DA LI SU I SVI ONI (POMALO) KARADŽIĆ?

Ni u Srbiji ni u Bosni ne manjka onih koji veruju da su svi Srbi pomalo Karadžić. Razlika je, naravno, u predznaku. Među srpskim nacionalistima ima i onih koji su na društvenim mrežama ponovo postavili poruke tipa Je suis Karadžić i „Svaki je Srbin Radovan“. Pojedini bošnjački liberali i nacionalisti su, pak, iza masovne radovanizacije Srba (ne padaju mi na pamet manje rogobatnni termini) pokušali da prošvercuju genocidizaciju srpstva – svoje, bojim se internalizovano, mada ne uvek i osvešćeno, shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu.

Nekada je dovoljno zagrebati površinu. „Jebi ga Bošnjaci, nisu svi Srbi četnici. Je li to toliki problem da zapamtite?!!”, zabrinuo se ovih dana čak i Srđan Puhalo, obično beskompromisni udarnik suočavanja, nesklon da razmišlja o implikacijama svog pravedničkog fokusa na poslovične balvane u srpskim očima. „Otprilike 7 od 10 Srba su četnici” – što je za Bošnjake sinonim za nejveće zlo, odgovorio je Puhalu Asmir, Zeničanin koji ističe da je biciklista „zaljubljen u prirodu“ i da je „uvek u toku sa najnovijim tech trendovima“.

Teško je prethodnih dana bilo pobeći od nepodnošljive lakoće genocidizacije Srba. Razlika su uglavnom bile vezane za veličinu srpskog „kolektiva“ kome je pripisivana kolektivna krivica – neslaganja po pitanju ko su tačno „zveri srpske“ iz samomrziteljske imaginacije profesora Rastislava Dinića i ideologije njegovih bošnjačkih sličnomišljenika, koji sanjaju o danu kada će „republiku šumsku“ osloboditi od tih „zveri“ i vratiti je prirodi i bošnjačkim biciklistima. Oni, za razliku od srpskih, po Asmiru, nisu „zaostali“.

Pripisivanje brutalnosti i „zverstva“ jednom kolektivu odavno je postalo opravdanje za brutalnost i „zverstva“ prema tom istom kolektivu. „Istrebite sve beštije“, uzvikuje Konradov junak u romanu „Srcu tame“, metafori zla kojim su bivali obeleženi susreti onih koji veruju da su civilizvani sa onima koje, navodno, treba civilizivati. Rečenica Konradovog junaka kao da je izašla iz usta nekih od Bošnjaka koji su se oglasili povodom, nažalost smo prividno, haške presude Karadžiću za genocid.

Zašto ovo prividno?

Politizacija sakatog Haškog tribunala, suda bez policije i konzistentne pravne logike, čini da Karadžić ovde može biti shvaćen kao zločinac samo uprkos, a ne zbog presude ove zombi institucije međunarodnog prava. Ne treba gubiti iz vida da za mnoge Srbe njegova krivica i nije sporna – sporna je ili presuda ili neokolonijalni, politizovani tribunal. Nije teško naći ovakve stavove na Tviteru: „I mnoga srpska deca su ostala bez očeva, braće, sestara, itd. Presuda Karadžiću nije sporna, sporno je što su oni drugi, npr. Orić, koji su činili zločine nad Srbima, oslobođeni.“

Haški sud je danas nemoguće amnestirati od, prvo, političkog greha sa kojim je rođen. A, zatim, ni od posledica političkim interesima vođene selektivnosti, sa kojim su zapadni akteri tribunalu servirali dokaze – i tako omogućili da neki zločinci budu oslobođeni a neki osuđeni, da jedni „zločinački poduhvati“ budu osporeni a drugi verifikovani. Zato i ono što tribunal jeste radio kako treba, ostaje u senci činjenice da je osmišljen i funkcionisao kako ne treba. Problem nije samo u tome što se, tako sakat i zavisan, trudio da piše istoriju, već i u jeziku koji je koristio.

Sama kvalifikacije „genocid“ ovde postaje ne toliko politička (odnosno nekropolitička) koliko antipolitička – ostavlja nas da robujemo prošlosti. Uostalom, i sam put do Srebrenice popločan je sećanjem na Jasenovac, koji je, nažalost, takođe kvalifikovan kao genocid. Zato bih se složio sa jednim Bošnjakom, koji Karadžićevu duživotnu robiju analizira prateći jednu drugu logiku, i zaključuje – „Presuda je sjeme novog rata, kao i taj sam sud.“

I na Balkanu i u Africi već ima dovoljno argumenata u prilog tvrdnje da smo bili svedoci neprimerena i nepromišljene globalizacije kvalifikacije „genocid“ i celog diskursa holokausta, njegovog olakog odvajanja od originalnog konteksta u kome je nastao. Nažalost, neki od moćnih argumenata su ostali skriveni zahvaljujući ogromnim naporima koje su SAD, vođene sopstvenim strateškim interesima, uložile da spreče UN da imenuje osvetnički genocid – „Drugi ruandanski genocid“. Njega su Tutsi snage iz Ruande, esencijalizovane kao „dobre“ i „žrtve“, počinile u susednom DR Kongu nad Hutuima, uokvirenim kao ne smo kolektivno već i večno krivi, zbog (Prvog) genocida u Ruandi iz 1994. godine.

„Genocid“ je i ovde jedna jako opasna, „genocidna“ reč, olako ubačena u već preteškim rečima i monstruoznim delima opterećenu balkansku istoriju. To je u balkanskom kontekstu dvostruko državotvorni zločin. Kvalifikacija na koju, čak i kada nije politički dozirana, mogu da računaju, uzdajući se u „povoljne“ geopolitičke vetrove i svoja strateška savezništva, obe strane – i žrtve i počinioci.

Uvođenje pojma „genocid“ u balkanska politička sporenja duplira nemale rizike vezane za želju aktera na različitim stranama da dograđuju, grade ili popravljaju svoj dražve, odnosno da dovedu bilo stanovništvo bilo teritoriju na poželjnu, „pravu meru“. Neophodno je podsetiti da nisu sve balkanske države ratovima etnički homgenizovana kao Nemačka, u kojoj od kraja rata, praktično, i nema Jevreja. Zato u Nemačkoj ni osveta ni „još jednom“ jednostavno nisu mogući.

Nažalost, u svim mešanim postkonfliktnim sredinama glavna asocijacija na reč genocid nije „nikad više“ već, što je suštinski različito, „nikad više nama“ – iza koga, po pravilu, proviruje pravedničko, osvetničko ili, jednostavno, državograditeljsko „još jednom njima“. Reči „genocid“ i „nikad više“ ovde ojačavaju dehumanizujuće stereotipe i prihranjuju ubilačku mržnju. Zato se bojim da svaka presuda za genocid na Balkanu preti da preraste u uvertiru u prvu fazu sledećeg.

Pri tome, za razliku od nepravde, koja je opipljiva, često telesna, pravdi je nemoguće uhvatiti pravu meru. Činjenica da je za jedne uvek previše a za druge premalo nikada nije bila tako jasna kao danas, kada smo došli u situaciju da se brojne žrtve ratnih zločina koji nisu uokvireni kao genocid, u suštini, ni ne računaju. Ne treba gubiti iz vida ni da, za razliku od Nemačke, ovde nije moguće staviti znak jednakosti između interesa žrtava i preživelih s jedne strane i interesa onih koji su (samo) živi, s druge.

I među Srbima i među Bošnjacima ima onih koji su, ne bez razloga, razumeli da presuda Karadžiću jeste – „konačna presuda svim Srbima. Doživotni krivci”. Neki kažu ne baš svim. “Presuda Radovanu Karadžiću nije presuda svim Srbima. Ona je presuda samo onim Srbima koji vjeruju da je to presuda svim Srbima”, kaže tvit koji zagrejao mnoga (bošnjačka) šovinistička i (srpska) autošovinistička srca.

Ne znam tačno koliko nas ovakvo tumačenje presude o Karadžićevoj krivici za genocid ostavlja daleko od shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu, ali jedan „bošnjački diplomata“ tvrdi da zna pravu meru naše kolektivne krivice: „Presuda Karadžiću nije presuda svim Srbima, nego 90% njih koji slijede njegovu ideologiju.“

Pitam se samo ko će, ako zatreba, da izdaje sertifikat nevinima, potvrde za ovih 10 %? Temeljno dekontaminirani „higijeničar“ Dragan Bursać ili Srđan Puhalo, Mladićev „dobar“, slučajnorspski zemljak? Možda neko od osvedočenih autoriteta sa ove strane Drine, koji su živote posvetili našim padovima i propadanjima? Na primer, Sonja Biserko ili Dragan Popović?

Koji bi bio rok trajanja naših potvrda? Da li bi isticale? Da li jedan Srbin može da bude doživotno nevin i negenocidan? Ili svako od nas mora da živi „suočavanje“ i redovno prolazi test „kulturne dekontaminacije“ kod stroge ekspertkinje Pavićević i „informativne dekontaminacije“ kod još strožijeg doktora Bursaća? Možemo li svako ko je među ovih 10 % da zadovolji Bursaćev kriterijum samoponištavanja – „biti na strani antifašista i odbaciti desničarsku pogan“?

Ne znam da li gospoda Bursać ili Puhalo imaju traktor, ali možda im to ne bi bila loša investicija. „Ako bog da, zastavu RS-a u traktor i lagano preko Drine. Sretno“, kaže Bošnjak koji, na sreću, ne sanja o genocidu. Zadovoljilo bi ga etničko čišćenje svih onih koji „građansku Bosnu i Hercegovinu“ ne vole najviše na svetu. Ne znam samo da li bi tada bilo prilike da Bursać ili Puhalo nekome objasne da su ponosni Bosanci – da ne vide Srbiju kao svoju „maticu“.

Na društvenim mrežama se među Bošnjacima oko presude Karadžiću kristalisala prepoznatljiva mešavina šovinističke mržnje, osvetničkog žara i velikodržavnih snova – vizije kojoj bošnjački nacionalisti danas vole da tepaju, pa je zovu „građanska BiH“. Nažalost, kao alternativu priželjkivanom nestanku ili obesmišljavanjau entiteta koga opisuju kao Karadžićevo „ovozemaljsko djelo tzv. Republika Srpska“, u Bosni ne bi nastala neka građanska država.

Naime, neretko isti oni Muslimani, danas bošnjački liberali i nacionalisti, koji su 1992. godine progurali nezavisnost Bosne i Hercegovine – tvrdeći da bi svaka Jugoslavija sa srpskom većinom bila drugo ime ze Veliku Srbiju – sada nas ubeđuju da može da postoji građanska Bosna sa bošnjačkom većinom, koja bi u stvarnosti bila nešto drugo do puki sinonim za Veliku Bošnjakiju. To bi bilo sasvim jasno i da Bošnjaci nisu izabrali „hrvatskog“ člana Predsedništva i da u kantonalnim i opštinskim telima u Federaciji nema inih „Srba“ koji se zovu Asim, Fikret ili Muhamed.

Nije malo onih koji su ovih dana postali optimisti. Neki čak veruju da će „četnici“ sami otići, mada većina je svesna da će tu trebati mala „pomoć“ (ne)prijatelja. Ne verujem da bi bilo mnogo onih koji bi javno protestovali. Čak ni najekstremniji bošnjački građanisti nisu „Slučajni Bošnjaci“. Oni rešenje o kome sanjaju ne vide kao suprotnost slobodno izraženoj volji naroda kome pripadaju – i zato mogu da se, za razliku od Slučajnih Srba, pozivaju na demokratiju.

Nažalost, u samom korenu raspada Jugoslavije nalaze se ista dva problema sa kojima ne može da se izbori Bosna. Teško je reći koji je veći.

Prvi, demokratija oličena u principu „jedan čovek jedana glas“ je nemoguća, a, kao i pred smrt SFRJ, nije zamisliv konsenzus koji bi omogućio da funkcioniše lajt verzija – konsocijalna demokratija. Bosna je danas mirna prvenstveno zato što je nedemokratska – zapadni protektorat sa prokonzulom, koji, istini za volju relativno retko, koristi diktatorska ovlašćenja. Drugi problem jeste, praktično potpuni, nedostatak bosanskog nacionalizma, koji bi možda mogao da poveže pripadnike tri zajednice.

Nažalost, ne samo u Bosni, „jedan čovek jedana glas“ demokratija jeste jedna jako opasna igračka. U svim multietničkim sredinama njena logika neke ljude prosto gurka u „genocid“ i „etničko čišćenje“. A, kada se stvore pogodne istorijske okolnosti, nije lako izbeći čari „naše države za naš narod“ – političke i razvojne dividende koju obećavaju funkcionalnija demokratija i homogenija sredina (kakva je stigla u Hrvatsku). Tada, inače, obično nema nikoga ko bi zasutavio državograditelje ili razgraditelje koji ne mogu da odole iskušenju.

Među Bošnjacima nije malo onih koji misle da priča „o kolektivnoj krivici na temelju nacionalne pripadnosti“ ne prestaje na Drini. „Cijena aboliranja Srbije je doživotna presuda paljanskome kasapinu Karadžiću. Postade Srbija nevina i sveta do tih razina da joj mogu pozavidjeti sve ’gospe’ amsterdamske Crvene četvrti“, piše jedan bošnjački doktor nauka. Ugledni sarajevski „liberal“, povodom reakacija na presudu Karadžiću, zaključuje da se celo srpsko društvo „od devedesetih godina prošlog vijeka pretvorilo u kulturu zločina i smrti“.

U manje ostrašćenim raspravama Bošnjaka i Srba na Tviteru razlika između – Nasera Orića, „borca Amrije BiH koji je oslobođen optužbi u Hagu” i „monstruma“ Radovana Karadžića – bila je važan argument u prilog tvrdnji da nismo svi isti. Tu je, uz kvalifikacije rata kao građanskog, najmanje prihvatljivo sve ono što „zaudara na ’svi smo isti’“. Nažalost, ova distinkcija po pravilu podrazumeva samo razliku između dva suprotno vrednovana „svi“ – istih, kolektivno krivih (skoro) svih nas i, takođe istih, kolektivno nevinih svih njih.

Pošto nikako ne uspevamo da pomegnemo od množine – nesrećnih „svi“ i licitiranja o 90 ili 70 % – kada govorimo o presudi Karadžiću, jedinki, onda mislim da se može reći da, jesmo, svi smo isti. Ne bi me začudilo da neko, prateći logiku šovinista, zaključi da su i svi Bošnjaci pomalo Karadžić. U svemu, i u dobru i u zlu, mnogo smo sličniji nego što volimo da verujemo.

Zato, da iskoristim ovde pesimističku misao Srbina koji je među Bošnjacima (i Slučajnim Srbima) omraženiji čak i od samog Karadžića i ostanem đavolji advokat – strepnja da jesu mi je mnogo dublja od nade da nisu. Verujem da smo posle pravosnažne presude Radovanu Karadžiću za genocid, umesto umirujućeg „nikad više“, svi, baš svi, dobili jedan razlog više da strahujemo od – „još jednom“. Nažalost, bojim se da je malo ko danas spreman da se suoči sa ovdašnjim naličjem suočavanja.

Zoran Ćirjaković

DVA ANTINACIONALIZMA U DVE DOMOVINE: PROTIV DOMA SPREMNI SRBI I PROTIV DOMA NESPREMNI HRVATI

U svom negrađanskom, ali svima nama tako bliskom stilu, Vesna Pešić presuđuje da je reč autošovinizam – „čista budalaština“. „To je svako ko kritikuje spsku nacionalnu politiku. E taj koji to čini a po nacionalnosti je Srbin je ’samomrzac’, odnosno autošovinista“, dodaje ljutita heriona građanizma. Nažalost, ovde ima i onih koiji reč korsite u tom smislu, ali Vesna Pešić svesno faslifikuju smisao pojma koji sam uveo.

Istini za volju, preterivanje, nedopustviva lakoća sa kojom neki ljudi koriste kvalifikaciju autošovinizam, nije sasvim slučajna. Kritika „srpske nacionalne politike“ ovde često biva izražena u različitim nijansama metastazirane samomržnje. Ipak, treba istaći da autošovinista ili autorasista, što je mnogo starija i nešto blaža odrednica, nije neko ko javno govori o sramnim „srpskim“ zločinima, čak ni onda kada insistira na „suočavanju“ s tim zločinima po svaku cenu.

Autošovinistički stavovi počinju, na primer, onda kada se neka stvarna „srpska“ zločinjenja – tačnije zločini koji su počinili pojedinci koji jesu ili za koje s razlogom verujemo da su Srbi – koriste kako bi se istakao navodni srpski negativan izuzetak, odnosno kada bivaju predstavljeni kao slika i prilika „srpstva“.

Sledeći korak u hijerarhiji samomrziteljskih stavova jeste tvrdnja da je srpska „priroda“ ne samo krvožedna već i nepromenjiva, da zločinci ne ubijaju kao loši, mosntruzni ljudi – već kao Srbi. Ona ponekad biva izražena eksplicitno raisistički, mada je češće prikrivena pomodnim naučnim, prvenstveno konstruktivističkim pristupima. Ne rađamo se nepopravljivo odvratni i krvožedni – u takve nas navodno pretvara naša antimoderna kultura, dominatna elita, mitovi, Crkva...

Autošovinističko stanovište kaže da zbog tako predstavljenih uzroka sramnih ekscesa, Srbi zaslužuju sve najgore, u najboljem slučaju ropstvo. „Okupacija, denacifikacija, edukacija. Upravo tim redom“, napisala je 2016. godine istoričarka Marijana Toma, dugogodišnja sub-komandantkinja u takozvanom Fondu za humanitarno pravo.

Navešću ovde još samo tri karakteristična primera, koji ilustruju kreativnost i perfidnost u izražavanju samomrziteljskih stavova, koje je često opravdano nazvati antisrpskim. Činjenica da zavređuju takvu dezignaciju problem je aktera koji ih izgovaraju, a ne onih koji ih skrupulozno imenuju. Ovde treba istaći i da je izraz „srbofobični“, kao i „homofobični“ – za razliku od, na primer, antisrpski ili antigej, politički korektnih kvalifikacija kakve preporučuju urednici najuglednijih svetskih medija – sasvim nedopustiv jer je patologizujići. Naime, sve fobije se mentalna obolenja, dijagnoze kojima ne bi smelo da bude mesta ni u najoštrijoj kritici.

Najbesramniji je, kao i obično, Petar Luković. Ponosni srpski autošovinista po ukusu hrvatskih i bošnjačkih liberala, dugogodišnji kolumnista splitskog Feral tribjuna i sarajesvkih BH Dana. „I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu,“ izjavio je marta 2006. godine u emisiji „Peščanik“ Radija B92, pošto su klizišta uništila veći broj kuća.

Nije daleko ni Magda Janjić, urednica u (slučajno)srpskom Vajsu i nekadašnja kolumnistkinja lažnog NIN-a. „Za Srbiju je idealno kišno vreme non-stop, da se ne tripuje da će sa suncem nešto biti bolje. Čim grane sunce, nema ni homofobije ni nasilja, ničega. Samo bleja“, napisla je 4. maja 2014. godine, u predvečerje katastrofalnih poplava.

Sreten Ugričić, lažni disident, već godinama intravenozno priključen na pet-šest lukrativnih neokolonijalnih „sisa“, umotao je, pak, svoj autošovinizam u konstantinovićevsku filosofsku oblandu. Samomrziteljsku strast je uspeo da pretoči čak i u jednu „samoubilačku“, autentičnu viziju „autogenocida“: „Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada. Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti.“

Iako ću o tome detaljnije pisati u sledećem tekstu na ovom blogu – ČIKA PAVELIĆU, MOLIM VAS NEMOJTE MENE. JA SAM SLUČAJNO SRBIN – ovde je potrebno istaći da naličje (našeg) autošovinizma jeste (njihov) šovinizam. Uvek kada govorim o autošovinizmu prvenstveno govorim o šovinizmu. Razlika, koja nije nevažna, jeste u tome da ovaj prvi priziva ono što ne namerava sam da odradi sam već to ostavlja u amanet ovom drugom.

Iako deluju u dve sve susedne, ali sve udaljenije domovine, hrvatski, „njihovi“ šovinisti, žude da se postroje iza slogana „Za dom spremni“, dok srpski, „naši“ autošovinisti, ponosno misle pod motom, koji bi se, bez bilo kakvog preterivanja, mogao opisati kao – „Protiv doma, spremni“. Njihovoj sinergiji pažnju ću posvetiti u sledećem tekstu.

U nastavku ovog, baviću se, za razumevanju korena i smisla metastazirane samomržnje u Srbiji, jednom drugom, čini mi se podjednako važnom temom – pupčanom vrpcom koja spaja „protiv doma spremne“, sve brojnije i ostrašćenije srpske liberala, tačnije „liberale“, i „protiv doma nespremne“, mada snažno kritične i često beskompromisne, hrvatske antinacionaliste, kao što su Boris Dežulović i Viktor Ivančić.

U centru oba balkanska antinacionalizma nalazi se jedna velika tema – odnos „doma“ i „sveta“. Ona već više od jednog veka preokupira (deklarativno) kosmopolitske elite u brojnim zemljama, koje – ili nisu zapadne, ili nisu samo zapadne, kao što je Srbija, ili su, nekako, približno, ali ne baš zapadne, kao što je Hrvatska.

Nevolje s „domom“, ponekad i gađenje ili prezir prema „domu“ – bilo kao domovini bilo kao porodičnom domu bilo u oba smisla reči, bile su važna tema brojnih knjiga i eseja, iranskih filmova, egipatskih serija, indijskih propovetki i romana... Jasno su prepoznatljive u tekstovima i intervjuima pakistanskih i turskih intelektualaca. Često su bile obeležene neskrivenom mržnjom prema „domu“ i neutaživom žudnjom prema idealizovanom „svetu“.

Na Balkanu smo tako dobili dva komšijska „doma“. Jedan, malo zapadniji, hrvatski, voljeni i topli „dom“, među elitama prihvaćen kao deo vrlog „sveta“, mada, reći će hrvatski antinacionalisti, sa nekim užasavajućim i zabrinjavajućim manama. Ipak, čini se da krem hrvatskog društva, uglavnom podsvesno, shvata da pučanstvo prelepe njihove nije ispravno zapadno. Naravno, on to redovno vezuje za blizinu Orijenta, posebno uticaje iz „Srbije na Orijentu“ – cajke i ostala srpska zla koja imaju azijsku, vizantijsko-osmansku aromu. Samo je kajmaku u Hrvatskoj sve oprošteno.

Drugi, istočniji, srpski, sve više i sve češće je jedan prezren i prokazan „dom“. On je među srpskim antinacionalistima shvaćen kao suprotnost idealizovonog „sveta“, što je i u Srbiji odavno jedan od sinonima za ušećerenu sliku Zapada. Nisam našao da je ova dihotomija predstavljena toliko nerazrešivom kao suprotnost palanke, „doma“, i sveta u „Filosofiji palanke“ Radomira Konstantinovića. Bibliji srpskog autošovinizma, kome, takođe, u (stvarnom) svetu nije lako naći ravnog.

Odnos „doma i sveta“, percipiran kao kontrast između tame prvog i svetla drugog, opsedao je pripadnike pozapadnjačenih elita u brojnim zemljama, posebno u onim koje je moguće opisati kao mesta susreta Istoka i Zapada. Dakle, državama koje nisu zapadne, ali nisu ni sasvim istočne, ili se, pak, kao u Teheranu ili Bejrutu, može govoriti o zaokruženim, relativno autonomnim enklavama „zapadnog“ unutar „istočnog“.

Ipak, ova tema (i dilema) prisutna je i u od Zapada najudaljenijim državama, gde su pripadnici otuđene, prvenstveno visokoobrazovane, ali i nove ekonomske elite sebe često videli kao ne samo superiorne već i sputane „domom“, lokalnom kulturom i pogledom na svet svojih sunarodnika.

Zastupljena je i u Japanu, gde je zbog snažne sklonosti dela elite da svoje sunarodnike posmatra iz zatamljene, zapadne, „orijentalističke“ vizure, zabeležena rana upotreba pojma „autoorijentalizam“. Za razlike od Srbije, gde su mnogi skloni da Albance vide kao sub-humanu zajednice, ili Hrvatske, gde mnogi na isti način posmatraju Srbe, u Japanu značajan deo elite svoj narod vidi kao ne sasvim ljudska stvorenja, nesposobna da samostalno misle i deluju.

Samosecesija otuđenih, „svetskih“ elita primetna je i u delovima Podsaharske Afrike. Ona redovno izaziva podsmeh, izražen i u pežorativnoj, naizgled rasističkoj sintagmi „kokosovi orasi“ – spolja su „crni“, ali veruju da su iznutra „belci“. Najupadljivije (i najpatetičnije) mi je delovala u Najrobiji, mada prisutna je i u drugim delovima Istočne Afrike – neuporedivo manje i ređe u Zapadnoj. Na sličan način i na Dalekom istoku govore o autorasistima, otuđenim i umišljenim sunarodnicima kao „ljudima bananama“ – po boji kože „žuti“, ispod kože „belci“.

Van delova islamskog sveta i Rusije, nisam uspeo da pronađem – ni po intenzitetu ni po rasprostranjenosti – mržnju i prezir prema „domu“ i sopstvenom narodu kakva buja u Srbiji. Možda je najbliži našim autošovinistima nobelovac V. S. Najpol, izdanak indijske dijaspore sa Trinidada. On je o Indiji i Pakistanu, svojim genijalnim i zavodljivim stilom, napisao neke od najjezivijih, gađenjem nabijenih svedočanstava. U južnoazijskoj kolevci svojih predaka video je malo šta sem prostora jedne večne, gadne i ružne tame.

U Pakistanu i Egiptu, ugledni intelektualci, obrazovani na Zapadu, poreklom iz bogatih ili uticajnih i uglednih, „starih“ familija, često kritički govore o stavovima članova privilegovanih porodica i prijatelja iz mladosti, koji zvuče kao da su izvučeni iz Peščanika ili Danasa.

Karači nema „krug dvojke“, ali megapolis nekada britanske kolonije obiluje „krugodvojkašima“ iz najgorih sterotipa u Srbiji. „Ako je kolonizator uvek verovao da potčinjeni nisu sposobni za nezavisno mišljenje i demokratiju, novi muslimani su to potvrdili svojim pokoravanjem. Oni su svojom voljom doveli novog tiranina u stvarnost, a On je bio grozan, gori nego ranije. Jedna od najčudnijih stvari vezanih za moj prvi boravak u Karačiju bila je to što sam beskrajno slušao ljude koji su mi govorili kako žele da se Britanci vrate i ponovo odlučuju. Ima mnogo nestašica u Pakistanu, ali nedostatak dobrih ideja je najgora od svih“, napisao je nedavno Hanif Kurejši.

Nekada sam se i sam slučajno susretao sa prepoznatljivom zlom. Pred koncert indijske klasične muzike u Bombaju, koji je (previše) kasnio, razgovor sa jednim nadmenim, sedokosim Parsijem otkrio mi je da postoji malo toga u ovdašnjoj kulturi autošovinizma što je istinski jedinstveno.

Parsije su britanski kolonijalisti smatrali „približno Englezima“ – jedinima za koje su verovali da su im bliski kao zajednica iz sveta „necivilizovanih rasa“ kojima su vladali. Vera u sopstvenu superiornost i snažna sklonost pripadnika ove insularne zajednice kolorizmu, rasizmu prema ljudima čija koža ima tamniju nijansu, odvela je Fredija Merkjurija, najpoznatijeg Parsija, rođenog kao Faroh Bulsara, na „crnu listu“ UN. U današnjim, homokolonijalnim vremenima rasističke svinjarije su najvećoj gej ikoni, sasvim predvidivo, lako oproštene.

U Srbiji, pak, nije teško naći čak i one koji istovremeno tvrde da su antifašisti i žale što su odavde 1944. godine oterani „civilizovani“ nemački okupatori. Epicentar ovog neumlja odavno nije satanizovani „krug dvojke“. Vremenom su ga do nogu potukli i prevazišli ini virtuozi samoporicanja stasali u Prokuplju, Zaječaru, Kuršumliji...

Ipak, ovde možda stvarno postoji nešto što je istinski jedinstveno. Čak i u ruskim elitističkim narativima, koji imaju duboke i razgranate korene u „kompleksu inferiornosti“ ruske aristokratije, nije lako naći stavove koje bi bilo opravdano nazvati autošovinističkim, iako je, slično srpskoj (van habsburških livada), „ruska elita bila mentalno kolonizovana bez da je ikada sama bila podanik [zapadnog] kolonijalizma“.

Ruski samomrzitelji su na zapadni prezir prema njihovom „tatarizmu“ odgovorili transferom te zgađenosti u prezir prema masama. Ali, za razliku od srpskih, retko su pribegavali potpunoj samosecesiji i sebe su uglavnom videli kao istovremeno „evropske Ruse i ruske Evropljane“. Nažalost, bojim se da se ovde smanjuje broj ljudi koji sebe vide kao „evropske Srbe i srpske Evropljane“. Kako je to jezgrovito definisala Ljiljana Gligorić, sve je više onih „koji se sete da su pripadnici jedne nacije tek kad o njoj treba reći nešto loše“.

Retko gde – i po implikacijama i po rasprostranjenosti i po intenzitetu – samomržnja opravdava korišćenje pojma autošovinizam, a kamoli kultura autošovinizma, o kojoj ću nešto više reći u trećem nastavku KULTURA AUTOŠOVINIZMA U NAŠEM SOKAKU: PRAVI SRBI, ALI SLUČAJNI AUTOŠOVINISTI.

Zato me ne čudi da, za razliku od jako starog pojma autorasizam i kvalifikacije autoorijentalizma, koja se prvi put pominje samo par godina pošto je Edvard Said 1978. godine objavio svoju razornu kritiku „orijentalizma“, iskrivljenog zapadnog pogleda na istočne kulture i narode, nigde nisam našao pojam sličan autošovinizmu.

Takozvana „jevrejska samomržnja“ ima jako malo veze sa ovdašnjim autošovinizmom i autorasizmom. Za razliku od ućutkujuće etikete „samomrzeći Jevrejin“, samomrzeći Srbin jeste i ovde ponekad kleveta, ali mnogo češće – važna, mada poražavajuća, društvena činjenica. „Samomrzeći Jevrejein“ je iznad svega jedna ružna, diskvalifikujuća i ućutkujuća etiketa, koja redovno biva prilepljena Jevrejima, i u samom Izraelu i u dijaspori, kada javno kritikuju politiku jevrejske države, kako je zvanično definisan Izrael.

Postoje bar dve važne razlike između „jevrejske samomržnje“ i srpske samomržnje. Prva, čak i njasnažnija kritika Izraela ne zahteva beskrajno klečanje i samobičevanje. Niko ne govori o kontaminiranog narodu. Ne pominje se njegova navodna nepopravljivost i ne govori se o ružnom izuzetku. I, konačno, ne traži se potpuno pokoravanje moćnim silama. U Srbiji je samomržnja po pravilu autokolonijalna.

Druga, mnogo važnija, u jevrejskoj zajednici je jako retka prava samomržnja, dakle ona koja uključuje buđenje destruktivnih strasti prema sopstvenom narodu. Još je ređa argumentacija u prilog njegovog targetiranja ili njegove nepopravljivosti u navodnom zločinoljublju. Optužbe za „jevrejsku samomržnju“ prvenstveno služe da stigmatizuje one koji kritikuju stvrane zločine koje čine izraelske snage bezbednosti, prvenstveno nad palestinskim civilima.

Za razliku od jevrejske, samomržnja ovde ne da nije mit – ona je prečesto jedna, u suštini, samodestruktivna stvarnost. Uz dobrodošle osude sramnih „srpskih“ zločina, ovdašnji autorasisti i autošovinisti uspevaju da prošvercuje jednu podjednako sramnu i sasvim nedopustivu, ne toliko osudu Srba i srpstva – koliko, u suštini, „smrtnu presudu“. Zato su ovde metastazirani samomrziteljski diskursi, koliko god bili mitski i lažni, ne samo stvarni već i nečeovečni.

Ako izuzmemo mržnju manjinskih zajednica prema svojim „domovima“ – bilo onih autohtonih, kao što su Palestinci u Izraelu ili muslimanske zajednice u Indiji ili Etiopiji, bilo relativno skoro naseljenih, kao što su Libanci u državama Zapadne Afrike, nešto najsličnije ovdašnjem autorasizmu i autošovinizmu, i po razmerama i po intenzitetu, prisutno je u arapskim zemljama, naročito među ženama, kao i u dijasporama iz afričkih zemalja u kojima s praktikuje genitalno sakaćenje/obrezivanje žena. Najpoznatiji primer je (samoporeknuta) etnička Somalijka Ajan Hirši Ali.

Veruje se da, naročito u Saudijskoj Arabiji, postoje brojni slučajevi žena koje su se ne samo tajno odrekle islama (apostaza je greh koji se kažnjava smrću) već i svog arapskog identiteta. Odricanje od arapskog identiteta sa elementima samomržnje je prisutno i među hrišćanima u Libanu, dok je u Egiptu i Tunisu prezreni „dom“ češće vezan za porodično domaćinstvo. Ipak, nisam uspeo da nađem slučajeve gde feminisitkinje ili preživele prelaze sa poziva na destrukciju monstruoznih patrijarhalnih normi na davanje legitimiteta destrukciji sopstvenog naroda.

Na Balkanu, iz razloga o kojima ću nešto više reći u sledećem tekstu, samo u Srbiji i, odnedavno, Republici Srpskoj gađenje prema „domu“ prerasta više ne samo u autošovinizam već je dobilo jasne obrise kulture autošovinizma, koje ću jasnije definisati u poslednjem, trećem tekstu. Nema u drugim postjugoslovenskim državama ovakvih, ne samo sistematskih pokušaja već ni institucionalizovanih okvira u kojim se daje legitimitet shvatanju da sunarodnici treba što više i što bolnije pate, a kamoli da zaslužuju da budu uništeni, da ne zavređuju da postoje.

U „kulturnoj dekontaminaciji“ (Beograd) i „informativnoj dekontaminaciji“ (Banja Luka) nema ničeg kulturnog. Štaviše nema ničeg primerenog ljudima. Svaka dekontaminacija je samo i isključivo neljudska. Zato ona ne može biti ni kulturna ni informativna. Ona je odstreljivačka – ne zato što sama puca već zato što lepi metu, koju je, posle Konstantinovićevog zakivanja „srpskog nacizma“ za neuništivu kulturu/palanku, u suštini nemoguće skinuti.

Skupljajući materijal za knjigu, otišao sam ponovo ovog februaru u Centar za kulturnu dekontaminaciju na promociju knjige „Iza sedam logora: Od zločina kulture do kulture zločina” Hrvoja Polana, Viktora Ivančića i Nemanje Stjepanovića. Moderatorka razgovora je bila Nataša Govedarica, direktorka programa za Srbiju nemačke oragnizacije „forumZFD“, koja je i izdavač knjige.

Na kraju promocije, postavio sam Ivančiću pitanje da li oseća nelagodu zbog činjenice da o „kulturi zločina“ govori u mestu koje se zove Centar za kulturnu dekontaminaciju – što je pojam koji ljude uokvirava kao pacove koji prenose zarazne bolesti, fatalne mikroorganizme i radijaciju koja ubija na najpodmukliji način. Pitao sam ga još i vidi li neki problem u tome što smo u Beogradu, umesto jednog novog doma kulture dobili, dom kulturne dekontaminacije.

Posle kraćeg domunđavanja, umesto Ivančića, odgovorila mi je moderatorka Nataša Govedarica – samo kratko i zgađeno „Ne“, što je izazvalao frenetični aplauz okupljenih Slučajnih Srba, naših inkvizitorski raspoloženih liberala.

Govedarica je jedan od najtužnijih primera Slučajne Srpkinje. Njena radna biografija je antologija ovdašnjeg autokolonijalizma – koordinatorka i menadžerka u RECOM-u, Heartefact Fondu i Građanskim inicijativama. Istakla se i kao profesionalna organizatorka „sučavanju sa prošlošu“ – naravno slektivno izabranom prošlošću, gde su Srbi „loši momci“ i u kojoj se srpske žrtve uglavnom ni ne računaju.

Krenula je od „Četiri lica Omarske“ – strasni nacifikatori srpstva u ta „četiri lica“, naravno, nisu uključili Jasenovac, ključno „lice“ i naličaje, ne samo Omarske već i mnogih drugih stratišta iz devedesetih, na sreću mnogo manjih od zatomljenog i zatravljenog Jasenovca, do bi stigla do nečega što se zove „Inicijativa za oralnu istoriju Kosova“ (KOHI) – gde su jedine srpske „istoričarke“ Govedarica i, doduše kao savetnica, Sonja Biserko. U Srbiji je iza ove „inicijative“ stao beogradski „Krokodil“, nova zvezda na našem mračnom autokolonijalnom nebu.

Ipak, ono što je najstrašnije u ovoj blistavo rastužujućoj slučajnorspkoj priči jeste činjenica da, posle lamenta nad „srećnom i prosperitetnom Jugoslavijom“, Govedarica u svojoj kratkoj biografiji piše – „ostala sam da živim u ratnoj i posleratnoj Bosni i Hercegovini kao pripadnica etničke zajednice počinitelja najgorih zločina koje neko može da zamisli“.

Pošto mi je, nepozvana, Govedarica u CZKD-u odgovorila na pitanja koja nisam postavio njoj, obratiću joj se direktno. Poštovana Nataša, nema potrebe bilo šta da „zamišljate“. Samo treba da pogledate istoriju Nemaca, za koje danas u radite u Srbiji, „uprkos svih teškoća“ – i vidićete, ne samo u Aušvicu, neuporedivo gore i strašnije zločine. Da se zaustavim na Nemcima, Vi i ja sigurno ne pripadamo „to the ethnicity of perpetrators of the worst war crimes one could imagine“.

Uostalom, poštovana Nataša, pošto sami ističete da ste sada angažovani i u „Laboratoriji sećanja“ (MemoryLab), verujem da bi trebalo da umete da obavite jednu jednostavnu, mada globalnu „laboratorijsku analizu“. Ona bi vam pokazala, što nije i ne sme da bude izgovor, koliko smo „kao nacija“ – kojoj implicitno, ali jasno pripisujete kolektivnu krivicu – daleko od stvarno najgorih ratnih zločina, da se, ipak, manemo Vaše poražavajuće srbocentrične imaginacije.

Verujem da je Viktoru Ivančiću bilo lako da u prepunom CZKD-u ignoriše moje pitanje, na koje je odgovorila Govedarica. U njegovoj Hrvatskoj nema dekontaminacije. Takvo nečoveštvo je pustilo korenje samo u „srpskoj“ Banja Luci i „srpskom“ Beogradu – koji je, iako „kontaminiran“, danas više multietnički od „multietničkog Sarajeva“. Kulturna dekontaminacija je ništa više do jedna perverzna alatka dehumanizacije, nacifikacije i ozverivanja naroda – onog kome antinacionalista Ivančić ne pripada.

Viktor Ivančić, šarmantna ikona jugonostalgičnih, brionskih liberala i njhovih inih srboskeptičnih saboraca, nije slučajni Hrvat. On nije protiv (svog) doma spreman. On je antinacionalista koji ne skreće u kultur-rarsizam, a kamoli autošovinizam. On mrzi hrvatsko zlo, ali ne svoj narod. Ali, taj isti Ivančić, kao dugogodišnji glavni urednik Feral tribjuna, jedan je od zaslužnih što ovde postoje liberali koji veruju da se o nesitomišljenicima može govoriti kao o „zverima srpskim“ i „kontaminaciji“, što je reč koja jasno asocira na mesta neprimerena ljudima.

Razlika je u tome što je Feralov diskurs, koji je u Hrvatskoj uglavnom bio rezervisan za ekstremiste i šoviniste, ovde – u svetu razgoropađene Konstantinovićeve duhovne dece – primenjen na (skoro) ceo jedan narod. Intelektualna avangarda slučajnog srpstva, u suštini, vidi Srbe onako kako su Ivančić i saborci videli nove i stare ustaše i ustaštvu naklonjene ekstremiste. Diskurs (de)kontaminacije i ozverivanja Srba je feralovski jezik propušten kroz slučajnosrpsku, autorasističku i autošovinističku prizmu, kakva ne postoji u hrvatskom javnom diskursu.

Hrvatski antinacionalisti ne proklizavaju u autošovinizam. U Hrvatskoj ne postoji ekvivalent Peščanika, medija koji bi hrvatske nacionaliste nazvao „zveri hrvatske“. Gugl pretraga na reči „zveri hrvatske“ dala je samo dva rezultata – oba su napisali srpski šovinisti. Nema u prelepoj njihovoj građanista niti hrvatskih liberala koji govore o „zverima hrvatskim“.

Nema ih ni u liberalnoj Rijeci i Puli, nigde ne postoji hrvatski Rastislav Dinić. Nema ni hrvatske Nataša Govedarice, fundamentalistkinje dekontaminacije Srba. Nisam čuo da u Hrvatskoj iko društveno relevantan i priznat govori ono što u Srbiji poručuje Govedarica – da smo prevazišli Hitlera, da zlo veće od Aušvica stanuje samo u njenom i mom narodu.

Nema tamo ni Petra Lukovića ni Nikole Samardžića ni Svetlane Lukić... Lista, koja u Hrvatskoj, ako je ta imena uopšte moguće pronaći, staje na prste jedne ruke, ovde je poražavajuće dugačka – i svakim danom sve duža. Pošto je u Srbiji samo prozapadnim, autokolonijalnim transmisijama dozvoljeno da prave liste imena, ostaviću vas da sami dopunite tužni niz.

Zato ne čudi da smo umesto jednog novog, građanskog doma kulture u Srbiji dobili dom kulturne dekontaminacije – simbol jedne specifične kulture zla, koja je samo manje transparentna i perverzna od one svebalkanske, na koju s pravom ukazuju Ivančić i ko-autori knjige „Iza sedam logora: Od zločina kulture do kulture zločina”.

Ivančić je u beogradskom – drugi ne postoji – Centru za kulturnu dekontaminaciju postao skoro deo inventara, ali, na njegovu i našu žalost, kultura zločina i kulturna dekontaminacije nisu antipodi – već dva spojena suda. Kulturna dekontaminacija predstavlja stožer ovdašnje kulture autošovinizma, jedne podmukle i perverzne kulture zločina, koja je samo prividno pacifistička – sama eskplicitno ne poziva na klanje ili streljanje, ali zato neguje diskurs koji dodaje kamu i pridržava redenik.

Opijeni jugoslovenstvom i nostalgijom, Ivančić i Dežulović izgleda nisu razumeli kako i koliko se razlikuju Srbija i Hrvatska, kako i koliko su, iako umeju da deluju slično, različite. Hrvatska, na primer, ima Jasenovac, ali nema Radomira Konstantinovića. Zato, između ostalog, u Srbiji ima previše onih koji veruju da je Srebrenica veća od Jasenovca a u Hrvatskoj previše onih koji veruju da je Jasenovac jako mali i nevažan, praktično zanemarljiv.

Ivančić i Dežulović, odnosno ranije njihov Feral – shvaćen u tada Drugoj Srbiji ne samo kao hrabar već ispravano građanski i liberalan, prava mera dobrog – dali su pečat, važnu autsajdersku overu legitimiteta samomržnji, kojoj su naše elite ionako bile sklone. Pri tome, urednici Ferala su izabrali Petra Lukovića, „Peru s onog svet“, kao ne toliko dobrog ili najboljeg od svih Srba već meru ispravnog „srpstva“.

Zato Ivančić i Dežulović nisu samo saputnici, „korisni idioti“ i vodonoše srpskog autošovinizma – hrvatski, da ponovim još jednom, ne postoji. Bez uzimanja u obzir Ferala i „feralovaca“ nije moguće razumeti lakoću i samopravednost sa kojom u Srbiji danas bivaju izgovarani i slavljeni autorasistički i autošovinistički stavovi, meru u kojoj je samomržnja ovde postala građanska vrlina.

U spoju feralovštine – koja je u međuvremenu u Srbiji pustila duboke autohtone korene, oličene u nepodnošljivoj lakoći i dozi humora s kojim se danas iskazuje samomržnja i elitistički prezir prema narodu, i konstantinovićevštine – privida naučnosti koja joj obezbeđuje legitimitet, došli smo do shvatanja da je srpsko zlo toliko veliko i preteće da ne treba birati saveznike. Ako već nema spremnih ustaša, onima koji su u Srbiji „protiv doma spremni“ dobro dođu i katastrofalne poplave.

Zoran Ćirjaković

TRAMPE, LEVIČARU

jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu ću trebati 30 minuta – o nekoliko prividno nepovezanih tema važnih za razumevanje interakcije globalnog i lokalnog, koja oblikuje našu nadu i beznađe.
o tome zašto donald tramp, slučajni levičar, vraća veru u pravednije sutra u srbiji; o važnosti deglobalizacije; o rasističkim stranputicama i političkoj ekonomiji slučajnih srba (i slučajnih britanaca); o našim tačerističkim marksistima i razlozima zašto verujem da je antinacionalizam postao reakcionarna ideologija a nacionalizam možda poslednja šansa za spas levice

***

Potraga za izgubljenom levicom može delovati kao uzaludan posao. Ipak, zračak nada se konačno pojavio u SAD – tamo gde smo ga najmanje očekivali, ali, istovremeno, u jedinoj državi u kojoj nada ima potencijal da preraste u nešto više od drmanja kaveza. Morales, Čavez i Cipras jesu budili mnogo zavodljiviju nadu, ali SAD su i dalje globalni hegemon, zemlja koja ima ključnu ulogu u (re)defenisanju pravila igre. Ne treba biti prestrog prema njima, posebno ne prema Ciprasu, koji sve češće biva opisan kao izdajnik levice. Čini se da tragedija Venecuele predstavlja odličnu ilustraciju kako bi izgledala Grčka, zemlje koja, za razliku od Venecuele, nema rezerve nafte ili drugih profitabilnih strateških resursa, da Cipras nije na vreme odustao i kleknuo.

Pokazalo se da je u SAD prethodna, Obamina nada bila šarena laža, prazna priča umotana u televizičnost, dobar imidž i seriju marketinških trikova. Nadu u koju vredi verovati ponudio je Donald Tramp. Čak i ako poklekne ili bude srušen, njegov doprinos je istorijski. Udarivši na zamajac globalizacije – „slobodnu trgovinu“, armiranu malim carinama i taksama i lakom pokretljivošću proizvodnje – pokazao nam je da je moguće menjati čelični poredak i da nisu u pravu oni koji veruju da neoliberalizam ne može da dobije alternativu.

Danas alternative nema. Ne zna se koji segment levice je u gorem stanju – liberalni ili radikalni. I jedni i drugi su izdali radničku klasu i siromašne – i postali kapitalokolonaši, da parafraziram antifašističku etiketu, koja je u Srbiji nedavno dobila i novu, sve popularniju liberalnu, ponosno evro-fundamentalističku inkarnaciju rusokolonaši.

Revolucija je za mnoge postala izlizana, ružnjikava reč, mnogo više marketinška nego politička. Živimo u jednom ponosno konformističkom, sve narcisoidnijem vremenu u kome, sem budala i sanjara, malo ko promišlja okretanje sveta naglavačke. Doduše, radikalni latinoamerički levičari, stasali u društvima koja su najduže osećala batinu i hipokriziju američke moći, revolucionarnu inspiraciju nalaze u Osami. Bin Ladenove slike odavno krase proteste od Meksiko Sitija do Buenos Airesa. Logika je, ako revolucija nije na vidiku – crvena ikona postaje onaj ko je najvećem neprijatelju naneo najružniji bol.

U Evropi, koju strah od Arapa ujedinjuje više od svega drugog, srpski salonski revolucionari su napredovali od slika Save Kovačevića i Boška Buhe do antiikolonijalizma Aljbina Kurtija, obogaćenog srboskeptičnim mislima Dimitrija Tucovića, i seksipila kurdskih borkinja, crvenkastih, pa valjda zato dobrih nacionalistkinja sa kalašnjikovom u ruci i nezavisnim Kurdistanom u srcu. Nikoga ne treba da čudi da su Donald Tramp i Najdžel Faraž danas, ako izmemo Islamsku državu i al Kaidu, nešto najbliže revolucionarima što postoji.

Na liberalnom krilu su ponosno elitistički, antiradnički paralevičari, neumorni policajci misli i reči. To su antifašisti koji su više preokupirani produkcijom „fašista“ nego otkrivanjem fašizma. Obuzeti mukama hendikepiranih i očarani rodnim, seksualnim i rasnim manjinicama, skloni su da, kada im se ne dopada, demokratski izraženu volju deprivilegovanih masa diskvalifikuju kao (uvod u) fašizam, glas antiistorijske korpe bednika, koja odbija da nestane iz njihovog vrlog novog sveta. Reč radnik kod naših tviter liberala prečesto nosi konotacije u rasponu od neistuširane stoke koja smrdi u autobusu do slike homofobičnog koljača i silovatelja na čekanju. Takav liberalizam zvuči neprijatno fašistički.

Promena ovoliko tužne, globalne političke realnosti nije mogla da krene iz Grčke, Venecuele ili Bolivije – već samo iz dvorišta najmoćnijih, zemalja kao što su SAD i Velika Britanija. I to tek pošto se broj gubitnika u globalizacijskim procesima približio kritičnoj masi.

Konačno se, u formi populizma, pojavio protivotrov antipolitici otuđenih elita. Kao i u životu, kada nas izdaju pravi prijatelji, slučajni saveznici postaju zlata vredni. Tramp i Faraž su, verovatno sasvim nesvesno, otvorili put stvaranju uslova kako bi proleteri konačno mogli da u svojim zemljama ostvare održive uspehe – do kojih, nažalost, danas mogu doći samo razjedinjeni.

Najteže je spaljivati slatke, plemenite iluzije. Prepoznati problem u lepom i zavodljivom mnogo je teže nego kada se on sakrije u transparentnom zlu. Pri tome, ovde se odavno ne prašta ni suočavanje sa neprijatnim realnostima. Opasno je ne samo misliti već i znati – ako to znanje ne može da se uklopi u ideološke amove naših crvenkastih, mada politički krezubih „bul-terijera“. Ipak, rizikovaću buku i bes konstantinovićevaca i marksovaca.

Dakle, zašto bi slogan levice trebao da postane „Proleteri svih zemalja, razjedinite se“? Zašto su stari levičarski snovi o jedinstvu prezrenih postali nespojivi sa promenama? Zašto se u doglednoj budućnosti, da bi se stvari menjale, mora ići u mnogo nacionalnih kolona? I, konačno, zašto nam je bio potreban Tramp? Zašto – pre bergzita i neočekivane pobede bahatog rijaliti milijardera – nije bilo ni ove male, i dalje jako krhke nade?

Čak i kada radnici u različitim delovima sveta koriste iste ili slične reči – siromaštvo, tranzicija, privatizacija, reforme... – one za njih nemaju ista značenja i konotacije. Vizure su nesamerljive a interesi nepomirljivi, sam ako ih svedemo na opšta mesta, koja, po pravilu, imaju malu političku snagu.

Raj za jedne, uglavnom na Dalekom Istoku, jeste pakao za druge, uglavnom na Zapadu i njegovim balkanskim i drugim predgrađima. Rast standarda prvih je neodvojiv od pada standarda drugih. Iako dobici prvih nisu proporcionalni gubicima drugih, optimizam kojim zrači sve veći broj Indonežana i Kambodžanaca povezan je pupčanom vrpcom sa sivilom i anksioznošću koja je iznedrila Trampa i bregzit. Razlika između gubitaka ovde i dobitaka tamo jesto ono što stvara milijadere, u Prvom i, sve više, Trećem svetu.

Ova globalna veza nije ni slučajna ni prirodna, niti je stvorila neka „nevidljiva ruka“. Ona je, možda nenamerni, proizvod vešto osmišljene i pažljivo dizajnirane ekonomske arhitekture sveta posle Drugog svetskog rata, koja je vremenom utkana u skoro sva nacionalna zakonodavstva. Sklon sam da verujem da njegovi tvorci – koji su u glavama imali interese SAD i kapitalizma, koga su uglavnom doživljavali kao razvojnu i modernizacijsku panaceu – nisu očekivali da će sistem postati toliko destruktivan po obične građane SAD i drugih zapadnih zemalja i toliko kompatibilan sa „azijskim vrednostima“ i samorazumevanjem ljudi na Dalekom istoku.

Iskustva stanovnika delte Mekonga, nedaleko od („komunističkog“) Ho Ši Mina, sa kapitalizmom i globalizacijom imaju malo toga zajedničkog sa iskustvima stanovnika Rakovice ili novobeogradskih blokova. Za prve su tržišne reforme, uz sve probleme koje su donele, uglavnom nešto jako dobro, dok je za druge tranzicija prvenstveno sinonim za gubitak i seriju poniženja. Ista ona sila koja Vijetnamce uzdiže, i u smislu ličnog standarda i mesta na mapi sveta, spušta građane Srbije, koji i dalje žive mnogo bolje od Vijetnamaca. Pri tome, iako je njima objektivno lošije, subjektivno im je bolje nego nama.

Činjenica da jednima donosi sve više dobrog a drugima sve više lošeg, da su posledice sve opipljivije i životnije, čini da se globalizovani sistem ne može ni uzdrmati a kamli rušiti sa podeljenog društvenog i klasnog dna već samo sa vrha – tačnije najvišeg od svih političkih vrhova. Trampova politika daje nadu da će se odlučivanje vratiti na nivo država-nacija – što je preduslov da u zemljama kao što je Srbija radnička klasa, prekarni slojevi, podklasa, nezaposleni i siromašni artikulišu zajedničke interese i ponovo postanu moćna politička snaga.

Nažalost, tu ih, ne samo u Srbiji, čekaju dva moćna neprijatelja.

Prvi je stari, mada sa novim licem – kapital i njegove brojne transmisije i apologete, uključujući samožive libekovce i slične sluge bogatih, bili oni dobro plaćeni ili volonteri. Ipak, brak iz računa kineskih komunista i američkih neoliberala, čiji je prirodu ogolio Donald Tramp, cementirao je duboke korene i poluge savremene globalizacije. Ona je stvorila svet u kome globalno profitiraju samo najbogatiji i njihovi minjoni. Gubitnici su koncentrisani oko obala Atlantika, a dobitnici na obalama Indijskog okena i u Istočnoj Aziji.

Drugi, mnogo noviji neprijatelj oživljavanja i jačanja prave levice je unutrašnji – „kosmopolitska“ inetelektualna elita, u koju spadaju mnogi, i liberalni i radikalni, zombi levičari. Njihov napadni antinacionalizam – čak i kada se, u svetu država-nacija, desi da nije nacionalizam za druge – u stvarnosti je ne samo antinarodna već i antiradnička ideologija, a ponekad i nešto gore od toga.

Kada Aleksej Kišjuhas meditira o „društvu koje se davi pod težinom svoje istorije“ i etnonacionalizmu „koji patološki guši ovo društvo i državu duže od tri decenije“, bojim se da, bio on toga svestan ili ne, navodi jednog bošnjačkog šovinistu da zaključi otprilike – „Kada to rade sebi, šta li će tek nama?“. Teško je ne propoznati koliko ovakve reči u našem srbofobičnom okruženju utiru put jednom, valjda zdravom, nepatološkom gušenju i davljenju – i legitimišu „još jednom“, koje čuči iza svakog balkanskog „nikad više“ i o kome ne maštaju samo preživeli i njihovi potomci. Zapita se čovek čitajući Kišjuhasa i slične srboskeptične mislioce da li da gubimo vreme i čekamo da neko drugi izvrši genocid nad nama ili da odmah krenemo na autogenocid.

Kišjuhasovo pseudonaučno guslanje u Danasu, prividno benigna apologija zapadnog natčoveka, cementira sliku o našoj inferiornosti i armira je tvrdnjama kao što su „tanki smo sa znanjem“ i okovani „dubokim društvom“, upakovanim u tanku oblandu borbe za „Modernu“. Pri tome, za Kišjuhasa, sliku i priliku ovdašnjeg liberala, mišljenje različito od njegovog je „antizapadni, ruskokolonaški i antimoderni narativ koji parazitira na našoj socioistorijskoj zaostalosti“ i „patriotsko vanumlje“, koje proizvodi naš „predmoderni mentalitet“ – što je, kao i „duboko društvo“, manje transparentan, konstantinovićevski podmukao način da se izrazi staro (auto)rasističko shvatanje o našoj nepopravljivoj zaostalosti.

U ambicioznom tekstu, pisanom kao mali memorandum ponosno slučajnosrbijanskog autkolonijalizma, Kišjuhas zaključuje da, „šta god falilo Evropskoj uniji, u našem malom, lokalnom i uskogrudom sociopolitičkom kontekstu, ta naga eksterna sila jeste i jedna kosmička istorijska šansa za (po)kretanje ovog društva u pravcu modernosti“. Ovako naivna i ogoljena, neobuzdana pornografija kolonijalizma uma, savršeno ilustruje logiku zavodljivog beznađa koje se širi Srbijom. Postoji li nešto retrogradnije i poraznije od misli koja budi nostalgiju za okupacijom?

Antinacionalisti svoju strast prema malima i manjima redovno koriste kao izgovor za prezir, često (auto)rasistički obojen, prema brojnijima, prokazanoj većini „zatucanih“, „predmodernih“, „neistuširanih“, „krezubih“ „nepismenih“... Realno postojeća levica ponekad mora da se ugrize za jezik da ne bi zvučala (auto)šovinistički. Ona je, zgađena, okrenula leđa narodu i naciji – uokvirenoj kao rezervoar zla, kancerogena mešavina nakaze i fikcije – i više ne može lako da se uključi u, ponovo sve važniju, nacionalnu političku utakmicu. Nije lako boriti se za ono što vam se gadi.

Širom Evrope i u SAD raste broj otuđenih, „slučajnih“ građana. Ovi elitisti vole da veruju da nikome ništa ne duguju i da se sve političke kotve i reperi nalaze u njima samima. Prividno samoiskorenjeni i oslobođeni svakog oblika pripadanja, oni su na različite načine uspeli da se izoluju od negativnih posledica globalizacije i imaju razloga da veruju će nastaviti da bujaju u globalnoj preraspodeli bogatstva koju ugrožavaju potezi Donalda Trampa.

Što se tiče starog, globalnog neprijatelja vraćanja interesa deprivilegovanih masa i njihovih zastupnika u politiku, ono što je, čini mi se, postalo ključno nije toliko laka pokretljivost robe i kapitala – koliko proizvodnje. Sa nešto izuzetaka, važi da što su radnici u Evropi zaštićeniji i bolje plaćeni manja je šansa da će nešto raditi. Ko, iz ugla industrijalaca oslobođenih svih stega, traži previše prava i beneficija, neće dobiti ništa. Tako su i u Srbiji radnici ostali bez oružija za borbu – oni više ne mogu da prete ni štrajkom, uskraćivanjem rada, ni nasiljem, jer moguće mete su, po pravilu, ili daleko (vlasnici) ili lako pokretne, uvek spremne za selidbu (sredstva za proizvodnju).

Kada danas tragamo za zlom, prvo treba pogledati oko reči kao što su prava, sloboda, otvoreno, tolerancija ili transparentno. „Otvorene granice“ i „slobodna trgovina“, zajedno sa mogućnošću lakog i brzo premeštanje proizvodnje, jesu zla koja su ovde ne toliko vezala ruke radničkoj klasi koliko su je rastočila i dezavusiala, smestila na ružno životno dno, gde nekada kapne malkice pomoći ili plodova prekarnog rada.

Privatizacija je u Srbiji bila toliko užasna i ružna u velikoj meri zato što se odvijala pod kapom neoliberalne globalizacije, pune slobode za poluge kapitala i lažne slobode za žrtve njegovih ludorija. Globalizacija je glavna fabrika tajkuna, a privatizacija je uglavnom bila pomoćni motor, koji je pomagao da se pohlepni i nemoralni mnogo brže i više opare.

U Srbiji, mnogo toga odavno nije moguće proizvoditi ne zato što smo lenji ili glupi ili što imamo loše vođe – već zato što je, koliko god mi, s razlogom, verovali da je jeftin, naš rad globalno preskup u svetu „otvorenih granica“ i „slobodne trgovine.“ Ono što ovde zovemo eksplotacija je san mnogih, ne samo u velikom delu Podsaharske Afrike, već i u Pakistanu i Indoneziji. Eksploatacija radnika postaje politički smislen pojam samo u okruženju u kome ogroman broj ljudi ne mora da razmišlja da li će sutra, bukvalno, imati šta da stavi usta.

Kada se kaže „ceo svet“ ovde se, po pravilu, misli na Zapad i previše ljudi nije svesno koliko se u mnogim delovima sveta loše živi, za koliko malo se tamo radi jako mnogo i koliko ljudi sebe smatra srećnim što uopšte nalazi posao. Kada je mladi Britanac, šokiran, upitao Indonežina, koji mu je opisao koliko dugo i u kakvim usloviima radi za neverovatno malo u „fabrici“ za preradu ribe – „Pa zašto uopšte radite?“, ovaj mu je odgovorio da drugog posla nema i da, kada danas ne bi čistio rakove, njegova deca sutra bukvalno ne bi imala šta da jedu. Šok apsolutne bede je ono na šta ništa u Evropi ne može da nas pripremi. Jedina stvar koja je u nekim dalekim zemljama još šokantnija jeste sveprisutnost takve bede, njena običnost i neizuzetnost.

Jedan uticajni neokolonijalni medij je nedavno tekst o položaju srpskih radnica objavio pod naslovom „U predvorju Bangladeša“. U ekvivalentu Dedinja u Daki, gledao sam pre dve godine kako se ulica popravlja tako što, malo sa strane, gladne ili prezadužene žene i njihova deca tucaju kamen sedeći u prašini. Ali, uvaženi kolega nije morao da ide u glavni grad Bangladeša. Dovoljno je bilo par klikova i otkrio bi da je razliku u minimalnoj ceni rada više od četiri puta – proveravao sam par dan pošto je postao dostupan tekst, koji je lanisrao trend bangledešizacije Srbije na društvenim medijima. Istini za volju, razlika se stalno smanjuje. Bangladeš, uz Vijetnam, već godinama spada u red male grupe zemalja sa ubedljivo najvećim rastom zarada. Ali, i dalje, naša loša zdravstvena zaštita bi bila odlična zdravstvena zaštita u Bangladešu.

Siromaštvo iz koga stanovnici Istočne i Jugoistočne Azije izlaze istovremeno gura naše radnike u siromaštvo i uništava naše fabrike mnogo više od svih loših privatizacija. Naime, profit u vremenu lake pokretljivosti proizvodnje nije vezan samo za eksploataciju rada po sebi već, sve češće, za seljnje proizvodnje u siromašnije delove sveta. Proizvedena roba se zatim, podjednako lako, vraća nazad, zahvaljujući pritiscima koji carine i druge namete uglavnom održavaju na niskom nivou.

Istovremeno, nesklad ne samo između cena rada već i značenja minimalne zarade koju dobijaju radnici u različitim delovima sveta ja takav da oni ne mogu imati zajedničke interese, sem onih koji su trivijalni. U uslovima kada oporezivanje bogatih ne predstavlja realnu opciju – oni su se em izveštili u (legalnom) kupovanju političara i stranaka em im je lako da (legalno) pobegnu sa svojim parama i resursima, i presele se u neku od zemalja koje ih danas čekaju raširenih ruku – put deglobalizacije kojim je krenuo Tramp predstavlja verovatno jedini način da se otklone brojne posledice sistematske destrukcija radništva i društvenosti u Srbiji koliko i Britaniji.

Protiv bregzita su glasali oni koji, na primer, ne da ne plaćaju cenu činjenice da je jako loša plata u Britaniji odlična plata u Poljskoj – već od nje sami često imaju korist, čak i kada angažuju poljske molere ili vodinstalatere, koji su sa „tržišta rada“ skoro sasvim isterali britanske kolege, danas, s razlogom, gnevne i sve neprijatnije domaćine.

Bregzit je toliko klevetan jer predstavlja retku pobedu protiv interesa kapitala. Ona je toliko značajna da je pitanje da li će odoleti udarima reakcionara. Pri tome, dubina i razuđenost korena neoliberalizma je takva da će i u Britaniji najveću cenu ovog pokušaja da se nešto promeni platiti oni koji vape za baš takvim promenama.

Ipak, ohrabruje činjenica da su, boreći se zajedno, siromašni i, koliko god to delovalo neverovatno, deo političke klase pobedili snažnu, sasvim principijelnu koaliciju velikih korporacija i iskorenjenih urbanih „kosmopolita“, u suštini slučajnih Britanaca. Kao i u Srbiji, ova odrednica ne opisuje samo anacionalno i antinacionalno samorazumevanje – ona je istovremeno klasna.

Posledice velikih razlika između okolnosti u kojima žive gubitnici globalizacije u Prvom i dobitnici u Trećem svetu odavno nisu primetne samo kada je reč o proizvodnji. Sve se više sele pravne i finansijske usuge. Sa ubrzanom elektrifikacijom velikih delova Južne Azije i Podsaharske Afrike, u kojoj nije malo gradova gde manje od 10 % stanovništva ima struju, kao i sve bržim i dostupnijim internet vezama, broj bezbednih radnih mesta u Evropi i SAD postajaće sve manji.

Rezvoar raspoloživih „ljudskih resursa“ je ogroman. U Trećem svetu (zemljama u razvoju) i Četvrtom svetu (siromašnim zemljama u kojima nema pomena vrednog ljudskog razvoja), mnogo je hronično gladnih, koji žive u apsolutnoj bedi i ljudskoj degradaciji teško pojmljivoj čak i siromašnima u Srbiji, zemlji koja se nalazi negde pri razvojnom dnu (bogatog) Prvog sveta.

Primera radi, u Indiji 170 miliona ljudi, oko 12 % stanovništva, živi u „esktremnom siromaštvu“. Prema istom kriterijumu u Srbiji je 2015. godine, po podacima Svetske banke, u takvim uslovima živeo statistički zanemarljivo mali broj ljudi, dakle manje od 0,1 % odnosno sedam hiljada ljudi.

U velikim delovima Indije i Pakistana redovno i stabilno snabdevanje električnom energijom predstavlja san koji neće uskoro postati java. Tu se „krije“ stotine miliona ljudi za koje je plata pet puta manja od ovde poniživajuće sinonim za dostojanstvo. Na suprotnoj obali Indijskog okena, etiopski radnici pojam godišnjeg odmora uglavnom ni ne poznaju. Srećni su ako tokom godine dobiju sedam slobodnih dana – što je manje nego većina u Srbiji u „svetom januaru“.

Emaptija i podrška da, ali u ovakvom svetu nikakva zajednička borba nije moguća. Iluzija da jeste znači predaju, nastavak izdaje radničke klase. Zato je važno da u SAD neko jako moćan nastavi Trampovim deglobalizacijskim stopama – treba se nadati bez ružnog ličnog prtljaga nekonvencionalnog predsednika.

Politika koja stvarno brine o deprivilegovanim masama, danas mora biti ne samo nacionalna i populistička već i nacionalistička. Uostalom, takve su bile i politike zahvaljujući kojima su latinoamerički levičari prethodnih decenija uspevali da sačuvaju plamen ključnih levih ideja i uđu u koridore moći, iz kojih se jedino može uticati na sudbine poniženih i prezrenih.

Da ne bude zabune. Ne govorim o ekonomskom nacionalizmu već o nacionalizmu – snažnom osećanju pripadanja i solidarnosti koji on budi. Naravno, nacionalizam je imao i može imati brojne negativne posledice, ali bojim se da je glavni argument protiv nacionalizma na jako klimavim nogama.

U pozadini nedavnog rasta fašizma i, mnogo više, „fašizma“ nije višak već višedecenijski ozbiljan manjak nacionalizam u svetu u kome je država nacija jedina norma koja nema alternativu. Ne samo naše šanse da živimo bolje, izlečimo neku (izlečivu) belest i putujemo, već i mogućnost da uopšte živimo jedan život dostojan življenja, determinisane su pasošem – državom našeg rođenja. Samo je klasni položaj roditelja bitnija odrednica.

Ali, svako pripadanje, koje nije elitno ili manjinsko, danas je sumnjivo, povod za nemilosrdne dsikvalifikacije i javni linč. Na levici je metastazirala tačerovska otuđenost od društva i zajednice, koja je postala opasna skoro koliko i otuđenje rada. Tako, nisu samo britanski Laburisti, koji konačno pokušavaju da ponovo postanu levičarska partija, simbol i prava slika trijumfa tačerizma već su danas to i liliputanske, kombi organizacije kao što je ovde Marks21, skup folklornih marksista, koji su protiv naroda, zgroženi radnicima od krvi i mesa i ideološki ukanaljeni LGBT politikama identiteta i samoljubljem. Njihov parolaški antikapitalizam je zavodljiva maska koja skriva prvobitnu akumulaciju društvenog kapitala i jagmu kojom je obeležena, sasvim kapitalističku pohlepu i samoživost koja se zaklanja iza prezira prema materijalnom.

Ne čudi da takvoj, cool levici – koja, otuđena i hronično zgađena, godoovski čeka ili prave okolnosti za revoluciju (radikalni) ili pravi kraj ideologije i istorije (liberalni) – svi iole smisleni predlozi i rešenja zvuče, ako ne baš fašistički, onda retrogradno, prevaziđeno, zaostalo, glupo ili smešno.

Verujem da se podsmevaju sloganu „kupujmo lokalno“, ali to je jedan od preduslova da ljudi u zemlji kao što je Srbija žive bolje. Dok je boljitak Kineza, Laošana i Bangladešana vezan za to da Rusi, Amerikanci, Bugari i mi ne kupujemo lokalno, naš, verovatno najviši, društveni i radnički interes jeste da kupujemo lokalno i da ga kupujemo kod lokalnih trgovaca – pod uslovom da oni zatim investiraju lokalno. To bi značilo da im bude zabranjeno da zaradu iznose iz zemlje, kao što je bio slučaj u Južnoj Koreji tokom godina uzleta.

Znam, ovo vam danas najverovatnije zvuči kao naučna fantastika. Najveća od svih prepreka promenama vezana je za način kako nas globalizovana ideološka matrica regrutuje da radimo protiv sebe, kako proizvodi naš dobrovljni pristanak. Represija je sekundarna i retko se primenjuje. Mada, protesti „žutih prsluka“ u Parizu – bez političkog vođstva, organizovani mimo zombirane levice – odlično ilustruju koliko je ostala značajna.

Kada ovako razdruštvljeni i otuđeni, okovani aspiracijama i hipnotisani vešto indukovanim željama, danas radimo protiv sebe – mi od toga imamo realnu, opipljivu korist. Ovo lukavstvo ideologije se lepo vidi i u stvarnosti, na kineskim pijacama i buvljacima, i u virtuelnoj relanosti, svaki put kada nešto naručimo na AliEkspresu, obično srećni i ponosni što smo našli nešto „neverovatno jeftino“, sve sa slatkim osećajem da smo prevarili sistem. Za veliki broj ljudi subjektivizujuće i samopotvrđujuće „trošim dakle postojim“ odavno je postalo trošim dakle robujem. Varajući sistem mnogi od nas u stvari varaju sebe.

Realnost je složena, zbunjujuća i kontradiktorna, čak i tamo gde nam sve deluje jasno. Ipak, slika o njoj, više od svake „objektivne“ činjenice, zavisi od perspektive, mesta sa koga posmatramo ovoliko asimetričnu globalizaciju. Za više sreće Kineza ima je nedovoljno, za manje nesreće Srba ima je previše.

Ono što je, po mogućnost da naša stvarnost bude promenjena, najgore od svega jeste to što slika o njenim globalnim i lokalnim odrednicama zvuči politički nekorektno. A kada postane rizično opisivati realnost, nestaju šanse da ona bude promenjena organizovanim političkim delovanjem. Oni koji bi trebali da ga vode pretvorili su se u zgađene paralevičare, zabarikadirane u manje ili više udobnim, elitističkim i „kosmopolitskim“ mehurima. Iz njih se mnogo toga ne vidi, a ono što se ipak vidi ovim otuđenim antinacionalistima uglavnom deluje jako ružno.

Biće da je jedna od stvari koje se ne vide to da slavljeni „svet bez granica“ u stvarnosti funkcioniše samo kao svet bez granica za oplodnju kapitala – u kome su milioni osuđeni da postanu ili kmetovi ili višak, ljudski otpad neoliberalne globalizacije.

Deglobalizacija koju je okinuo Tramp preduslov je promena, koje su zatim moguće samo unutar država-nacija. Za to su i ovde preko potrebne, danas nedostajuće, nacionalne političke snage koje veruju u tradicionalno leve ideje uvažavanja rada, solidarnosti i društvene pravde. Dakle snage kojima je na prvom mestu obespravljena i ponižena većina, a tek onda manjine – miljenice neoliberala, koji su (neekonomsko) osnaživanje odabranih manjinica nametnuli kao merilo uspešnosti (ekonomskog) sistema.

Mogućnost da se ovakve snage pojave u Srbiji deluje mnogo manje verovatno od šanse da u SAD pobedi Donald Tramp, moćnik koji je 2018. godine stavio prvi klip u točkove globalizacije. Nažalost, ovdašnji antinacionalizam je prečesto antiljudska ideologija. Ona „dekontaminiranima“ i „nekontaminiranima“ govori da su radnici sami zaslužili da pate – jer su verovatno ili nacionalisti ili mizogini ili homofobični ili senvičari... a neki možda i sve to zajedno. Antinacionalizam se ovde hrani nesrećom i patnjom prezrenih, „nepismenih“ i „nekulturnih“, i usput proizvodi različite metastaze samomržnje, u koje stalno proklizava. U univerzumu Slučajnih Srba, balkanska kletva „da komšiji crkne krava“ lako mutira u – da nama crknu sve krave.

Ipak, treba se nadati. Ko je pre pet godina mogao da pretpostavi da će Donald Tramp postati predsednik i, kao najmoćniji čovek na svetu, uzdrmati nakazni sistem koji ga je stvorio? Ko je mogao da pretpostavi da će 2019. godine lideri najbogatijih zapadnih zemalja bežati od „Davos muškaraca“, napirlitane intelektualne i poslovne bagre koja se svakog januara okuplja u alpskoj idili kako bi čestitala sama sebi? Ko je mogao da pretpostavi da bedeme EU neće rušiti migranti, teroristi i druge nezapadne ale i bauci već demokratski izražena volja oklevetanih masa?

Ne znam ko će ovde oživeti pravu levicu, ali znam da je Srbija danas mnogo više svet nego tokom prethodne tri decenije. Zato Jovo Bakić, Matija Medenica, Borko Stefanović, Aleksej Kišjuhas, Dubravka Stojanović i Dobrica Veselinović neće ostati sudbina naše levice. Oni su samo tužna slika i prilika jednog nestajućeg sveta, zombiji postistorijske prošlosti.

Zoran Ćirjaković

AGAMBENOVSKI VODIČ KROZ RAZBIJANJE GLAVE BORKA S.

jako dugačak (i klizav) tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta – u kome pokušavam da odgovorim na pitanje šta da se (ne) radi i objasnim zašto verujem da ćemo nastaviti da živimo u (neproglašenom i sve vanrednijem) vanrednom stanju, izuzeti iz mnogih zakona i „evropskih vrednosti“, uz blagoslov „evrope“

Ima nečeg dirljivog u Tviter obraćanju Slobe Georgieva Johanesu Hanu, zvanično „Komesaru za evropsku politiku prema komšiluku i pregovore o proširenju“ – mada, čini mi se da bi smislenija odrednica bila gaulajter Zapadnog Balkana. Retko se naše autokolonijalne elite usude da ugrizu evropsku ruku koja ih hrani i brani.

„Vaša politika je propala. Ne možete očekivati razumne politike od nedemokratskih režima u Srbiji i Kosovu. Odgovorni ste što ste ih godinama otvoreno podržavali“, brbljivi guru foteljaškog otpora Vučiću na Tviteru otpisao je Johanesu Hanu, koji se lako zanese kada počne da hvali dva balkanska moćnika.

Ima nečeg naivnog u izlivu pravedničkog besa slučajnog predsednika Srbije Borisa Tadića, izazvanog prebijanjem kolege Borka Stefanovića i njegovih saradnika u Kruševcu. „Besramna je svaka osoba iz EU koja podržava takav poredak. To je besramno. Ako Vučićev režim misli da ćemo ustuknuti od borbe za normalno ljudsko dostojanstvo – veoma se vara“, presudio je Briselu i Berlinu izbledeli moćnik, politički kum Srpske napredne stranke, tužna karikatura, reciklirani političar koji veruje da danas na javnoj sceni zavređuje nešto više od podsmeha.

Šta toliko frustrira zaboravljenog bivšeg predsednika, slučajnog Slobu iz Vremena, ratobornog Slavišu Lekića i pletoru njihovih „proevropskih“ i prodemokratskih saboraca? Zašto ih je izdala njihova Evropa? Zašto više od starih, beskrajno vernih, uvek budnih autokolonijalnih „psića“ više voli Aleksandra Vučića? Da li će ih ponovo voleti kao nekad? Kada će prestati njihov bol? I, konačno, koliko će antirežimski bol biti bolan? Da li će se krvava bajka naše frustrirajuće „evropizacije“ završiti na Borkovoj razbijenoj glavi?

Italijnaski filozof Đorđo Agamben, naslanjajući se na misao Karla Šmita, napisao je delo koje olakšava razumevanje protivrečnog stanja Srbije u mnogo musavijem i zbrkanijem svetu posle 11. septembra. U njemu su SAD, jedina supersila, proglasivši globalni „rat protiv terora“, suspendovale stara pravila. Agambenova misao olakšava suočavanje sa redovno idealizovanom „Evropom“, pravom prirodom njene perverzne uloge u Srbiji i, što je najvažnije, bolnim i jako destruktivnim posledicama zapadnog inženjeringa u regionu.

Agambenova knjiga je prevedena kod nas pod donekle zbunjujućim naslovom Vanredno stanje. Na engleskom je objavljena pod nazivom koji se može prevesti kao „Izuzetno stanje“ ili „Stanje izuzetka“ (State of exception) – od Ausnahmezustand, pojma preuzetog iz Šmitove teorije prava, nemačke složenice gde ausnahme znači izuzetak a zustand stanje.

Naš jezik ne poznaje ovu alternativnu formulaciju pojma vanredno stanje (State of emergency). Šteta, jer ona ističe dve važne stvari. Prvu, činjenicu da vanredno stanje građane uvodi u jednu, manje ili više, vanpravnu izuzetnost, pravnu prazninu, koja, po Agambenu, predstavlja konstitutivni činilac pravnog sistema. Drugu, da ovaj pravni prazni prostor, po pravilu, legitimitet dobija pozivenjem na neki izuzetak, obično pretnju, izuzetne okolnosti koje umeju da potraju.

Od 11. septembra vanredno stanje, izuzetak, postalo je redovno, „normalni oblik vladavine“, koji, kaže Agamben, više nije „validan samo u nekom određenom periodu vremena“. Svuda u svetu, ubrzo ne samo u kontekstu borbe protiv „terorizma“, različiti oblici izuzetnog stanja su postali norma i, uporedo s tim, pomeran je prag tolerancije Zapada prema unutrašnjem nasilju dovoljno kooperativnih režima. Sve je lakše relativizovati i sakriti granicu između „vanrednih okolnosti“ i pukog izgovora za odbranu interesa domaćih i transnacionalnih centara moći.

Tu se vidi i da je jedan od ključnih razloga zašto je pogrešno o Vučićevoj Srbiji razmišljati kao o „povratku u devedesete“ vezan za tada popularan antirežimski slogan – „Srbija je svet“. Činjenica da Srbija i tada jeste bila i da je i danas deo sveta, devedesetih je radila protiv Miloševićeve vladavine dok danas radi u korist Vučićeve. Današnji svet i onaj iz devedesetih nemaju mnogo dodirnih tačaka.

Agamben ističe da smo svedoci sve snažnijeg prisustva vladavine kao „menadžmenta odsustva reda“ – „dok se čini da je vladavina zakona u opadanju“ širom sveta. Demokratija biva obesmišljena ili izgubljena kao kolateralna šteta u procesu uspotavljanja nove političke normalnosti, u kojoj izuzetak postaje pravilo. Danas se može ono što se do pre petnaestak godina nije moglo i zahteva se sve manji i tanji smokvin list.

Ono što naši ljutiti „Evropljani“ ne mogu ili ne žele da razumeju jesu razlozi zašto su ih izdale njihove briselske ikone – i zašto će u jednom trenutku, koji, čini mi se, više nije daleko, režim osetiti potrebu (i slobodu) da prestane da koristi bilo kakav smokvin list. Pokušaću da pomognem da nekako sačuvaju svoje vrele političke glave, omađijane slatkim postideološkim iluzijama i zaslepljene zavodljivim briselskim mitom, ali nastaviću, i dalje uz malu pomoć Agambena, izokola.

Na srpskom ne postoji homonim koji bi omogućio da se poigramo sa dva značenja i lakše prepoznamo vezu, koja nam se u nemaloj meri baš zato što je nema u jeziku ne ukazuje na prvi pogled – state kao stanje i state kao država.

Posledična igra reči – vanredno stanje / vanredna država odnosno stanje izuzetka / država izuzetak – olakšava da nazremo vezu između „vanrednog stanja“ u međunarodnoj politici, Srbije kao države kojoj nije dozvoljeno da postoji onakva kakva njen ustav kaže da jeste, i unutrašnjeg „vanrednog stanja“, činjenice da sve manje stvari u Srbiji funkcioniše „redovno“, onako kako bi trebalo da funkcioniše u nekom neizuzetnom stanju.

Pritisak da konačno bude razrešena prva tenzija, da Srbija postane manja i kao takva bude prihvaćena kao „redovna“, „normalna“ država, održava ono što Vučićevi neprijatelji redovno gube iz vida – meru u kojoj je Kosovo i dalje srpsko, koliko se malo toga u vezi statusa Kosova može rešiti bez partnera u Beogradu. Nažalost, to ne znači da vreme radi u korist Srbije.

U uslovima kada manje ili više bolan sporazum može isporučiti samo jak lider, kada su demokratija i medijske slobode prepreka kompromisu, nameće se potreba da unutrašnje stanje bude sve više vanredno. Prva tenzija, vanredno stanje u kome se Srbija nalazi kao država, može se razrešiti samo kvazidemokratski ili autoritarno, (neproglašenim) vanrednim stanjem unutar države. Ovo se uklapa u dva uporedna globalna procesa. Prvi, stariji, brisanja granica između unutrašnjeg i spoljnog u politici, i drugi, noviji, brisanja granica između pravnog i nepravnog.

Sve u vezi Srbije na Zapadu odavno biva svedeno na priznavanje nezavisnosti Kosova. To je ne samo zahtevana „redovnost“ već i jedina normalnost, jedina „zapadna vrednost“, koju Zapad ovde danas smatra relevantnom. Istovremeno, sve u vezi samoproglašene nezavisnosti Kosova predstavlja izuzetak, koji, pri tome, Zapad uporno pokušava da predstavi kao normalnost, rutinu, kako ne bi bio formalizovan jedan potencijalno zarazan presedan. Nikoga ne bi trebalo da iznenadi što Zapad ovu fikciju projektuje i na predstavu onoga što se dešava unutar države.

I dalje jedini relevantni, zapadni mentori i arbitri naše političke scene su od samog početka svesni da, da bi ključna, spoljna, međunarodnopravna „izuzetnost“ bila razrešena na očekivani način, sve drugo u Srbiji, ne samo u političkoj sferi, mora postati „izuzetno“ – vanredno, zbunjujuće, perverzno, iskrivljeno, nemoguće, bizarno, kontradiktorno... Uskraćivanje prava Srbiji kao državi uslovljava stanje svih prava građana države Srbije. Degeneracija prvih prava izopačuje druga.

Zato ovde EU i SAD ne smeta to što demokratija nije demokratija, što dijalog nije dijalog, što medijske slobode nisu medijske slobode, što javni servis nije javni servis... Štaviše, oni znaju ne samo da mora tako već i da će verovatno morati mnogo gore i, možda, krvavije. Ono što traže u vezi Kosova, a što je bez presedana u novijoj istoriji, ne može tek tako. Zato ne verujem da će Borkove kruševačke rane biti najteže niti da Borkova lokva krvi može ostati jedina.

Ko u srpskoj politici ne razume veličinu kosovskog uloga, očekivanu ličnu cenu najtežeg, najbolnijeg i najrizičnijeg, istorijskog „da“, u našoj istoriji obeleženoj „istorijskim ne“, može da ode u manastir ili u kasino, ali ako ne „ustukne“ – trebalo bi da se sprema za mesto u bolnici, a možda i na groblju, i očekuje potpunu ravnodušnost, složiću se tu sa Tadićem i Georgievim, besramnih i odgovornih zapadnih moćnika, koji obitavaju u Briselu, Beču, Berlinu, Parizu i Vašingtonu.

Ipak, onima koji vole da gledaju samo ka Severu i Zapadu bilo bi pametnije da okrene glavu – i na trenutak pogledaju Siriju. Ona deluje daleko, u Aziji, ali bojim se da je Srbiji mnogo bliža nego što shvatamo. Naravno, ne predviđam poredivo krvoproliće. Svako poređenje je relevantno samo do neke tačke. Samo želim da ukažem na nekoliko povezanih razloga zašto je Alepo manje daleko od Beograda nego što volimo da verujemo i zašto, gledano iz Brisela, deluje još bliže.

Kada su se 2011. godine Sirijci pobunili – poverovavši da ne može gore – mnogi su još gajili iluzije da smo bili svedoci kraja istorije i ideologije. Otrežnjenje, uključujući suočavanje sa Obaminim praznim pričama o „crvenim linijama“ i povratkom realpolitike na velike vrata, zahtevalo je sedam godina neizmerne patnje i koštalo je desetine hiljada ljudskih života.

Ipak, baš kao i u današnjoj Srbiji, ključan je bio lični ulog samog vladara i „njegovih“. Pri tome, za razliku od na Zapadu omraženog Asada, Vučić je drag gost i preijatelj. Najslabija karika u njegovom debelom vladalačkom lancu je istovremeno i najdalja – Moskva. Srbija nema luku u koju mogu da pristanu Putinovi brodovi, koji su odbranili Asada, suverena koji je u jednom trenutku bio na korak od pada.

Vučićev pragmatični malosrpski nacionalizam i sve čvrša ruka, koja obećava jednu „realnu Srbiju“, danas ne odgovaraju samo očekivanjima mnogih srpskih birača već su sasvim prihvatljivi zapadnim centrima moći. Vučić deluje u skladu sa duhom postliberalnog vremena, koje je zakucalo čak i na, verovalo se, armirana vrata najsnažnijih zapadnih bastiona demokratije.

Ljudska prava i slobode nisu samo u Srbiji ustupila mesto stabilnosti. Sva zahtevana i poželjna rešenja za bliskoističnu i balkansku „burad baruta“ više nisu demokratska. Pri tome, u najnovijem svetskom poretku Vučićeva čvrsta ruka je jedna od mekših i tolerantnijih, mada će u nastavku pokušati da objasnim zašto je naivno i neodgovorno očekivati da takva može i da ostane.

Konačno, kada govore o nama, zapadni moćnici sve otvorenije priznaju da veruju da se mnogi problemi koji ih brinu mogu rešavati samo na nedemokratski, „balkanski način“. Neko će reći da je to rasistički i orijentalistički, ali bojim se da su mnogi u Briselu svesni činjenice koja nam, opsednutim „evropeizacijom“ i obećanim „pridruživanjem“, redovno izmiče iz vida.

Beograd i, na primer, egzemplarno evropska Ljubljana bili su istoj državi sedamdesetak godina, dok smo sa orijentalnim Alepom sudbinu delili pet puta duže. Sviđalo se to nekome ili ne, naša shvatanja moći, odgovornosti i obaveza, (samo)razumevanje koje dele vođe i građani, bliža su sirijskim nego slovenačkim. Mi jesmo u Evropi, ali Azija je u nama.

Ovi isprepletani globalni, regionalni i lokalni činioci su važni ako želimo da razumemo odnos „Evrope“ prema Vučiću i njegovim neprijateljima. On je istovremeno racionalan i pragmatičan i u uzima u obzir i situaciju u Srbiji i pravac kojim se ona kreće. Nažalost, antirežimski aktivisti i lideri i dalje nisu u stanju da shvate ono što je ključno za vrednovanje njihovog aktivizma (i razbijenih glava) na Zapadu i razumevanje zapadnog odnosa prema otporu Vučiću i posledicama.

Tu nije mnogo važno to što su opozicija režimu. Ni to kakav je režim. Ni to što ih optužuju da su „opozicija svojoj državi“. Ono što je ključno jeste činjenica da su, koliko god verovali da su proevropski, kao opozicija režimu postali – opozicija „Evropi“, prepreka ostvarenju interesa koji države članice EU vide kao vitalni i vezuju za viziju trajnog mira u regionu.

Šta to znači? Koje su moguće posledice? Kakav razvoj „stanja“ u Srbiji možemo da očekujemo ako pregovori Beograda i Prištine uspeju, a kakav ako se nastavi zamrznuti konflikt?

Već je mnogo toga, i vezano za Kosovo i za neke prizemne ciljeve, u Vučićevoj Srbiji otišlo predaleko i ishod pregovora više nije previše relevantan za uspostavljanje kontakta sa protivrečnom srpskom realnošću i kalibrisanje očekivanja od budućnosti. Agamben i Šmit nam mogu pomoći i da razumemo zašto oba scenarija ne obećavaju redovno stanje.

Da bi stigli do neobičnog slučaja „prevelike“ Srbije uputno je krenuti od načina kako je početkom dvadesetih godina prošlog veka Karl Šmit razmišljao o „apsolutnom vanrednom stanju“, kada u idealnoj, „sasvim abnormalnoj situaciji“ bivaju suspendovane pravne norme. Šmit tu samu definiciju suvereniteta vezuje za postojanje suverena, bilo pojedinca bilo neke institucije, sposobnog da odluči o vanrednom odnosno izuzetnom stanju. Agamben je kasnije apsolutno vanredno stanje i sasvim izuzetnu situaciju vezao za sliku (koncentacionog) logora.

Pitanje suvereniteta u Srbiji danas nije komplikovano samo zbog Kosova već i zato što EU i drugi zapadni moćnici insistiraju da je stanje, koje je po mnogo čemu vanredno, u stvari redovno. Brisel i Vašington su ovde, parafrazirajući Šmitovu formulaciju, postali akteri sposobni da odluče o redovnom odnosno normalnom stanju. Činjenica da je ovaj sud zasnovan na interesima a ne na lako prepoznatljivoj relanosti je ono što frustira antirežimske snage – i što je navelo Georgieva da pomene odgovornost Zapada a Tadića da lidere EU i zemalja članica proglasi besramnim.

Brojne iluzije koje lideri opozicije i „nazavisni novinari“ gaje o EU i SAD ih navode da nastave borbu, kojoj se već smeši jedan jako ružan i tužan kraj, zavaravajući se da će se Zapad ovde uskoro „progledati“, vratiti se „zapadnim vrednostima“ i podržati ih. Čak je i Dragan Đilas, koji je obično bio u stanju da održava kontakt sa neprijatnim realnostima, napisao: „Napad na Borka je napad na svakoga od nas ko slobodno i drugačije misli od ove vlasti“.

Đilas izgleda ne želi da razume da se u Briselu ne očekuje da slobodno misli i da je dogovaranje sa Prištinom jedina „misao“ koja se van Srbije računa. Zato ovde danas nije politički smisleno biti za članstvo u EU i istovremeno „drugačije misliti od ove vlasti“, koja je na putu da se dogovori sa Prištinom – a kamoli rušiti je dok to čini. Pokušaću da budem jasniji. Bojim se da je Brisel prebijanje Stefanovića razumeo kao samopovređivanje – a ne bi me iznenadilo ako bi ga, da nije priževeo batine, EU arbitri svih naših politika i borbi protumačili kao, u suštini, samoubistvo.

Zato bi Antonela Riha – koja je na Tviteru objavila da će blokirati „sve koji pišu kako je Borko udario sam sebe metalnom šipkom u potiljak i postavljaju pitanje šta je uopšte radio u Kruševcu“ – trebalo prvo da „blokira“ EU, koja nam implicitno, ali jasno i nedvosmisleno, govori da Borko jeste sam sebe udario šipkom u potiljak i da nije imao šta da traži u Kruševcu. U najboljem slučaju, da se „okliznuo na koru od banane“, kako je napisao jedan cinik. Ali, i njemu je, nažalost, promaklo da ova „žvaka“ ovaj put ne dolazi iz miloševićevske već evropske „kuhinje“.

Treba nekada slušati botove. Oni umeju da kažu ono što „Evropa“ odavno misli a neće eksplicitno da kaže – a to je da su, danas i, bojim se, još zadugo, neprijatelji Vučića u Srbiji neprijatelji „Evrope“. Ovakvo zapadno razumevanje „antifašističke borbe“, i svakog drugog antirežimskog delovanja, ne važi samo za opozicione političare i „nezavisne novinare“ već se odnosi na svakoga oko čijeg javnog delovanja može da se kristališe otpor Vučiću – sportiste, pisce, glumce, reditelje, muzičare...

Agambenov fokus na današnju redovnost, neizuzetnost vanrednih stanja, bila ona formalno proglašena ili ne, koristan je i za slučaj da Vučić prestane da bude najveći prijatelj „Evrope“ u Srbiji ili ako „Evropa“ u jednom trenutku zaključi da mu je istekao rok trajanja.

Prva opcija, nepostizanje dogovora sa Prištinom, moguća je ali nije mnogo verovatna. Odredbe Briselskog sporazuma – koji je postao neminovnost onog trenutka kada je Srbija pristala na ulogu EU kao posrednika – takve su da je teško poverovati da on ne namerava da ide do kraja.

Beogradu su na Kosovu toliko vezane ruke da su obrisi alternative dogovoru sa Prištinom, ko god i kako god da vodi pregovore, prilično jasne – nepriznato Kosovo pod punom albanskom kontrolom i verovatno bez ijednog Srbina. Inače, bojim se da je baš to prava slika onoga što mnogi u Srbiji zovu zamrznuti konflikt.

Druga opcija, pokušaj Zapada da sruši Vučića posle eventualnog postizanja zadovoljavajućeg sporazuma sa Prištinom, sudariće se sa činjenicom da Vučić ne samo da nije glup već je, verovatno, jedan od najinteligentnijih igrača na srpskoj političkoj sceni. Pri tome, on je bio spreman da uči iz svojih grešaka. Vlastoljubivi Vučić u jednom jako važnom smislu nije „pravi Srbin“ – ne odustaje, diže se kada (pro)padne i nastavlja.

Zato je i mogao da stigne od vladike Nikolaja do Konstantinovića, od Draže do Latinke, od Miloševićih skuta do suknje Angele Merkel – ostavljajući sve vreme snažni utisak nacionaliste. Nekada strasni vernik ideje Velike Srbije, danas je na liniji koja govori da mu je cilj što veća Mala Srbija. To, možda, predstavlja pravu meru nacionalizma u, teško je to ne reći bez prideva koji je Milošević voleo da zloupotrebljava, poražavajuće antisrpskoj „Evropi“. Bojim se da „prave“, nereformisane nacionaliste, sasvim razumljiva mržnja prema Vučiću i opsesija njegovim makijavelizmom sprečavaju da shvate koliko je on i dalje nacionalista.

Mislim da je kada govorimo o razumevanju Vučićevog zbunjućeg i dinamičnog, amorfnog i pragmatičnog nacionalizma, potrebno podsetiti i naše ponosne „prave“ nacionaliste i njihove zaslepljene i perverzno etnocentričene antinacionalističke neprijatelje – nacionalizam je zavisan, „slab oblike ideologije“. To je jedna od istovremeno moćnih i „tankih ideologija“, kao što je i feminizam, koje se gnjezde u neku od „domaćinskih“, konceptualno zrelih i zaokruženih, „debelih ideologija“, transformišući ih pri tome i urušavajući polako neke od njihovih temeljnih ideja.

Ovu prilagodljivost nacionalizma treba imati u vidu i kada razmišljamo kako je nacionalizam postao, po Majklu Biligu, „najuspešnija ideologija u ljudskoj istoriji“, odnosno „dominantna operativna ideologija modernosti“. Kako piše Siniša Malešević, „skoro sva savremena društvenopolitička uređenja... imaju tendenciju da legitimitet svom postojanju daju u nacionalističkim kategorijama“.

Vučiću njegov nacionalizam omogućava da, bez značajnih rizika, i dalje toleriše, imajući u vidu veličinu izazova i ličnih rizika, zbunjujuće visok, mada sve manji, stepen medijskih i političkih sloboda. Njegova moć ne izvire samo iz zapadne podrške, mada ona značajno olakšava pseudodemokratski i pseudoredovni oblik vladavine koji i dalje praktikuje, već ključni temelj ima u spoju vešto izbalansirane ideološke matrice i izdašnog patrimonijalizma, zadovoljstva nomenklature postrojene iza samouverenog i prilično galantnog gazde.

Bojim se da Vučićevi neprijatelji greše kada njegove brojne i česte, neretko dramske, upadljivim viškom emocije nabijene, nastupe vezuju za navodno ličnu patologiju. Mislim da su skloni da i njega i veličinu izazova vezanih za dogovore sa Prištinom značajno pocene, što su dve zablude koje ih čine posebno ranjivim i povećavaju verovatnoću da će delovati glupo i histerično.

Još je pogrešnije Vučićeve poteze i ponašanje posmatrati kao izraz „kukavičluka“. Levica Srbije je napad na Stefanovića nazvala kukavičkim dok u komentarima na Tviteru možete pročitati: „Najveća kukavica u ovoj zemlji je AV koji i pored mnogobrojnih poziva i dalje beži od izlaska ’na crtu rečima’ svojim političkim protivnicima. Ali, ovde se ne radi o različitom mišljenju, već o pokušaju Vučićevih podguznih muva da negiraju činjenice“, kao i tvrdnju da je Vučić „apsolutista koji nema hrabrosti da se pred kamerama obračuna sa političkim protivnikom, udara uvek s' leđa!“

Ipak, reč je o tome da se do dogovora o „konačnom statusu“ Kosovo može doći samo uz ignorisanje činjenica i manje ili više apsolutistički. Nema tih činjenica sa kojima se može izaći pred građane Srbije i opravdati Kosovo van Srbije. Nažalost, ono što otuđeni, slučajnosrpski mentalni „krug dvojke“ ne shvata – priznavanje nezavisnosti Kosova, ili neke njegove malo manje verzije, nije, kako vole da veruju, neki trivijalni čin, puko suočavanje sa „realnošću“.

Čak i mnogi građani koji imaju razumevanja za veličinu uloga, ne poznaju dovoljno koliko je i zašto Kosovo važno njihovim sunarodnicima, koliko i na koje načine su vezani za, uglavnom preimenovane i etnički očišćene gradove ili vrleti. Tako čak i hrabri, moralni i vredni ljudi, koji su ginuli ili jedva ostali živi na Košarama i brojnim drugim mestima, i koji zalužuju da budu nazivani herojima, u svesti jednog broja građana – često baš onih koji tvrde da se „kosovska realnost“, i bez pregovora, može i treba priznati preko noći – postoje uglavnom kao zločinci ili šovinisti.

Brojni su razlozi zašto svaki kompromis, znam da će zvučati patetično, zahteva ili nadljudsku količinu hrabrosti ili neku skrivenu motivaciju, o kojoj nisam u stanju da smisleno spekulišem. Bojim se da je nesklad između stvarnih Vučićevih rizika i njihove precepcije u opoziciji ono što nameće, između ostalog, i „kukavička prebijanja političkih protivnika“ i „dijalog bez dijaloga“.

Pokušaj da nešto razumemo ne znači da to opravdavamo, a kamoli podržavamo. Ono što se od Srbije traži na Kosovu ne može da se da demokratskim putem, uz smisleno uvažavanje slobode govora i političkog delovanja. Bez obzira na motive, hrabrost ili neke niže impulse, poslovični „kosovski čvor“ u Srbiji mogu da odreše – i prežive, fizički koliko i politički – samo dve vrste političara.

Prva, lideri koji su spremni na sve, pa i da budu drama queen, koja neumereno preteruje, i da se posluže najrazličitijim, medijskim i političkim, prljavim trikovima. Druga, oni koji bi na vlast došli u NATO tenku i unapred planirali da sa nje (živi i zdravi) odu NATO avionom.

Nečinjenje, zamrznuti konflikt, predstavlja izbor koji je mnogo lakše opravdati. Nažalost, Srbiji je ostavljeno da bira između dva poniženja i na Vučiću je da napravi taj izbor. Koje je veće – ružni kompromis ili odustajanje od svakog kompromisa, pitanje je na koje će odgovor ostati u oku posmatrača. Samo jedna varijanta će postati stvarnost i zato je teško smisleno porediti sa alternativnom – i onim što ona povlači sa sobom.

U takvim okolnostima, izboru između dva velika zla, čini mi se da je Borko poslužio kao uvodna lekcija i uvertira za dan, ili, bolje reći, godine „posle“. Koliko je ona bila potrebna, i koliko je, istovremeno, nedovoljna, svedoči činjenica da Balša Božović‏, čovek čije samo postojanje na političkoj sceni odražava veličinu tragedije opozicije, na Tviteru i dalje poručuje „Borićemo se“.

Antirežimski aktivisti, novinari i političari nisu razumeli poruku Brisela – da je Borko, u suštini, sam naleteo na metalnu šipku, niti pokazuju bilo kakve znake da su na putu da uvaže cenu i veličinu ličnih rizika koje nosi dogovaranje sa Tačijem (i smanjivanje Srbije). Zato se bojim da se bolno savladavanje poruke Brisela i veličine kosovskog uloga neće završiti na razbijenoj glavi Stefanovića. Biće da je on samo jadan od prvih koji su osetili koliko je velika i bolna cena kada dve najskuplje srpske reči – Kosovo i Evropa – postanu jedna, a neko reši da ignorišete tu cenu.

Šta god da odluči, verujem da će nam Vučić pre ili kasnije demonstrirati da jeste suveren u smislu u kome je govorio Karl Šmit. Vučić je u raznim, ne samo političkim i (post)kosovskim pravcima otišao predaleko i ne verujem da će sve tanja iluzija redovnosti moći predugo da opstane. Čini mi se da pravo pitanje nije da li će ga biti, već šta će buduće „pravo“ vanredno stanje podrazumevati, koliko represije, i koliko dugo će trajati.

Razumem zašto antirežimlijama nije lako da se suoče sa realnošću a kamoli budućnošću – determinisanom zahtevom da Srbija u miru uradi ono što se ni od jedne moderne države nije tražilo. Njihov glavni problem tu nije u zbunjujućim činjenicama, na primer, da je sve više medija, emisija, političara, predstava, filmova i glumaca koji su istovremeno nedozvoljeni i nezabranjeni, koji postoje ali ne sme da ih bude – već u veličini iluzija koje moraju da spale.

Poruka Tadića EU da je besramna i poruka rezigniranim građanima Srbije „Sram vas bilo vi što ćutite, bando jedna“, koju je je iz bolnice poslao jedan od Borkovih saradnika, potvrđuju da će spaljivanje iluzija ići jako teško. Biće da ovde, pored bandi, ima i dosta samopravednih zombija, pa se bojim da će ono zahtevati, iz briseleske perspektive, podosta još nevidljivije krvi i uzaludnijeg bola od onoga koji je osetio Borko Stefanović. Nezahvalno je biti opozicija Evropi.

Zoran Ćirjaković

ODJECI I REAGOVANJA

Autor tekstova na ovom "b(r)logu" je "nacinovinar", "teška neznalica, baš blam neznalica", "režimsko govno", "pičketina", "Žohar Ćirjaković", "budala", "sterilni pljuckavac sa strane", "izgleda kao lik kom pobegnu zene koje je jedva nekako zarobio u svoj podrum","retardiran", "potpuni idiot", "poludeo za Palmotićevu", "zvrji samo u svojoj eho sobi", "nebitan", "patrijarh i cezar naci-lažova", "najgluplji čovek ovde", "Vučićev tarzančić", "Ментални болесник", "pokvarenjak", "неки новинар, случајно пречест туриста по егзотичним дестинацијама Африке", "APSOLUTNO mizogina stoka", "debil", "gmizavac i moralna nula", "sajber Yutka", "kulov", "mizogino đubre", "državni projekat", "смањено урачунљив, тако да га треба за почетак адекватно хоспитализовати…", "opskurni lik", "bespolna osoba", "UDBAvka", "epigon puno pretencioznijih, pa i koliko-toliko bolje opremljenih autora", "једна врста деформисане личности", "mlohavi umnobolnik", ljigavi eksponent "frankenštajnske srbije", "lud i zao", "mama dobila sa čivavom pa ga ubi kompleks", "mizogini proganjač", "guru svih naci umobolnika sa ovih prostora", "gmaz", "maliciozni seksista", "politički deda ženomrzačkog pacova", "progonitelj", "čovek na previše medikamenata", "seksističko smeće", "obična budaletina", "očigledno nije u vinklu i prolupao je i traži bolje uhlebljenje", "neostvarenii 'levičar' nacionalista", "gmaz", "Neki novi jutka", "Abu Dildo", "frustrirani klošar", "otrov", "svinjski čoban", "naci-paćenik", "blago poremećen", "stalker", "pizdić", "sendvičar", "degenerik, idol srpskog alt rajta", "bot režima", "općenito ne osobito zapaženi novinar koji je posljednjih godina nekako misteriozno izrastao u vedetu 'umjereno' desne publicistike", "maligni retard", "dosadno govance", "slabo plaćeni mediokritet", "intelektualna rupetina", "nesretnik koji pičke nikad video nije", "ISPRDAK iz UZICA I ti Titinog", "tipični 'jurodivi', samoproglaseni (ev)genije, sličan svojim baticama Fajgelju, Malagurskom i Davidoviću fireru", "sinonim za govno od čoveka", "delija sa onim pederskim glasićem", "retard", "nebitna budala", "neljudska kreatura bez mozga i morala", "sluzav i zao", "nesrećni preplašeni mužjak", "Cirjakovic je intelektualac koliko i Miroljub Petrovic ili Nesa Slina.", "pritajeno zlo", "isfolirana patetična naci budala", "kvzaiintelektualac", "bezveznjak", "opasna nakaza", "Cyber Jutka", "sramota za struku... (koji je) čigledno prodao dušu đavolu...", "Mješavina Žike Obretkovića i Koste Čavoškog", "deluje perverzno", "idiot za sve pare", "sitan grebator. Isprdak od isprdka", "jeziv neki čovek", "ima odlike mentalno obolelog čoveka", "Abu Ćirjak Bin Bulazn", "nacionalistički moron", "ni majka ga nije volela, a baba mu se razmišljala", "Žohar Ćirjaković", "kineski Krle", "čovek spornog intelektualnog habitusa" sa "nekakvom kockastom srbendsko - plemenskom glavom", "cinkaroš sa vezama u vlasti", "Abu Ćirjak (je) SNis-ove gore list i glas, samo što poludivljaštvo, seksizam i malograđansku bedu izlaže previše učevnim tonom", "neznalica", "govno ološko", "radi na 5 fakulteta, ima 10 plata", "retard", "jedan od onih 60% što im ni jedna ne da pičke", "beznačajan", "Buco", " iskreno verujem da cirjakovic ima i karakterne i obrazovne falinke za posao predavaca", "sajber jutka", "idiot" koji "završi ETF a onda pređe na 'političke nauke' pa se posle bavi koprolalijom", "marginalni pojedinac", "umisljenog poluintelektualac", "Kase rodijo ćaća nije znao dal da puca u vazduh ili u koljevku", "plitkoumni podvižnik", "'nezavisni' picopevac", "incel", "totalna prsotina ili zlobnik koji pikira ka sledecem uhlebljenju", "abu ćirjak", "bukvalno srpski fašista", "nedojebani žbir", "grdobni patuljak iz odurnih bajki", jedan od likova "koji su odavno od trbuhozboraca mutirali u tipične dupeoratorske tumače", "nesposobni, feminizirani denuncijant i priučeni novinar", "veci jutka i od jutke", "šovinista koji izmišlja reči u pokušaju da materijalistički zasnuju svoju mržnju prema onima koji se protiv šovinizma bore", "državni novinar", "više voli da bude nataknut na pravog Sebastiana", "čovek, koji ima dijagnostikovan psihološki poremećaj", "krme", "pseudo-levičar DSS šovinista", "kvazimodo", "neumorni proizvođač tekstualnog proliva na različitim medijskim platformama", drugo ime za "desno orijentisane krugove", "zamlata", "Još jedan Jutka, samo nešto pismeniji", "psihopata autošovinizamvoč", "četvrti metak Nikole Vrzića", "akutni bolesnik", "fašista", "krloid", "možda voli foursome sa muškarcima", "najstroža budala", "pravi moderni gebelsić koji radi na propagiranju klasične osrednjosti", "budala", "islednik Druge Srbije", "pritajeno zlo", "LEGIJAlista", "iskompleksirana nakaza", "polupismeni ali zavidno ostrašćeni europejac", "samozvani novinar, uvek patriotski nadahnut i spreman da potpiše bilo šta", "bruka", "razguženi pavijan", "odstreljivač ljudi (pretežno žena, kao i uvek)", "nijedan fakultet na planeti ovakvu individuu ne bi angažovao ni za portira", "nesrećnik", "srpski alt rajt [se loži] na tog istog Ćirjakovića i njegovu boles prikazujući to kao znanje koje glupa ljevica ne može razumjeti", "mentol", "poznat po egzibicionizmu u javnim istupima", novinar koji "dokazuje svakim svojim ispljuvkom da je novinarstvo u Srbiji prepušteno marginalnim pojavama", "Covek je toliko iskompeksiran da mu nema spasa i za njega vazi pravilo da je batina iz raja izasla", "netalentovani matori predator", "klasican spin doktor koji probira informacije koje odgovaraju njegovom narativu zanemarujuci one koje se ne uklapaju u priču, zatim učitava stavove, izvlači usiljene zaključke i koristi ad hominem napad kao argument. nije ni čudo da je malagurskom najbolji", autor koji u "svom sablasnom pisanju" vidi "jedini način za afirmaciju", "kompletan smrad", autor koji ima "nedostatak kognitivno-spisateljskih sposobnosti", "podrumdžija", "egzorcista izmaštane autošovinističke hereze", "sam sebe (i kockastu glavu) zatvorio da živim u svojim halucinacijama o sopstvenoj važnosti i o sopstvenoj veličini", "grdobni patuljak iz odurnih bajki", "najznačajniji mislilac državotvorne advokature", "pičkastija verzija Milo Yiannopoulosa", "čovjek u previranju, [koji] vodi unutarnji džihad za spas svoje duše", "idiot", "glup, a misli da je naročito pametan", "frustrirani lik koji svoju uskraćenost leči na najgori način", "sitna riba i poslušnik u tajnovitom, ali transparentnom miljeu domaćih tajnih službi", "Slabo uraćunljiv košpico smajlovićanac", "nesrećnik" koji bi "međ širim Srbljem od kog je šatro neotuđen, prvi bio procenjen za pedera", "nacionalistički mozak", "Cirjakovic je obrazovani Djuka bizon", "revizionista", "debil", "intelektualna rupetina", vodeći kandidat "za državnog sekretara za Srednji vek", "koštunjavi pesticid koji se samoproglasio novinarom", "hulja", neko koga "treba izlagati na putujućim izložbama diljem naše Srbije", "etablirani naci-krmemanjolac", "Politikin debeovac", "govedo koje konfabulira", "tipičan primerak onih što im izbijaju graške znoja po čelu i zaigra jabučica kad Šeron Stoun prekrsti noge", "denuncijant koji svako malo pukne i bavi se svojim privatnim nebitnim vendetama", priučeni novinar koji "politiku kao politiku jednostavno ne razume", neko kome su "izvadili mozak i poslali na ispitivanje – rentirali novi, iz bogate kolekcije dr Koštunice", "govno ološko,", lupeta kao i obično, malko lešinari "kao i svaki naručeni službenik službe", "pojmaroš", "namerni Srbin", egzemplarni primer "Zle Inteligencije", "bagra", autor čije je tekstove prenosio "sajt onog nakaznog Cvijanovića što je rikno skoro", "nesrećnika koji se teši racionalizacijom da sve to čini ili za dobrobit svoje domovine ili za dobrobit svog bankovnog računa", novinarčić koji se "podojio DSS dogmom, preforsirao svoje, ionako, male mentalne kapacitete, pokušao nešto i još jednom dokazao da je glupost stvarno neuništiva", "zlikovac", novinarčić koji uvek "balavi istu priču, bez konkretnih argumenata, sa puno mržnje, kao već prepoznatljivim načinom pisanja", "promašen slučaj", "pederčina udbaška" i "skot Pahomijev", "Cirjakovic je intelektualac koliko i Miroljub Petrovic ili Nesa Slina", "ono što bi Krle trebao da bude - diskretni aplogeta režima", jadničak "jer je i sam bog od njega digao ruke", "životni parazit", "svinjče što je raširilo sve četiri. čeka čika pahomija", "govnar" zbog koga nesvršena filosofkinja i približno Evropljanka Jovana Gligorijević ima potrebu da "šibne rivotril čim mu čujem ime", za koga tvrdi da se "smežurao od ejakulata" i piše "padam u iskušenje da mu dam iz sažaljenja"...

... "po suštini i tradiciji... progonitelj", osoba "koja tvrdi da je Srbija po svojoj suštini i tradiciji orijentalna, a ne evropska država. To je prosto neuko, neozbiljno i ne zavređuje odgovor", otelotvorenje "zaštićenih belih medveda koji nas danas proglašavaju slučajnim Srbima [a] išli su u safari turizam po ratištima, skriveni iza akreditacija zapadnih medija, da sa bezbedne udaljenosti gledaju kako nam očevi krvare i da o tome izveštavaju", "čovek [koji] ne veruje ni u šta i može da piše bilo šta", "živi dokaz da su komunisti ponekad preterivali u svojim prosvetiteljskim praksama", autor koji javnu sferu "svako malo zagadi svojim pisanjem", "smrad dopisnik međunarodnih časopisa", "izrazito podmukao i morbidan", "posinak Ljiljane Smajlović i Saše Gajevića", govno koje se povremeno "vraća u žižu javnosti", "nepsimeni bot", polutalenat koji "nikad neće postati neko i nešto u ovom sistemu ili bilo kom drugom", neko ko zna "kako biti pizda a da te ne provale odmah", "DSS mozak... koji kao neki propovednik zagovara teoriju mraka, jer dan sve otkriva", "kompleks na dve noge", proizvod "izliva fekalija u mozak", "nacoš", "najgori smrad i kompleksaš", "demon", "masni Dragoš Kalajić", fizikalac koji je "kopao albanske kosti po Srbiji za potrebe Haga", "bitanga", "Krstić za bogate", "govedo odvratno", novinar koji se loži "a nema talenta ni kapacitet", "najgluplji čovek u Srbiji", neko ko pojmove iz društvenih nauka "onako priučen i sapet svojim ličnim opsesijama, vuče kao robijaš kuglu", "ciaš", "gmaz", neko ko "ima i HRONIČAN triper u ustima, i hroničan herpes na anusu", "pseudointelektualna palanačka protuva", "govnjiva, sujetna uštva", "Smeće iskompleksirano",...

... "AutoĆira" koji nije "u stanju da napravi ni najjednostavnju strukturu teksta. Liči na produženu pandursku belešku", "udbaški monstrum", autor "antiglobalističkih bljuvotina", "isfrustriran", "anomalija unutar našeg medijskog polja", "faličan", "glupi fašista", čovek za koga "svi znaju da se leči", "penis metak Nikole Vrzića", "zlo koje se pušta iz trezora DB po potrebi", autor koji piše sa "ostrašćenim, stomačnim porivom da se ljudi ponize, da se izblate, da se od celog javnog mnjenja napravi jedan veliki kokošinjac", jedan od "fokusiranih, pribranih poltrona i denuncijanta, koji imaju moć da osete šta i kada treba pisati", jadničak koji je "navikao sa čika Pahomijem", neko ko mrzi ljude jer su "pametni, obrazovani i imaju stav koji je nepotkupljiv", "nasilnička gnjida, serijski progonitelj i zlostavljač", "kerov kurac", neko ko drka na Kamerun i "male crnce", neko ko "igra jednom rukom džepni bilijar kroz bušan džep dok uživa u ovom stimulišućem dezenu za guz papir", "tipični moderni današnji 'tradicionalni' srpski domaćin, jede ućebana govna dok arči nasleđenu kućnu srebrninu", bolesnik koji proizvodi "bolesničke izlive mišljenja", neko ko piše ono što je "toliko glupo, neuko i neobrazovano da je pobedivo i na domaćem terenu", "tako mator, tako glup, tako besprizoran", novinar zbog koga je "bolje da otvorimo psihijatrijske dosijee, pa da se to lepo prepiše, pa da se vidi ko je kakav, od čega se lečio, kako se lečio, da li se izlečio", "Slučajni Autoćirjaković", čovek čija "shvatanja zaslužuju neko drugo okruženje. Da li je u pitanju mentalna bolnica ili zatvor, odlučiće neko stručniji, ali bi jedna od tih institucija vrlo rado prihvatila takav profil ličnosti", "svinja-hijena-zver", čovek koji je "grešan" pa ga zato "Bog kažnjava", autor kome "misao dolazi iz guzice", neko ko živi "u svojim halucinacijama o sopstvenoj važnosti i o sopstvenoj veličini", sličan "srbotelektualacu i koprolaličaru... prof. dr. Krstanu Dj. Kovjenicu, poznatom još i kao 'Krle Onan'", uključen u "silovanje svih u tzv srbiji koji sebe ne vide kao 'mi' nego kao 'ja' do srBske sabornosti", onaj kome ne smeta "što je Vučić navodno diktator, nego je akcenat na tome što je 'prozapadni' diktator. Da je on 'diktator' tipa hajl putler, ili debeli kim iz S. Koreje i slican ološ koji rovari po civilizaciji, onda bi bilo u redu, jel tako. Pa tooooo, tooooo, ne moraš se više kriti, otkrij svoje pravo lice anticivilizacijskog zla, toooo, ha ha ha ha", "gnusoba koja se odaziva na prezime Ćirjaković", "neprevaziđeni proizvođač proliva na usta, samozvani novinar i strućnjak Zoran Ćirjaković", " kakav je autošovinista ovaj Ćirjaković, kakvo potcenjivanje naroda koji demonstrira", "degenerik Zoran Ćirjaković", "klonirani Nebojša Medojević", "Ćirkaković, koji obrazuje ljude sopstvenim skribomanskim uracima", "kardelj pojma autošovinizam", "govno", "stručnjak za pseudoakademsko olako frljanje terminima i pojmovima o kojima nikad nije znao ništa što ga nije sprečilo da ništa o njima ni ne nauči", "tzv. Slučajni Ćirjaković Namerni Srbin, kao Čučeći Tigar Pritajeni Zmaj... To Krle za one koji su savladali skoro sva slova oba pisma ali još nisu načisto šta bi sa njima", "problem je taj sto, makar u onome sto sam video kod cirjakovica nema elemenata krivicnog dela. biti mizogini skot nije kaznjivo. zapravo, za razliku od rackovica, ovo je situacija u kojoj treba da apeluju na njegovu maticnu kucu - fmk."...

A može se reći i "Abu Ćirjak, uvređeni palančanin? Lik je samo isfrustriran jer je intelektualna rupetina, kao i ovi „odozgo“ što ga štite i dozvoljavaju mu to da radi jer je godinama obavljao zadatak „raskrinkavanja“ poštenog sveta", "Taj humanoid je opasno poremećen", "ko zna ćirjakovića gadno mu je i da misli na njega", "Ovaj Ćirjaković je latentni gay i ima zešći problem sa zenama sa autoritetom pa makar bilo to ova Jelena NATO. Da nije bilo ovo kukanje danas nikada ne bih bio svestan da taj čovek ima neki javni uticaj. On je šatro 100& nezavistan. On je pre 100% poremećen.", "Ćirjaković je izgubio kompas i počeo, ne samo da se ponavlja i da prežvakava iste teze, već i da lupeta, bude zao, maliciozan, da zalazi u privatne stvari svojih žrtava, da bulazni, tračari, prdi sve u šesnaest", "lik je lud", "odakle je on upao u 21. vek sa ovakvim razmisljanjem, mislim lupetanjem?!", "evo zvali su poremećenog Ćirjakovića na javni servis", "koga je gradjanska Srbija proglasila degenom jer je udario na baka Latinku Perovic" "ludak Z.Cirjakovic (pardon, PROFESOR Z.Cirjakovic)", "dosta je da Vučić pošalje Ćirjakovića da besedi onom svojom dikcijom o slučajim Srbima, ko ne pobegne umreće od unutrašjneg krvarenja", "Pogledao sam tviter onog Ćiribiribela Ćirjakovića. Kao da sam video unutrašnjost stana nekoga koga ne podnosim i otkrio da je unutra samo gomila smeća, prljavog suđa i starih novina, a ovaj mrmlja u ćošku dok piša u plastičnu flašu", "Daj, da li je moguće da te ona iskompleksirana nakaza od Ćirjakovića smrdljivog može izvesti iz ravnoteže??", da "čovek nesuptilno botuje za Vučića i brani Miru Marković i Slobu od napada", da "ta šizofrenija u njegovoj glavi potiče od toga što mu je poslodavac Nada Popović Perišić, Mirina najbolja drugarica i JULovski partijski drugar koji je preplivao u demokratske vode. Al-Ćirjaki je antiglobalista i levičar baš onako kako je Mira bila levičar", "Abu Ćirjak, uvređeni palančanin? Lik je samo isfrustriran jer je intelektualna rupetina, kao i ovi „odozgo“ što ga štite i dozvoljavaju mu to da radi jer je godinama obavljao zadatak „raskrinkavanja“ poštenog sveta. U fazonu: a što da svi ne budemo u blatu. Za takve poput njega i Ugrice postoji samo jedna reč: bedastoća"...

P.S.

"Ne poznajem materiju baš najbolje. Može li neko da mi objasni, po kojim je kriterijumima Ćirjaković novinar?... (Ваљда по томе што је радио као новинар за Newsweek, The Los Angeles Times, Б92, НИН и Политику?)... Znači, još jedna gromada poput DJV. Trebalo je da ostane u Los Angelesu... (Значи још један либерал који одобрава насиље, уколико није извршено над њим.)... Ne, samo pobornik ideje da treba da se konačno napravi neka institucija i za budale, poput ludnice za ludake ili bolnice za bolesnike. Inače dotični je novinar tačno onoliko, koliko je Dejan Lučić pisac. To što ste radili u novinama, ne čini vas novinarom... (Чекајте мало господине, Ви дакле тврдите да је насиље према некоме у реду само зато што нисте љубитељ његовог писања? Или, још горе, да је у реду изубијати некога ко је, како Ви кажете, болестан или будала??)... Najpre da definišemo pojmove. Vidite, Vučić je ludak a Šešelj budala. Kao što vidite, budale mogu biti i te kako opasne. Ako ne verujte meni, pitajte Ćuruvijinu i Đinđićevu decu. Zato, zajebite me sa ljudskim pravima i sl. To je za ljude, ovaj se nije kvalifikovao u tu grupu... (Нисам знала да је на нама да одређујемо ко заслужује да живи, а ко не.. Нећемо се сагласити свакако, тако да нема смисла настављати разговор. Поздрав.)"