dete, koja, pri tome, nije čula za Marksa i Gramšija pa se moli Bogu da dete preživi još tri dana. Ili decu, tamo gde nema onih koji mogu nešto da daju prosjacima, pa čekaju da popijete vodu i date im plastičnu flašu, ili jezikom seksualno „stimulišu“ mršavu krava kako bi dala malo više mleka...

Tako se živi u Četvrtom svetu – iako su gledaoci Utiska nedelje nedavno od Nenada Prokića mogli da čuju tvrdnju da je Srbija Četvrti svet. Mnogi su poverovali, iako je Srbija, prema stepenu ljudskog razvoja i životnom standardu, negde pri dnu Prvog sveta. Mogu, po ko zna koji put, još o Četvrtom svetu i drugim razlozima zašto radnička solidarnost i internacionalizam danas predstavljaju slatku iluziju sitih i gadljivih na preživljavanje. Stanovnika privilegovanog dela sveta u kome čak i najsiromašniji ne umiru od gladi, gde postoji šansa da se hleb ubuđa.

Suština naše evropske priviligije – koliko god da ona mnogima u Srbiji deluje mala, smešna, zanemarljiva ili nepostojeća – jeste da ovde ima kontejnera u kome može da se nađe nešto jestivo i što ima posla od koga se može utoliti zavijajuća glad. I oni koji su ovde stvarno jako gladni, jako retko su gladni sa osećajem izbezumljenosti pred ružnu smrt, mirisom ultimativnog beznađa, koji se vremenom ureže u mozak onih koji su ne jednom lavirali na ivici umiranja od gladi. Globalizacija je učinila da, iako odavde nevidljiv, taj, tako gladan svet po prvi put više nije razdvojen od našeg, koji je, po pravilu, relativno sit čak i kada je gladan.

Ako odemo istočnije od Čada, pravog Četvrtog sveta, suočićemo se i sa cenom (ne)rada u (pravom) Bangladešu, koji se, inače, navodi kao najnoviji primer uspeha jedne zemalje iz razvojnog Trećeg sveta. Ali, Bangladeš je ovde, na „levici“, lažiran i kao takav je postao sinonim za „katastrofalno“ stanje Srbije, navodno, „evropskog Bangladeša“. Srbija je, iako su plate ovde skoro pet puta veće a kvalitet života se ne može ni porediti, „postala“ Bangladeš u velikoj meri zahvaljujući lenjosti Nemanje Rujevića i neznanja sertfikovanih vlasnika autokolonijalnih „znanja“, koji imaju pristup „nezavisnim“ i „građanskim“ medijima.

U Bangladešu, Indoneziji, Vijetnamu i Kambodži, u neljudskim uslovima, za ubogu siću, od jutra pa do posle mraka – jer je to jedini način da im dete nešto pojede, da manje plače i ređe povraća – „oni“ prave patike koje nosimo dok tvrdimo da smo „mi“ nesrećni i na dnu. Preblizu stvarnog dna, „oni“ su srećni što nisu nesrećniji. Zalog njihove sreće u nesreći je naša nesreća u sreći – pa i činjenica da ovde i dalje ima mnogo onih kojima se može da ne budu eksploatisani. Globalizacija je uspostavila i učvrstila povratnu spregu između dva daleka sveta, gde dobitci radnika tamo jednostavno podrazumevaju gubitak poslova i radničkih prava ovde. Drugim rečima, oni tamo žarko žele ono što mi nikako ne želimo.

Da bi spalili iluzije, naši radikalni levičari ne moraju da idu u Čad, Bangladeš ili na Javu. Može drug Bakić da povede svoje pionire u Blok 70 – da, na primer, posete neke od stanova koje su iznajmili kineski radnici i vlasnici tezgi i radnjica. Kada vide na koliko kvadratnih santimetara oni žive i koliko mnogo rade, možda naslute nešto smisleno vezano za realnosti u Kini, ali i za „cenu rada“ i „svetsku ekonomiju. Nažalost, toga nema ni kod Altisera ni kod Šantal Muf.

Da probam još jednom. Svetlo u mraku za znojave i preumorne kineske i bangladeške radnike je – gledano iz burbonom zalivene silikonske perspektive Bakićevih „Oktobaraca“ – mnogo mračnije od srpskog mraka u svetlu. Dve percepcije su nepomirljive, toliko duboko ukorenjene u dve istovremeno jako daleke i isprepletane realnosti da je formuslianje zajedničkog interesa i ujedinjavanje jednostavno nemoguće. „Cena rada“ koju zahtevaju naši „marksisti“ je u Srbiji moguća samo ako ovde ne mogu da dolaze – ni pametni telefoni ni plastične kante ni kompjuteri ni vansice proizvedene u Kini ili Bangladešu. Ni Kinezi.

Koliko god da su i Aleksandar Vučić i „privredna politika“ loši, njihova uloga je relativno mala. Porast ovdašnjeg beznađa je pupčanom vrpcom vezan za nade bangladeških i kineskih radnika. Zato radnička borba ne može biti zajednička. U svetu država, ona se može voditi samo na nacionalnom ili, ako baš mora, patriotskom nivou. Pri tome, mislim da su srpski proleteri mnogo svesniji od slučajnosrpskih „levičara“ i implikacija globalizacije, koje osećaju na svojoj koži, i ljudske bede onih koji tvrde da ih zastupaju i da se bore za njihove interese. Zato bi se danas čak i priželjkivana pobuna okončala u rekordnom roku. Završivši kao, sasvim razumljiva, sitno-pljačkaška redistribucija, način da gubitnici u metastaziranom manjinarenju, tranziciji i globalizaciji konačno zadovolje bar neke uskraćene potrošačke strasti i aspiracije.

Najčešći odgovor koji sam dobijao kada sam ovde pokušavao da ukažem na relevantnost realnosti u kojima nastaju stvari koje nosimo i predmeti koje koristimo bio je – „Ali, mi smo Evropa“. To je, možda benigni, rasizam. On dolazi iz samorazumevanja da „mi“ ovde treba da korsitimo male i velike blagodeti globalizacije – od H&M, za kojim je godinama na društvenim medijima zavijala „liberalna“ Srbija, do moćnih Apple mašina, idealnih alatki za intelektualni rad – pod klimom ili sa grejanjem. Dok „oni“ tamo treba da se znoje i pate, radeći u fabrikama-logorima u Kini – i po 16 sati dnevno, šest dana u nedelji.

Svaka jeftinoća ima svoju cenu, koja danas, po pravilu, ostaje nevidljiva. Na primer, u Indoneziji u mnogim fabrikama ne treba postaviti žicu da bi bile logor. Ljude na „robovanje“ tera preživljavanje, koje nije figurativno, i deca, koja ne mogu da nauče da trpe glad i ćute. To su mesta gde internacionalna klasna solidarnost biva razbucana u sudaru sa imerativima ostajanja u životu. Možda je taj „sudar“ najupečatljiviji u Indiji i Bangladešu – gde žene i njihova mala deca od jutra do mraka tucaju kamen pored prašnjavih puteva i ulica. Njihov, čak i na jedan pogled sa strane, neizdživo bolnan rad beskrajno je jeftiniji od svake mašine, ali ne-rad bi za njih bio preskup, još bolniji i tragičniji. „Luksuz“ koji sebi ne mogu da priušte.

Imajući u vidu razliku u životnim okolnostima, proleteri svih zemalja žele isto samo na jednom prilično trivijalnom nivou. Oko njega ne može da se kristališe ni zajednička politika ni stvarna solidarnost. Radnička klasa više ne može da se ujedini, ako je ikada mogla. Istovremeno, sumnjam da će nestati nacije. Štaviše, mislim da će sa planete Zemlje pre nestati čovečanstvo nego nacionalizam.

Nema tog vudua koji može da vrati duh nacije u bocu i hipnoze koja može da pomiri aspiracije i interese kineskog i srpskog radnika, da ne pominjem ponovo očajnog (ne)radnika u Čadu ili (ne)srećnog „roba“ u Bangladešu. Kakav-takav napredak – sem kada se radi o fokama, transrodnim osobama i drugim „ljubimcima“ neoliberalizma – moguć je samo na nivou države. Nacionalna solidarnost je jedan od malog broja raspoloživih protiv-otrova, koji mogu da se koliko-toliko suprostave atomizaciji društva i razornim manjinskim politikama identiteta.

Dok god levicu parališe strah od nacionalnih skretanja, sve što ovde može da proizvede su neke lepe, umivene prakse. Estetizovani subotnji pseudobunt beogradskih orhideja, koje traže uzbuđenja a ne boljitak za prezrene Srbe. Nema tog dobrog ukusa i teorije koja tu može da pomogne. Nema ključa za promene u delu Marksa i Fukoa, koliko god da su genijalni. Oni danas nude malo šta sem opravdanja za nečinjenje, čekanje i kolaboraciju sa polugama kapitala.

Zato ne čudi da su slike alternative u današnjoj Srbiji oličene u slavnima, selebritijima čija ekranska aura kopni dok ih dosada melje, i lepima, fotogeničnim licima iz kojih se neretko kriju ružne ambicije. Meru ovdašnjeg političkog beznađa oličava bezlična i bezidejna karijeristička mašina, spakovana iza armiranog manjinskog identiteta i lepog lica Marinike Tepić. Nažalost, neki politički otrovi su em prilično netransparentni em bivaju predstavljeni kao poželjni, što dodatno smanjuje šanse da se pojavi alternativa nezasitima i autokolonijalnima.

Duh vremena je zavodljiv. Čak je i bivši politički analitičar Đorđe Vukadinović, valjda na osnovu sopstvenih analitičarskih uvida, razvio stretegiju političke borbe, spojio suverenizam i salebritizam – i postao političar. Nažalost, ovaj hibrid u Srbiji obećava mnogo manje nego u SAD, gde je Hilari Klinton 2016. godine selebritije postrojila iza samoživog feminizma desno-liberalne elite koju oličava.

Štaviše, bojim se da je, naravno ne samo Vukadinovićevo, oslanjanje na selebritije nedomišljeno i kontraproduktivno. Posebno kada se obraćate anti-elitstičkim srpskim glasačima, tradicionalno sumnjičavim prema svakom štrčanju i samoisticanju. Za Srbiju, a naročito za opoziciju, bolje bi bilo da je Vukadinović ostao analitičar, čak i „Vlah“, nego što je postao kompanjon srpskih verzija Roba Kardašijana i Emi Šumer. Ipak, dodir slave i oko kamera su lomili i mnogo čvršće političke kičme i jače analitičarske umove. Zato, iako me rastužuje, nekako ne čudi da Nova srpska politička misao kao da mutira u Novu selebriti političku misao.

Danas nema pravog izbora. Možemo da glasamo za nekog klovna i tako pokažemo da razumemo realnost. Ako ništa, čovek bar oseti sitno zadovoljstvo što se podsmehnuo političkoj farsi, koju ovde i na vlasti i u opoziciji oličavaju nezasite autokolonijalne karikature. Možemo da budemo kulturno „stado“. Vikendom prošetamo iza selebritija (i Đorđa) i glasamo za opoziciju – za koju je teško reći da li je više rastrojena Vučićem ili podrškom koju predsednik dobija sa Zapada. Možemo da se učlanimo u SNS i očekujemo (ne)demokratsku dividendu, ali tu već ima premalo resursa i previše gladnih usta. Onih koji su se prekasno suočili sa smislom „evropizacije Srbije“ i poželeli da nekako naplate spaljivanje iluzija.

Nažalost, svi ti izbori se svode na isto. U najboljem slučaju na biranje između kapitalističkog i društveno-kapitalističkog – ili cash ili cool. Pored globalnog, neoliberalnog, ovu zemlju prati još jedan usud. Da parafraziram bolnu spoznaju čuvenog meksičkog kaudilja – Jadna Srbija, preblizu Evropskoj uniji da bi mogla da se približi Bogu ili Marksu. I, da dodam, predaleko od Rusije. Niti poslovična majka može dovoljno da nam pomogne niti mi možemo dovoljno da je zamrzimo i prigrlimo Zapad. Zato EU nije samo naša najveća nada, odnosno iluzija, ako ste realista. Ona je postala i naše najveće prokletstvo. Srbija je previše blizu toj „Evropi“ da bi ovde mogla da bude shvaćena kao nešto dobro i poželjno od strane važnog segmenta populacije i političke klase.

Nesreće retko idu same. Jedno od najvećih političkih dostignuća Margaret Tačer je Toni Bler. Činjenica da je na čelo nekada levičarske Laburističke partije dovela svog ideološkog klona. Nažalost, u globalno nasleđe ove nemilosrdne žene – koja se proslavila shvatanjem da lešinarski kapitalizam nikada ne može dobiti alternativu i tvrdnjom da ne postoji društvo, treba ubrojati i slučajnosrpske levičare, crvenkaste manekene dr Jove Gevare koliko i ružičaste kerbere dr Dubravke Gevare.

Njihovo delovanje ne doprinosi potrebi da se pojavi alternativa i odaje sliku antidruštvenih preduzetnika ega i manjinarenja, robova distinkcije i politika identiteta. Ta dva lepo upakovana otrova predstavljaju potku narcisoidnog i nesolidarnog sveta koji je proizvela sinergija tačerizma i nihilizma. Armiran antinacionalizmom – koji ovde može biti samo antisrpska ili antipolitička platforma – takav angažman je naličje našeg udesa. Umesto o vraćanju u carsku (srpsku) 1388. godinu, on sanja o povratku u anacionalnu (evropsku) 1847. Zato je nesreća koju prikriva ova vizija budućnosti možda malo manja, ili manje retrogradna, ali ne i manje tragična.

Zoran Ćirjaković