НЕКРОПОЛИТИКА КАО СУДБИНА - текст из 2015. године

ВРЕМЕ Број 1279 09.07.2015 Лични став

 

Некрополитика као судбина

 

Зоран Ћирјаковић

 

Почетком деведесетих Србија је била опседнута лешевима из прошлости. Спелеолози су вредно радили по дубоким јамама, а младе београдске интелектуалке, окупљене у удружењу "Само Српкиња Србина Спасава", сећале су се последњег геноцида и спремале да постану нове Косовке девојке. О прошлим и будућим лешевима невиних Срба говорили су и љутити јавни интелектуалци и узнемирени народ. У земљи презасићеној суочавањем, ови први су највише волели "Књижевне новине", а ове друге је највише волела "Политика".

 

"Некажњени и занемарени, ратни и геноцидни злочини почињени над Србима од краја 19. и 20. столећа доживели су своје политичко оваплоћење у унутрашњем уређењу друге, комунистичке Југославије", писао је 1992. године Никола Самарџић, верни гласник духа времена. Самоуверени млади историчар је хвалио на брзину оправослављене комунисте јер су покренули "снажна, вредна и хумана интересовања", оличена у отварању "забетонираних, неприступачних и проскрибованих" масовних гробница и изношењу "на светлост дана и пред лице правде… дотад непознатих, сакривених или заборављених имена, једнако злочинаца и њихових жртава".

 

У "Политикиној" свакодневној "бици за истину", како је гласио један од наслова у рубрици "Одјеци и реаговања", приступ је био мање академски, али подједнако алармистички – нови геноцид само што није почео. Говорило се о "дубоким и незацељеним ранама на српском народу" и "милион покланих Срба". Поручивано је да не треба "чекати скрштених руку": "Историја се понавља како видимо." Упозорени смо на могућност остваривања "националистичко-социјалистичке, и геноцидне идеологије", а поменут је и "геноцид над костима недужне мртве деце".

 

Било је претеривања и лажи, али хрпе дечјих костију су били стварне, а српске жртве невине и масовне. Лешеви су се убрзо одомаћили, загосподарили јавном сфером, и није било тешко наслутити да могу да почну да убијају. Годинама касније, бавећи се Подсахарском Африком, наишао сам на реч која савршено описује не само злокобну опсесију лешевима из раних година Милошевићеве владавине, већ и две деценије политичарења сребреничким жртвама – некрополитика.

 

РЕАЛНОСТ ЖИВИХ МРТВАЦА: Ачиле Мбембе је ову дефиницију извукао у контексту убиствене беде Четвртог света, у околностима које су тешко појмљиве житељима Балкана, запуштеног, али и даље првосветског предграђа пребогате "беле" Европе. Он је овом појму дао повезано, али битно другачије значење од овога у коме га користим. За Мбембеа, некрополитика одражава реалност "живих мртваца", свакодневицу која је толико деградирајућа и прожета смрћу да наводи на једно сасвим ново разумевање везе између обећања модерности и њеног ужасног наличја оличеног у Аушвицу.

 

Али, Мбембе није говорио само о монструозним ратовима. У центру његове пажње су бивше колоније, третиране на Западу као места "где је вероватније да ће мир изгледати као бескрајни рат". Штавише, велики камерунски филозоф не крије да и сам свакодневицу вољене Африке доживљава као ноћну мору према којој је у стању да "испољи гађење какво осећамо када видимо лешину". Зато не чуди да је Мбембе остао фокусиран на "моћ смрти" а не моћ мртвих, што је овде кључна одредница политике. Парафразирајући Мбембеа, може се рећи да некрополитика на Балкану представља скуп савремених облика потчињавања живота моћи мртвих.

 

ИМПЕРАТИВ СРАМНЕ ПРОШЛОСТИ: Капитал овде није једина наддетерминација и погонско гориво моћне антиполитичке машине. Живимо у региону који је, као и централноафричка област великих језера, у раљама лешева, заточен у додатно замраченој загради неолибералне структуре у којој је окован глобализовани свет. Док капитал, ослањајући се на плетору актера, деполитизује кључна, животно важна питања, лешевима политика бива обесмишљена и сведена на коцкање жртвама прошлих ратова чији је, како пише Радина Вучетић, улог будућност.

 

Нажалост, злоупотребе крваве прошлости одавно нису домен непросвећених и неразумних националиста, како је сугерисала угледна београдска историчарка. Од краја деведесетих, ниједан политички проблем у Србији не може се разумети без узимања у обзир императива окретања срамној прошлости и несрпским жртвама. То додатно отежава и тегове који нас држе на развојном дну Европе и порођајне муке нове левице. За либерале и многе марксисте, лешеви су важнији од радничке класе, а "народ" је постала најружнија реч у жаргону српске некролевице.

 

Есад Ћимић је 1982. године објавио књигу моћног наслова – "Политика као судбина". Али, чак и скорашње изјаве овог професора, који тврди да Бошњаци "памте десет геноцида", илуструју колико је у међувремену политика постала некрополитика. Кључне разлике више нису идеолошке, стратешке или кадровске. Главна вододелница је повезана са одговором на питање да ли су несрпски лешеви невиних постали једини који се рачунају. Ни мрцварење "две Србије" одавно није борба око две визије боље будућности, већ сукоб две некрополитике. Не чуди да једна лако склизне у "одбрамбени" шовинизам, а друга у "егоцентрични" аутошовинизам.

 

ДАРОВИ ЗАПАДА: На први поглед, тврдња да мртви представљају кључну одредницу наше политике може деловати култур-расистички. Али, привлачност некрополитике – и њеног злочиначког продужетка у иним балканским ратовима – не може се разумети без узимања у обзир разлога који наводи овдашње актере да понове западну историју. Наиме, брутално насиље није било скуп узгредних испада, већ је било инструментално за настанак данас узорних западних модерности.

 

Западни модернизацијски воз никада не би одмакао оволико далеко од почетне станице "робовања традицији" и сиромаштва да није било идентитетског инжењеринга и ратова обележених масовним злочинима. Анализирајући тешко појмљиву разлику у богатству између језички хомогених земаља Западне Европе и држава без етничке (и језичке) већине у Подсахарској Африци, Дејвид Лејтин, један од водећих стручњака за компаративну политику, истакао је да су ограничења која данас условљавају изградњу држава "учинила свет мирнијим", али развој много тежим.

 

На почетку двадесетог века, на Западу су једино Канада и Швајцарска признавале и територијалну аутономију и језик мањина као званични језик у држави. Све остале земље су "конструисане" као националне државе већинског народа. Много пре појаве ЦНН-а, оне су грађене на подједнако окрутан, ако не и много страшнији начин од онога који су недавно примењивали озлоглашени балкански и афрички државоградитељи. Тек пошто су постале јако богате, демократске и стабилне, западне земље су почеле да спроводе инклузивне мултикултуралне политике – полако и са много оклевања и отпора, који је Шпанију гурнуо у крвави грађански рат.

 

Сви они који су склони да на основу одвратних страница наше новије историје доносе расистичке закључке, па и да помињу "звери српске", обично губе из вида два важне ствари. Прво, када кажемо, на пример, "Зар данас, у 21. веку…", то није 21. век неке истински универзалне историје, већ историје хегемоног западног субјекта који је своју вољу, норме и интересе наметнуо остатку света као универзалне. Уосталом, негирање права незападним људима да имају своју историју, па и свој, другачији 21. век, без да због тога буду клеветани или озверивани, утрло је пут "спасилачким" агресијама на Авганистан, Ирак и Либију – и ужасу од кога река унесрећених људи данас бежи ка Европи. Друго, и национализам и национална држава су западни дарови свету. Данас су све државе националне, па и оне које се издају за грађанске. И у САД и у Француској, пуноправни грађанин – онај који није сумњив и не мора стално да доказује да је "добар" – нема само јасно препознатљив поглед на свет, већ и религију и боју коже.

 

Западне земље су остатку света уверљиво демонстрирале да етничка и, посебно, језичка хомогеност погодују стабилности и развоју. Оне су злочиначке политике искористиле као мердевине које су омогућиле брз успон и затим их, када им више нису биле потребне, делегитимисале. Не сугеришем да треба жалити што су тако монструозне политике "конструкције држава" криминализоване. Али, ако не желимо да упаднемо у замку расистичких тумачења, када размишљамо о узроцима како развојних неуспеха и тако масовних злочина који су недавно почињени у ратовима на Балкану и у Централној Африци не смемо губити из вида њихову улогу у историји Запада.

 

КАД ЖРТВЕ ПОСТАНУ УБИЦЕ: У сиромашним мултиетничким друштвима – у којима једва да има људског развоја или је он много испод очекивања – новија историја има тенденцију да осцилује између две реалности. Једна је оживљена у силом и некрополитичким аргументима брањеним диктатурама или крхким, фелеричним демократијама, обично одржаваним неоколонијалним облицима западног старатељства и "хуманитарним окупацијама". Она уме да прерасте у ону другу, много страшнију реалност ратова у којима, како пише професор Махмуд Мамдани, "жртве постају убице".

 

Западна историја је подарила остатку света још један баласт – реч геноцид, главни адут сваке некрополитике. Често се губи из вида да је тај појам настао да опише ужас који је резултирао не само уништењем већ, практично, довео до раздвајања народа из којих су долазиле жртве и злочинци. Обрнути "Аушвиц", онај у коме би Немци били жртве, а Јевреји убице, више није само незамислив, већ је, као и нови холокауст, физички немогућ. Када размишљамо о крику "никад више", чињеница да су престонице немачке и јеврејске националне државе удаљене три хиљаде километара значајнија је од денацификације "Хитлерових добровољних џелата".

 

На Балкану, као и у Руанди или Бурундију, заједнице жртава и убица живе или заједно или једни уз друге. У Руанди су жртве из 1994. године неколико година касније постале масовне убице – само је цинична америчка подршка Тутси диктатору Полу Кагамеу спречила УН да проговори о "другом руанданском геноциду". При томе, квалификација злочина као геноцида обезбедила је државотворни капитал жртвама и, практично, дала легитимитет серији покоља над Хуту избеглицама у суседном Конгу. Као и у Милошевићевој Србији неколико година раније, и у Руанди је "никада више" значило "никада више нама" и лако је мутирало у превентивно "још једном њима".

 

Оригинално значење је сасвим изгубљено у културалном преводу. Прави смисао тог моћног (и ућуткујућег) "никад више" у балканском контексту илуструје коментар читаоца у једном београдском листу: "Једина разлика између Другог светског рата и овог последњег у Босни је у томе што Срби овог пута нису пошли на клање мирно као јагањци, већ су узели оружје у руке и почели сами да решавају ствар." "Наше" убице су овде увек (етничке) невине, јагњад са камом која се жртвује кољући зарад етнификованог "никад више". Зато је геноцид опасна, потенцијално геноцидна реч на свим просторима где су жртве и извршиоци наставили да живе заједно.

 

ГЕНОЦИДНИ СРБОДИВЉАЦИ: На таквим местима, инсистирање на суочавању не служи само правди и истини већ и свима онима који верују да је потребан још један "добар" рат којим ће се кориговати "лош" и неправедан мир или предупредити још један геноцид. Ово наличје суочавања данас на Балкану бива прикривено некрополитиком ослоњеном на расистичку есенцијализацију Срба, веровање да је проблем у нашој култури, историји и традицијама. Да нисмо у раљама некрополитике, да живи овде и даље не робују мртвима, оно право, политичко питање било би шта се десило лоше, шта је и зашто пошло по злу па су (неки) Срби починили тако страшне злочине. Нажалост, одавно одомаћено, некрополитичко питање јесте зашто су (скоро сви) Срби лоши, зашто су тако неевропски, геноцидни, зли…

 

Снажно сугерисан, привидно легитиман одговор је да је реч о вековима културне контаминације која се пре две деценије само кристалисала у шумама источне Босне. Он се ослања на једну много софистициранију, псеудонаучну инкарнацију милошевићевске логике. Прошлост, само овај пут српска, а не хрватска или албанска, представљена је као "стаклена кугла" у којој мрачну српску будућност виде самопроглашени прави историчари, чији су увиди "утемељени на научности и разуму", како пише Радина Вучетич.

 

У тако селективном читању историје све што се деси лоше само су "вести из прошлости" народа који се, како тврде, са свим оним што је добро и модерно сједињује као уље и вода. Ово тумачење је сасвим у духу оријентализма деветнаестог века, када су прави, сасвим разумни западни научници неуморно документовали "варварске" обичаје и покоље како би оправдали доминацију представљену као "цивилизаторска мисија" за добробит назадних и дивљих народа.

 

Последице уоквиравања српског зла као отелотворења српства јасно су препознатљиве у јавном говору у Босни, у медијима где текстове објављују угледни научници колико и на друштвеним мрежама. Срби су ту забрињавајуће често, изоставићу наводнике, србодивљаци, нецивилизован народ и геноцидаши који немају граница. Србија је вечно геноцидна и фашистичка држава вампира и кољача затуцаних великосрпском идеологијом, који баштине злочине против човечности и геноцид. Србима, који су "од цијелог света… означени и обијележени као геноцидаши", бошњачке комшије поручују да "нису ни свјесни што ће то значити за будуће генерације Срба".

 

ХРВАТСКО РЕШЕЊЕ: Мало западније, Хрватска више не мора да брине о будућим поколењима. Она није отишла с Балкана због тога што се "европеизовала", већ зато што је успешно поновила кључну лекцију западноевропске историје и постала етнички чиста, практично без аутохтоних мањина. Истини за вољу, то је операцијом "Олуја" изведено, ако би мерили ниским стандардима изградње неких од данас најбогатијих и најмоћнијих западних држава, прилично елегантно. Колико год да су ужасни, пуни трактори су много хуманији од пуних масовних гробница.

 

Хрватска је 1995. године прошла кроз своје последње изводиво "још једном" – Хрватима некрополитика више није судбина. Постала је само приручна унутрашњополитичка алатка и батина којом могу да туку Србију. При томе, у Хрватској су српски лешеви гурнути под јасеновачки цвет заборава и несуочавања. Да је традиција везивања сећања за моћне, али безимене и беживотне симболе настављена у Поточарима, споменик Богдана Богдановића био би светли пример заустављања некрополитичке спирале и супротстављања претварања жртава у политичку муницију – ултимативни антинекрополитички гест. Овако, његова гигантска бетонска ружа је постала јефтина алатка у служби државотворне некрополитике која је на својој страни имала највеће западне силе.

 

Хрватски "пут у Европу" одлично илуструје да свако инсистирање на суочавању (и клечању) представља сумњиво оружје некрополитике, која је на Балкану обично ослоњена на ружне балканистичке стереотипе. Мали је корак од схватања "злочина у наше име" до закључка да су, на пример, Срби "трансепохално" геноцидан народ. Зато не треба губити из вида да се о масовним злочинима не може говорити без посматрања пословичних балвана и трња у туђим очима. Уосталом, свако коришћење речи геноцид, холокауст, фашизам и нацизам подразумева поређење са једним јако високим стандардом људског зла.

 

ВИДИМО СЕ У СЛЕДЕЋЕМ ГЕНОЦИДУ: Све успешне некрополитике заснивају се на легитимисању питања које обезбеђује пожељни капитал жртве – "Ко су Јевреји у…?". Али, њихов највећи непријатељ није неко ко, у интересу супротстављене некрополитике, негира ужасе и масовност жртава. Милости неће бити за све оне који покушају да кажу да те жртве јесу стварне и јединствено масовне, да не постоји симетрија, али да у последњем рату није било "Јевреја". Зато, на пример, овде није без ризика затражити од читаоца да препознају уљеза у злочиначкој географији Балкана: Сребреница, Блајбург, Јасеновац. Бојим се да свако ко сугерише да у затомљеној предсребреничкој историји зла Сребреници није најсличнији Јасеновац већ Блајбург призива бес праведника и "топли зец" деконтаминације.

 

Нажалост, ослободити се култур-расистичких објашњена злочина и хегемоније лешева много је теже него решити се свемоћних монструма који су водили злочиначку политику и њихових убица. Дискурс геноцида чини тај процес још тежим и делегитимише могући компромис, политичко решење које не би отварало пут новим етничким касапницама. Зато фундаментализам суочавања овде никада није невин, чак и онда када је наиван.

 

Едина Матошевић, ангажована Бошњакиња која верује да Сребреница представља "наш тужни бренд", изјавила је недавно да "само у имену ентитета оно република замјене са геноцидна и мирна Босна". "Индустрија холокауста" је и на Балкану постала одлично подмазана машинерија и демистификовање овог популарног некрополитичког схватања мира неће ићи лако.

 

Можда неки наследник Жике Павловића сними антиратни филм под насловом "Видимо се у следећем геноциду". Али, док год будемо живели у сенци суочавања, разапети између некроплитичких императива, тешко је бити оптимиста и не назрети следеће "још једном". Уосталом, пут до Сребренице, највеће бошњачке трагедије, утрт је сећањем на Јасеновац, суочавањем са највећом трагедијом српског народа.

 

Нажалост, Босна се још није суочила са суочавањем. У овој земљи презасићеној сећањем, мало ко је у стању да види његово претеће наличје. Зато се бојим да ће наредни губитници бити срећни ако ружан крај њиховог живљења на "погрешном" месту буде по сценарију "Олује", а не Јасеновца.

БУЂЕЊЕ НЕКРОПОЛИТИКЕ

Некрополитика је, онда када постане могућа, најуспешнија балканска политика. Десет година после масовног злочина почињеног у брдима Источне Босне, некрополитика је постала судбина те несрећне земље. Данас је потребно да буде задовољено неколико предуслова, од којих је најважнији да има ослонац на телевизији, и даље најмоћнијем од свих медија, али када се коцкице сложе није лако одупрети се политичким чарима мртвих тела. Стицајем историјских околности, од којих је кључна да смо вековима живели ван доминантног, западног тока европске историје, „лешинарење“ је овде постало важан политички инстинкт. Тензија у којој вегетира упадљива је колико и неотклоњива. Очекује се да све балканске државе достигну западне стандарде и примене западне норме, али некима није дозвољено да користе средства којима се служио Запад како би постао оволико богат, привлачан и узоран – и како би мога да наметне себе као норму, не само европску.

 

Некрополитика на Балкану, али и у неким другим деловима некадашње Источне Европе, не познаје идеолошке, етничке и државне границе. Најтемељнија студија на тему улоге лешева у политици, објављена 1999. године под насловом Политички живот мртвих тела, креће од Румуније а не од бројних случајева у бившој Југославији, где су мртва тела, ексхумирана много више и чешће од „свежих“, крајем осамдесетих и почетком деведесетих постала један од кључних аргумента у политичким сукобљавањима – и унутар младих држава и између њих. „Сребреничка“ мртва тела у дејтонској крпењачи данас имају моћ која је поредива само са силом која је у рукама свемоћног западног проконзула, који се крије иза титуле „високи представник“.

 

Некрополитици, бојим се вечној теми у региону коме није дозвољено да сам пише своју историју онако како је Запад некада писао своју, посветио сам дугачку серију текстова, писаних из различитих углова и са различитим поводима. Одрживе државе, што углавном значи оне које су по мери и вољи Запада, у постхладноратовском свету се, и после краја „краја историје“, много успешније граде и дограђују умирањем него убијањем. Данас се много чешће од масовних убијања планирају и призивају масовна умирања. Привлачност некроплитике неодвојива је од чињенице да најмоћније оружје више нису лешеви непријатеља већ мртва тела својих – што су више невина и бројнија то су делотворнија.

 

Као некада Слободан Милошевић, касније Алија Изетбеговић и Ибрахим Ругова, чак и УЧК, додуше као помоћно средство, грађанистичка опозиција у Србију политику, која има изгледа да буде успешна, данас гради око недужних мртвих тела. Она су некада асфалтирала Милошевићев пут до првих, кључних изборних победа. Данас треба да прокрче пут до Вучићевог пораза на улицама. Штавише, на балканским лешевима невиних Анџелина Џоли је поставила темеље своје нове, постхоливудске каријере спаситељице незападног света. Она је на Балкану изабрала своје лешеве и њен филм „У земљи крви и меда“ представља омаж постојаној снази и делотворности некроплитике.

 

Одавно је главна, чини се и једина, нада грађанистичке опозиције у Србији постала – „неочекивана сила која се изненада појављује и решава ствар“. Та сила се појавила 3. маја у лику Косте Кецмановића, без чијег злочина не би било настрадале деце – некрополитичког погонског горива од кога не би било лако наћи моћније. Још не знамо да ли ће им Коста решити „ствар“, али чињеница да се неочекивана сила ослања на мноштво дечијих тела указује да је „ствар“, власт Александра Вучића, у много већој опасности него што сугерише позадина шокантног злочина у најелитнијој београдској основној школи. 

Коста је био окидач буђења некрополитике, али тела деце коју је убио нису једино, чак ни главно, погонско гориво урбаних друштвених снага које Вучића данас угрожавају неупоредиво више од патриотских, иако оне имају стварне, много јаче и опипљивије, разлоге за супротстављање режиму најпрозападнијег политичара који је икада сам владао Србијом. Главни конкурент за ту титулу, Зоран Ђинђић, убијен је иако је постигао много мање. Неки од идеолога и барјактара ове нове, неочекивано пробуђене некрополитике, не крију да, као и њихови ини претходници, слику победе везују за бар једно, не било које, мртво тело. Као и 1991, 1992 или 1999, и испод нове некрополитике провирује жудња за лешевима. Нажалост, тешко је овде замислити неочекивану силу коју није некрополитичка.

 

За победу националне опозиције, пак, одавно нема никакве наде. Толико велика неочекивана сила је, чини ми се, постала не толико немогућа колико незамислива. Поред Вучићевог личног учинка, вођеног чињеницом да је у националистима видео највећу претњу, вештих прстију Љиљане Смајловић и тешко појмљивих размера кукавичлука, опортунизма и зихерашке користољубљивости у водећим ешалонима патритског фронта, постоје још два важна разлога зашто Бриселски и Охридски споразум нису угрозили власт. Први, много важнији – национална опозиција нема своје медије. Више чак ни оне, најслабије и најмање продорне, штампане. Коштуница је дозволио да буде изгубљен „НИН“, па све чему могу да се надају јесте жеља фундаменталиста „културне деконтаминације“ и „европеизације“ да помоћу изабраних, пажљиво дозираних „зачинских националиста“ одржавају илузију отворености својих медија – и различитости од медија које Вучић контролише на неупадљив начин, као што су „Спутњик“ и „РТ Балкан“, или релативно транспарентно.

 

Други, мање важан, тече се слабости политичких и идејних вођа националне опозиције коју је тешко пренагласити. Она је толико велика и дубоко укорењена да је учинила да организовани отпор Вучићу са националних позиција сасвим замре пре него што се захуктао. Ипак, то не представља велико изненађење ако имамо у виду да су, од урушавања Војислава Коштунице 2008. године, политичара чија се неспособност граничила са аутизмом, националисти остали без медијских појачала и спали на неколико пригушених мегафона, штампаних медијима оданих Вучићу, и Јутјуб канале. Временом су постали двоструко хендикепирани. Ем без медија, ем сапети бенседин-мишљу Мила Ломпара, њиховог новог путовође и строгог оца фатално колонизованог ума. Грађанистичка опозиција је, пак, постала двоструко привилегована. Ем је добила своје електронске медије, Н1 и Нову С, ем седи на удобној (и безбедној) резервној клупи резервисаној за играче плаво-жутог, западног „тима“.

 

Штавише, вођу данас мало шта угрожава као чињеница да је толико успешно неутралисао претњу суверениста. Док је донедавно изгледало да у Србији више и одлучније прозападни политичар може да дође на власт само на америчком тенку, не бих се изненадио да су у западним центрима моћи закључили да у Србији на власт може да дође само још више прозападни политичар – да српско национализам више не представља претњу. Вучић није пуштен низ воду, али чињеница да ни њему ни косовским Србима не дају ништа указују да је био превише успешан, чак и за своје добро. Спуштање цензуса на 3 % није било довољно да створи слику националистичке претње прозападној политици.

 

Вероватно највећа Вучићева грешка је закон који је омогућио да се појаве Н1 и НоваС, „реемитери“ програма који се нигде (друго) не емитују. Можда 2014. године није могао да замисли да ће га толико упорно рушити медији који деле његов главни „европски“ циљ. Можда је превише рачунао на недовољно значајне људе. Југослав Ћосић је толико снажно увезао антирежимско и аутошовинистичко становиште да је било тешко замислити бољег телевизијског непријатеља – па не чуди да данас, пошто је најурен са Н1, ради на телевизији која, практично, живи од извора финансирања који су под Вучићевом контролом.

 

Као и избори, који су данас вођи последња одступница и главни резервни положај, електронски медији су опасна играчка – увек када нису под пуном контролом, која може бити успостављена на различите начине. Чињеница да Запад ту није помогао Вучићу, да два луксембуршка (пара)медија, која су много ближа Ленглију него Србији, у кључним тренуцима нису стала на његову страну, указује да Запад толико не верују Србима да главни циљ није прозападна Србија већ што слабија и што више понижена Србија.

 

Док овде многи у Вучићу виде „велеиздајника“ и „поглавника“, Боб Менендез, утицајни сенатор из странке председника Бајдена, на „слушању“, сенатском „претресу“ стања у региону, рекао је: „Коришћењем информационог простора и гушењем цивилног друштва председник Вучић наставља да прихвата националистичке српске наративе и негује визију 'српског света'" и додао да  „такав концепт подсећа на визију руског председника о Великој Русији“.

 

Србију је Запад сместио у НАТО обруч. Из њега не само да више не можемо да се ослободимо већ, од почетка рата у Украјини, има јако мало могућности да дођемо до неког другог извора државног, друштвеног и политичког „кисеоника“. Запад је својим односом према Вучићу, мером у којом га понижава, демонстрирао да је Србија у канџама непријатеља који нема милости. То фрустрира и разбешњује, али, колико год да је мали, верујем да већи степен суверености од онога који је практиковао Вучић овде није могућ.

 

Чињеница да је Вучић годинама главну претњу видео на поносно српској „десници“, учинила је да политика, коју је водио како би одговорио на тако схваћену „смртну“ опасност, на „левици“ отворила простор грађанистичким непријатељима који га угрожавају више и озбиљније од свих других. Немала иронија лежи у томе да му ту помаже чињеница да су чула националиста постала толико осетљива на све што мирише на нову „обојену револуцију“ да су многи склони да у Вучићу, и после Охрида, виде мање зло. Чини ми се да су у обликовању тог збуњујућег „савезништва“ улогу имале и слике из Сирије и Украјине – где је веровање да је не само „страшно“ већ и да „не може горе“ достигло „критичну масу“ и ове две државе повело на пут ка паклу од кога стварно не постоји битно већи и страшнији.

 

Ипак, кључна су три унутрашња разлога зашто Вучића највећа, телевизијска грешка, коју нису успела да исправе ни огроман улагања у „МТС“, (овај пут) вероватно неће доћи главе. Први, на протестима једва да има  људи из предграђа, из "Борче" и других ала и баука два српска елитизма – „левог“, обележеног радикалним, случајносрпским самопорицањем, и „десног“, који карактерише блаже и мање транспарентно, просветитељско самопорицање. То је, имам утисак, у директној вези са начином како су „лева обала“ Београда, Обреновац, Маринкова бара и Младеновац уоквиравани у кључним емисијама две опозиционе телевизије, али чини ми се да је улогу играла чињеница да су и националне елите склоне да тамо виде мало шта сем „приградске дрипачке колоне која сања да постане звезда Задруге“.

 

Како нас је научио 5. октобар – чију репризу грађанисти прижељкују – Милошевић је пао тек онда када су се „урбаној“ опозицији прикључили Сурчин, Лазаревац и Нова Пазова. Док су га рушили само „грађани“ под „Ферари“ заставом, његови дани су били досадни, а снови прилично мирни. При томе, становници предграђа су били међу најмањим добитницима дванаест година дуге, демократске заграде српске историје, коју је отворио 5. октобар. Многи верују да тада нису добили заслужену демократску дивиденду.

 

Не верујем да у превазилажењу приградског дефицита грађанистичкој опозицији, која је после 3. маја полетела као никада раније, може помоћи порука једног од водећих јавних интелектуалаца да на протесте „долазе мислећи људи“. При томе, схватање да онај ко не мисли исто није мислећи човек, или, све чешће, да није човек, илуструје величину препрека са којим ће се у Србији суочити сваки покушај успостављања смислене, функционалне демократије. Демократија овде има и два много већег непријатеља од нашег културног обрасца, дубоке културе која станује у свим нашим мозговима. Први, моћ и неуништивост неоколонијалне хидре, и други, ништа мањи, чињеницу да је овдашњи елитизам екстремистички и вулгарно антинародни. На пример, једно од водећих аутошовинистичких гласила је, као валидно и илуминативно тумачење стања Србије, 19.маја пренело твит у коме се каже: „Овом земљом су увек владали грађани другог реда јер их је више. То је то, нема ту мудрости велике. Мали народ, поданички, ставиш га у бус и иде. Закачи дневницу, кифлу и он је дан изгурао.“ Остаје да видимо да ли ће грађанисти моћи да „изгурају“ Вучића са оваквим односом према народу.

 

Други разлог зашто Вучић може да буде оптимиста – нема ко да преузме власт која се петком ваља улицама. Нема новог "Коштунице". Иако се Вук Јеремић уби од жеље да постане „наследник“, чини ми се да је и даље јачи кандидат Владимир Костић, колико год да је реч о елитисти без харизме, амбициозном „прдопудерашу“ који је склон изливима „васпитаног“ аутошовинизма и сродним бедастоћама пристојних и културних. Донедавно председник САНУ, Костић је успешно спречавао академију да се врати српским темама – да се „реконтаминира“, из угла његових фанова. Претворио је, чини се уз Вучићеву, макар прећутну, подршку, у нешто што више личи на луксузни пензионерски клуб него на националну институцију. Костић би сигурно био лакша мета него што је пре четврт века био Коштуница да није једне непријатне друштвене чињенице: аутошовинизам, који је 2000. био у повоју, појава на маргини елитистичке маргине, у међувремену је израстао у самоодрживу културу аутошовинизма која је заузела важан јавни простор.

 

Коначно, најмање инспиративан за анализу али не и најмање значајан, трећи разлог зашто опасност са којом се суочава Вучић није пропорционална ни некрополитичкој снази Костиног злочина ни покривености Србије програмима „Н1“ и „НоваС“, канала који су је материјализовали и каналисали у масовне протесте, везан је за чињеницу да номенклатура и даље верује у Вучића. Јако је мало оних који су искочили са пословичног брода.

 

Ту постоји и један спољни разлог, који је, можда, важнији од свих других. Запад није одустао од Вучића. Утисак да јесте везан је за став оних актера на Западу, који су важни али чија моћ није одлучујућа, да се ни једном Србину не може веровати и да Србији, сем понеке шаргарепе, не треба дати ништа; да овде владају само не толико мањи и већи Милошевићи колико Путиновићи. Не треба заборавити – то је важило и за Ђинђића. Из њиховог угла, само мртав српски вођа може бити добар српски вођа.

 

Чињеница да Запад није дигао руке од Вучића види се и из тога да у дугачком тексту објављеном у престижном магазину „Њујорк Тајмса“ нема ничег новог. Још више из тога да се нигде не помиње име на које је Вучић најосетљивији, као и да нема ни ружних истина ни још ружнијих лажи, какве су некада ЦИА и повезане машине за прављење и одржавање „америчког света“ сервирале о Милошевићу. То, ипак, не значи да је Запад спреман да уради нешто значајно, нешто што није симболички гест, како би Вучићу помогао да настави да влада Србијом.

 

Српски вођа је данас у раљама свог успеха. Што је Западу боље и јасније показивао да је анти-Милошевић, то су јачи били гласови оних који халуцинирају о Вучићу као настављачу Милошевићеве политике. Што је Србију више приближавао чланству у ЕУ – гутајући, при томе, највећу од свих српских „жаба“ и правећи најболније компромисе, без да употреби чврсту руку – то су га снажнији рушили они који би овде требало да му буду главни савезници: различити грађанистички актери који верују да чланство у ЕУ нема алтернативу и да ниједна цена на том неизвесном путу, где мало тога зависи од нас, није превелика.

 

За разлику од Милошевића некада, чини ми се да Вучићу више није на располагању најмоћнији, некрополитички одговор на чињеницу да је Коста, неочекивано, пробудио успавану некрополитичку силу и ставио је на располагање Вучићевим јединим медијски армираним, грађанистичким непријатељима, које је озбиљно потценио. Штавише, у једном важном смислу случајносрпска опозиција је већ постала Вучићев „Коштуница“. Са Ђиласом у „џепу“ и дугачком серијом западних гостију у кабинету, могу да разумем корене илузија које су га навеле да понови Милошевићев превид. Остаје да видимо да ли ће се и у овом случају историја поновити као фарса.

 

Зоран Ћирјаковић