Некрополитика је, онда када постане могућа, најуспешнија балканска политика. Десет година после масовног злочина почињеног у брдима Источне Босне, некрополитика је постала судбина те несрећне земље. Данас је потребно да буде задовољено неколико предуслова, од којих је најважнији да има ослонац на телевизији, и даље најмоћнијем од свих медија, али када се коцкице сложе није лако одупрети се политичким чарима мртвих тела. Стицајем историјских околности, од којих је кључна да смо вековима живели ван доминантног, западног тока европске историје, „лешинарење“ је овде постало важан политички инстинкт. Тензија у којој вегетира упадљива је колико и неотклоњива. Очекује се да све балканске државе достигну западне стандарде и примене западне норме, али некима није дозвољено да користе средства којима се служио Запад како би постао оволико богат, привлачан и узоран – и како би мога да наметне себе као норму, не само европску.
Некрополитика на Балкану, али и у неким другим деловима некадашње Источне Европе, не познаје идеолошке, етничке и државне границе. Најтемељнија студија на тему улоге лешева у политици, објављена 1999. године под насловом Политички живот мртвих тела, креће од Румуније а не од бројних случајева у бившој Југославији, где су мртва тела, ексхумирана много више и чешће од „свежих“, крајем осамдесетих и почетком деведесетих постала један од кључних аргумента у политичким сукобљавањима – и унутар младих држава и између њих. „Сребреничка“ мртва тела у дејтонској крпењачи данас имају моћ која је поредива само са силом која је у рукама свемоћног западног проконзула, који се крије иза титуле „високи представник“.
Некрополитици, бојим се вечној теми у региону коме није дозвољено да сам пише своју историју онако како је Запад некада писао своју, посветио сам дугачку серију текстова, писаних из различитих углова и са различитим поводима. Одрживе државе, што углавном значи оне које су по мери и вољи Запада, у постхладноратовском свету се, и после краја „краја историје“, много успешније граде и дограђују умирањем него убијањем. Данас се много чешће од масовних убијања планирају и призивају масовна умирања. Привлачност некроплитике неодвојива је од чињенице да најмоћније оружје више нису лешеви непријатеља већ мртва тела својих – што су више невина и бројнија то су делотворнија.
Као некада Слободан Милошевић, касније Алија Изетбеговић и Ибрахим Ругова, чак и УЧК, додуше као помоћно средство, грађанистичка опозиција у Србију политику, која има изгледа да буде успешна, данас гради око недужних мртвих тела. Она су некада асфалтирала Милошевићев пут до првих, кључних изборних победа. Данас треба да прокрче пут до Вучићевог пораза на улицама. Штавише, на балканским лешевима невиних Анџелина Џоли је поставила темеље своје нове, постхоливудске каријере спаситељице незападног света. Она је на Балкану изабрала своје лешеве и њен филм „У земљи крви и меда“ представља омаж постојаној снази и делотворности некроплитике.
Одавно је главна, чини се и једина, нада грађанистичке опозиције у Србији постала – „неочекивана сила која се изненада појављује и решава ствар“. Та сила се појавила 3. маја у лику Косте Кецмановића, без чијег злочина не би било настрадале деце – некрополитичког погонског горива од кога не би било лако наћи моћније. Још не знамо да ли ће им Коста решити „ствар“, али чињеница да се неочекивана сила ослања на мноштво дечијих тела указује да је „ствар“, власт Александра Вучића, у много већој опасности него што сугерише позадина шокантног злочина у најелитнијој београдској основној школи.
Коста је био окидач буђења некрополитике, али тела деце коју је убио нису једино, чак ни главно, погонско гориво урбаних друштвених снага које Вучића данас угрожавају неупоредиво више од патриотских, иако оне имају стварне, много јаче и опипљивије, разлоге за супротстављање режиму најпрозападнијег политичара који је икада сам владао Србијом. Главни конкурент за ту титулу, Зоран Ђинђић, убијен је иако је постигао много мање. Неки од идеолога и барјактара ове нове, неочекивано пробуђене некрополитике, не крију да, као и њихови ини претходници, слику победе везују за бар једно, не било које, мртво тело. Као и 1991, 1992 или 1999, и испод нове некрополитике провирује жудња за лешевима. Нажалост, тешко је овде замислити неочекивану силу коју није некрополитичка.
За победу националне опозиције, пак, одавно нема никакве наде. Толико велика неочекивана сила је, чини ми се, постала не толико немогућа колико незамислива. Поред Вучићевог личног учинка, вођеног чињеницом да је у националистима видео највећу претњу, вештих прстију Љиљане Смајловић и тешко појмљивих размера кукавичлука, опортунизма и зихерашке користољубљивости у водећим ешалонима патритског фронта, постоје још два важна разлога зашто Бриселски и Охридски споразум нису угрозили власт. Први, много важнији – национална опозиција нема своје медије. Више чак ни оне, најслабије и најмање продорне, штампане. Коштуница је дозволио да буде изгубљен „НИН“, па све чему могу да се надају јесте жеља фундаменталиста „културне деконтаминације“ и „европеизације“ да помоћу изабраних, пажљиво дозираних „зачинских националиста“ одржавају илузију отворености својих медија – и различитости од медија које Вучић контролише на неупадљив начин, као што су „Спутњик“ и „РТ Балкан“, или релативно транспарентно.
Други, мање важан, тече се слабости политичких и идејних вођа националне опозиције коју је тешко пренагласити. Она је толико велика и дубоко укорењена да је учинила да организовани отпор Вучићу са националних позиција сасвим замре пре него што се захуктао. Ипак, то не представља велико изненађење ако имамо у виду да су, од урушавања Војислава Коштунице 2008. године, политичара чија се неспособност граничила са аутизмом, националисти остали без медијских појачала и спали на неколико пригушених мегафона, штампаних медијима оданих Вучићу, и Јутјуб канале. Временом су постали двоструко хендикепирани. Ем без медија, ем сапети бенседин-мишљу Мила Ломпара, њиховог новог путовође и строгог оца фатално колонизованог ума. Грађанистичка опозиција је, пак, постала двоструко привилегована. Ем је добила своје електронске медије, Н1 и Нову С, ем седи на удобној (и безбедној) резервној клупи резервисаној за играче плаво-жутог, западног „тима“.
Штавише, вођу данас мало шта угрожава као чињеница да је толико успешно неутралисао претњу суверениста. Док је донедавно изгледало да у Србији више и одлучније прозападни политичар може да дође на власт само на америчком тенку, не бих се изненадио да су у западним центрима моћи закључили да у Србији на власт може да дође само још више прозападни политичар – да српско национализам више не представља претњу. Вучић није пуштен низ воду, али чињеница да ни њему ни косовским Србима не дају ништа указују да је био превише успешан, чак и за своје добро. Спуштање цензуса на 3 % није било довољно да створи слику националистичке претње прозападној политици.
Вероватно највећа Вучићева грешка је закон који је омогућио да се појаве Н1 и НоваС, „реемитери“ програма који се нигде (друго) не емитују. Можда 2014. године није могао да замисли да ће га толико упорно рушити медији који деле његов главни „европски“ циљ. Можда је превише рачунао на недовољно значајне људе. Југослав Ћосић је толико снажно увезао антирежимско и аутошовинистичко становиште да је било тешко замислити бољег телевизијског непријатеља – па не чуди да данас, пошто је најурен са Н1, ради на телевизији која, практично, живи од извора финансирања који су под Вучићевом контролом.
Као и избори, који су данас вођи последња одступница и главни резервни положај, електронски медији су опасна играчка – увек када нису под пуном контролом, која може бити успостављена на различите начине. Чињеница да Запад ту није помогао Вучићу, да два луксембуршка (пара)медија, која су много ближа Ленглију него Србији, у кључним тренуцима нису стала на његову страну, указује да Запад толико не верују Србима да главни циљ није прозападна Србија већ што слабија и што више понижена Србија.
Док овде многи у Вучићу виде „велеиздајника“ и „поглавника“, Боб Менендез, утицајни сенатор из странке председника Бајдена, на „слушању“, сенатском „претресу“ стања у региону, рекао је: „Коришћењем информационог простора и гушењем цивилног друштва председник Вучић наставља да прихвата националистичке српске наративе и негује визију 'српског света'" и додао да „такав концепт подсећа на визију руског председника о Великој Русији“.
Србију је Запад сместио у НАТО обруч. Из њега не само да више не можемо да се ослободимо већ, од почетка рата у Украјини, има јако мало могућности да дођемо до неког другог извора државног, друштвеног и политичког „кисеоника“. Запад је својим односом према Вучићу, мером у којом га понижава, демонстрирао да је Србија у канџама непријатеља који нема милости. То фрустрира и разбешњује, али, колико год да је мали, верујем да већи степен суверености од онога који је практиковао Вучић овде није могућ.
Чињеница да је Вучић годинама главну претњу видео на поносно српској „десници“, учинила је да политика, коју је водио како би одговорио на тако схваћену „смртну“ опасност, на „левици“ отворила простор грађанистичким непријатељима који га угрожавају више и озбиљније од свих других. Немала иронија лежи у томе да му ту помаже чињеница да су чула националиста постала толико осетљива на све што мирише на нову „обојену револуцију“ да су многи склони да у Вучићу, и после Охрида, виде мање зло. Чини ми се да су у обликовању тог збуњујућег „савезништва“ улогу имале и слике из Сирије и Украјине – где је веровање да је не само „страшно“ већ и да „не може горе“ достигло „критичну масу“ и ове две државе повело на пут ка паклу од кога стварно не постоји битно већи и страшнији.
Ипак, кључна су три унутрашња разлога зашто Вучића највећа, телевизијска грешка, коју нису успела да исправе ни огроман улагања у „МТС“, (овај пут) вероватно неће доћи главе. Први, на протестима једва да има људи из предграђа, из "Борче" и других ала и баука два српска елитизма – „левог“, обележеног радикалним, случајносрпским самопорицањем, и „десног“, који карактерише блаже и мање транспарентно, просветитељско самопорицање. То је, имам утисак, у директној вези са начином како су „лева обала“ Београда, Обреновац, Маринкова бара и Младеновац уоквиравани у кључним емисијама две опозиционе телевизије, али чини ми се да је улогу играла чињеница да су и националне елите склоне да тамо виде мало шта сем „приградске дрипачке колоне која сања да постане звезда Задруге“.
Како нас је научио 5. октобар – чију репризу грађанисти прижељкују – Милошевић је пао тек онда када су се „урбаној“ опозицији прикључили Сурчин, Лазаревац и Нова Пазова. Док су га рушили само „грађани“ под „Ферари“ заставом, његови дани су били досадни, а снови прилично мирни. При томе, становници предграђа су били међу најмањим добитницима дванаест година дуге, демократске заграде српске историје, коју је отворио 5. октобар. Многи верују да тада нису добили заслужену демократску дивиденду.
Не верујем да у превазилажењу приградског дефицита грађанистичкој опозицији, која је после 3. маја полетела као никада раније, може помоћи порука једног од водећих јавних интелектуалаца да на протесте „долазе мислећи људи“. При томе, схватање да онај ко не мисли исто није мислећи човек, или, све чешће, да није човек, илуструје величину препрека са којим ће се у Србији суочити сваки покушај успостављања смислене, функционалне демократије. Демократија овде има и два много већег непријатеља од нашег културног обрасца, дубоке културе која станује у свим нашим мозговима. Први, моћ и неуништивост неоколонијалне хидре, и други, ништа мањи, чињеницу да је овдашњи елитизам екстремистички и вулгарно антинародни. На пример, једно од водећих аутошовинистичких гласила је, као валидно и илуминативно тумачење стања Србије, 19.маја пренело твит у коме се каже: „Овом земљом су увек владали грађани другог реда јер их је више. То је то, нема ту мудрости велике. Мали народ, поданички, ставиш га у бус и иде. Закачи дневницу, кифлу и он је дан изгурао.“ Остаје да видимо да ли ће грађанисти моћи да „изгурају“ Вучића са оваквим односом према народу.
Други разлог зашто Вучић може да буде оптимиста – нема ко да преузме власт која се петком ваља улицама. Нема новог "Коштунице". Иако се Вук Јеремић уби од жеље да постане „наследник“, чини ми се да је и даље јачи кандидат Владимир Костић, колико год да је реч о елитисти без харизме, амбициозном „прдопудерашу“ који је склон изливима „васпитаног“ аутошовинизма и сродним бедастоћама пристојних и културних. Донедавно председник САНУ, Костић је успешно спречавао академију да се врати српским темама – да се „реконтаминира“, из угла његових фанова. Претворио је, чини се уз Вучићеву, макар прећутну, подршку, у нешто што више личи на луксузни пензионерски клуб него на националну институцију. Костић би сигурно био лакша мета него што је пре четврт века био Коштуница да није једне непријатне друштвене чињенице: аутошовинизам, који је 2000. био у повоју, појава на маргини елитистичке маргине, у међувремену је израстао у самоодрживу културу аутошовинизма која је заузела важан јавни простор.
Коначно, најмање инспиративан за анализу али не и најмање значајан, трећи разлог зашто опасност са којом се суочава Вучић није пропорционална ни некрополитичкој снази Костиног злочина ни покривености Србије програмима „Н1“ и „НоваС“, канала који су је материјализовали и каналисали у масовне протесте, везан је за чињеницу да номенклатура и даље верује у Вучића. Јако је мало оних који су искочили са пословичног брода.
Ту постоји и један спољни разлог, који је, можда, важнији од свих других. Запад није одустао од Вучића. Утисак да јесте везан је за став оних актера на Западу, који су важни али чија моћ није одлучујућа, да се ни једном Србину не може веровати и да Србији, сем понеке шаргарепе, не треба дати ништа; да овде владају само не толико мањи и већи Милошевићи колико Путиновићи. Не треба заборавити – то је важило и за Ђинђића. Из њиховог угла, само мртав српски вођа може бити добар српски вођа.
Чињеница да Запад није дигао руке од Вучића види се и из тога да у дугачком тексту објављеном у престижном магазину „Њујорк Тајмса“ нема ничег новог. Још више из тога да се нигде не помиње име на које је Вучић најосетљивији, као и да нема ни ружних истина ни још ружнијих лажи, какве су некада ЦИА и повезане машине за прављење и одржавање „америчког света“ сервирале о Милошевићу. То, ипак, не значи да је Запад спреман да уради нешто значајно, нешто што није симболички гест, како би Вучићу помогао да настави да влада Србијом.
Српски вођа је данас у раљама свог успеха. Што је Западу боље и јасније показивао да је анти-Милошевић, то су јачи били гласови оних који халуцинирају о Вучићу као настављачу Милошевићеве политике. Што је Србију више приближавао чланству у ЕУ – гутајући, при томе, највећу од свих српских „жаба“ и правећи најболније компромисе, без да употреби чврсту руку – то су га снажнији рушили они који би овде требало да му буду главни савезници: различити грађанистички актери који верују да чланство у ЕУ нема алтернативу и да ниједна цена на том неизвесном путу, где мало тога зависи од нас, није превелика.
За разлику од Милошевића некада, чини ми се да Вучићу више није на располагању најмоћнији, некрополитички одговор на чињеницу да је Коста, неочекивано, пробудио успавану некрополитичку силу и ставио је на располагање Вучићевим јединим медијски армираним, грађанистичким непријатељима, које је озбиљно потценио. Штавише, у једном важном смислу случајносрпска опозиција је већ постала Вучићев „Коштуница“. Са Ђиласом у „џепу“ и дугачком серијом западних гостију у кабинету, могу да разумем корене илузија које су га навеле да понови Милошевићев превид. Остаје да видимо да ли ће се и у овом случају историја поновити као фарса.
Зоран Ћирјаковић
