Verujem da su Zorana Đinđića tokom njegove kratke vladavine frustrirale brojne stvari, ali dve bodu oči. Zapad nije dozvolio da, kako je mladoliki premijer očekivao, u demokratskoj Srbiji kosovsko pitanje postane demokratsko. Đinđićeva druga velika frustracija bila je demokratija. Pokušao je da je se reši i tako što je oduzeo mandate 21 poslaniku Demokratske stranke Srbije.
Prividno paradoksalan odnos prema demokratiji pragmatičnog političara, promovisanog u uzornog demokratu, ilustruje dva razloga zašto u Srbiji ne može da postoji (liberalna) demokratija – možemo je nazvati i pravom, smislenom ili stvarnom. Čini mi se da je tu druga, ne samo Đinđićeva frustracija, mnogo važnija od prve.
Naime, i da nije batine „statusa Kosova“ – kome Zapad ne dozvoljava da ostane u Srbiji, ali koje iz Srbije ne može da ode demokratski – demokratija ovde ne bi imala velike šanse. Štaviše, verujem da ona u Srbiji više nema šanse da jednog dana zaživi, ako ih je ikada imala. Lažna demokratija je naša sudbina.
Reč je o poretku koji nije naš, transplantu koji se razvijao mimo ovdašnje, drugačije evropske istorije, i Srbiji, izraženo kolektivističkom društvu, zemlji u kojoj praktično ne postoji (samo)razumevanje koje pretpostavlja njegovo ispravno funkcionisanje. Zato ne čudi da je čak i Đinđić, po mnogima naš najveći demokrata, bio egzemplarni – nedemokrata.
Iluzije o demokratiji i razlozima zašto Srbija ne može da postane demokatska predstavljaju odličnu ilustracija dubokih korane bespuća u kome se zaglavila. U tužnoj priči o skupom demokratskom eksperimentu, višestruko osuđivanom na nesupeh, prepoznatljivi su ključni razlozi razvojne tragedije zemlje čija budućnost ne može biti svetla.
Po pravilu kulturalno slabovidi i slepo zaljubljeni u univerzalno, baš kao i njihovi veliki zapadni uzori, ovdašnji umni politikolozi su skloni da „demokratiju” u Srbiji opišu kao defektnu, hibridnu ili proceduralnu. Dakle kao anomaliju koja može da bude otklonjena – ali da to, u suštini, zavisi od nas. Istini za volju, nije malo stručnjaka i analitičara koji prepoznaju da nas Zapad, vođen svojim interesima, u tome ozbiljno ometa.
Teško je pronaći izuzetke. Sve na našoj političkoj, medijskoj, javnoj, „NVO”, građanskoj... sceni ukazuje da je demokratičnost ovde strano telo. U najboljem slučaju irelevantan, kratkoživeći izuzetak. Ne čudi na de je nova generacija naših autokolonijalnih gospodara, nacifranih preduzetnika natoizacije i kulturalno neosetljive i neinkluzivne evropeizacije, mnogo rigidnija i još netolerantnija od svojih „nevladinih” majki i maćeha. Jurodivi Milan Antonijević i bahati Dragan Popović bude nostalgiju za Biljanom Kovačević-Vučo i Borkom Pavićević.
U našim umirujućim crno-belim svetovima, neistomišljenik je neprijatelj – što odmereniji i racionalniji to ga treba više satrti i linčovati. Dijalog s njim je izdaja, zločin porediv sa genocidom. Medij je „slobodan“ samo ako mi ide uz dlaku. Ovdašnji „liberali“ su, sem kada je reč o manjinama miljenicama neoliberalizma, netolerantniji od srpskih „fašista” i fašista. Njihov liberalizam je karikaturalan i pervertiran, kao i njihovo histerično evropejstvo.
Ipak, problem nije u nama, pa ni u našim „liberalima“ i njihovim jednojajčanim blizancima, „fašistima“. Izvor problema nije ni naša, drugačije evropska, nezapadna društvena i kulturalna istorija, mnogo snažnije ukotvljena u Maloj Aziji nego na zapadu Evrope. Nije to ni naša proskribovana različitost, koja sve češće biva predstavljena kao neizlečiva (kulturalna) patologija.
Mnogim kolonizovanim umovima zvučaće jeretički ili budalasto, ali problem je u (liberalnoj) demokratiji. Tačnije u činjenici da je nastala i razvijala se na Zapadu, u jednom specifičnom kontekstu. A on je provincijalan i parohijalan kao i svaki drugi, pa i balkanski. Proizveli su je ljudi čiji je pogled na svet oblikovan i uslovljen podjednako partikularnom kulturom, čiju društvenu i intelektualnu istoriju mi nismo ni proizvodili ni živeli – iako smo danas njome okovani.
Ništa u vezi (liberalne) demokratije – kao, uostalom, i samog Zapada – nije univerzalno. Ona nije proizvod neke svetske, univerzalne istorije i zajedničkog društvenog razvoja. Ona čak nije ni evropska. Ovde je možda mogla da se razvija i na kraju prođe, ali to nikada nećemo saznati.
Demokraija je u Srbiji uvođena na brzinu, kao transplant, dekretima svezubih evropeizatora. Nekada zaslepljene svetlima Graca i Beča, odnedavno „čistim ulicama“ i „nultom tolerancijom“ Brisela i Haga, ove elite su, po pravilu, bile hronično zgađene Srbijom, blatom i krezubošću našeg siromaštva. Sva njihova pamet danas staje u jednu izraubovanu fotokopir mašinu i Google translate prozorčić – dve glavne alatke razorne, resavske tranzicije Srbije u društveni i razvojni sunovrat.
Otrov je najopasniji kada je zašećeren. Tako je i naše najveće prokletstvo – blizina i fatalna privlačnost Evropske unije – istovremno za mnoge građane postala najveća sreća i nada. Tamo naša bela koža i odlično, pri tome skoro pa besplatno obrazovanje otvaraju mnoga vrata. Reč je o kandiranom (anti)razvojnom otrovu za koga nema antidota. Delovaće dok ima onih koji žele i mogu da odu iz Srbije.
Pokušaću da budem još slikovitiji. Ono što je heroin za pojedinca to je „evropeizacija“ za srpsko društvo. Zavodljiva fikcija zajedničke sreće, koja uništva sve, počevši od zajednice. Na žalost Srbije – i, istovremeno, na veliku radost sve većeg broja njenih isisanih građana – jedna mala zemlja, mnogo siromašnija od EU, ne može da se razvija bitno brže nego sada ako je na „belom šengenu”.
U globalizovanom svetu, u kome više od pola milijarde ljudi živi u bedi koja je Evropljanima sasvim strana, građani Srbije su suočeni sa jedinstvenim skupom izazova i determinanti.
S jedne strane, Evropljani smo, ali, nažalost, uživamo samo najmanju i najparadoksalniju od svih evropskih privilegija – i ovde ima mnogo ljudi kojima se može da ne rade. Može im se da kažu 'neću da radim za tu platu' samo zato što je svim Evropljanima, pa i nama, nezamisliva hronična glad, ona koja ume da zamiriše na ružnu smrt. Takva glad je moranje, zlo strašnije od ebole, kuge i kolere, svih onih zala koje zamišljamo kao najstrašnija. To je srećnija strana naše razvojne nesreće.
S druge, previše smo blizu Evropske unije, jefitnih ličnih i društvenih izlaza koje obećava, da bi istrajali u podizanju zemlje koju rastući broj stanovnika više ne doživljava kao svoju. Dobili smo već i hiljadu evra autošovinizam, koji se diči stavom – 'Zašto bih voleo zemlju koja ne može da mi obezbededi 1000 evra mesečno?', shvaćenih kao 'minimum svih minimuma' i sinonim za 'normalnost'.
Jedna od maskota ovog novog individualističkog bezumlja je studentkinja iz Šapca Marta Vasić, narcisoidna Slučajna Srpkinja ispranog neoliberalnog mozga. Ona je sebi, ne kaže kako, obezbedila „kartu za London u jednom smeru“. Slobodna Evropa, vodeći antisrpski medij, piše da Marta „svoje mesto u Srbiji ne vidi jer, kako kaže, sve i da ima pristojnu platu, opet [ne] bi živela u državi koju smatra neuređenom“.
Ljutita Marta je, predvidivo, libertarijanka, članica „Libeka“ – u suštini ne toliko ekstremne koliko fundamentalističke desničarske organizacije. Antinacionalističke, pa zato o njoj nećete pročitati ništa loše u autokolonijalnim medijima. Iako ih odlikuje prezir prema ljudskoj solidarnosti i državnoj brizi o slabijima, ove militantne sluge i korisni idioti kapitala, tačnije neljudskog, lešinarskog tržišnog fundamentalizma koji je okovao planetu, ovde uglavnom studiraju na državnim fakultetima. Naravno, pre nego što ih prezir prema „neuređenoj“ Srbiji i njenoj sirotinji odvede na prestižne zapadne univerzitete, koji obećavaju mnogo hiljada evra mesečno, gde školarinu, po pravilu, ne plaćaju sami.
Dnevni list Danas, tvrđava autošovinizma, pretvorio je rubriku „Naši ljudi u svetu“ u kampanju za okretanje leđa Srbiji. Naslovi su „Odlazak iz Srbije nije bio lak, ali je bio neophodan“, „Uz sve promene, život u Dubaiju je neuporedivo bolji nego u Srbiji“ i „Ljudi iz Srbije su naučeni da budu snalažljiviji nego ‘normalan svet'“. Uparena sa kolumnama brojnih mrzitelja ove zemlje, sramno spinovana svedočanstva odbeglih oblikuju sliku Srbije kao gadne, nepopravljive dušegupke u kojoj nikakav napredak nije moguć.
Srboskeptični Danas nam otkriva i da se Martin kolega Nikola Ristić toliko privikao na život u Tirani „da počinje da mu pridaje isto mesto u životu kao i Zaječaru i Beogradu“. Našavši se, biće, među pripadnicima nacije svetskog šampiona tolerancije i uvažavanja različitosti, naš Nikola je uporedio babe i žabe, raskrstio sa predrasudama o Albancima i shvatio – „Dijalog je stvar koja nam nedostaje“.
Da, ipak, podsetim da nam je ovo otkriće tople vode saopšteno u albanofilnim novinama u kojima ni u tragovima nema dijaloga sa Srbima neistomišljenicima. U listu koji sliku srpskog zla uporno lažira poredeći patuljaste i nereprezentativne liberalne krugove u Prištini, Sarajevu i Tirani sa celom Srbijom.
Autošovinizam je naš kismet, sudbinskiji čak i od lažne demokratije – ne može mu niko ništa. Zato ne čudi ni da je i antirežimski izbor Šapčana jako brzo proizveo ne samo sasvim predvidivu opštinsku nedemokratiju, obeleženu potpunom cenzurom u lokalnim medijima, već i bujanje autošovinizma njenih uspaljenih gurua i mesnog hazjajina, željnog da posle Šapca kulturno dekontaminira celu Srbiju.
Zaboravite vašar. Ovog leta je važilo – Hoćemo li u Šabac na autošovinizam? U maju je objavljeno „prvo kolo 'Sabranih dela Radomira Konstantinovića', kapitalnog projekta u 30 tomova“. „Jezik se u savremenom svetu komunikacija banalizuje, pojednostavljuje i kvari. Mi u Šapcu imamo zadatak da se borimo protiv toga jer nas nasleđe na to obavezuje“, objasnio je gradonačelnik koji finansira ovu skupu autošovinističku ludoriju i slavi autora koji je, politički, pisac jedne knjige – jedne od najotrovnijih i najrazorniji u istoriji srpske pisane reči.
Naravno, upinjujući se da dokažu da su kulturniji, bolji i drukčiji, novokomponovani šabački autošovinisti, kao i njihovi prekaljeni subotički i beogradski instruktori, odlično ilustruju koliko je autošovinizma srpski – srpskiji od vašara, pravoslavlja i šajkače zajedno. Ne znam da li je lepše, ali i Šabac nam demonstrira da je ovde sve autošovinističkije sa „kulturom”. Naravno, onom koja je „prava“ – elitna, visoka, politički korektna i može biti samo slučajno srpska.
Jedan od razloga zašto je autošovinizam OK – jeste to što je često gej. „Jezivo. Znam gde živim, ali Srbija uvek nađe način da podseti da je gnusna kloaka”, napisao je 13. septembra 2014. godine jedan besni homonacionalista u postu na temu „Beograd prajd“. Njegovu jezu i sramnu, autošovinističku fekalizaciju cele Srbije izazvalo je prebijanje nemačkog aktiviste, koji je učestvovao na konferenciji o pravima „LGBT populacije“. Ona je postala udarna pesnica neoliberalizma i neokolonijalizma, uglavnom vesela i samopravedna „pešadija" pokoravanja Srbije i desubjektivizacije njenih građana, kamuflirana bojama duge.
Ova sve privilegovanija „populacija“ nudi argumente u prilog shvatanja da se ovde može govoriti ne samo o autošovinizmu već i o autonacizmu, što je pojam koji je uveo Slobodan Antonić. Primer žudnje za uništenjem sopstvenog naroda obezbedila je i autoautovana LGBT aktivistkinja, kojoj neću navesti ime jer ukazivanje na njene monstruozne stavove koristi kao povod da me kleveće. Urednica u vodećim autokolonijalnim medijima, ona veruje da ova zemlja i njeni ljudi zaslužuju da nestanu u potopu nalik biblijskom jer ovde još ne može da obavi homonormativni obred prelaza, zapadnu novotariju (prvi istopolni brak u modernoj istoriji sklopljen je u Holandiji 2000. godine), koju doživljava kao univerzalno ljudsko pravo.
Mnogo više nego devedesetih, različiti oblici samomržnje su zatrovali aktivističku, akademsku i opozicionu scenu. Elitistički prezir prema sendvičarima i parizeru radničkog siromaštva lako proklizava u autošovinizam. To ima veze sa ogromnim frustracijama, oličenim u histeričnim pokušajima bezidejnih opozicionara da Vučićevu vladavinu predstave kao „povratak devedesetih“ i vezanih za činjenicu da duh vremena ovaj put nije na strani rušitelja vlasti, da su danas oni, baš kao Milošević devedesetih, ti koji plivaju protiv struje.
Dr Dubravka Stojanović, prekaljena heroina najpodmuklijeg, naučnog autošovinizma, napravila je selebriti akademsku karijeru na zavijanju klevetničkog narativa o Srbiji kao teško bolesnom, u suštini neizlečivom društvu u pseudonaučnu oblandu. Odjek ovog otrovnog diskursa je sve prepoznatljiviji u javnim nastupima njenog kolege sa fakulteta dr Jova Bakića.
I dr Bakić ovde uglavnom vidi tešku bolest i bolesnike, ali on je etnocentrični pesmizam dr Stojanović zamenio vedrijom perspektivom. Njegov zarazni optimizam, kao i mnogo toga u Srbiji, predstavlja veran odraz jednog oklevetanog ali živog, drugačije evropskog nasleđa.
Terapija dr Jova je zasnovana na primeni velikih doza britke kame i streljačkog stroja kao jedinih efikasnih lekova. Ovaj doktor sociologije još otvoreno ne nudi sebe kao izličitelja – doktora radikalne političke hirurgije, koja svoju uspešnost izražava brojem umrlih pacijenata, ali njegova i Sergejeva rastuća popularnost odlično ilustruje neliberalnu i nedemokratsku prirodu naše (političke) kulture. Sergej Trifunović i Bakić govore ono što se mnogi ne usuđuju da kažu, ali što prija našim drugačije evropskim ušima.
Bakić je svojim fanovima drag zato što alternativu vezuje za nedemokratsku sliku ne toliko ne-Vučića koliko hiper Vučića. Ne treba puno mašte da bi prepoznali da u ram te slike – koja budi asocijacije na nepregledna polja krvavih košulja – treba umetnuti Bakićev šeretski lik. Savršeno bi mu pristajala levičarska obrada evergrina – „Drma mi se, drma mi se na šubari Marks”. (Užbenici komunističke istorije su nas naterali da zaboravimo koliko su se malo dinarski četnici i partizani razlikovali kada je reč o metodama borbe protiv neprijatelja koji govori isti jezik.)
Naš Jovo, kao i mnoga druga preka dinarska braća, koja su sačuvala sećanje na stari kanon, najživahnije čedo ovih prostora, lak je na nožu i obaraču i manje gadljiv na krv neprijatelja, čak i kada teče u potocima. Bakić normalizuje krvavu prečicu, rešenje za kojim, možda samo podsvesno, mnogi beogradski građanisti – ljuti i na narod i na, po njima, nedovoljno lažnu demokratiju – žude čak i dok glasaju.
Pri tome, Bakićeva terapija se uklapa u lešinarenje, jedinu strategiju „proevropske” opozicije, koja nije toliko nemoćna koliko jalova i kukavička. Njeni bezidejni intelektualni gurui, sede glave mizantropa iz „Samoodbrane“, najviše me podsećaju na kratkovide nacionaliste iz danas klinički mrtve SANU. Njihova strategija sa početka devedesetih, inspirisana u velikoj meri živom slikom streljanog Nikolae Čaušeskua, bila je – ‘pustićemo komunjaru da napravi veću Srbiju, a onda će on biti likvidiran a mi ćemo ubrati nacionalni plod o kome smo sanjali’.
I lažna „Samoodbrana” i opozicione stranke odbijaju da se suoče sa realnošću čije su krute parametre postavili njihovi zapadni idoli i uzori. Zaklanjajući se iza šupljih moralizatorskih argumenata, oni nude antipolitičku platformu koja sugeriše da je moguće spojiti nečinjenje po pitanju statusa Kosova („zamrznuti konflikt“, koji, nažalost, ne podrazumeva zamrzavanje nealbanskog stanovništva) i članstvo u EU, čemu ne mogu ni da zamisle alternativu. Ne čudi da uz njih nisu antirežimski nacionalisti, koji s razlogom sumnjaju da bi uspeh vračarskih samobranitelja i vikend šetača značio – Kosovo nizašta.
Njihova cinična strategija je toliko šuplja da Vučić građanističkim političkim lešinarima može da ostavi zbunjujuće veliku količinu medijskih i političkih sloboda. Ovi antirežimski paraziti su sve karte stavili na priželjkivane, ne samo političke, postkosovske leševe u Beogradu i rešili da nemilosrdno satanizuju i ruše izvođača najtežih političkih radova – dok čekaju da im sanjani 'evropski plod' padne u krilo.
Iako vole da Vučićeve pristalice i nezainteresovanu većinu zovu „stado“, mnogo bliži tiraniji stada su oni koji se ponekad vikendom šetkaju sanjareći da ih ima pet miliona, da bi njihovi selebriti pastiri zatim opušteno ručkali po evropeizovanim restoranima u Mileševskoj i okolnim enklavama klasno zbratimljenih kulturnih i nekulturnih dobitnika u tranziciji i evropeizaciji.
Ima nečeg tako srpskog, inadžijskog i ignoratskog, u uživaju ovih imaginarnih Evropljana u sopstvenom anti-protivnom stavu, dogmi o kojoj nije dozvoljeno razgovarati, i beskrajnom seirenju o neistomišljenicima kao spoju tupavih sendvičara i nemoralnih plaćenika režima.
Teško ja na tome graditi bilo kakvu politiku, a kamoli demokratsku. U pozadini je spoj mržnje i amnezije, dva moćna neprijatelja svakog smislenog političkog delovanja. Oličava ga samozaljubljena Olja Bećković, istovremeno zaslepljena prezirom prema Vučiću i tužno zaboravna. U svojoj „kultnoj autorskoj emisiji“ ova heroina našeg najnovijeg, pomodnog, „bože, kako sam cool“ političkog slepila je odćutala čak i masne laži Marinike Tepić o odnosu Tadićevog režima prema medijima.
Nažalost, tu nije reč samo o amneziji. Nedemokratska priroda vladavine ovdašnjih demokrata bila je skrivena od javnosti tokom kabinetske vladavine predsednika Borisa Tadića, koji je marionetsku vladu tretirao kao spoj fikusa (Cvetković) i budala (Malović). U velikoj meri zato što je ovaj otužni slučajni predsednik na različite načine kooptirao „liberalne” elitiste i njihove medijske trabanate iz NUNS-a, podmirivao najosnovnije potrebe „kulturnih” i „pismenih”, u javnosti je stvorena lažna, ružičasta slika o Tadićevoj (ne)demokratiji.
Tu postoji još jedan (ne)demokratski paradoks, vezan za činjenicu da su Tadić i Đilas em poverovali u sopstveni demokratski spin em se opili slatkim plodovima vlasti. Zabavljeni sobom, „demokrate” nisu primetile globalni uzlet homonacionalizma i zelenih fiksacija. Zabranivši Prajd i isekavši vračarske platane trasirali su svoj pad.
Ipak, ono što je mišićavog Borisa i impulsivnog Dragana (koji je hteo sve, čak i onda kada više nije bio u stanju da uživa u bilo čemu) poslalo u večnu opoziciju jeste manjak nedemokratije. To je ovde fatalni nedostatak, naročito ako imamo u vidu činjenicu da Zapad odavno veruje da u Srbiji važi – što je manje demokratska to je manje zlo. Uostalom, Angela Merkel je gledala lepuškastog Tadića sa istim onim gađanjem sa kojim Olja Bećković danas „strelja” Aleksandra Vučića.
U senci, rekao bih, konačnijeg „statusa Kosova“, moćne antidemokratske i antipolitičke mašine kojom upravlja Zapad, izbori koji stoje na raspolaganju našim političarima još su suženiji. Nedovoljno mala, sa većinom nevoljnom da živi klečeći, suočavajući se i puzeći, Srbija može samo da čeka svoj antirazvojni ekvilibrijum – malo manje ili malkice više ponižena i siromašna.
Ta depresivna ravnoteža će nastupiti kada doznake naše usisane pameti, radne energije i veštine počnu da održavaju ono što je ostalo – živo groblje kome je temelje postavila slepačka „evropeizacija“ utrnulih, kolonizovanih umova naše političke i akademske elite.
Ovde, na periferiji Evrope, nije nam dozvoljeno da – kao u Singapuru, Kini, Turskoj, Rusiji, Ruandi, Tajlandu, čak i Mađarskoj, koja se otrgla iz kandži EUizacije – odbacimo strana tela, fikcije i karikature i razvijamo nešto naše. Primerenije istoriji, kontekstu, okolnostima, društvenim odnosima i onom najvažnijem – razumevanju moći, slobode i mogućnosti delovanja, svega onoga što smo usvojili i internalizovali socijalizacijom u kulturalnom okruženju koje dele (skoro) svi u Srbiji. I svezubi i krezubi i kulturni i nekulturni i pismeni i funkcionalno nepismeni iz antipolitičkih fantazija otuđene elite usta punih krunica i implanata, elite lepih, blajhanih zuba, koja je izdala Srbiju.
Ako mislite da politička nada postoji na marginama, na primer na „socijalističkoj i revolucionarnoj levici”, moraću da vas suočim sa još jednom frustrirajućom realnošću – njenom velikom brigom prema žrtvama faloplastije i „ostvarenju prava naroda Kosova na samoopredeljenje” i stepenom njihove odvojenosti od svih relevantnih balkanskih realnosti, klasnih koliko i neokolonijalnih.
Ovi slučajnosrpski manekeni su spojili strast prema kami i redeniku dr Jova sa umivenim, kabinetskim autošovinizmom dr Dubravke. Delujući pod šubarom sa petokrakom, ova perverzna, lumpen levica veruje da „mora nastojati da osujeti pokušaje države Srbije da povrati kontrolu nad Kosovom ili delom njegove teritorije. Samo takvi napori omogućiće joj da uputi poziv najširim slojevima naroda Kosova i kosovskoj levici (koja i sama mora prevazići nacionalističke okvire u kojima operiše) protiv vojnog prisustva NATO-a, kao najveće pretnje po mir na Balkanu.”
U svojoj žestokoj, paralevičarskoj borbi protiv faloplastije i za prava LGBT dece, komandanat naših revolucionarnih marksovaca, i miljenik dr Jova Bakića, s ponosom ističe: „10+ godina sam u LGBT krugovima. Već godinu dana najviše od svih tema čitam o transseksualnosti i tek sam sada shvatio iz nekog random tvita: LGBT 'zajednica' UVELIKO obuhvata i strejt ljude. Neki od tih strejt ljudi sada usmeravaju LGBT politiku -- na štetu LGBT, žena i dece.”
Za kraj jedna lakša kosovska tema, mada bojim se ne i veselija za sve one koji gaje iluzije o novoj balkanskoj hijerahiji. Nju nije oblikovalo epsko srce u poslovičnog junaka, koji je, inače, vojevao pogrešne bitke tokom kratke, postistorijske zagrade istorije. U vremenu u kome su pobeđivali oni koji su uspevali da obezbede da NATO vojuje i dobije njihov mali prljavi rat.
Početkom devedesetih Adelina Ismajli je bila albanska Ceca. Tri decenije kasnije Cecina ćerka je srpska Dua Lipa. Talentovana Anastasija imitira albansku izbeglicu iz Prištine mnogo bolje nego Adelina majku oklevetane Srbije – ali uloge su se okrenule. Srbija je danas dole, mada i dalje daleko od dna sa koga bi mogla da odskoči i krene negde.
Dok plutamo u zabačenom lagumu neoliberalizma, tapaciranom lažnom demokratijom i stvarnim autošovinizmom, navučeni na heroin „evropeizaciju“ i sve manje spremni da verujemo u čuda, imamo samo dva smislena izbora. Možemo da pokušamo da živimo što bolje i eskapističkije ili da nastavimo da se zavaravamo da u zemlji okovanoj (auto)kolonijalizmom postoji mogućnost stvarne promene.
Ako niste spremni da poginete za svoje ideale, defetizam je i u Srbiji postao jedina razumna ideologija. Sve drugo je samoobmana.
Nažalost, ni sam nisam u stanju da budem instrumentalno racionalan i kapituliram pred našom autokolonijalnom stvarnošću. Zato, mada nije mi lako, nekako mogu da razumem i „stado“ postrojeno iza pastira iz „Samoodbrane“. U stvarnosti, reč je odbrani malo čega drugog sem slatkih postistorijskih iluzija i polako, ali čini mi se nezustavljivo, nestajućih privilegija svezubih i kulturnih.
Zoran Ćirjaković
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.