ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА

„Колонијализам“ је постао једна од најјефтинијих српских речи, флоскула којом воли да се фрља наша десна елита, која је до ногу потучена у културном рату па је кренула да крцка синекуре, цвилка код „руских“ Кркобабићки и лаје на звезде, уместо да покуша да се некако споји са реално постојећом Србијом, коју је презрела и проклела. „Модерност“ је, пак, постала српска реч која је, чини ми се, скупа скоро колико „Косово“ и „Европа“, две најскупље српске реч.

Заједно са „колонијализмом“ и „модерношћу“, две моћне и пластичне колико и саморазумљиве и отрцане речи – прве, која је овде име непостојећег, намаштаног стања и друге, која садржи кључ српске стварности и одраз српске различитости – наше елите су украле полазну тачку наше политике и укинуле могућност да она пође од стања нашег друштва, од онога шта смо, где смо и на чему смо. Тужна судбина речи „колонијализам“ и, још тужнија, „модерности“, илуструју невеселу судбину Србије, земље коју се њене елите осудиле да плута у мору њихових илузија и заблуда, зачињеном нарцисоидношћу и засићеном самопорицањем.

ДОСИТЕЈ, ИМЕ КОЛОНИЈАЛНЕ ЖУДЊЕ: „Колонијализам“ је овде изговор понижених суверениста за ћорсокак у који су Србију, заједничким снагама, угурали леви и десни баштиници илузија Доситеја Обрадовића, хабзбуршког Србина који је Србију осудио на самопорицање и мимикрију која подсећа на колонијалну. (Анти)колонијални дискурс овде није чедо османске владавине, која, иначе, није ни била колонијална. 

Окупација, колико год да је дугачка и окрутна, и колонијализам нису синоними, као што ни земља која никада није била колонијализована не може бити (пост)колонија. Такође, сва царства односно империје не можемо посматрати као империјалистичке, што је појам који, као и колонијализам, смисао добија у контексту модернизацијских и глобализацијских процеса, које су покренули и водили западни актери. Нажалост, сви поменути појмови, који данас углавном имају негативне конотације, бивају растезани у прошлост или будућност на, неретко сумњиве или спорне, инструменталне начине, који подривају њихову какву-такву смисленост и конзистентност. Колико су појмови тешко ухватљиви, а околности често јако сложене и противречне, сведочи и чињеница да су многи аутори изабралаи, као најсмисленији, појам полу-колонија када говоре о британској управи у Египту у периоду када је формално-правно био османски, а неки би рекли и псеудонезависан али окупиран од стране Британаца.

И „менталитет“ овдашњих елита, који личи на колонијални па има смисла говорити о колонијалном менталитету, креће од Доситеја Обрадовића – чија мисао не да није била обојена наслеђем, по многима, вишевековног османског „колонијализма“ већ је била заснована на протеривању и стигматизовању свега оријенталног што су нам Османлије даривале. Кајмак, бурек, сарма, ћевапчићи и скоро све другог што волимо да једемо, срећом, није страдало у културално слепој, доситејевској, хабзбуршкој деосманизацији, која је у Србији временом мутирала у два самопорицања и завршила у култури аутошовинизма.

Доситеј Обрадовић је утемељитељ, гуру и отац, име и презиме свега што у Србији мирише на колонијализам, као и безумне, преписивачке модернизације, чији резултати фрустрирају наше завађене елите. Чини се неутажива, жеђ за колонијализмом у Србији неодвојива је од схватања да Србија може да се модернизује слепо копирајући западну мустру. Тачније, да мора да буде западна, што је немогуће, да би била модерна, што одавно јесте.

Не знам како ће то да процесира мокрогорски политбиро културно деконтаминираног српског национализма, тај колективни антиполитички зомби који се одјавио из Србије, али овде је оријентално или једно од обележја супротстављања неоколонијализму или маска коју преко недемократског и нежељеног, аутоколонијалнг покоравању Бриселу навлаче они актери који желе да прикрију или посрбе своју ружну агенду.  Да одмах одговорим на заблуде и злурадост лакомислених. „Неоколонијализам“ и „аутоколонијализам“ нису обележја колонијализма – већ два феномена које се јављају пошто је колонијализам нестао.

Два „колонијализма“ са префиксом изражавају два начина како бива компензовано непостојање колонијализма у условима када различити актери очекују корист од  односа који у неким својим аспектима подсећају на колонијалне и зато желе успостављање таквих односа. Док неоколонијализам настаје шездесетих, као последица западног жала за тек преминулим колонијализмом, аутоколонијализам је препознат три деценије касније, на простору бившег Совјетског савеза, где настаје као последица жудње за силом-заштитницом, била то Русија или „колективни Запад“, праћене свешћу да заштита има цену, која се не плаћа само, мање или више добровољним, предавањем дела суверенитета Москви односно Бриселу.

МАШАЛА: Колонијализам је, као и национализам, једно од темељних обележја модерности. Једноставно, без колонијализма и национализма не би било модерности, која је настала на Западу али је временом постала прво истински глобално стање. Оно што излуђује српске елитисте, модерност је упоредо са распростирањем плурализована – па смо, уместо једне, оригиналне, западне модерности добили мноштво самосвојних, алтернативних модерности, од којих се једна сместила у Србији и кондензовала у лику и делу неуморне Јелене Карлеуше колико и намргођене Дубравке Стојановић.

Карлеуша је овог августа отпевала своју, инклузивну, за све три вере и неверу, свебалкански модерну обраду неолибералног вјерују и потврдила да у Србији немамо „уље на води“, како тврди дадиља српског аутошовинизма, већ необуздану вољу за животом, нашу а светску животну воду са никада довољно ескапистичког „шећера“: „Позирам, позирам / Лепа сам позирам / Машала / Собом се дрогирам / Лепа сам позирам /  Машала / Насловна страна за Вог / Ја сијам то дао ми Бог“. Штавише, верујем да су нашим отуђеним елитама, мокрогорским православцима колико и врачарским атеистима, данас неопходне две врсте културне деконтаминације. Прва, сат дневно насамо са Јелениним хитовима. Могу да бирају шта им је ушима милије – „Алфа“ или „Омега“, па им онда пуштати оно што нису изабрали. Друга, месец дана у Киншаси. Буџет, раскошан, 100 долара дневно, плус бесплатно чишћење амеба по повратку, ако нису затварали уста док су прали косу.

„Модерност“ је много подмуклија и сложенија реч од „колонијализма“ – који је створио, али је, ослоњена на ослобођени, зрели капитализам, модерност постала самоодржива. Колонијализам одавно није потребан модерности, која је, као и развијеност, недовршено стање, нешто чега никада није доста, мада је колонијализам одржаван једно време пошто му је цена постала превелика а рок трајања истекао. Невоље са модерношћу Србије ћу оставити за неки наредни текст. То је много комплекснија и важнија тема од илузија о Србији као „колонији“, које су више симптом ружног исхода него помена вредан обликотворни чинилац стања у коме је Србија.

За разлику од деструктивног бунцања о Србији као не-модерној или анти-модерној, илузија о Србији као „колонији“ је само паралишућа, али то не значи да је бенигна. Та илузија је све популарнија и на путу је да постане одомаћена. Иако много не заостају Миша Ђурковић и Мило Ломпар, њен главни заговорник је Слободан Антонић, један од најплоднијих српских умова, мислилац који је, често полазећи баш од искустава некадашњих ваневропских колонија (Запада), дао не само оригиналан већ и немерљив допринос разумевању постпетооктобарске Србије и перверзија којима је обележена. Уколико се одлучи да направи (пун) искорак из „налик колонијалном“ у „колонијално“ у Србији биће то јако лош интерпретативни гест, сазнајни корак назад.

До сада, Антонић се кретао само од својих илузија, много мањих од оних које сам сам имао, мада занимљиво ми је да је једна од већих везана баш за питање модернизације, тачније за везу између демократије и (праве) модерности на просторима где она касни, коју је сугерисао 2003. године. Надам се да сада неће отићи у супротну крајност. Примена постколонијалне и сродних теорија на Балкану уме да буде корисна, али је јако клизава. Не би било добро да крене путем Сање Лазаревић Радак, коју цитира, и побрка српство са постколонијалношћу, мусаву стварност са ружним репрезентацијама или (наш) поунутрашњени, слатки Оријент са ружним (западним) оријентализмом. Ако се не чува, уме ту балкански човек и мозак да поломи. А Србија одавно нема продуктивнијег и драгоценијег од Антонићевог.

КОЛОНИЈАЛИЗАМ НА ПЈЕНУ ОД МОРА: Брине ме и утицај Мила Ломпара, српског „Салијерија“, амбициозног интелектуалца јако моћног али јаловог ума, који је каријеру направио серијски „позајмљујући“ и рециклирајући не само туђе идеје већ и целе људе, великане као што је Милош Црњански, српски „Моцарт“. Надам се да је Антонић, и сам однедавно опијен мокрогорским ваздухом, остао свестан да је идејно и идеотворно анти-Ломпар; да је, као човек оригиналне мисли, супротност естрадног интелектуалца који је постао део стандардне летње туристичке понуде, будвански филозоф „на пјену од мора“ и, са егом већим од Ловћена и амбицијом учесника „Задруге 6“, Вучићев најкориснији идиот.

Оно што ме плаши је да ли је Антонић пригрлио Ломпарову јефтину реплику, „Искуство нам је колонијално“, на најцитиранију реченицу Радомира Константиновића – „Искуство нам је паланачко“. За разлику од идеолога српског аутошовинизма, који је изрекао тврдњу која је тачна али је „паланку“ сместио у фалсификовани, нацифилни рам, безидејни мокрогорски путовођа другог српског самопорицања је промашио и мету и контекст. Искуство нам је другачије европско, дакле (и) „паланачко“, али наша искуства су колонијална само ако смо их, на пример, стицали у Стенливилу, Горњој Волти или Тангањики – што би, у Ломпаровом случају, ако није био у Анголи или Мозамбику, значило да их је стекао пре него што је зачет.

Обесхрабрује и чињеница да је Антонић у тексту „Србија као колонија“ – који је на крају наслова морао да има знак питања – цитирао будаласту тврдњу да је Србија мултиколонија, колонија „не само САД и ЕУ, већ и Русије и Кине“, Јова Бакића, још једног естрадног мегаинтелектуалца. Овај став првог српског левичара-тријатералца, јуродивог „Ломпара“ за некрштене и раскрштене, требало би или да буде цитиран као мега будалаштина или третиран као, ако вам, којим случајем, падне на памет да тај ментални курцшлус узмете као аргумент у прилог тезе коју развијате, упозорење да вам је мисао негде залутала, да сте се изгубили и отишли толико далеко од колонијализма да се он више ни не види.

Верујем да је данас једно од важнијих питања, можда кључно: Како је Србија постала оваква каква је иако није колонија (Запада) нити је икада била колонизована (од стране Запада)? Погрешна тврдња да Србија јесте колонија нас удаљује од одговора на то јако непријатно, болно питање, које може бити формулисано и као: Како је Србија, чије искуство није колонијално, постала земља чија унутрашња политичка и друштвена динамика има обележја која су карактеристична за земље чије искуство јесте колонијално?

ИЗГУБЉЕНИ У КОЛОНИЈАЛИЗМИМА: „Колонија Србија“, и „колонијализам“ као одредница српског положаја, овде не могу да прођу као метафоре из истих разлога из којих не пролазе „дивљаци“ „звери српске“ и „православни талибани“. „Колонија“, „колонијализам“, „дивљаци“, „звери“ и „талибани“ су заокружени појмови који не остављају простор за тумачење и не садрже амбиваленцију. Њихов садржај је јасан и једнозначан. У њих су урезане асоцијације које буде и конотације које носе. Оне, тако употребљене, не преносе већ дају значење.

„Колонијализам“, као и придев „колонијално“, појам је који, верујем, данас може легитимно – што значи без непримереног и неодговорног растезања значења – да се искористи на шест начина. И ту као квалификована, помоћна или сведена одредница, односно одраз чињенице да однос који смо уз помоћ ње именовали по нечему асоцира на аспекте колонијалног.

Прва легитимна изведеница из „колонијализма“ јесте перспектива неоколонијализма, која је универзално валидна. Једноставно, (скоро) све незападне земље суочене су са западним неоколонијализмом, који је заменио прескупи, непрактични и/или морално неодбрањиви западни колонијализам. На неоколонијализам ћу се вратити мало касније.

Други је везан за појам „колонијализма ума“, који је, такође, валидан свуда ван Запада. Западни канон је једини живи канон и зато чак и свака критика Запада мора да пође од њега. То важи и онда када је јако моћна, иновативна и илуминативна, када долази од најоригиналнијих незападних аутора, од којих су, верујем, најистакнутији Дипеш Чакрабарти, Гајатри Чакраворти Спивак и Ашиле Мбембе – где је њихов дуг Грамшију, И. П Томпсону, Дериди односно Фукоу огроман (и нескривен). Нажалост, немогуће је деколонизовати ум и све што је изводиво, а ни то није нимало лако, јесте суочити се са његовом колонизованошћу. Што овде значи, између осталог, усвојити свест да су појмови којима описујемо и вреднујемо стање у Србији по себи мањкави и неодговарајући и да зато, чак и када нам говоре много, још више скривају и изобличују; по правилу чине да делује ружније и тужније.

Друге две одреднице које садрже појам „колонијализам“ могу се примењивати локално, у специфичним случајевима, мада њихова релевантност није ограничена. Унутрашњи колонијализам је, на пример, појам који је често коришћен у Етиопији – иначе, једној од ретких афричких држава која никада није била колонија – да опише доминацију једне од заједница/ народа/ племена, мада мислим да се и ту редовно злоупотребљава, из разлога и на начине у које овде немам простора да улазим, како би се утицало на западне актере да се снажније мешају у унутрашње односе. Наравно, то није случај само у Етиопији.

Такође је коришћен како би био описан однос према маргинализованим заједницама у Индији, не само на Андаманским и Никобарским острвима, као и у неким другим земљама у сличним околностима, обележеним огромном асиметријом моћи која је упарена са географском изолацијом. Јако обазриво и скрупулозно, као метафора, помоћна алатка, чини ми се да одредница „унутрашњи колонијализам“ може бити од помоћи за разумевање односа, данас две, српске „мисионарске интелигенције“ према (обичном) народу и његовој вољи. Мокрогорски и врачарски власници цивилизованости, знања и врлине би не само да нас „цивилизују“ већ и да нас „колонизују“ – да буду истовремено наши дресери и арбитри наше еволуције. Као Белгијаци некада у Конгу. Наравно, не верујем да би, већина, секла шаке. Свака метафора има своја ограничења. Мада, овде постоје Светислав Басара, Наташа Говедарица и Драган Бурсаћ, па човек не може да буде превелики песимиста.

Коначно, за нас најзначајнија, четврта одредница која садржи реч „колонијализам“ јесте аутоколонијализам. Реч је о свесној жељи да једна земља, тачније, обично је реч о елити или једном делу елите, добровољно уступи део суверенитета некој метрополи, која не мора да буде западна, у замену за неку корист – која може бити безбедносна, материјална, чак и идентитетска. Ова одредница је толико корисна и илуминативна да би, ако би је доследно примењивали, и покушали да избегнемо западноцентричност, уочили би да најснажнији отпор аутоколонијализму који део српског суверенитета нуди Бриселу долази од актера који га нуде Москви. Важна одредница српске политике, пре почетка рата у Украјини, који је ресетовао ток европске историје, била је – сукоб аутоколонијализама.

Оно што аутоколонијализам чини суштински различитим од колонијализма – јесте добровољност, чињеници да принуда, по правилу, мада и ту има неких изузетака, не само на простору бившег Совјетског савеза, не долази од стране метрополе којој се нуди део суверенитета. У том смислу, рат у Украјини можемо посматрати и као последицу историјског пораза унутрашњих снага које су аутоколонијалну жудњу везивале за Москву. Нажалост, бојим се да је украјински рат на путу да обесмисли исти облик аутоколонијалне жудње у Србији.

Највише спорна али неодољива изведеница из координата колонијалног стања, јесте колонијални менталитет. И ту се поставља питање свих питања када је реч о коришћењу појма колонијализам и одреднице колонијални у Србији: Како је овде могло да се појави – међу елитом, међу начитанима, хронично истуширанима, фул писменима и блиставо свезубима – нешто налик колонијалном менталитету, који, по себи, настаје као интернализовани резултат колонијализма? Шта је то у бићу српске елите, интелектуалној традицији, саморазумевању, књигама које су читале, њеном баш културном „културном обрасцу“… што је омогућило да колонијални менталитет овде настане без колонијализма. Или, да парафразирам Фелу Кутија – нигеријског генија, једног од мојих узора, који је имао снаге да порекне своју самопорекнутост – који је колонијални менталитет везао за људе које су њихови колонијални господари ослободили ропства, али који сами себе не желе да ослободе ропства: Како се и зашто колонијални менталитет у Србији јавља код људи који никада нису били робови Запада? Како смо од никад робом стигли до увек робом Запада?

Најновији, хомоколонијализам, појам уведен пре девет година, изузетно је значајан за разумевање како механизама неоколонијалног потчињавања Србије тако и локалне инструментализације и апропријације неоколонијалних императива од стране власти како би она ојачала своју позицију и оснажила оспоравани легитимитет. Треба истаћи да се хомоколонијализам ослања на једну важну одлику колонијализма, коју други облици савременог, постколонијалног покоравања или не садрже или она има секундарну улогу. Наиме, хомоколконијалне норме бивају отворено промовисане као нови стандарди „цивилизованости“, најновија у серији ауторизација, тестова човечности, модерности и/или нормалности које незападна друштва треба да прођу. Зато хомоколонијализам није само потчињавајући већ намеће радикулну промену друштвених односа у државама-метама, као што је Србија, што се јасно види на примеру такозваних Парада поноса, које су, уз укључивање хомократа у врхове власти и промену схватања брака, главна хомоколонијални заповест.

Поред ових шест, постоје још бар два, верујем непримерена, начина како бива коришћена одредница „колонијализам“ – у свету без колонијализма. Први, за нас јако важан, везан је чињеницу да је српска „управа“ на Косову, често и релативно успешно, уоквиравана као „колонијална“. Други, чини ми се подједнако споран, везан је за ревизију незападних историја, њихово, понекад опсесивно, самеравање са западном, и огледа се у уоквиравању османске и хабазбуршке владавине на Балкану као колонијалне. Мада, и ту је могуће направити неке корисне и важне паралеле са учинком прекоморског, класичног западног колонијализма. У том контексту, корисно је сетити се и да је британска владавина у Ирској била третирана као колонијална на начине који су инспиративни и занимљиви.

Не чуди ме да има много оних који су у Србији изгубљени у „колонијализмима“, али ме плаши број интелектуалаца који се фрљају са „колонијализмом“. Посебно када је реч о онима који, када им у контексту Србије поменете Африку или Азију, почну да вас бомбардују дисквалификацијама које обично крећу од „ми смо у Европи“ или „треба ваљда да се угледамо на успешне“. (Што, иначе, одаје склоност веровању или да је богатство прелазно, као грип и „болест пољупца“, или, још глупљем, да ће човек који имитира богате и сам постати богат.) Нажалост, знање о колонијализму је постала обрнуто пропорционално склоности да буде коришћен појам колонијализам. Чини ми се да су многи новокомпоновани антиколонијалисти вођени веровањем да знају шта је колонијализам када га виде. Зато ме не чуди ме да га у Србији виде свуда где погледају.

ИСКУСТВО НАМ ЈЕ ИМИТАТОРСКО: Непримерено растезање појма „колонијализам“, које чини да он много више замагљује него што објашњава, присутно је и у Африци, где је искуство скоро свих држава колонијално. Мит о недовршеној деколонизацији игра исту улогу као овде мит о Србији као колонији. Он не подразумева само бег од стварности,  већ и одбијање одговорности. Он самопроглашеном антиколонијалисти или деколонијалисти шапуће оно што жели да чује: Нисам поражен ја. Нису моји непријатељи савладали моје велике идеје и родољубиве визије. Поразио ме колонијализам. Невин сам. Неокаљан сам.

Неприхватање чињенице да је колонијализам у афричким земљама завршен проглашењем независности, да је деколонизација обављена, иако младе државе немају пуну контролу над својим судбинама, чини да, како пише Олуфеми Таиво, велики подсахарски интелектуалац, који ме подсећа на Јована Скерлића, што значи да ми се његове идеје углавном гаде али да се дивим његовом мозгу, „ако проширимо његове параметре изван овога, ми јуримо сенке и погрешно идентификујемо узрочност“.

Када стање у коме сте сами прогласите за „колонијално“, онда сте на путу да га одомаћите, да почнете да живите у свету сенки пре него што одговорите на питање ко вас је колонизовао, где се овде појављује плеоназам „колективни  Запад“. Као и у Подсахарској Африци, деколонизација Србије тако постаје замислива али, у суштини, немогућа. Може се рећи да неоколонијализам јесте српска судбина, али та тврдња не укида нашу одговорност, централну улогу коју у одржавању неоколонијалног односа имају српска саучесништва, била освешћена или не. Колонијализам, пак, подразумева давање амнестије злу самопоништавања и двовековног окивања српског друштва туђим, западним. Оно креће од Доситеја, који, тада стидљиво и обазриво, изговара „востани из мрака“ али, у стварности, командује „востани из себе“, да би се, негде код Скерлића, то велико српско зло поцепало и удвојило.

Када разапнете опну колонијализма над својом јаловошћу, својим неуспесима и својим заблудама, онда сте се, бојим се, у најбољем случају, одјавили из српске политике, или сте, као Мило Ломпар, постали самоправедни шраф у антиполитичкој машини којом управља Запад. При томе, нису ти неухватљиви, колективни „колонијалисти“ писали Устав „Србије колоније“ – да на тренутак пристанемо на будаласту тврдњу да су праве колоније, дакле оне које нису нестале тако што су се њихови белачки досељеници отцепили од метропола које су их послале да их колонизују, имале уставе – већ је том, ваљда ванвременском и неисторијском „колонијализму“, који нема почетак и који не може имати крај, Устав подарио Војислав Коштуница и јато данашњих, новокомпованих „антиколонијалиста“, којима је тада био окружен.

При томе, главни проблем тог несрећног Устава нису ставке које се не поштују већ оне које се поштују. (Када сахрањујемо ћирилицу, господине Коштуница? Хоћемо ли и српску заставу, о истом трошку?) Мада, трудим се да не помињем његов највећи проблем – илузију да у колективистичкој „култури бруке и части“ решавање кључних, најважнијих историјских и идентитетски питање можете ставити у руке закона, једине реално постојеће, западнолике демократије и других производа „индивидуалистичке културе кривице“, које су овде, сем када их се дохвате етички неомеђени, страна тела. Нажалост, када сте окружени хипнотисанима, нарочито када су највише хипнотисани они који су паметнији и ученији од вас, знање и смела, одговорна мисао бивају уоквирени као синдром лудила. Није српски говорити – ако истовремено не клечите или пред западним идејама и вредностима или пред свиме што је западно. Није ни здраво.

Нажалост, искуство нам је имитаторско – не колонијално. Постати имитатор, без да сте колонизовани и у околностима какве постоје у Србији, чини да, верујем, не би био непристојан неко ко би рекао – искуство наше елите је имбецилно.

УПОТРЕБА КОЛОНИЈАЛИЗМА: Незахвално је судити о намерама, али чини ми се да су главне чари убацивања појма „колонијално“ у тумачење стања Србије у томе што он прикрива колико је све овде не-колонијално, што не мора да буде освешћено. Другим речима, у Србији није реч само о формалним разлозима, колико год да су моћни, зашто је флоскула „колонија Србија“, без знака питања, бесмислена, већ о суштинским – о ономе што прокламација „колонија Србија“ затомљује. Била она свесно нуђена као таква или се – чини ми се баш у Антонићевом случају – јавља случајно, сасвим наивно, као последица, само на први поглед јако малог, исклизнућа из мудро и одговорне обликоване сазнајне матрице, уз помоћ које нам је Антонић до сада обезбедио многе злата вредне увиде и појмове.

Главни проблем са коришћењем појмова као што су „колонијализам“ и „деколонизација“ у савременој Африци јесте што пребацује одговорност на некадашње колонизаторе, бивше метрополе. Наравно, оне ни данас нису невине, далеко од тога, али повици „колонија“, „колонијализам“ и „неуспешна деколонизација“ говоре нешто друго – само оне су криве.

Штавише, главна разлика, коју је истакао још Кваме Нкрумах, јесте да колонијализам подразумева одговорност метрополе за стање у колонијама, док неоколонијализам подразумева да западне силе немају никакву одговорност. Зато је овде, као и у подсахарској Африци, мало оних који вичу „неоколонијализам“; који су спремни да признају да нам нису криви само они на Западу. Сила је њихова, као и „донације“, али је одговорност изнад свега наша. При томе, треба имати у виду да, у суштини, не постоји „неоколонијални статус“ када говоримо о појединим земљама, само ситуација када је неоколонијализам довољан да се обезбеди повиновање вољи Запада - а, између осталог, одбијање санкције Русији илуструје да оно у Србији није потпуно. Далеко од тога.

У Србији је, као и у многим подсахарским земљама, на делу покушај инверзије ове логике – на „колонијализму“ и „колонији Србији“ обично инсистирају актери који желе да скину сваку одговорност са себе и пребаце је на спољне непријатеље, обично на Запад. Зато ме не чуди да баш Мило Ломпар – најбољи непријатељ и неоколонијалног мешетарења у Србији и домаћег аутоколонијализма окренутог ка Бриселу – лаже па каже „искуство нам је колонијално“. 

Ипак, бисер над „колонијалним“ бисерима је тврдња, коју је Ломпар неколико пута изрекао на различите начине, и коју је портал Србин.инфо сажео у наслову „Проф. др Мило Ломпар: Србија је колонија, а Вучић починитељ велеиздаје“. Нажалост, не може и једно и друго - или Србија није „колонија“ или Вучић није „велеиздајник“. Наиме, ако Србија јесте „колонија“, онда је Вучић у њој супротност велеизадјника. Једноставно, ако је Србија колонија, онда би у њој Мило Ломпар био један од кандидата за велеиздајника тог колонијализма. Вучић може бити „велеиздајник“ само ако Србија није колонија. Само у том случају је овде могуће издати. На жалост професора Ломпара, закони логике важе без обзира на величину коефицијента интелигенције.

Миша Ђурковић, ударник фантазије о „Србији колонији“ и манекен десне инкарнације наших поносно колонизованих умова, серијски бунца о „потребама колонизатора“ и „колонизацији српског образовања“, да би измишљање колонијализма и колонијалног система климакс доживело у тврњама „да више неће бити релевантних домаћих субјеката и да ће као у правој колонији све држати странци“ и „да је најозбиљнији посао који је колонијални систем одрадио потпуна деградација положаја професора, наставника и учитеља“. 

Не знам како би Ђурковић протумачио чињеницу да је поредива, можда и гора, дегредација забележена у САД, где ђаци и њихови родитељи све чешће у ресторанима бивају услужени од стране наставника. Можда би од њега сазнали да су марсовци колонизовали Америку. Ако некако заборавимо шта су све у Индији, док је била британска колонија, држали Индијци, што се звало индиректна владавина, остаје да сачекамо да др Ђурковић развије теорију, са примерима, о „правим колонијама“ које нису колонизовали ни Британци, ни Французи, ни Немци, ни Шпанци већ „странци“ - па можда ту сазнамо колико је немачких колонизатора, колико словеначких, колико пољских а колико словачких учествовало у колонизацији Србије и како то да они нису заратили. Само, искуство ми говори да, када неко осети потребу да каже „правим“, онда обично нема ничег правог - па ни колоније.

Рећи да је Србија „колонија“ данас је утеха и изговор поражених – бојим се да се већ може рећи и затртих у  оном кључном, културном рату – просветитељски самопоништених, лајт западнољубаца. Они су се, углавном ситуирани, постројили иза Ломпара и учаурили на Мокрој гори, али имајући у виду колико се ова илузија шири навешћу још разлога  – формалних колико и суштинских. На пример, колонијалне силе, сем Британци у случају Кајбер пролаза (односно Хајберског кланца), што је једини изузетак за који знам, нису плаћале мито колонизованима и куповали њихову потчињеност. Да је Србија колонија Запада, не би нам давали кредите и донације. То нам дају зато што нисмо колонија, а желе да се понашамо као да јесмо.

Данас нема колонија. Не исплати се, беспотребно је и скупо у условима када је западна моћ толико велика и распршена по, и даље, скоро целом свету да јој се чак и Кина, једини стварни изазивач и главни глобални ривал, опире јако обазриво и дозирано. Западна премоћ, иако све мања, и даље је толико велика да се Кина још не усуђује да поврати Тајван, који је неспорно њен. Западна глобална премоћ под капом САД, и даље једином велесилом – што значи силом која је у сваком тренутку, у свим деловима света, у стању да своју моћ пројектује као стварну, кредибилну претњу – укинула је потребу за колонијализмом. Дакле за било директном било индиректном физичком контролом далеких простора. Веровање да ту могу да постоје изузеци, америчком крвљу са залили ратници који не беже од мученичке смрти и верују да нема Бога, ни „леве руке Бога“, до Алаха

Ово ново стање можемо описати помоћу два појма – оба изведена из речи „кололонијално“. Старијег, афроцентричног појма неоколонијализам, где није лако додати нешто смислено дефиницији коју је дао Кваме Накрумах, и новијег, колонијалност, изведеног из необичног, противречног искустава Латинске Америке, који истиче неомеђену колонијалност западне моћи. Мање је коришћен, иако је одличан, јер креће од јако противречног постколонијалног стања у Јужној Америци. Његову специфичност илуструје чињеница да Симон Боливар бива третиран као „ослободилац“ а не изданак једне, виталније гране колонизатора, која је желела да колонизованим просторима влада сама, без надзора две иберијске метрополе. Иначе, њихова, тешко појмљива бруталност дозвољава да реч „дивљаштво“ користимо без наводника када говоримо о људским пословима. Ако баш морамо да говоримо о људима као „зверима“, како нам овде налаже „Пешчаник“, онда се бојим да су ту Португалци без конкуренције. Чак се ни нацисти, сем у Белорусији и Русији, нису купали у крви оних које су касапили.

Колонијализам је био тотализујуће стање. Оно је дозвољавало субверзију и отпор, који је могао бити или оружани (релативно ретко) или суптилан, индиректан и притворан (редовно), али није дозвољавао ово што данас имамо у Србији. Да Србија јесте „к“ од колоније увела би санкције Русији и овде не би постојали руски државни медији, које је Путин предао Вучићу на управљање. Веровање да Путинова Русија – притиснута, заграђена сила, која је решила да се од Запада брани на, и развојно и људски, најскупљи начин – отворено и недвосмислено подржава западног „колонијалног управника“ у Србији, захтев менталну акробатику каквом, за разлику од Слободана Рељића и Мила Ломпара, не владам.

Али, чак и ако Драган Шолак, стварни вођа једине помена вредне, западнољубиве српске опозиције и командант „Протеста против насиља“, успе да скине Александра Вучића с власти, затвори „РТ Балкан“ и „Спутњик“ и уведе санкције Русији, Србија неће постати колонија – већ бисер неоколонијализма, крунски доказ зашто је колонијализам данас непотребан. Земља која се одупрла НАТО-у, предала се зарад могућности да лепше сања о чланству у ЕУ.

ЕВРОПА УВЕК, АУТОКОЛОНИЈАЛИЗАМ САД: У Србији је јако важно истаћи да се о феноменима који вуку на колонијално стање, практично, ни не размишља у земљама где народ дели прозападну оријентацију елита, иако је, по себи, сваки импулс придруживању такозваној Европској унији аутоколонијлни – израз жеље да се добровољно и свесно жртвује део сувернитета зарад очекиване користи. Такав је био и у Словенији и у Румунији, и такав је данас у Црној Гори – где је Мила Ђукановића победила идеја „Европа сад“, на којој је сам јахао неколико деценија.

„Европа сад“ је аутоколонијални слоган од кога није лако наћи ни јаснији ни беднији. „Европа сад“ је сведочанство у Ђукановићевом највећем успеху, о чињеници да је Црногорце, самосвојни народ, који је себе схватао и као приближно Србе и као и Србе, претворио у контру српства – случајно православне Хрвате са албанским менталитетом. Назив „Европа сад“ је одлична илустрација колико су се његови поданици искоренили и самопоништили, у какве идентитетске крпе је претворио чак и многе од оних који га презиру.

Црна Гора, Словенија и Хрватска би, ако применимо логику која каже „колонија Србија“, биле много веће „колоније“ од Србије. Штавише, том логиком у Европи нема државе која није нечија „колонија“ – Беларусија је руска, док је неколико земаља подељено по питању који „колонијализам“ је оптималан. Наравно, једина смислен одредница је аутоколонија. То је била и подела у Србији, све док Запад није оградио Русију (и њене аутоколније) и тако успавао аутоколонијализам који је у Србији окренут ка Москви, укинуо га као политичку снагу – ван мере у којој је и ту аутоколонијалну позицију монополисао Александар Вучић, што је Запад спреман да толерише због снаге његове главне, прозападне оријентације и свести о снази проруског сентимента у Србији.

У суштини, став „колонија Србија“ има ослонац само у емотивном аргументу – ми, већински, не волимо Запад; Запад нам је непријатељ и не желимо да се повинујемо његовој неоколонијалној доминацији. Али, колонијализам није ствар која се јавља у оку посматрача. Главна одлика колонијализма није то да су покоравање и десуверенизација нежељени већ да су наметнути и одржавани директном, опипљивом физичком силом – која је, у време колонијализма, могла да буде капиларна, артеријска или пулсирајућа, изражена у периодичним казненим експедицијама, али увек ту негде, јако близу, у најгорем случајају неколико недеља далеко.

Србија се 1999. године одупрела покоравању силом, али, чак и да није, да је поклекла и капитулирала, не би постала колонија већ би цела била окупирана. Ипак, кровни, ванкосовски циљ НАТО агресије није био ни колонизовање Србије ни окупација целе територије већ демонстрација алтернативе неоколонијалном диктату, која је била прилично успешна. Да није породила хибрис, који је Америку 2003. године одвео у ирачку авантуру, била би то савршена илустрација суштине неоколонијалног стања – НАТО је надваладао одлучног непријатеља без да изгуби једног јединог војника. Кумановски споразум је осигурао оно што Запад није изборио бомбардовањем, а Милошевић је заузврат добио раскошан смоквин лист, Резолуцију 1244.

„КОШТУНИСТАН“: „Коштунистан“ је реч која ми се гади, један од раних производа српског аутошовинизма, у којој је кондензована логика порицања српског другоевропејства. Али, ако неко каже да је Србија „колонија – онда он говори да она јесте „Коштунистан“. Поновићу још једном. Колоније немају уставе, а Коштуничин Устав, који је овде цементирао право на аутошовинизам и утро пут свођењу ћирилице на еквивалент краснописа, декорације јавног простора, јесте ем темељ „колонијалног“ положаја Србије ем је писан унутар ДСС миљеа, из кога су изашли актери који највише воле да говоре о Србији као „колонији“.

Да сумирам, префикси „нео“, који је обезбедио име новог глобалног стања, и „ауто“, који упућује на (не само нашу) немоћ, нису тривијалне квалификације већ централне одреднице. Они упућују на срж стања које мирише на колонијално потчињавање, али које то није. Без њих, као и оних које упућују на стање (елитних) умова и  менталитет (елите), „колонијализам“ овде није толико бесмислен колико антиполитички појам. Посебно ако имамо у виду да је идеолог „отпора“ овом наводном колонијализму мегаинтелектуалац који је, у стварности, Вучићев „агент сератор“. Господин је забранио сваки облик отпора који није јалов, западнољубив и фотељашки. Тиме је „отпор“ свео на спој мокрогорског псеудонационалистичког кефтања и будванске интелектуалне онаније.

Аутоколонијализам, као одустајање од суверенитета, поносни колонијализам ума, као одустајање од мишљења које није каналисано амовима западног, колонијални менталитет, као умирујуће утапање у стадо крава и волова хипнотисаних Бриселом, хомоколонијализам, као израз неутаживе воље за моћ привилегованих квир нарциса, па чак и неоколонијализам, схваћен као њихова сигурна кућа и топли дом – српски су инстикти; аутохтони, мада стално прихрањивани илузијама о западном као универзалном. Они су се развили ван колонијалног стања и без историје колонијализма – њихова централна одредница је да нису колонијални. То је оно што је овде стварно страшно, престрашно и поражавајуће, а не чињенице да толико јако и непријатно миришу на наслеђе колонијализма. Поновићу и овде, верујем, најважније питање: Како је Србија постала оваква – оволико робољубива, да се поново ослоним на Фелу Кутија – а да није колонија, нити је икада била колонијализована? Зашто је толико оних који идеју наше слободе везују за робовање било Бриселу (доминантна мањина) било Москви (оклеветана већина)?

Таква стварност, имам утисак, чедо је Доситеја Обрадовића и чувара његове разорне ватре. Не НАТО пакта, „колективног Запада“, или како се већ то зове у непресушној каријеристичкој дијареји Слободана Рељића, већ две подврсте моћних српских мозгова, које оличавају Иларион Руварац, Слободан Јовановић, Јован Скерлић, Латинка Перовић, Војислав Коштуница… Да не идем интелектуално и идејно много ниско, ка идејном простору на коме царују трећепозивци два сукобљена самопорицања, др Јовица Тркуља, један од, нажалост, заборављених асова „аутошовинистичког становишта“, др Олга Манојловић Пинтар, најлепша „аутошовинисткиња“ у Србији, мада, конкуренција није јака, аутошовинизам још није постао део саморазумевања „лепих људи“, и Маринко М. Вучинић, неуморни културни ратник и „едукатор за Европу“, коме сам доделио тапију на „Сорош антиколонијализам“, једну од бројних постпетооктобарских перверзија.

Слободан Антонић је један од великих српских интелектуалаца које не видим нигде у тој нашој тужној причи, где њен депресивни заплет није везан за мањак памети, напротив, већ за вишак нарцисоидности. Разумем чари Мокре горе – као и буржоаске боемије Врачара, иако још нисам сасвим сигуран где сам више непожељан; код „Димитрија“, где су ме стрељали погледима, или код „Висконтија“, где се, бојим се, не би задржали на погледима – али нећу разумети ако оне Антонића одведе ка наслову „колонија Србија“, без великог знака питања и гомиле ограда у тексту, које снажно сугеришу да није. Ниједан наслов не може бити леп ако је погрешан.

Зоран Ћирјаковић

БОРЧА ЈЕ ТЕЛО СРБИЈЕ

Српске елите су дубоко подељене. Чини се понекад да та подела нема почетак. Њена природа се временом мењала али темељне одреднице располућености су остајале исте. Србија данас има два срца. Једно је Косово; друго је одавно пресађено у Брисел. Има и два мозга. Један, кога је „дубока држава“ избацила из САНУ, сабрао се на ушушканој Мокрој гори и постројио иза Мила Ломпара, док се други, који је остао без Југославије, расејао по турбоурбаном Врачару и слику обоженог лика пребацио са Јосипа Броза на Радомира Константиновића.

Ова подела је постојана, дубока и упадљива. При томе, склони да, као и други источни Европљани, прецењујемо интелектуалце, не само велике писце, и опседнути жељом да будемо културни, чак и док псујемо или кунемо, многи извлаче закључак да она ништа не оставља по страни; да је сама Србија та подела. Она је главно обележје медијске сфере, политичке сцене, „високе“, културне културе па многи верују да овде ван тог раскола међу елитом, и онима који га репродукују, нема ничега вредног и достојног уважавања.

Ово је текст о том оклеветаном „ничему“ из имагинације наших закрвљених елитиста и иних умишљеника, заклетих поправљача Срба, који, нарцисоидни и поседнути сваки својим самопорицањем, лебде изнад земље која им се гади и народа, „маса“ које презиру. У наставку посматрам однос према његовом данашњем, пост-транзиционом аватару, који је створен претварањем паланачког у приградско „зло“ – оличено у Борчи.

То „зло“, изнад свега класно и сталешко, данас не постоји само у мозговима грађанистичких следбеника Радомира Константиновића, левичара који су ишли путем братства и јединства од Дрвара до Врачара; од „народноослободилачког“ идеала до народнозатирућих снова и стварности српског аутошовинизма. Исти баук станује у елитним десничарским умовима умртвљеним ломпаризмом, не толико противречним колико перверзним, однедавно хегемоним али већ недодирљивим, културно деконтаминираним српским национализмом.

Више идентитетско него идеолошко, историјско кретање данас хегемоног дела десне елите – који  верује да је властан да буде једини сценариста, режисер и арбитар српства – ишло је од Равне горе до лепе али беживотне, серијски ботоксиране и на крају музејификоване Мокре горе, претворене у место из снова српске Барбике и њеног Кена, православних лепих људи. Од невештог „за краља и отаџбину“ стигло се до за себе и Србију каква не може да буде; до јаловог, фотељашког родољубља, сазданог насупрот народа и згађеног отаџбином.

УНУТРАШЊЕ ОСМАНЛИЈЕ: Стару раселину у идентитетској и идеолошкој равни потиснула је подела чија је класна природа замућена и приказана као ствар културности, човечности и нормалности. Сталешка подела у Србији зато има димензију која не постоји у западним друштвима. Она чини да однос привилегованих елита према народу, блиским односно унутрашњим „другима“, садржи изразе супериорности, презира и дехуманизације, какви су обично резервисани за упадљиво другачије, далеке и стране, људе друге вере и расе.

Та цивилизаторска причина постала је друштвена реалност Србије која, по свом значају, надилази неке од оних аспеката стварности који имају „опипљиву“ материјалну или животну димензију. Она омогућава елитама да о класној подели говоре у пежоративним терминима без да помену класну припадност и њену цену, начине на које условљава животност наших егзистенција. Њихове приче о сендвичарима, писмености, васпитаности, крезубости, цивилизованости и начитаности, да поменем само неке од бројних речи-варалица, приче су о класној подели, које редовно сугеришу да је сиромаштво иних Борчи и Маринкових бара не само заслужено већ да оно производи смртну претња друштву.

Иза уоквиравања сиромаштва као опасности помаљају се два иста, наводно крунска аргумента – оријентална арома светова сиромашнијих слојева и њихова некултурност. Класни баук је овде увек азијски, чиме истовремено бива удвојен и представљен као зло веће од највећег. Зато лако прелази идеолошке међе. Растројеност и ерупције моралне панике производи веровање да, за разлику од Беча некада, Врачар и Мокру гору данас опседају унутрашње, сиромашне „Османлије“ – које не надиру са Истока, које су већ овде.

Још експлицитније и чешће, наводно убилачко наличје приградских светова, које углавном настањују сиромашнији слојеви, бива везано за некултуру. У опису који говори о масовном убици из Дубоне као монструму из „приградске дрипачке колоне која сања да постане звезда Задруге у којој ври живо блато, у коме се гуши светосавски Србин и Српкиња“ треба заменити само реч „светосавски“ речју „грађански“ да би се добило стандардно случајносрпско тумачење замишљених резервоара зла расутих по ободима Београда.

Привилегованим, културно културним сталежима је много лакше да сакрију оријенталне одлике, начине и средства, која су и у њих уписани социјализацијом, и створе илузију да су „ухватили корак“, да су у стању да исправно репродукују туђе, западно, и да су се уписали у њега – што погодује стварању илузије о непремостивој, цивилизацијској природи класне поделе. Сиромашнији слојеви су, пак, претворени у уљезе и унутрашње странце, непресушно врело контаминације. За српске космополите они представљају исто оно „зло“ које ксенофобични Хрвати виде у Србима, Словенци у Босанцима а Французи у Арапима.

Не треба да чуди да класна припадност и у Србији, где се још снажније и на много нетранспарентније начине преплићу одјеци незападног и омама позападњачења, често бива схваћена као корелат „човеколикости“, што је појам којим је волео да се фрља Сретен Угричић, један од идеолога српског аутошовинизма. Оријент, тачније оклеветана различитост коју симболизује, представља главну алатку која омогућава случајносрпским либералима да сиромашне Србе избаце не само из европејства већ и из домене човечности – и наставе да верују да су либерали, да су остали прогресивни, модерни и цивилизовани.

СИРОМАШТВО И (НЕ)ЧОВЕКОЛИКОСТ: Чини се да је у времену које је представљено као постакласно потребно мало подсећање. Класа је изнад свега, изнад свих других идентитета. У постколонијалном свету чак и расистичка порицања човечности све чешће бивају везана за класни положај а не за расна обележја. Раса је у великој мери постала један од одраза класе, њен продужетак. Замишљене расне хијерархије, по правилу, одражавају стварне глобалне и локалне хијерархије богатства и моћи.

Класа је сенка који се надвија над свим што јесмо. И над оним од чега желимо да побегнемо и над оним чему тежимо. Налик је бедему или стражи – коју не желимо да укинемо већ да је заменимо другом. Класа, наравно, нема само своје друштвене локације већ и просторне. Што су класе „ниже“ то су њихова станишта већа и сиромашнија, обично и географски на дну или близу њега, на најнижим надморским висинама, негде доле, испод. Њихова оклеветаност одржава неимаштину, подређеност и сатанизованост људи који их настањују. 

Просторне локације „виших“ сталежа су, пак, пожељне и гламурозне. Оне су или мале, као Врачар и Дедиње, или су, као Мокра Гора, слабо насељене, неретко без људи. По правилу су уздигнуте, на висинама, негде изнад, горе, где је и ваздух бољи. При томе, класне поделе нису само вертикалне. Оне су вишедимензионе и имају бројне осе. Секу друштва на, чини се, безброј начина, од којих се само у шерпама и тањирима види њих неколико.

ОД ДУХА ПАЛАНКЕ ДО ДУХА БОРЧЕ: Колико год била подељена, Србија има само једно тело. Сиромашно, ведро упркос понижењима, неуништиво колико год да је рањавано и измучено, недељиво тело Србије је некада било сељачко, затим варошко, неки су радије говорили паланачко, док је данас приградско и смештено на ободима набреклих градова.

Упоредо са урбанизацијом и сажимањем изворишта бољитка и растрошности, мењала се и слика зла, нецивилизованости и примитивизма из два српска елитистичка имагинаријума. Временом је фокусирана и везана за обод и околину Београда.

Српска села су масовно опустела. Многа су, не само на истоку и југу, појеле шуме. Село је у свести дела виско образоване урбане средње класе – која је највише склона да покаже презир према сиромашнима и да се отуђи од Србије, једне од сиромашнијих европских држава, најмање развијених међу високо развијеним земљама (целог) света – постало романтично, егзотично место. Други су села везали за претње из природе, која им је постала далека и непозната, и одбацили. Трећи су их једноставно заборавили. Да није пијаца, не знам да ли би сељаци постојали у свести многих становника Београда. Нестале су и речи „геак“ и „геџован“, некада ноћне море урбаних и пристојних – које је, иначе, од „геџованлука“ и неписмености обично делила само једна или пар генерација.

Мањи градови, вароши презрене деведесетих као упоришта Милошевићевог режима, временом су постали, као и њихови становници, неприметни. Једни су, сиромашни, исисани и остарели, претворени у пустиње транзиције. Други су постали оазе мирнијег и споријег живота, блискости и топлине која може да компензује оскудицу. Чини ми се да је одласком људи – неких у печалбу у земље ЕУ, неких у Београд, а неких у гробове – ослабила и стигма, која и даље највише погађа становнике градова на југу. Ипак, да зломисао Радомира Константиновића није сместила „паланку“ у наслов библије разорнијег српског самопорицања, тај баук више не би постојао. „Дух паланке“ се у класно привилегованим случајносрпским умовима деведесетих трансформисао у дух Борче, Овче и Крњаче.

ЛЕВА ОБАЛА ДУНАВА И ЛЕВА РУКА БОГА: Скрајнуто, упорно избацивано из видног поља и свести, свођено на проблем и претњу, станиште сувишних људи недостојних живљења, скупа шљама, полусвета, џибера и дрипаца, тело Србије је данас расејано по рубовима београдизоване земље. Али, свиђало се то некоме или не, то оклеветано тело је не толико срж Србије колико је оно сама Србија. Немогуће је окренути леђа Борчи а не одбацити Србију. Немогуће је презирати Борчу а истовремено не презрети Србију.

Нисам сигуран да је од краја титоистичке химере овде ишта – победу колико и трајање – могуће постићи без снажног ослонца у телу Србије. И Милошевићева владавина и победа опозиције 2000. године, били су прожети Борчом. Оно што 1999. није успело НАТО-у, годину дана касније је пошло за руком приградском телу Србије, најпрезренијима међу презренима, који су Милошевића ударили болније од „леве руке Бога“, како је НАТО назвао овде, не без разлога, омражени Славој Жижек.

Свако ко то данас не жели да разуме, ко ниподаштава и клевеће леву обалу Дунава, савезник је потцењеног владаоца. Штавише, чини ми се да је један од кључних чинилаца који су Александру Вучићу омогућили дугачку и прилично безбрижну владавину везан за његово разумевање да је у српској политици, увек када укључује изборну утакмицу, тело Србије важније и од располућеног мозга и од два, све даља и недоступнија, митска срца.

Некажњено, само НАТО овде може да потцењује Борчу. Сви други, који одбијају да уваже и испоштују поносно српско тело, испијено ратовима, санкцијама и транзицијом, осуђени су на политичку небитност и елитистичке маргине, удобне али одвојене од Србије. Чини ми се да у земљи која је обручу оних који је презиру, која је географски и политички заробљена, само Брисел може да им компензује такву одвојеност од српске реалности – ако пожели.

Овде само политичари који разумеју Борчу и њена очекивања могу сами нешто да постигну. Док на својој страни има и Брисел и Борчу, највећа грешка коју вођа – чврсти ослонац коме стремимо, који овде никада није само наш политички избор већ и неко коме верујемо да ће умети да нас заштити од неизвесности, највећег српског непријатеља – може да направи јесте да се преда хибрису, да се превише опусти, постане дистанциран, бахат и непромишљен, и поверује да је јачи од судбине.

Чини ми се да мимо Борче и насупрот ње у Србији може да функционише само климави провизоријум, савез политичких патуљака, који је успостављен 2000. и који је опстајао до 2012. Нико од помена вредних актера из те демократске заграде српске историје – ни хронично одсутни Војислав Коштуница, туриста у српској политици, ни жовијални Зоран Ђинђић, хиперинтелигентни шибицар, ни нарцисоидни Борис Тадић, лош политички кловн – није умео да комуницира са Борчом нити се трудио да је испоштује.

Иако Борча очекује јако мало, мање од других српских публика, од којих су неке ем халапљиве ем много мање важне у изборној утакмици, опозициона елита није у стању ни да прихвати чињеници да становници Борче воле свој крај и да су поносни на њега, а камоли да почне да је уважава и одговори на њу. Уосталом, српски отуђеници, који одавно не станују само у кругу двојке, не разумеју како може да постоји неко чији главни циљ није да се што пре одсели из Борче, а камоли да има људи који су изабрали да се преселе у Борчу. Ова перспектива, грађански „поглед са Врачара“, одавно је постала једна од већих српских перверзија – иако је и она данас у сенци мокрогорског сумрака патриотског ума.

Када неко поверује да је заробљеник места у коме се случајно родио, када емитује став да је само телом и мржњом у Србији, када закључи да је и Врачар данас његово проклетство, онда Борча више стварно не може бити део његовог света. Она у том отуђеном, мржњом набијеном свету постаје „ништа“, друга страна провалије, место са оне стране цивилизације – што су неке од илустрација перцепција класне поделе које данас растачу Србију.   

ДУГАЧКЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ: Не знам где је тело Србије данас више оцрњено, презрено и омаловажено – да ли на Мокрој гори или на Врачару. И када га не презиру, елите се данас стиде приградског тела Србије – а посебно „леве обале“, коју су привилеговани власници балканског урбаног кула преименовали у пежоративно „Борча, Овча, ча-ча-ча“.

Скрајнуто, издвојено тело Србије је многима ретко пред очима, још ређе у свести, па се стигма кристалише око ретких, углавном ружних или сензационалистичких вести и великих, трауматичних догађаја, када се пробуде више стереотипи него сећања – пошто су лична искуства елита у Борчи јако сиромашна, а многи их уопште немају. Сем вожње неугледним Зрењанинским путем или, евентуално, „на буреку код Ђуре“, што је постао један од обреда прелаза радикалнијег, грађанистичког облика западнољубивог самопорицања и начин да растући број овдашњих цивилизацијских конвертита, самоизгнаника из српства, јавно „сигнализира врлину“ и мањинољубље, на које су се пребацили са човекољубља.

Борча је јако пријатан део града, нажалост делом без канализационе мреже, затурен и повезан са остатком Београда само једним преоптерећеним мостом. Више нису видљиви ружни трагови тешких петнаестак година, које крећу почетком деведесетих, у којима се брзо одрастало и тешко живело, све са изазовима какви су становницима многих других крајева Београда тешко замисливи. Остале су бројне „печурке“, куће грађене без грађевинске дозволе, које су годинама ницале око пет борчанских Центара, али, и даље, реч је о делу Београда чији је имиџ у упадљивом нескладу са стварношћу.

Трагови прошлости су записани у људима, у њиховим животима и туговању за онима којих више нема, који нису преживели те продужене, јако дуге борчанске деведесете, заједно са сећањима на најлепше тренутке – који у наше животе долазе не обазирућу се на околности и стигму прилепљену одсечку времена у коме су се сместили. Колико год да су биле тешке, деведесете су биле најлепше за генерације становника Борче који нису могле да бирају када ће се први пут заљубити и лудо волети, нити ко ће се све умешати у њихове животе.

У тело Србије су утиснуте трауме и трагедије деведесетих. Сви Срби више нису у једној држави, али сви српски удеси јесу. Зато бити данас згађен Борчом значи бити згађен израњаваним српством. Не пристати данас на Борчу значи не пристати на Србију, преобликовану ратовима, санкцијама и транзицијом – која је, како су нам ини реформатори говорили пре две деценије, морала прво да буде унакажена да би постала боља и лепша.

Током деведесетих, и у њиховом транзиционом продужетку, важило је да што су ломови већи то су затворенији прихватљиви путеви не толико друштвене мобилности колико преживљавања на нивоу достојном човека. Што су људи сиромашнији и изолованији од привилегованих друштвених локација, у ванредним околностима и периодима наглих и дубоких промена изазови и понижења постају већи. Ако томе додамо трагедије у Хрватској и Босни, чије су се последице сливале у предграђа Београда и других градова, тешко и скромно је постајало још скромније и напорније, а излаза је бивало све мање.

МА, КАКВА ЕВРОПА: Борча није само тело Србије. Борча је срце Србије која се – са свиме а не упркос свега – поноси својим српством. И када лута и када залута, чак и када оде на неки од путева са којих нема повратка, то нису путеви који воде од Србије, српства и српског поноса. Овај безусловни понос, коме је тешко наћи равног, из мокрогорског азила се види још теже него из врачарског кондензата самопорицања, које је постало главно обележје високо образованих кругова, отворених према свему што није народно и оријентално.

Српски понос – који није условни, елитистички и отуђен, нити захтева упоредни бег од живог српства да би исказао дивљење сопству пројектованом у српство – одавно су сместио у масовну културу, звучну подлогу и сликовницу живљења. Најдинамичнији је у њеним најоцрњенијим, „турбо“ ескапистичким жанровима, где бивају игнорисани налози центара друштвене моћи који би да исисају Оријент који нам се увукао под кожу и у умове.

Ако је икада могао, дух времена се овде одавно не може ишчитати из рокенрола – који је, тешко је рећи када, умро и почео да бауља као утвара посвојене туђе прошлости, зомби одвојен од преокупација и мора новог, аспирационог доба. Његов дух се данас оглашава у стиховима Цобија, вероватно највећег српског треп-фолкера, „Филипа Вишњића“ једног другачије епског доба, где се жудња за врлином мири са чарима брзог живота.

Ипак, иако је избор ескапистичких химни велики и стилски разноврстан, мислим да се животност оклеветаног тела Србије, његова снага и српски понос којим зрачи, кондензовала у Стојиним стиховима из првих година после ратова и санкција – пре спаљивања постисторијских илузија којима је био натопљен петооктобарски бунт. Иначе, као и све велике српске наде, и мање или веће несреће које су их често пратиле, и он је био вођен погрешно калибрисаним очекивањима, која су условљена чињеницом да одбијамо да се суочимо са нашим другоевропејством – и простором које оставља за реално постојећу, западнолику демократију и друге тешко сварљиве, неуниверзалне рецепте, којима би ини спасиоци, илузионисти и отуђеници да шећере српску стварност.

Стоја, коју је живот суочио са свиме што постоји у Србији, 2002. године – на врхунцу силеџијске транзиције у разуздани капитализам, који је свуда достижан, и западнолико европејство, што је у Србији немогућа мисија – отпевала је оду непристајању на догму „ово је страшно“, око које су се ујединили врачарски и мокрогорски елитни одреди.

Њен хит, духовито назван „Европа“, поручује „овде је дивно“ – из перспективе оних који имају пуно право да кажу „овде је страшно“. Стоја ту не сервира „горко родољубље“, која је било један од бенигнијих одговора елита на сиромаштво и чемер Србије, чак ни родољубље упркос горчини, већ родољубље које понос и сласт црпи из горчине и неимаштине:

„Мала кућа, мали праг / Ти ко живот мени драг / И у џепу стоја, две / То за срећу доста је

Нема нико, то да знаш / Овај живот као наш / Што је њима пусти сан / То је нама сваки дан, хеј

Још једном па опа / Заједно сви на сто / Ма, каква Европа/ На свету нема тог“

МАКСИМИЗАЦИЈА УЖИТКА: Хероине презрених – и оних субалтерних, који су заковани за друштвено дно, и оних који су одлепили од њега – долазиле су из различитих генерација и стилова. Некада, прилично ретко, њихови стихови су овде успевали да прескоче класну баријеру, привидно цивилизацијску, која је армирана „добрим укусом“ и дистинкцијом.

Док Стоја слави живот и родољубље које не признаје горчину у (на)роду и домовини, Мими Мерцедез, превише своја и љута да би могла да персонификује било који колектив, нуди горко родољубље саткано око борчанске стварности, које, без примеса сентименталности и омекшивача женствености, уздиже чемер и велича друштвено бенигни али лично разорни, унутрашњи бег од ње.

То је клизав попкултурни пут, али ова талентована жена, бунтовна, самосвенса аутсајдерка која је изабрала Борчу, успела је да не заврши у воајеризму и петпарачкој егзотизацији; у слици разузданог фрик-шоуа, зависничког Елдорада са којом је стално флертовала. За разлику од Цобија, који наступа у много мекшем, упегланом треп кључу, натопљеном Оријентом, меланхолијом и носталгијом али, истовремено, наглашено мушком, баш као и презрени Балкан, Мими је постала неочекивани, истовремено сиров и заводљив женски глас, више сведок, хроничар и посредник елитама одбојне маргине него песникиња са дна.

Лукавства „постидеологије“, колико и злодуси незавршених балканских државоградњи и доградњи, учинила су да је деведесетих радикални ескапизам многима постао више једини излаз него смисленији избор од отпора. Мими, дошљакиња са „десне обале“, која је у Борчи прво нашла велику љубав а онда и инспирацију, опевала је сирову борчанску јаву и генерацијску бежанију из ње која није желела или могла да се обуздава и буде дозирана.

Овакви излети у паралелну стварност су, наравно, већини у Борчи били неприхватљиви, а реалност превише сирова да би могла да, незашећерена и нефилтрирана, уђе у њихов ескапизам. Зато Мимине моћне риме у Борчи нису успеле да нађу публику ван кругова који су користили сваку прилику да се одјаве из понижењима прожете свакодневице „сјебаног краја“ и посвете „максимизацији ужитка“, како воли да каже Дарко Делић, највећа „бомба деведесетих“ и ударник суочавања са Србијом, од кога овде не постоји теже, самодеструктивни теоретичар из теретане који је постао, бојим се једини, српски органски интелектуалац. Има неке правде у чињеници да се Грамшијев дух овде настанио у Борчи.

ПРАВДА ЗА МЕРЦЕДЕС: Међу фановима Мими Мерцедез важно место имају деца урбаних отуђеника, који, за разлику од родитеља, у Борчи нису видели ружне гараже са „допом“ уместо кола и класну опасност већ довољно далеку, егзотичну референцу – алатку уз помоћ које могу да истакну дистинкцију, које су стално гладни, и заоштре свој размазани и мекани свет украшен класним привилегијама и доколицом. У земљи затрованој аутошовинизмом, чињеница да су се у „Првој“ и „Петој“ појавили клинци који на Борчу гледају као млади Словенци на Гучу или Хрвати на сплавове представља охрабрење. Класној еманципацији српске елите не треба гледати у беле зубе и бенто кутију од бамбуса – бити весели „племенити дивљак“ је боље него бити крвожедна „звер српска“.

Уласку Борче у центар адолесцентског Београда допринела је чињеница да се Мими није трудила, или није могла, да у своју музику накапа Оријент, а камоли да се увије у њега. Било би слађе да је Борчу урбанима продала само Мими и њен огромни таленат – без иронијске дистанце које обезбеђује поспрдно Мецердез. Њена главна публика у Београду су постали они који имају и воле да се подсмевају онима који имају само аспирације, оличене у „Мерцедесу“, статусном симболу везаном за лош укус и ниско порекло. Пежоративно пролази у „кругу двојке“ и његовим привесцима, али не и права ствар – ни Цеца, ни Зорица Брунцлик, ни „Мерцедес“, који на крају нема „з“, коме није додато његово „ча-ча-ча“.

Ипак, свесно или не, Мими је себе понудила и као градску реплику не Цецу; као „другу“ жену са дна каце. Без имена и презимена, са надимком од четири слова, истовремено самопоништавајућим и ослобађајућим, Мими призива слику вамп(ир)а из каљуге, фаталне класне претње, на коју су играли и први успешни холивудски продуценти и „српска мајка“ – пре него што је постала хероина безусловног, фул српства. Житорађа је постала једна од антицивилизацијских, геноцидних паланки из аутошовинистичких ноћних мора чију, захваљујући Цеци, преокренуту, гламурозну стигму приградска Борча, колико год да је спрдана и посипана урбаним говнима, не може да достигне.

ЦЕНТАР ЈЕ ДАЛЕКО: Песма „11211“ Мимина је добродошлица у Борчу, истовремено друштвена разгледница из њених пет „Центара“ и омаж животима оних који су оберучке пригрлили „бомбе деведесетих“ и њихове наследнице, бомбице из транзиционих касетних бомби. Они их нису бирали, сервиране су им, све са немаштином, свакодневним понижењима и хроничном тензијом која позива на деструкцију. Обојили су их бегом, убрзањем и поносом, који је садржао субверзију и инверзију погледа који је наметала „десна обала“, свет прдопудераша који, како каже Мими, „жале судбину“ док „ишчекују чудотворце“. У том свету, где је „нормалност“ поистовећена са сликом у огледалу, тело Србије је наизменично сатанизовано, дискредитовано и игнорисано – претварано у „срце таме“, а Борча, срце оне Србије која одбија да се самопоништи и (пре)европеизује, у једно од нових имена зла.

Слика борчанске таме је била толико мрачна да је мост преко Дунава постао мост који не спаја већ дели. Елите га и даље нерадо прелазе, па, донекле и зато, нису у стању да се суоче са Србијом и препознају да је центар Београда, Миминим мудрим речима, далеко од Србије: „Центар два, сјебан крај, ко цела лева обала / Чујем, видео си мост, али ниси смео преко / Ипак, знај да није Борча, центар је далеко“

Оно што је кључно за разумевање предвидљивог тока српског политичког живота и очекиваних резултата избора јесте суочавање са сазнајном провалијом која данас дели централне делове Београда од Србије. Географских пар километара су овде прерасли у сазнајних неколико хиљада километара. Борчански Центар 2 је тело Србије од кога је центар Београда данас толико удаљен да не верујем да се може отићи много даље. Чини ми се да је стварност „леве обале“ –  оно по чему је иста колико и оно по чему се разликује – отуђеним српским елитистима страна колико и стварност подсахарских метропола. Добили смо два физички одвојена света која се све мање додирују и све ређе срећу.

Презир је ту одавно надвладао страх, мада се чини да је, изнад свега, данас реч о незаинтересованости, потпуној равнодушности која се поноси (не)знањем. Иако је преко Дунава, на само неколико километара од центра Београда, смештено српско све, или скоро све, не само политички, за једне елитисте је на „левој обали“ вишеструко „ништа“, а за друге вишеструко „зло“. Борча за многе постоји само као живи споменик деведесетих сведених на ужасе, убијање и пропуштене шансе; име паланке 2.0, прихрањене рекама избеглица и обликоване криминалом; синоним за непотребно место, сувишни свет и одбачену земљу.

Борча је претворена у једно од складиште утвара и ругоба из мозгова естетичара који су деведесетих поверовали да су овде једини чисти, здрави и нормални. Од тада је оцрњивана како би се обезбедила илузије о белини оних који воле да верују да су овде вечне жртве; врли људи којима су наводно ускраћени испуњени(ји) животи и заслужене привилегије. То је део позадине елитистичког погледа који је надживео деведесете, да би се на велика врата вратио, овај пут не само са отуђене левице, заједно са успоном Вучића на трон и објавама о „повратку деведесетих“ које су га пратиле.

АНЕСТЕЗИЈА И ДОПАМИН: Насупрот исправних, левих и десних „Европљана“, зрелих, здравих и, кажу, демократски опредељених, постављен је оријентолики „народ“, где се све ређе користе одреднице које упућују на његово српство, уоквирен као негатив грађана и скуп непоправљивих „поданика“ сумњиве човечности и недостојних политичког субјективитета.

Ова слика, раније затомљена, долази у први план у позадини успеха Александра Вучића, његовог новог, „европеизованог“ другог политичког живота – овај пут не при врху већ осамљеног на врху. Вучић, за разлику од „демократа“ и њихових патуљастих коалиционих партнера некада, тих поражених, јалових западнољубаца, данас влада, као и Милошевић некада – ослоњен на партијски апарат, медије и неелитне, народне класе и сталеже.

Импотенција његових непријатеља – националистичких, који се, опијени мокрогорским ваздухом и отровани ломпаризмом, више ни не боре, и грађанистичких, који тврде да се боре против насиља док сањају неког новог, приградског Косту, који неће ударити у врачарско врело елитистичке врлине – не може се разумети ако немамо у виду њихов однос према набреклим рубовима вишеструко сабијеног српства и Србије, оличеним у Борчи.

На националној страни, овакав однос је допринео успостављању политичке констелације, цитираћу овде преинтелектуалца др Мишу Ђурковића, кандидата за мокрогорског Берију, у којој одговор на његово нарцисоидно питање „Коме сметају српски интелектуалци?“ гласи – нажалост никоме, сем мени. Мислим да Вучићева политичка амбиција Мила Ломпара воли много више од Драгослава Бокана. Штавише, бојим се да су на Вучићевом путу до друге деценије на врху само Ломпар, моћни национални анестетик, и Ангела Меркел, неуморна допаминска девојка, били незамењиви. Намргођеног др Ђурковића је и Вучић добио у пакету с влашћу, као јефтин „породични“ зачин који иде уз све идеолошке бућкурише и дубокодржавне уређивачке политике – од ДОС-а до Александра Апостоловског.

На грађанској страни, пак, у очи упада све хистеричније занемаривање и омаловажавање. Оно се препознаје и у илузији да против Вучића петком и суботом увече, кад мине жега, не шетају толико „грађани“ колико сви грађани (сем оних који су оправдано одсутни, у Ровињу, Таормини и на Корчули). Другим речима, да оних којих тамо нема не постоје.

Овај грађанистички фантазам не обећава да ће се ускоро појавити алтернатива Вучићу и сугерише да ће се још теже доћи до одрживе алтернативе популизму – која не би била одлика неке нове заграде српске историје већ нова константа српске политике. При томе, једина нада за националисте, који су на „убијање“ својих политичких потенцијала одговорили „самоубиством“ онога што је преостало, јесте да се овде појави нови, културно контаминирани Вучић – десни популиста који се неће окренути Бриселу; који се неће „продати“ и „издати“ српски национализам.

Популизам је претворен у пежоративни израз чија употреба указује на важан извор слабости политичких и друштвених актера који су склони да га користе. Нажалост, схватање популизма, које српску опозицију и њене идеологе и путовође спречава да се примакну власти, не уважава једну стару, данас углавном заборављену и одбачену, дефиниција која каже – популиста је онај „ко верује у права, мудрост и врлине обичних људи“.

Као и много тога другог, ово веровање може бити фалсификовано уз помоћ масовних медија, али само ако не демонстрирате супротно. Ако не емитујете презир и гађење према обичним људима и ако се не понашате као да не постоје или, још горе, као да не треба да постоје. А то је у мањкавим, потемкиновским демократијама још важније него у функционалним, тачније у онима где гласачи воле да верују да су исправне и праве.

Вучићевим непријатељима, који се куну у демократију, неће бити лако да постану ови добри, неотуђени популисти, који уважавају народ, који је овде углавном сиромашан, и његову мудрост. Нажалост, обичних људи нема много на Врачару, а на Мокрој гори, када се појаве, не остану дуго. Они су у Борчи, на левој обали. Толико близу а тако далеко.

Зоран Ћирјаковић